Author: Dejan Perinacz

Udruženje „Kratak lanac ishrane“ predstavilo je autentične rumunske proizvode iz okruga Alba, Bakau, Konstanca, Đurđu i Maramureš, na štandu Ministarstva poljoprivrede i ruralnog razvoja Rumunije postavljenom u okviru međunarodne izložbe „Zelena nedelja“ („Grune Voche“) u Berlinu, Nemačkoj, u drugoj polovini januara.
Marius Tudosiei, osnivač udruženja „Kratak lanac hrane“, rekao nam je:

Bio sam na štandu ministarstva poljoprivrede. Štand je već bio postavljen. Nažalost, u taj projekat smo se uključili veoma, veoma kasno. Malo je verovatno da bismo mogli da organizujemo nešto bolje od toga, čak smo otkrili iznenađujuću otvorenost u timu koji radi u okviru ministarstva. Znate da postoji legenda da je teško raditi sa ljudima iz državnog sektora, ali eto, bili su veoma otvoreni.
Praktično, mi smo se sami pozvali, jer nam je ostalo samo nekoliko dana do početka sajma, a na njemu je bilo nekoliko članova udruženja. Neću vam davati imena brendova, ali znajte da smo poslali najbolja hladno ceđena ulja, neke riblje proizvode, zakuske i riblje konzerve, koje su naišle na veoma, veoma dobar prijem. Neke dobre stvari su se tamo zaista desile i mislim da treba da se skupimo i zajedno pripremimo za Berlin 2026.

„Zelena nedelja“ („Grune Voche“) u Berlinu, je događaj posvećen poljoprivredno-prehrambenim proizvodima i godišnje okuplja preko 60 zemalja i stotine hiljada posetilaca. Marius Tudosiei nam je objasnio koncept kratkog lanca ishrane:

Pre nekoliko godina, kratki lanac ishrane se smatrao direktnim odnosom između proizvođača i potrošača, neposrednim, obeleženim što kraćom razdaljinom između njih dvoje. Nažalost, 2025. godine to je teško izvodljivo. Međutim, u našoj viziji postoji nekoliko parametara koji, jednom promenjeni, treba da budu veoma dobro definisani, a to je da i dalje treba da postoji odnos između proizvođača i potrošača, bilo da je fizičko lice, dakle za kućnu potrošnju, bilo da je reč o ugostiteljskoj industriji: kuvar, restoran, vlasnici.
Shvatio sam da se uloga posrednika ne može zanemariti. On je nekako neophodan. Ali naša vizija je da ova karika u lancu distribucije treba da igra tihu ulogu i ni u kom slučaju ne bi trebalo da obuhvati najveći udeo u predloženom poslu.
Pod tim podrazumevam da intervencija posrednika, bilo koje prirode, treba da bude što diskretnija sa finansijske tačke gledišta, jer, nažalost, u sadašnjim velikim lancima, upravo posrednici, imaju najveću zaradu iz vrednosti gotovog proizvoda, odnosno cene koju potrošač plaća, i stoga pokušavamo da približimo te dve tektonske ploče, odnosno proizvođače i potrošače, jer oni imaju donekle različite načine komunikacije. Stoga, proizvođači često ne razumeju tačno koje su potrebe.

Naš sagovornik je primerima ilustrovao povremeno nerazumevanje potreba potrošača, tako da ili postoji nedostatak diverzifikacije ponuđenih proizvoda, ili su pogrešne opcije pakovanja: premalo za industriju ugostiteljstva, ili preveliko za kućne potrošače.
Pitali smo Mariusa Tudosijea šta bi prosečni građanin trebalo da radi:

Mislim da bi prvi korak koji bi trebalo da preduzmu bio izuzetno važan: da razmisle šta tačno stavljaju na sto i šta jedu, da razmisle o poreklu sastojaka koje kupuju i stavljaju u frižider.
U međuvremenu smo pokrenuli i edukativni projekat koji se odnosi na škole i vrtiće, i moram priznati da je najteže raditi sa mlađim uzrastima, jer je vremenski period u kome možete zaokupiti njihovu pažnju veoma kratak, ali desilo se nešto fantastično: kada sam im pokazao savršen celer koji su očigledno uvezli lanci velikih prodavnica, prešli su ga iz ruke u ruku, pomirisali i dotakli, nisu primetili ništa posebno u vezi s njim.
Zatim sam doneo celer iz bašte, koji je još uvek imao i lišće, i u trenutku kada sam zavrnuo listove i prostoriju je ispunio miris, verovatno sam postigao najbolji trenutak pažnje, jer su odjednom sva deca veoma pažljivo posmatrala to što se tamo dešavalo, jer je stimulans bio tako jak.
Primetna je razlika između onoga što možemo da kupimo iz uvoza i onoga što možemo kupiti na domaćem tržištu, zbog čega domaći potrošač treba veoma ozbiljno da razmisli o tome šta kupuje. Nisu uvek lokalni proizvodi, možda organski sertifikovani, skuplji od onih koji dolaze iz uvoza.
Moramo da razmislimo o opcijama pakovanja, o karbonskom otisku. Ima mnogo stvari i mislim da bi trebalo da postanemo malo svesniji o tome šta jedemo. Istovremeno, treba da razmišljaju o tome da je priroda organizovala stvari tako da „sezonsko“ postaje važna stavka, čak i u našim jelovnicima i da ne treba određene sastojke koristiti 365 dana godišnje.

Marius Tudosiei nas je ohrabrio da pratimo sezonske proizvode i poželeo nam „sve najbolje u ishrani“!

Povodom 35. godišnjice Decembarske revolucije iz 1989. i promovisanje ideje slobode, violinistkinja Diana Žipa i pijanista Štefan Doniga krenuli su na turneju pod nazivom „Put slobode“. Bio je to jedan od najvećih i najvažnijih projekata za promovisanje rumunske kulture širom sveta, kroz koji su ova dva umetnika donela Rumuniji prvi svetski rekord za „Najbržu koncertnu turneju na svim kontinentima“, čime su prepoznati kao jedini muzičari na svetu koji su nastupili za manje od 100 dana na svih 7 kontinenata i prvi koji su održali profesionalni koncert klasične muzike na Antarktiku. Štefan Doniga nam govori o toj turneji:

Naša turneja je počela iz ljubavi prema rumunskoj muzici. Mi, zapravo, želimo da pokažemo što većem i raznovrsnijem broju ljudi, iz najudaljenijih krajeva sveta, bogatstvo i raznolikost i sve najlepše što imamo u rumunskoj muzici. Sve se to, u stvari, malo-pomalo kristalizovalo tokom 7 godina moje saradnje sa Dianom Žipa, u smislu da su na početku postojali lokalni projekti, projekti upućeni rumunskoj publici i učenicima uopšte, smer kome sam ostao do danas veran, jer smo veoma bliski sa učenicima, svaki put kada možemo.

I na osnovu iskustva koje smo akumulirali, korak po korak, proširili smo svoj domet izražavanja, tako da smo 2023. godine postali prvi rumunski muzičari koji su obišli planetu na jednoj koncertnoj turneji. I ovo iskustvo nam je pokazalo da možemo. Uverili smo se da možemo da izdržimo veoma duga putovanja, veoma složenu logistiku, da znamo kako to da uradimo. Tako sam došao do zaključka da je postavljanje svetskog rekorda, dostojnog Ginisove knjige rekorda, pre svega veoma dobar vektor promocije, jer smo svi čuli za Ginisovu knjigu rekorda. Odrastao sam sa fascinacijom prema onima koji uspevaju da postignu svetske premijere. Zato smo mislili da bismo, ako bismo prvi put putovali oko planete, na svim kontinentima, za manje od 100 dana, mogli da privučemo pažnju na drugi način, osim sviranja na sceni.

Diana Žipa nastavlja priču koju je započeo Štefan:

Želeli smo da na neki način obeležimo 35 godina od Revolucije na nezaboravan način. Odatle i naziv turneje „Put slobode“, turneje koju smo radili pre godinu dana, tačnije one oko sveta, na kojoj smo bili prvi muzičari, bar iz Rumunije, koji su to uspeli, recimo da smo bili spremni za nešto veće, važnije, zahtevnije, kao što je takva turneja na kojoj smo obeležili sve kontinente, prvih šest za otprilike 21dan, ostala nam je Antarktika i tako smo obišli svet za 98 dana i 22 sata, kako je navedeno i u Ginisovoj knjizi rekorda. Zamislite sve godine napornog rada da bismo zaista postali umetnici! Tek u ovakvim trenucima shvatamo da možemo reći da ostavljamo nešto iza sebe, nešto što će inspirisati druge, posebno mlade, da shvate da ako radite, ako se držite svojih snova, oni mogu postati stvarnost.

A publika je uvek i svugde bila fascinirana, kako nam kaže Diana Žipa:

Pošto mi na repertoaru imamo isključivo rumunsku muziku, u programu svih ovih nastupa, naravno da smo s vremena na vreme imali emocije. Ali upravo zato što je rumunska muzika veoma raznolika, mi smo išli upravo na to, naime svaki kompozitor je pripadao različitoj etničkoj zajednici u Rumuniji, pa je raznolikost, kao oličenje ideje slobode, odlično poslužila ovom poduhvatu i publika je to cenila. Bili su veoma fascinirani nečim toliko egzotičnim, posebno za udaljenije kontinente.

A pošto su prvi ginisov rekord na muzičkom polju postigli članovi grupe „Metallica“, 2013. godine, za koncerte na svim kontinentima, pitali smo Štefana Donigu da li je to bio za njega izvor inspiracije:

Veliki sam fan benda „Metallica“, odrastao sam uz njihovu muziku, ljubitelj sam klasične muzike i hevi metala, tako da je bilo nemoguće da ne budem pod uticajem čarolije benda „Metallica“ i znao sam da su nastupali na Antarktiku, već 2013, kada su to uspeli da urade. Bio sam veoma inspirisan njihovom hrabrošću, a ono što je bilo prelepo je to što sam priliko leta na Antarktik, sa Dianom Žipa, očigledno leteo sa jedinom antarktičkom aviokompanijom koja povezuje Puntarenas, grad odakle smo krenuli, i naučne stanice na Antarktiku. A imali smo u grupi, u tehničkom timu, ljude koji su pre 11 i po godina radili sa bendom „Metallica“. Čak smo se i slikali sa majicama „Metallica“ i neću da krijem od vas da to nameravamo da saopštimo i američkim muzičarima, jer su nas zaista inspirisali, inspirisali su čitave generacije na razne načine i u različite pravce.

Osim izazova transporta klavira i violine širom sveta i pronalaženja pravog trenutka za sletanje na Antarktik, turneja je donela i uzbudljiva iznenađenja, kao što je doček na Antarktiku koji im je priredila tamošnja ekipa, obučena u majice sa rumunskom trobojkom, kako nam je ispričao Štefan Doniga. Dvojica umetnika ostaju verna promovisanju autentične rumunske lepote, kroz svoje buduće projekte! Čestitamo!

Malo ljudi zna da postoje profesionalna skijaška odela, kreirana i napravljena u Rumuniji, a da poreklo ovog brenda je u gradu Toplica, u okrugu Hargita. I sve je počelo od male privatne radionice. Dan Kotfas je administrator kompanije koja je kreirala brend i ispričao nam je priču, koja počinje u radionici njegovih roditelja, bivših radnika u krojačkoj branši:

Počeli smo da radimo 1992. godine, kada su moji roditelji, koji su radili u toj oblasti, otišli u penziju, ali su osećali potrebu da još uvek budu aktivni i želju da nastave da rade. Ja sam mašinski inženjer, druga oblast delatnosti, i mislio sam da im dam priliku da nastave rad, da pronađu aktivnost koja će ih održati i stvoriti im zadovoljstvo da su korisni. I osnovao sam firmu 1992. godine, zajedno sa svojim roditeljima i bratom, u seoskoj kući babe i dede, koja je bila dostupna. Moji roditelji su imali dve mašine za šivenje, jer su radili u toj oblasti.
Moj otac je imao „Certifikat zanatlije“, imao je radionicu u vreme Čaušeskua, gde je proizvodio mušku odeću po meri. Kupio sam neku staru, polovnu opremu i počeli da proizvodim za domaće tržište, muške pantalone i neke ženske haljine. Iznenadilo me je što su se ovi proizvodi veoma dobro prodavali i bili traženi na rumunskom tržištu u to vreme. 

A pošto je u to vreme naš sagovornik još radio u drugoj oblasti, a nabavka i prodaja proizvoda napravljenih u radionici bili su sve teži, bilo je potrebno proširenje. Dan Kotfas nastavlja:

Zaposlio sam još četiri čoveka, tako da smo do 1995. imali sedam radnika. Godine 1995. pojavila se prilika da radimo „lohn“ (uslužnu) proizvodnju za kompaniju iz Italije. Tražili smo drugi prostor, razvili ceo posao i sa radnim timom od 15 ljudi proizvodili smo artikle za poznati brend u Italiji. Ubrzo smo povećali proizvodne kapacitete i počeli da proizvodimo tehničke artikle.
Tako da nam je uvek bio izazov da radimo stvari na koje nismo bili navikli i stvari koje su u to vreme, za Rumuniju, bile nepoznate. Tako smo počeli da proizvodimo skijaška odela sa toplotno zapečaćenim šavovima. Ubrzo smo počeli da proizvodimo planinske jakne, troslojne tkanine, takođe termo-vezane, a među prvima u Rumuniji smo pravili jakne od guščjeg perja, rađene u potpunosti, u Rumuniji.

Usledilo je još nekoliko godina rada u lohn sistemu dok, uzimajući u obzir već stečeno iskustvo i činjenicu da su bili prilično traženi, nisu odlučili da povećaju svoj proizvodni kapacitet i prilagode ga. Dan Kotfas objašnjava:

Smatrali smo da, s obzirom na iskustvo koje imamo, treba da kreiramo sopstveni brend. I počeli smo sa sopstvenim brendom. Otvorili smo našu prodavnicu u Toplici, a zatim još jednu u gradu Trgu Mureš. Takođe smo razvili prodajnu stranu sopstvenog brenda u Rumuniji, u jednom trenutku sa 30 partnera sa kojima smo sarađivali i za koje smo proizvodili i prodavali širom Rumunije.

Odatle do međunarodnog priznanja bio je samo jedan korak. Dan Kotfas nastavlja sa detaljima:

U periodu 2011-2012. počeli smo da radimo porudžbine za instruktore skijanja u Italiji. Nakon toga smo uspeli da dobijemo nove porudžbine, da predstavimo naše kolekcije u Austriji, Nemačkoj, Finskoj, Velikoj Britaniji, pa smo se i sami učinili vidljivim na ski stazama Italije, Austrije, Finske, Nemačke. Porudžbine su iz godine u godinu počele da rastu, s obzirom na to da su proizvodi bili veoma dobri, sav pribor i materijali bili su premium, tako da su to bile profesionalne tkanine, tkanine proizvedene u Japanu i sa najvišim nivoom tehničkih karakteristika.
U ovom trenutku imamo preko 90 klubova sa kojima sarađujemo. Svake godine poručujemo za ove klubove odeću za zimske sportove, odeću za planinske spasioce, odeću za penjače, a odnedavno smo razvili i sekciju modne odeće, uglavnom odeće od guščijeg perja.

Veoma korisne informacije za sve nas, sada, u zimskom periodu, bilo da se bavimo zimskim sportovima ili ne!

Čini se da su neke praznične tradicije najbolje očuvane sve do danas. Početkom decembra na ulicama počinju da pevaju grupe koledara, prateći razne arhaične običaje, sačuvane u manjoj ili većoj meri. Tako se u velikim gradovima pred Novu godinu mogu videti koledari koji igraju sa „Medvedom“, „Kozom“, „Oračem“. Pozvali smo Bogdana Vojkua, sociologa, da nam se pridruži, da otkrijemo u kojoj je meri sačuvana kod nas tradicija zimskih praznika.
Za početak, Bogdan Vojku je predložio retrospektivni pogled, da bi razumeli poreklo zimskih tradicija u našoj zemlji, kako su se tradicije promenile i zašto:

Čuvena igra sa „Oračem“ kaže „Hej, hej, Orače!“, jer je tada društvo bilo agrarno, zimski period je bio vreme kada se manje radilo, ljudi su imali više slobodnog vremena za druženje jedni sa drugima. A onda su se pojavile tradicije, kao način druženja sa drugima, tokom kojih simbolično jačamo vezu sa zajednicom, vezu sa onima oko nas, bolje razumemo jedni druge i praktično se pripremamo za saradnju u toku sledeće poljoprivredne sezone. Danas više nismo agrarno društvo i ova zimska priča postaje, simbolično, manje važna.
Zimska priča zapravo postaje sve više slavlje, a slavlje, kao i svaki ljudski događaj, često je predmet pokušaja nekih grupacija ljudi da iskrive njegovo prvobitno značenje. Na primer, u Rumuniji 80-ih, a možda čak i ranije, bilo je brojnih pokušaja da se iznova izmisle tradicije u merkantilnom smislu, kao što su koledarske igre sa „Kozom“, „Oračem“, „Sorkovom“, ali efektivno tražeći novac kao naplatu za sreću u novoj godini, ponekad čak i agresivno, u mnogim rumunskim gradovima, posebno na jugu, gde bi grupe ljudi našle način lake zarade. Danas su od zimskih tradicija sačuvani samo „Deda Mraz“ i kićenje „Božićne jelke“, ali je i to malo izmenjeno.

A i vreme radi protiv nas, dodaje Bogdan Vojku, napominjući da se i u selima, u koja građani odlaze na tradicionalne zimske praznike, ovi običaji više koriste u turističke svrhe.

Autentičan fenomen je trenutno prilično izolovan u rumunskim selima. Imamo malo stvarnih podataka na kojima bismo mogli da zasnivamo svoje rezonovanje da bi tradicija o kojoj je reč mogla da se iznova izmisli. Ovde je takođe prisutna umanjena briga društva prema dotičnim tradicijama, jer, ako bolje razmislimo, širom Zapadne Evrope takve tradicije su kontinuirano jačane i iznova izmišljane. U Rumuniji se time zapravo malo ko bavi, stvari su prilično merkantilne, skoro svi se bave time da sve pretvore u profit.

Ipak, sa zadovoljstvom primećujemo da postoje inicijative da se tradicija koleda, ovoga puta sa zapadnim uticajem, vrati u sve više društvenih konteksta, za vreme zimskih praznika. Tako se sve više pojavljuju odrasli ili dečji horovi koji pevaju u tržnim centrima, u crkvama, u domovima za stare, ili za decu.
Osim toga, „Vašari tradicionalnih proizvoda“ postaju tradicija, posebno u gradovima, gde se Sveti Ignjatije, tradicionalni praznik svinjokolja, kada se organizuje „svinjska daća“ uz čašu rakije ili rujnog vina, ne može slaviti kao u selima. Takođe u gradovima postoji moderna tradicija božićnih vašara, od kojih su neki već međunarodno poznati, kao što su oni u Krajovi, Sibiu, Brašovu i Bukureštu.
Pitali smo Bogdana Vojkua da li se božićni vašari mogu smatrati novom prazničnom tradicijom:

Kod nas se tradicija božićnih i vaskršnjih vašara izgubila u vreme komunizma. Bila je to značajna tradicija u međuratnom periodu u Transilvaniji na zapadu u severozapadu zemlje, koja je preuzeta od nemačkog življa i trajala je nekoliko vekova. Posle pada komunizma narod je počeo da ih obnavlja, ali ih obnavljamo bez integracije prethodnih tradicija. Ovde bih očekivao da lokalne vlasti budu aktivnije u tom pogledu, da pokušaju da podstaknu tradicije vezane za proslavu zimskih praznika. Štaviše, naši vašari nisu na nivou tradicionalnih vašara u zapadnoj Evropi. Ali to ne znači da su loši, oni su u suštini veoma dobra stvar, dobra su prilika da ljudi skupa provedu vreme i mogu biti element povratka starim tradicijama.

Sve one koji žele da budu čuvari tradicije, podsećamo na neke od njih. U selima u Bukovini bio je običaj da „maske” hodaju u povorke, koje bi okupljale likove kao što su: medved, koza, konj, jelen, ružan, lep, đavo, lekar, i slično. Igra sa medvedom potiče iz Moldavije, kao najava Nove godine. Medveda oličava mladić́ sa krznom životinje na glavi i ramenima, ukrašenim crvenim resama pored ušiju. Uz ritam bubnjeva ili melodiju frule i potpomognuta toljagom, maska oponaša glas medveda i ljuljanje i geganje medveda, označavajući pročišćavanje i đubrenje tla u novoj godini. Postoji hipoteza da je poreklo ovog običaja tračko-getski kult.

Prvog dana nove godine ide se na koledanje uz igre nazvane „Orač“ (Plugušor) i „Sorkova“, kojima se prizivaju blagostanje i izobilje u domaćinstvu osobe koja prima kolednike. Kažu da će oni koji odbiju koledarske grupe tokom praznika imati nevolje i nemaštinu u novoj godini.

Ništa nije lepše tokom zimskih praznika od božićnih ukrasa koji krase jelku ili zgrade!
Međutim, malo ljudi danas zna da su pre hrišćanstva biljke i drveće koje je zeleno tokom cele godine imalo poseban značaj za ljude tokom zime. Istorija božićnih jelki, međutim, ima brojna korena, od upotrebe zimzelenih jelki u starom Egiptu i starom Rimu, do nemačke tradicije jelki okićenih svećama, iz XVII veka, običaja koji su dospeli u Ameriku početkom XIX veka. Tradicija kićenja jelke u Rumuniji pojavila se posle 1866. godine, dolaskom dinastije Hohencolern, kada je na dvoru kralja Karla I kićena prva jelka.

Sa pojavom ovog običaja, ukrasi za jelku su se takođe diversifikovali, a ručno proizvedeni su postali retkost. To je slučaj i sa globusima napravljenim u mestu Kurtja de Ardžeš, u takozvanoj „Fabrici Deda Mraza“. Sandu Nikita, menadžer kompanije u Kurtja de Ardžeš, koja se naziva i “Fabrika Deda Mraza”, rekao nam je odakle dolazi ova ideja:

To je više stilska figura, metafora. Ova metafora je kreacija kompanije iz grada Kurtja de Ardžeš, koja proizvodi staklene globuse za božićnu jelku. Ova delatnost je osnovana 1989. godine, na inicijativu jednog američkog veletrgovca. Razvijala se uz investicije sa obe strane, uspevajući posle 2000. da se proširi od Amerike do Japana, sa nivoom proizvodnje od oko 1.000.000 jedinica godišnje.
U ovom periodu, naravno, i naši proizvodi su se diversifikovali, od jednostavnijih, 1989. godine, do veoma složenih, koji su se izdvojili na evropskom i američkom tržištu, a taj trend se nastavio sve do 2005. Od 2006 – 2007. godine započeli smo ovu aktivnost „Fabrika Deda Mraza“, sa planiranim izletima na kojima posetioci mogu da posmatraju kako se proizvode stakleni božićni globusi. Oni mogu da prate ceo tehnološki tok, od oblikovanja duvanjem ustima, zatim ukrašavanja i drugih operacija, do stavljanja ovih ukrasa u kutije i na jelku.

Pitali smo Sandua Nikitu kome su ove radionice namenjene:

To je zanimljiva i atraktivna aktivnost za decu i mlade, posebno zato što ih izvlači iz te onlajn zone i uvodi u stvarni život. Video sam da, dok su kod nas, niko ne koristi mobilni telefon osim da fotografiše različite faze rada i izrade staklenih ukrasa za jelku.

I kako su se vremenom modeli ovih božićnih ukrasa diversifikovali, Sandu Nikita nam je detaljnije o tome ispričao:

Imamo najmanje 2.000 modela, od kojih se svaki razlikuje po nacrtanoj temi, obliku i drugim elementima. Štaviše, ove godine smo uradili retrospektivu modela od 1989. do danas, na izložbi koja sadrži 5.600 eksponata naših ornamenata tokom vremena. Izložba je i za posetu, ali je koristimo i kao radni element za trgovce koji biraju noviji ili stariji model. Većina ljudi bira retro modele i kaže nam: „to su globusi našeg detinjstva“.
Tržište je preplavljeno svim vrstama ukrasa koje generalno možemo nazvati kičem. Mnogo nam je stalo do umetničke forme predmeta. U stvari, Marta Stjuart, poznata u književnom svetu u Sjedinjenim Državama, godinama za redom naručuje globuse od nas i takođe je napisala lepu priču o zimskim praznicima i tome kako su rumunska deca uključena u ove zimske praznike. Bio je to razlog ponosa za nas i za „Fabriku Deda Mraza“ u našem gradu! Naši globusi su bili na jelki u Beloj kući u Vašingtonu, a bili su i na božićnoj jelki japanskih careva.

Od našeg sagovornika saznajemo da i ove godine globusi proizvedeni u „Fabrici Deda Mraza” u Kurtja de Ardžeš zauzimaju ponosno mesto na okićenoj jelki, na Bazaru rumunskog predstavništva u Briselu, gde se izlažu svake godine, već sedam godina.
A, ako smo vas izmamili svojom pričom, znajte da ove ručno rađene staklene globuse možete kupiti i u četiri onlajn prodavnice. Sandu Nikita je zaključio čestitkom:

Fabrika Deda Mraza u Kurtja de Ardžeš želi svima srećne božićne praznike! Svim Rumunima, ma gde bili!

A, pošto danas svi Srbi širom sveta slave srpski Božić, želimo vam svima Srećan i blagosloven Božić!

Projekat kroz koji, ako imate dugu kosu, možete je donirati za izradu perika od prirodne kose za one kojima su potrebne. „Brave Cut“ naziv je projekta koji je pokrenula Fondacija „Preporod“, a za početak smo razgovarali sa korisnicom jedne od ovih perika.

Beatris Gavril se borila protiv raka i pobednički je preživela. Rekla nam je da sebe smatra srećnicom jer je upoznala tim Fondacije „Preporod” i što nosi periku napravljenu u okviru projekta:

Veoma sam srećna što sam uspela da ih upoznam. Pre svega, ne zbog želje da izgledam fantastično, već najviše zbog toga što je stiglo hladno vreme i trebalo mi je nešto što da me zaštiti od hladnoće i što će odgovarati okruženju i mojoj ličnosti.
Osim toga, mnogo pomaže kod samopoštovanja, pomaže da se osećate bolje, lako se održava, veoma je dobro napravljena, ne možete reći da nije prirodna kosa. Barem su mi ljudi oko mene rekli da nije primetno da to nije moja kosa, a ja se zbog toga osećam ženstvenije.
To je ogromna pomoć za ljude koji pate od ove bolesti, posebno za nadu koju im daje. Prirodna kosa mnogo pomaže da ne oštetite kožu glave i dozvolite koži da diše, a ne donosi dodatnu toksičnost telu.
Zahvalna sam na prilici koju mi je Fondacija pružila.

Predsednica Fondacije „Preporod” Mihaela Džoana rekla nam je:

Projekat „Brave Cut – isprepleteni životi“, kako ga zovemo, krenuo je od želje da se pomogne ženama, ali i deci na hemoterapiji. Svi znamo da pacijentima na hemoterapiji opada kosa, a za žene je ovaj period od nekoliko meseci veoma težak, mnogo utiče na njih. Njihov izgled je pogođen, vidi se da su bolesne, a isto je i sa decom.
U drugim zemljama se troškovi za izradu i kupovinu perika nadoknađuju, ali su perike od prirodne kose veoma skupe. A perike od prirodne kose su najbolje, jer ni leti ni zimi ne iritiraju i ne zagrevaju kožu glave. A onda smo 2015. godine pokrenuli projekat „Brave Cut – isprepleteni životi” kroz koji smo zatražili pomoć od žena.
U početku smo razmišljali da doniramo pramenove kose duge najmanje 15 cm, ali idealno preko 20 cm, dok mi obezbeđujemo troškove proizvodnje perike, koji su između 1.800-3.000 leja.
Napominjem da je za izradu perike potrebno da pet-šest osoba donira kosu, a to je bio projekat koji smo započeli jednostavno, onlajn, komunicirajući samo na rumunskom jeziku. Bilo je to više onako, kao među prijateljima. Prva koja je odsekla svoju kosu uživo, 1. oktobra, bila je Korina Karadža, a potom su bile i druge poznate ličnosti koje su donirale.
Bila sam apsolutno impresionirana spremnošću žena da pomognu. Do danas smo dobili preko 27.000 donacija kose, odnosno 27.000 pramenova, a mnoge od tih donacija su lepo upakovane i propraćene porukama. Dobili smo donaciju od majke i ćerke koje su zajedno donirale. Ima dece koja puštaju kosu da je doniraju i jednom u 3-4 godine šišaju se i doniraju kosu.
U Rumuniji ima žena iz 80-tak mesta. Donirana kosa se šalje poštom. Dobili smo dosta paketa iz Austrije, Italije, Belgije, Velike Britanije, Slovačke, u osnovi su to Rumunke koje žive van zemlje, jer smo kampanju sproveli samo na rumunskom jeziku i samo onlajn.

Naša sagovornica nam je rekla da, dok su u početku postojali partnerski frizerski saloni, gde su se šišale osobe koje su želele da doniraju kosu, a poruka je potkrepljena onlajn kampanjama, vremenom su žene čule jedna od druge i stekle naviku darivanja kose, pustivši da kosa poraste duže tako da se 20 cm može iseći, a pramenovi se šalju Fondaciji. Irina Beskuka, trener lepog govora u školi glume u Bukureštu, nedavno se ošišala kako bi učestvovala u projektu i ispričala nam je svoje iskustvo:

Prvi put sam čula za „Brave Cut“ kada je jedna od žena koje sam poznavala počela svoju borbu sa rakom. Tada nisam baš znala kako da pomognem i od tada mi je u duši tinjala potreba da donesem svoj doprinos, da uradim nešto što je zaista važno, i želela sam da ponudim delić sebe, da nešto lično preobrazim u poklon. Zato sam odlučila da skratim kosu. Odlučila sam to uradim ne samo da promenim svoj izgled, već da svoju kosu pošaljem Fondaciji „Preporod” koja pravi ove perike od prirodne kose, za žene koje se bore protiv raka, izuzetne žene koje su kao rezultat tretmana izgubile ne samo kosu, već možda i deo samouverenja.
Razmišljajući o njima, njihovoj hrabrosti, bitkama koje vode, osetila sam da mogu da učinim više od posmatranja iz daljine i tako sam osetila da mogu da ponudim nešto konkretno: delić sebe, pramen nade u bukvalnom smislu. Kada su makaze počele da seku i pramenovi su padali jedan po jedan, doživela sam mešavinu emocija. Za mene je to bila fizička promena, ali za njih nadam se da će to biti poklon koji će im doneti malo svetla, hrabrost da pronađu sebe i ponovo se osmehnu sebi u ogledalu.

Najbolja stvar u ovom projektu je to što se perike posebno rade da odgovaraju svakoj pacijentkinji, uzimajući u obzir boju kose i frizuru koju ona želi.

Priča o sapunu „Cheia“ vraća nas u prošlost do 3. marta 1886. godine, kada je Lipa Brunštajn registrovala u opštini porodičnu fabriku. I sada, kao i tada, „Cheia“ je porodično poslovanje. I sada, kao i tada, to je brend koji se promoviše korišćenjem prirodnih sastojaka, ručnim rezanjem i štancovanjem, sa posebnom pažnjom.

Priča o „Cheia“ sapunu, kao i o mnogim rumunskim brendovima koji su postojali tokom komunističkog perioda, kao što su „Dacia“, „Arctic“, „Borsec“, „Timisoreana“, „Dero“, „Braiconf“, „Gerovital“ ili čuvena čokolada sa rumom, „Eugenia“ keks sa kremom, često se povezuje sa tužnim uspomenama onih koji su živeli u „zlatnoj epohi”. Međutim, mnogi od ovih proizvoda postojali su i pre nacionalizacije, neki nisu ni promovisani tokom komunizma, a drugi su samo dobili utilitarnu dimenziju, kao što je „Cheia“ sapun.

Tako je u periodu 1950-1989 „Cheia“ sapun postojao na tržištu, samo kao sapun za pranje veša. Bilo je veliko iznenađenje otkriti da je brend jedan od elitističkih proizvoda, sa dugom istorijom.

Kako se „Cheia“ sapun predstavlja sada, više od 100 godina kasnije, saznali smo od Alina Lasloa, „proizvođača sadašnjeg sapuna“, kako nam se predstavio:

Kao i davne 1886, to je i dalje porodični posao, i dalje je posao koji poštuje tadašnje principe rada, odnosno proizvodnja prirodnog sapuna, to je isti elitistički sapun. Dakle, praktično za 21. vek i recimo 7. generaciju proizvođača „Cheia“ sapuna, ako se period 1948-1990 takođe uračuna kao period kad se proizvodio „Cheia“ sapun, sapun je elitistički, koji poštuje principe starije od jednog veka i koji s ponosom prepisuje istoriju dužu od jednog veka u rumunskoj proizvodnji sapuna.

Pitali sam našeg sagovornika kakav je, u stvari, asortiman proizvoda koji se danas pojavljuju pod brendom „Cheia”, prisećajući se sapuna za veš od pre 1989. godine:

Ono što ste naveli predstavlja 7% naše trenutne ponude. Trenutno prepisujemo dugu istoriju, sa receptima specifičnim za svaki period, jer „Cheia“ sapun je poznavao i normalnost, poznavao je i rat, poznavao je i epidemije, poznavao je i prisilnu industrijalizaciju iz vremena komunista, sa promenom u proizvodnoj paradigmi u kojoj je pokrivena potreba, a ne zadovoljstvo.

Ni sa moralne, ni sa istorijske tačke gledišta, taj period ne možemo ukloniti iz naše istorije i definišemo ga u našoj ponudi pod nazivom „siva knjiga „Cheia“ sapuna“. Nudimo široku paletu proizvoda opisanih, ali prepravljenih za um, potrebe i upotrebu savremenog potrošača, u smislu da još uvek proizvodimo sapun za veš, a nikako onaj sapun za veš iz Čaušeskuovog vremena. Međuratni sapun za veš je bio nešto drugo, nije bio masovni proizvod i proizvodimo ga i danas, ali ga proizvodimo u izuzetno maloj količini, ne za nostalgičare.

Još uvek postoje ljudi koji koriste čvrsti sapun za pranje veša. Da bismo unapredili svoj posao, inovirali smo i dobili sapuna za veš u prahu, ekvivalent navike majki moje generacije da peru veš ranih 90-ih sa rendanim „Cheia“ sapunom, tečnim sapunom u svom prirodnom obliku, a ne hemijskim deterdžentom.

Naš sagovornik nam je predstavio i druge Cheia proizvode:

Broj jedan je „Cheia“ sapun za kosu. I to ne znači da se vraćamo bakinom ritualu pranja kose sapunom, ali ipak je to onaj primarni šampon koji je čovečanstvo koristilo sve do 1950-ih, kada je izmišljen hemijski. Ovde smo razvili kompletnu plažu, počevši od sapuna i završavajući sa ekvivalentom sirćetu u ritualu naših baka, kao balzam za kosu. Kao što smo definisali, u asortimanu za pranje veša imamo apsolutno ceo trenutno mogući asortiman, od čvrstog sapuna, sapuna u prahu, sapunske paste i tečnog sapuna. Isto tako, vratili smo se na istu formulu koju smo svi naučili na času hemije u 10. razredu za prirodni sapun koji se koristi za pranje ruku, koji je na drugom mestu po prodaji u našem portfoliju.

Ponosan što je deo duge tradicije, Alin Laslo je dodao:

Verujemo u vrednost tradicije! Bio bih srećan da znam da smo i mi u maloj meri doprineli povećanju specifične potrošnje sapuna po glavi stanovnika u ovoj zemlji, jer dobro znate da statistike u tom smislu nisu baš sjajne!

Pod brendom „Cheia“ sada postoji širok asortiman prirodnih, organskih, eko sapuna, prijatnim za upotrebu i prirodu, kao i raznovrstan asortiman iznenađujućih poklona. Luksuzni puter za telo „Maria“, koji na ambalaži nosi lik kraljice Marije, ulja za tuširanje sa božićnim aromama, ili dečiji sapun u obliku Deda Mraza, ali i zaštitnik za usne sa ukusom narandže i cimeta, „Cheia-Dac“ sapun za lepu bradu, samo su neki primeri današnjih „Cheia“ proizvoda, ali je njihov broj mnogo veći.

Nemačka je 1919. godine dala Bauhaus školu, koja potiče od asocijacije nemačkih reči bau – graditi i haus – kuća. Izuzetno uticajna u arhitekturi, likovnoj umetnosti, skulpturi, enterijeru i industrijskom dizajnu, fotografiji, tipografiji, dizajn kućnih predmeta, nakita i ornamentici, nameštaju i unutrašnjoj dekoraciji, ova umetnička škola i pokret koji je iznedrio nemački arhitekta i pedagog Valter Gropijus, u 20. veku. u gradu Vajmar, koja je delovao na svom vrhuncu, između 1919-1933, u tri nemačka grada: Vajmaru, Desau i Berlinu, postala je vremenom, uprkos zabrani od strane nacista (1933), jedna od najvažnijih i inspirativnih umetničkih struja moderne arhitekture. Sa emigracijom osnivača umetničkog pokreta Bauhaus, Valtera Gropijusa, u Sjedinjene Američke Države, ovaj umetnički pokret će doživeti renesansu poznatu generalno kao “Novi Bauhaus”, ili “Novi Bauhaus stil”.

Više od jednog veka kasnije, Bauhaus postaje obrazovni faktor koji stimuliše mlade ljude iz Bukurešta da otkriju nove mogućnosti izražavanja. „Bauhaus 2024” je izložba koju ovih dana ugošćuje Nacionalni muzej rumunske književnosti, u našoj prestonici, izložba koja okuplja radove dece iz nekoliko srednjih škola.

Nikolae Stojan, vizuelni umetnik, nam preporučuje izložbu:

Izvanredna izložba koja podseća na koncepte Bauhausa, ove međuratne škole, koja nas i danas impresionira principima koje je promovisala, vezano za umetnost, dizajn, moderni koncept, ideje koje prihvataju i mladi ljudi, fokusiramo se na mlade iz srednjih škola.

Izlagač sa dva rada, Aleksandru Kristijan Gezea učenik Visoke tehničke škole za javne radove i arhitekturu Jon N. Sokolesku iz Bukurešta, rekao nam je:

Danas je veoma poseban dan u Muzeju rumunske književnosti gde je organizovano raskošno otvaranje Bauhausa, veoma značajne nemačke škole osnovane 1919. Ovde imamo izloženo mnogo radova, od malih do velikih, od devetog razreda do 12. razred, iz različitih srednjih škola, arhitekture, odakle sam i ja, ili matematičko-informatičkih, ili prirodnih nauka. Veoma veliki izbor!

Aleksandru Kristijan Gezea je svoja dela nazvao „Bauhaus kompozicija u viziji Rumuna“ i objasnio zašto:

Bio sam u Nemačkoj, posetio sam Berlin. Bauhaus je nastao u jednom gradu na zapadu Nemačke, ne baš u Berlinu, ali na primer, u Berlinu sam pronašao u mnogim poslastičarnicama ili kafićima, taj Bauhaus čajnik, koji je, čini mi se, dizajnirao Marsel Brauer, ne znam sigurno, Marsel Brauer je taj koji je dizajnirao stolicu koju sam ja nacrtao, a koju sam, takođe, često nalazio na različitim mestima u Berlinu i bila je veoma lepa.

U stvari, kasnije smo uradili neka istraživanja i otkrili da je nemačka umetnica Marijana Brant dizajnirala Bauhaus čajnik, uzimajući dizajn konvencionalnog čajnika i lišivši ga svih ukrasa kako bi kreirala sopstveni geometrijski infuzer i filter za čaj, 1924. godine.

Ali kreacije našeg mlađeg sagovornika zaista zaslužuju pažnju! Kao i one Frančeske Vladaraš, studentkinje Nacionalnog koledža Jon Kreanga, koja nam je ispričala o svom izloženom radu i koliko je bila impresionirana prisustvom radova tolikog broja talentovane dece:

Ovde sam sa reprezentativnom stolicom u stilu Bauhaus, napravljenom prošle godine, zajedno sa još jednim crtežom koji ima druge kompozicije u stilu Bauhausa, kao što je šolja o kojoj je moj kolega ranije pričao i dve reprezentativne lampe. Svi radovi mi se jako dopadaju, pogotovo što su veoma raznovrsni, sa raznih mesta i iz raznih razreda, od 9. do 12. Čini mi se da su to veoma talentovani mladi ljudi! I zaista bih volela da sam pohađala srednju školu Sokolesku, to je veoma lepa srednja škola, i volela bih da provodim više vremena crtajući, kao što to radi moj kolega.

Profesorka Graciela Stojan, vizuelna umetnica, je ta koja podstiče studente Nacionalnog koledža informatike Tudor Vianu da otkriju svoju umetničku stranu:

Imam zadovoljstvo da biram studente koji, pak, imaju želju da se razvijaju kroz umetnost. I ne mogu da veruju, jer kažu „gospođo, ali ja nemam talenat“ a ja im objašnjavam da ne moraju da imaju talenat već koncept-ideje, da mogu da se dokumentuju u prvom redu. I umetnost je neverovatna. Povezuje se sa svim predmetima, ne samo sa skulpturom, slikarstvom, grafikom, već i sa fizikom, matematikom i biologijom. I stalno im objašnjavam da ako samo pogledamo kroz mikroskop videćemo takva čuda, da ne pričamo o Fibonačiju, u matematici, ili o spektru svetlosti i dugi, u fizici. A kada pričamo o takvim stvarima, čak i deca koja nisu u umetničkim školama uspevaju da urade neke izuzetno lepe stvari.

Crveno, plavo i žuto, krugovi, kvadrati i trouglovi, apstraktno i konkretno, lepo kombinovani radovi izložbe „Bauhaus 2024“ izražavaju mladost na delu!

Međunarodno takmičenje Žorž Enesku se i ove godine, u septembru, održalo u Bukureštu i oduševilo, iz noći u noć, publiku koja voli muziku, jedinstvenim umetničkim trenucima.

I zato što svaka kulturna manifestacija, ma koliko poznata, želi da poveća pristup široj publici, povodom 143. godišnjice rođenja kompozitora Žorža Eneskua, ARTEKSIM, organizator Međunarodnog festivala i takmičenja Žorž Enesku, predstavio je ove godine u apsolutnoj premijeri, u „MINA-Muzeju imerzivne nove umetnosti“, spektakl „Žorž Enesku-Rumunska poema: Imerzivno iskustvo“, kao prvi u novoj seriji koncerata u okviru „Festivala Enesku 2025“.

Projekat poziva publiku na, do sada, neviđeno audiovizuelno putovanje, istražujući život i delo Žorža Eneskua, kroz prizmu „Rumunske poeme“, prvog Eneskuovog dela nastalog kada je autor imao samo 16 godina. Od samog početka projekcija uvodi publiku u atmosferu koncertne sale, gde orkestar počinje da izvodi „Rumunsku poemu”. Na toj muzičkoj pozadini, gledaoci se prenose u živopisne predele Rumunije, boje i teksture prirode koje vibriraju u skladu sa muzičkim notama. Kako se Eneskuova muzika razvija, pejzaži se stapaju i transformišu u različita značajna mesta u kompozitorovom životu, stvarajući vizuelni biografski kolaž.

Kristina Uruk, menadžer ARTEKSIM-a, ocenila je saradnju sa „Les Ateliers Nomad“, kreatorima ovog virtuelnog doživljaja i izjavila:

Oni su vizuelni umetnici koji rade sa najnovijim tehnologijama i veštačkom inteligencijom, koji obučavaju veštačku inteligenciju i elemente koje su kreirali za vizuelno izražavanje Eneskuove muzike stvarajući nove slike. Upravo se tako zove ovaj projekat, eksperiment koji smo zajedno sa onima iz “Les Ateliers Nomad” pokušali da realizujemo. Radi se o zaista neverovatnim projektima!

Zahvaljujući najsavremenijim tehnologijama, gledaoci su prvi put mogli da vide fotografije Eneskua u različitim fazama njegovog života i karijere, animirane uz pomoć veštačke inteligencije. Film spaja scene koje prikazuju Eneskuov trajni uticaj na rumunsku i međunarodnu muziku, istražujući njegov uticaj na buduće generacije muzičara i kompozitora. „Žorž Enesku-Rumunska poema: Imerzivno iskustvo“ je nov doživljaj koji kombinuje istoriju, muziku i tehnologiju da bi oživeo svet i stvaralaštvo Žorža Eneskua.

Ovom prilikom najavljena je nova serija koncerata, sedma po redu, posvećena umetničkoj interdisciplinarnosti, koja će se održati u okviru Međunarodnog festivala Žorž Enesku, od sledeće godine, u partnerstvu sa „JTI-Immersive Experience”.

Gilda Lazar, direktorka za korporativno poslovanje i komunikaciju kompanije „JTI Rumunija“, glavnog partnera Festivala, dodala je:

Mi smo deo ove manifestacije i pouzdani partneri kulturnih dešavanja u Rumuniji. Tokom godina kreirali smo događaje i podržavali događaje, projekte i kulturne institucije. Kada nam je predložen ovaj projekat, očigledno smo rekli „da“. Zašto? Zato što je „Rumunska poema“ Eneskuov Opus broj 1, jer je, zaista, napisana u njegovoj mladosti i upućena je publici koja je dugo vremena nije čula. Bilo je to „uhapšeno” delo koje 43 godine nije izvođeno, a kada je ova muzička poema izvedena, 1990. godine, nije snimljena, iz određenih razloga. Tek 10 godina kasnije društvo se pomirilo sa prošlošću i „uhapšenom“ umetnošću i počelo da stvara novi početke.

Da li znate da je rumunska poema posvećena kraljici Elizabeti? Zamišljala sam kako bi bilo da tadašnji mladić, sa svojih 16 godina, shvati da živi u kraljevstvu. Kao u nekoj bajci, bilo je lepo i bilo je normalno da bude uzbuđen. I premijerno izvođenje „Rumunske poeme” u Parizu, zaista je bio događaj.  Ministarstvo spoljnih poslova u svojoj arhivi ima podatke koje je poslao rumunski ambasador u Parizu, iz tog perioda.

Napominjemo da je reprezentativni fragment iz „Rumunske poeme“ korišćen u vreme „Gvozdene zavese“ kao početna špica za emisije Radija Slobodna Evropa, upućene Rumunima koji su živeli u komunističkom režimu.

Gilda Lazar je pohvalila partnerstvo između „JTI“ i „Festivala Žorž Enesku“ koje traje skoro 10 godina, najavljujući:

Kao apsolutna novina, sledeće godine, svakog četvrtka i petka, u MINA-muzeju, u okviru „Festivala Enesku“, održaće se četiri odvojena koncerta, uz učešće imena poput Điđi Kačuleanu, ili Ruksandra Donose. I na ovaj način nastavićemo tradiciju započetu imerzivnom izložbom Brnkuši, koju smo takođe organizovali sa Fondacijom „Art Production“ pre nekoliko godina.

Sledeće izdanje Međunarodnog festivala Žorž Enesku održaće se između 24. avgusta i 21. septembra 2025. godine, pod visokim pokroviteljstvom predsednika Rumunije. Kulturni projekat finansira Vlada Rumunije preko Ministarstva kulture.

Danas razgovaramo o filmu. I izabrali smo tu temu, jer je „Nova godina koje nije bilo“, prvi dugometražni film reditelja i scenariste Bogdana Murešanua, zabeležio zapažene uspehe ubrzo nakon izlaska. Tako je u prvom vikendu nakon izlaska film zauzeo prvo mesto u zaradi na blagajnama. U prvih mesec dana nakon izlaska u bioskope u Rumuniji, film je već registrovao 70.000 gledalaca. O međunarodnim i nacionalnim nagradama da i ne govorimo! Ili bolje rečeno, prepuštamo temu specijalizovanim rubrikama! Pitali smo Bogdana Murešanua da li očekivao da će film biti toliko uspešan:

Niko ništa neće uraditi ako samo misli na uspeh. Odnosno, nisam sebi ni postavio pitanje uspeha. Mislio sam da će biti veliki uspeh za mene i ako ga uradim onako kako sam želeo, pa i da uspem da ga pokažem svojim prijateljima bila bi pobeda za mene, jer kada sam pisao scenario, izgledalo je nemoguće to snimiti. U stvari, proveo sam oko šest meseci razmišljajući o tome da li ću to uspeti i da li ima smisla. Napisao sam i „mekšu” verziju, kako se kaže, nešto lakše za snimanje, ali sam na kraju odlučio da odaberem teži put! I sada mi je drago što jesam!

Nakon što je film gledao na jednoj od bukureštanskih premijera, Adrijan Čorojanu, profesor istorije na Univerzitetu u Bukureštu, rekao nam je:

Moram da priznam da sam ostao iznenađen, kao neko ko je gledao, ako ne sve, u svakom slučaju, većinu filmova o rumunskoj revoluciji. I nisam imao velika očekivanja, iako mi je rečeno da je film dobar! Nisam išao sa velikim očekivanjima, ali me je iznenadio, pre svega zbog scenarija i igre glumaca. Glumci, uglavnom poznati, ali koje niste očekivali da ćete videti u tako mračnoj komediji. Ne znam ni kako da kažem, iako se konačno završava očigledno srećnim krajem, znamo da nakon završetka sledi 1.000 ranjenih i mrtvih.

Ali sve u svemu, mislim da je bila potrebna nova generacija koja da se raportira na ovaj događaj, i mislim da je odlučujući element filma ova promena perspektive. Imali smo komedije i ranije, imali smo i teške filmove o Decembarskoj revoluciji, ali ovaj sled sudbina i njihovo ulančavanje, mislim da nas je približilo stvarnom životu, iako, očigledno, film tretira istoriju kroz umetničku slobodu. Postoje, nažalost, neke stvari koje su prijatnije na filmu nego u stvarnosti, ili neke sitne neistine u dekoru, ali sve u svemu, mislim da je svežina pristupa toj temi ono što je oduševilo sve koji su film odgledali.

Bogdan Murešanu nam je ispričao i koji su bili najveći izazovi u snimanju filma:

Zato što se film dešava u jednom danu i jednom jutru, bilo je problema u vezi sa vremenom, jer nije mogao da padne sneg. S druge strane, zavisili smo i od prognoze vremena, nismo mogli da snimamo bilo kada. Drveće je moralo da ima određeno lišće, ni jako zeleno ni prekriveno snegom, jer to nije bio slučaj tog 20. decembra. To mi je stvaralo mnogo problema. Zatim rekonstrukcija  prostora koji više ne postoje, a ovde ne govorim o stanovima, jer to se još može, već o funkcionalnom televizijskom studiju iz 80-ih, to je za nas bio apsolutno gigantski izazov! Zašto sam rekao funkcionalni: jer je morao biti u radnom stanju, ti paneli i sva ta oprema morali su da rade, jer nismo imali novca da sve to snimamo odvojeno.

Oni koji nisu živeli u ta vremena ili čiji roditelji im nisu dovoljno objasnili taj period, iz filma saznaju kako se sve događalo, kako je radio magnetofon, televizor na lampe sa katodnom cevi, ali i zašto bi neko bežao iz tadašnje Rumunije rizikujući sve. Informacije sa kojima se čini da svet sve više rezonuje kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom planu. Bogdan Murešanu nam sve to objašnjava:

Film je doživeo jednako veliki međunarodni uspeh kao i nacionalni. Njegov festivalski krug je upravo počeo i mislim da će tako nastaviti 2 godine! Obići će svet! A na projekcijama gde sam ja bio prisutan, sale su uvek bile pune. Doduše, bilo je zaista mnogih i iz rumunske dijaspore! Ali inače, kako da to objasnim? Mislim da je to svetao film. Svaki dan dobijam desetine poruka od gledalaca i odgovaram na njih ili se trudim da odgovorim na njih uz pomoć svog tima. Za mene je to pravo zadovoljstvo! Uvek se pojavljuju reči „terapeutski“ i „svetao“, što je verovatno iznenađujuće za tako teško, mračno vreme. I mene je iznenadila ova reč – „svetao“. Iako je kraj filma oslobađajući i sećam se da se tako osećala cela Rumunija, a verovatno je u narativu ovog filma sadržan i onaj osećaj oslobođenja koji smo svi tog dana doživeli.

Profesor Adrijan Čorojanu je nastavio:

U filmu vidimo stvari karakteristične za ta vremena i na neki način svi sebe prepoznajemo. Jer neizostavno, bilo da si tad bio đak, da ne govorim o glumcima, već u školi, svi smo recitovali pesme o partiji, ponekad o generalnom sekretaru, ili oni koji su služili vojsku zakleli bi se rukom na trobojku za odbranu otadžbine po naređenju vrhovnog komandanta, i slično. Dakle, postoji kategorija publike koja se prepoznaje u filmu, ali iznenađujuće je da postoje mladi ljudi, koji tada nisu rođeni, i to me raduje, mladi ljudi koji sada imaju sliku o tome kakav je bio život ’89, što je jako dobro, a stranci su, mislim, impresionirani sudbinama onih u filmu, odnosno normalnih ljudi, u zemlji, koliko toliko civilizovanoj, i njihovom skromnošću. Bili smo zemlja u kojoj su ljudi pokušavali da žive normalno u nenormalnom sistemu, i mislim da strani gledaoci to odmah shvataju. Sem toga, ponavljam, to je ulančavanje i preplitanje sudbina, način na koji ljudi koji se poznaju, ili ne poznaju, postaju učesnici u istom istorijskom događaju.

Adrijan Čorojanu zaključuje:

Zaista, uputio bih poziv svima koji film nisu videli, da odu da ga vide, jer će biti zadivljeni kao i ja, zadivljeni u apsolutno pozitivnom smislu. To je neka vrsta sećanja na kraj komunističkog režima i to sećanje je potrebno!

Rumunski gledaoci mogu da odgledaju film u preko 80 bioskopa u 42 grada Rumunije.

Godine 2008. zvanično je formirana Unesko lista nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, u skladu sa odredbama „Konvencije o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa“, usvojene u Parizu 2003. godine. Od tada do sada je devet rumunskih običaja registrovana na ovoj listi.

Na Uneskovoj Reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, Rumunija se pojavljuje sa: Ritualom „Kalušul“ (od 2008), vrstom narodne pesme „Dojna“ (2009), „Tradicionalnom keramikom „Horezu“ (2012), „Koledarskom četom muškaraca“ (2013-multinacionalna registracija zajedno sa Republikom Moldavijom), „Rumunskom momačkom igrom“ (2015), „Tradicionalnom tehnikom pravljenja pregače“ (2016-multinacionalna registracija sa Republiko Moldavijom), običajem  povezanim sa 1. martom – „Marcišor“ (2017-multinacionalna registracija sa Republikom Moldavijom, Bugarskom i Makedonijom), „Umetnošću šivenja košulja sa vezom u rumunskoj ženskoj narodnoj nošnji“ (2022-multinacionalna registracija sa Republikom Moldavijom), kao i „Tradicijom uzgoja konja Lipicanera“ (2022-multinacionalna registracija sa Austrijom, Bosnom i Hercegovinom, Hrvatskom, Italijom, Slovačkom, Slovenijom i Mađarskom). Iako se čini da bi našoj zemlji dobro došlo da sačuva elemente narodne tradicije, malo je onih koji uspevaju da prenesu tradicionalne zanate mlađim generacijama.

U Školi narodnih umetnosti „Konstantin Brankuši“ u Trgu Žiu, dva majstora imaju specijalizovana odeljenja za obradu drveta i grnčarije i ispričali su nam svoja iskustva. Marin Danijel Preduc, instruktor Škole narodnih umetnosti, specijalizovan za umetnost obrade drveta, rekao nam je:

Ljubav prema obradi drveta pojavila se pre nekog vremena, pre otprilike 3 godine. Boravio sam u inostranstvu 8 godina i, kada sam se vratio u zemlju zbog pandemije, otvorio sam malu stolariju. Računao sam da pokušam sa nekim malim poslom tokom krize. Zadovoljan sam koliko sam se do sada razvio. Osim rezbarenih ikona u drvetu i drugih ukrasnih predmeta, bavim se i izgradnjom kuća od drveta, sjenica, ljuljaški. Uglavnom ih kupuju ljudi zaljubljeni u drvo.

Naš sagovornik nam je rekao da je za rezbarenje ikone u drvetu potrebno od 20 minuta do sat vremena, ali završni radovi traju mnogo duže, nanošenjem tradicionalne „tajne” zaštitne boje, nakon čega se lakiraju. Što se tiče drvenih kuća, saznali smo da se jednostavna kuća, bez sprata, može završiti za najviše 7 radnih dana. Možda se pitate koja je najsloženija narudžba do sada izvedena? Kaže nam Marin Daniel Preduc:

Uredili smo park jednog pansiona, sa evropskim fondovima, veliki kompleks od oko pet kućica, velika sjenica, peć, sauna. Radili smo oko pola godine.

Marijan Magureanu, nastavnik u Školi narodnih umetnosti „Konstantin Brankuši“, osnovao je grnčarsku radionicu u srednjoj školi Tudor Vladimiresku i ispričao nam je svoju priču:

Počeo sam sa grnčarijom, neolitskom tehnikom oblikovanja rukom. Pokušavam da pokažem deci način na koji su živeli njihovi preci, dede i pradede, jer su oni isuviše mladi, mnogi od njih nikada nisu ni videli slanik ili krčag, pokazao sam im i začudili su se. Vrlo retko ko od njih je proveo nešto malo vremena na selu, zna ponešto. A kad oni dolaze iz zadovoljstva i vraćaju se tokom cele godine, to znači da im se sviđa, osećaju se dobro, dođu da se opuste i odu kući srećni. A ja im kažem da rade svoje domaće zadatke sa više energije, sa više zadovoljstva. Nekada uzviknu od iznenađenja, kao kad sam im pokazao krčag sa ručkom i siskom, na primer, bilo je to nešto posebno! Činilo im se kao sjajna, izuzetna inovacija!

Marijan Magureanu nastavlja svoju priču i objašnjava odakle nabavlja glinu:

Tradicionalno su glinu iskopavali na raznim samo njima poznatim mestima, čuvali tajnu tog mesta i više puta tokom godine prerađivali glinu. Morala je da ostane napolju da se smrzne pod nekim krovom, pa su je unosili u kuću, sekli nožem, nekoliko puta, gazili, dodavali vodu. Na kraju bi obrađenu glinu držali umotanu u nešto da ne dehidrira. Sada glinu uzimamo od raznih fabrika vatrostalnih materijala, ili od trgovaca, pokušavamo da pronađemo najbolji izvor. Nakon modeliranja, ostaje da se suši neko vreme u prostoru koji nije izložen suncu, mora se sušiti polako, inače će naglo dehidrirati i popucati. Ali mi još uvek nemamo peć, sada više ne možemo da pečemo glinu u tradicionalnoj peći kao što su nekada imali grnčari, ne bismo imali gde da je izgradimo i da je koristimo. Bilo bi nam korisno da imamo električnu peć kao što imaju veće radionice, ali mi je još nemamo. Preko naših kolega pokušavamo da pronađemo nekoga ko ima, ili električnu peć, ili nekog majstora u obližnjoj okolini koji koristi peć, i mi povremeno ispečemo našu grnčariju.

Veliki entuzijazam vezuje ove zanatlije za njihovu aktivnost prenošenja tehnika stečenih od starijih, na mlađe generacije, a mi se nadamo što efikasnijem očuvanju ovih zanata. 

Festival sarme i pihtije

Jesen je povod za veselje, za proslavu žetve, pa se organizuju mnoge manifestacije u čast obilja i izobilja. Kao i gastronomski festivali, koji imaju za cilj da promovišu jednu ili drugu oblast, kroz specifičnosti lokalne kuhinje.

Izabela Koara iz Udruženja „Discover Peštišanj“, govorila nam je o ovogodišnjem izdanju „Festivala sarme i pihtije“, ove donekle nesvakidašnje gastronomske asocijacije:

To je jedan od najznačajnijih gastro festivala u okrugu Gorž. Iz godine u godinu je rastao. Prvobitni naziv festivala bio je „Festival pihtije“. Vremenom, jer je to takav običaj kod nas u Goržu, vruće sarme se služe uz, ili sa pihtijom, prilagodili smo se i pretvorili festival u „Festival sarme i pihtije“, u znak sećanja na Radua Čobanua, bivšeg predsednika Nacionalnog udruženja ruralnog kulturnog i eko turizma Gorž, koji je inicirao ovaj festival kao „Festival pihtije“. Želim da vam kažem da malo gde u našoj zemlji možete jesti sarme u kombinaciji sa pihtijom. Tako se kod nas pihtija ne služe kao aperitiv, već kao prilog.

Od naše sagovornice smo saznali da iako je sve počelo sa ova dva glavna jela, vremenom su restorani i pansioni u okruženju, ali i domaćice, počeli da obogaćuju svoje prezentacijske stolove tortama, pitama, ili kolačima, tako da je ovo postao gastronomski festival u svoj snazi reči.

Izabela Koara iz Udruženja „Discover Peštišanj“ nastavlja:

Svake godine se odvija gastronomsko takmičenje i dodeljuju se nagrade za najukusnije sarme sa pihtijom. Postoje i klasične kombinacije, ali naravno oni koji učestvuju na konkursu pokušavaju da osmisle originalne recepte i iznenade i žiri i publiku. Recimo, u jednoj godini je prvo mesto osvojila pihtija od hobotnice, zatim oni koji su izmislili pihtiju od hobotnice, ako to nije tradicionalno jelo, ovde u Goržu, gde se sarma i pihtija prave od svinjetine, piletine, ćuretine, sledeće godine su došli sa pihtijom od sočiva. Kod sarme se, očigledno, svi recepti praktikuju i kuvaju sa listovima kiselog kupusa, listovima vinove loze, koristeći svinjetinu, ćuretinu, piletinu. Prošle godine su se koristili i listovi štavlja, medveđeg luka, koprive, tako da ovde možete pronaći i posne varijante, sve moguće opcije.

I kako je festival iz godine u godinu rastao, bilo je potrebno promeniti lokaciju, da može da primi sve veći broj učesnika i posetilaca. Izabela Koara nam objašnjava:

Ako se pre nekoliko godina ovaj festival održavao u dvorištu pansiona i pansioni su se ređali iz godine u godinu i ugošćavali festival u dvorištu pansiona, pre 2 godine smo ga preselili u dvorište Tehnološke gimnazije Konstantin Brankuši u Peštišanju, pa se i taj prostor pokazao nedovoljno velik. I evo nas na Orahovcu (Nučet) veoma lepom proplanku, sa mnogo oraha, otuda i ime, i tu sprovodimo sve aktivnosti festivala.

Izabela Koara nas je uverila da je veoma zanimljiv osećaj staviti u usta tople sarme i hladnu pihtiju iz frižidera, a to se mora probati na licu mesta. Ovogodišnje izdanje donelo je i novine koje nam je navela Izabela Koara:

Prvi put smo imali 60-oro dece iz škola opštine Peštišanj, koja su zajedno sa svojim majkama i bakama učestvovala i u gastronomskom takmičenju i svako je od kuće doneo neko jelo, koje je od kojeg ukusnije. I bili su veoma uzbuđeni i radovali se učešću u takmičenju! Pored njih su, kao i svake godine, bili bake i deke, penzioneri iz Peštišanja. Ovde imamo i naše penzionere koji su uključeni u „Klub penzionera“ i pored svakodnevnih aktivnosti druženja, tamo učestvuju i u svim vrstama kulinarskih radionica, a to što su radili na kulinarskim radionicama i što su spremili kod kuće, oni su postavili na veoma lepo uređen štand penzionera. Bili su i pobednici u prethodnom izdanju.  Očigledno, bili su prisutni i restorani, pansioni, počele su da dolaze i domaćice iz okoline, svaka sa kotlićem, sa šerpom sarmi, koliko je svaka mogla da pripremi, da učestvuju, da se pohvale kako dobro umeju da kuvaju. Svako je uredio svoj štand da bude što atraktivniji, sa voćem, povrćem, tradicionalnim predmetima, keramičkom posudom, proizvodima od drveta. Bila je to atmosfera iz bajke!

Sigurni smo da su, i vama kao i nama, ove gastronomske asocijacije podstakle apetit i izazvale interesovanje, a mi baš želimo da probamo ta jela, da vidimo koliko su ukusna! Pozivamo i vas da učinite isto, sigurno se nećete pokajati!