Category: Klub kulture

Ne verujem da u svetu, postoji za 120 stanovnika novo, elegantno, moderno i tehnički opremljeno pozorište kao ovo. Upoznaću i Medjunarodni pozorišni institut sa ovim sasvim jedinstvenim slučajem”. Ove reči pripadaju rumunskom glumcu Raduu Beliganu, a ustanova o kojoj govori je Pozorište Anton Pann”, u gradu Ramnicu Valča, na jugu Rumunije, medju se čijim kulturnim radnicima našli i ostavili otisak reditelji Silviju Purkarete i Aleksandru Dabiža.

Pozorište Anton Pann postalo je profesionalna ustanova u maju 1990. godine, ali nastavlja lokalnu tradiciju stariju više od 100 godina. Narodno pozorište u Ramniku Valči je izmedju ’60. i ’80. godina prošlog veka bilo jedno od najvrednijih amaterskih pozorišta u našoj zemlji. Dramske predstave Lăpuşneanul”, u režiji Dana Mikua i Piaţeta” u režiiji Silvijua Purkaretea dve su od najreprezentativnijih predstava poslednjih godina.

Već više od decenije, direktor pozorišta je reditelj Adrijan Roman, koji je veoma mnogo pomladjivao” ekipu pozorišta u Ramniku Valči: Već nekoliko godina pokušavamo da pomladimo našu trupu. Pozorište Anton Pann se razvijalo iz narodnog amaterskog pozorišta, a 2000. godine, kada sam došao na čelo pozorišta, želeo sam da pozorišna trupa postaje trupa profesionalaca. I taj rad sam počeo sa mladim apsolventima Pozorišne škole u Krajovi, a pre dve godine odlučio da iz Kluža dovedem neke ljude, odnosno pola razreda gospodina profesora Mikloša Bača, koga mnogo cenim kao profesora i čoveka koji svoje studente uči da imaju poseban stav. Oni nisu samo mladi glumci, već ljudi sa izuzetnim stavom prema radu u pozorištu i prema sceni, uopšte, ono što nisam mogao primetiti kod drugih mladih glumaca koji su radili u pozorištu Anton Pann. No, posle mladih iz Kluža, kod su došla još tri glumca iz razreda profesorke Mirijam Kuibus. Sada u trupi imamo 15 glumaca, od kojih 10 novih.”

Ima reditelja koji, zahvaljujući drugim pozorišnim projektima, poznavali su već ove divne mlade glumce, kako ih naziva sam direktor pozorišta. Tako da su u grad Ramniku Valča, specijalno da bi radili sa izuetnim mladim glumcima, došli Kristi Žunku i Vlad Masači. Direktor pozorišta Anton Pann, Adrijan Roman, kaže: Pokušavam da ovde dovedem reditelje koji su zavoleli naše pozorište i koji žele da se vrate. Ne možemo sebi dozvoliti velika imena glumaca, jer to nas mnogo košta. Tako da reditelji koji su zavoleli naše pozorište spremni su za popuste samo da bi radili ovde. Oni dolaze sa radošću, jer se ovde dobro radi, glumci, za razliku od drugih pozorišta, pretežno od bukureštanskih pozorišta, žive u pozorištu, dakle možeš bilo kad da radiš sa njima, ne samo na generalnim probama. Za vreme leta organizujemo i nekoliko workshopova, jer imamo ovde i smeštajne prostore, terasu i lepu salu za probe. Oni koji su nam došli u posetu su sve to videli i obećali da ce vratiti sa zanimljivim projektima. Pokušavamo da formiramo ekipu koja da pozorište usmeri u dotičnom pravcu.”

No, pravac u koji ide pozorište Anton Pann učini da u pozorišne dvorane dolazi dotična kategorija publike, rekao nam je direktor Adrijan Roman: U glavnom, računamo na mladu publiku, jer mlada trupa glumaca privlači mladu publiku. Svi smo konstatovali ovu stvar. Mladi imaju neophodnu otvorenost i mobilitet, a mobilitet je suštinski element u unutrašnjosti zemlje, gde se ljudi dosta malo kreću. Isti mladi znaju da u Pozorištu Anton Pann postoji dobra trupa, koja realizuje dobre predstave. Publika dotičnog uzrasta dolazi na predstave, medju se čijim glumcima nalaze i velikani. Ali, mi smo oni koji formiramo publiku. Imamo i trupu koja igra pozorišne predstave za decu, polazeći od ideje da za dete, prvi kontakt sa pozorištem je predstava koja mu je posvećena. I tako dete uči put do pozorišta, vidi kako funkcioniše mehanizam pozorišne predstave i, na neki način, mi ih fomiramo od malena, osvajamo ih.”

Jedan od reditelja koji su zavoleli trupu Pozorišta Anton Pann iz Ramniku Valča je Kristi Žunku. On je u premijeri montirao za pozorišnu sezonu 2013.-2014., Beogradsku trilogiju” Biljane Srbljanović, o životu imigranta u Pragu, Sidneju ili Los Angelesu. Uloge su tumačili veoma mladi glumci pozorišta, medju kojima i Vlad Barzanu, koji je prošle godine diplomirao Univerzitet Babeš-Boljaj” u gradu Kluž-Napoka, u razredu profesorke Mirijam Kujbus. U periodu u kojem mladi glumci, dobrovoljno ili nasilno, biraju da budu nezavisni glumci, Vlad Barzanu preferiše da bude zaposleni glumac: Istina je da postoji ovaj trend, ali za mene je veoma dobro. U prvom redu zato što pripadam trupi koja mi se svidja i koju poznajem pre mog dolaska ovde, jer sa mnogima od njih bio sam na fakultetu. Istovremeno, mislim da je veoma dobro da ljudi imaju neku sigurnost, u uslovima u kojima diplomiraš fakultet i ne znaš kuda da ideš. Mislim da je veoma dobro što ja imam ovu sigurnost, blizu sam Bukurešta i mogu da završim i master.”

Pozorište Anton Pann iz grada Ramniku Valča ima sopstevno sedište od 2009. godine, kada je prva pozorišna zgrada, projektirana, izgradjena i opremljena za profesionalno pozorište u županiji Valča otvorila svoja vrata za publiku. Zgrada Pozorišta Anton Pann ima dve dvorane za predstave, vanjski amfiteatar, salu za probe, terasu i smeštajni prostor i jeste, u ovom trenutku, jedna od najmodernijih i najfunkcionalnijih pozorišnih zgrada u Rumuniji.

,,Mislim da je ova knjiga jedinstvena u Rumuniji. I bila je neophodna da bi se potvrdio jedan jedinstveni fenomen, jedan izvanredan fenomen…, izjavila je pozorišni kritičar Monika Andronesku, na promociji knjige ,,Putujuća akademija Andrej Šerban — Knjiga radionica, koju je objavila izdavača kuća Nemira, a koju su koordinisale Monica Andronesku i Kristijana Gavrila.

Priča bi glasila ovako: 2007. godine reditelj Andrej Šerban, pokrenuo je zajedno sa Korinom Šuteu, tadašnjom direktorkom Rumunskog kulturnog institua u New Yorku, ciklus pozorišnih radionica, prevashodno za mlade. Izabrani naziv glasio je: ,,Putujuća Akademija. Radionice su otvorene, kao što reče Andrej Šerban, ne samo za glumce, reditelje, scenografe ili muzičare, več ,, svima onima koji su imali mladi duh, bez obzira na njihovu profesiju. Knjiga koju je objavila izdavačka kuća Nemira sastavila je od delova ,,misterioznu sliku Akademije Andreja Šerbana.

Na promociji knjige reditelj je pokušao da otkrije malo od ove ,,tajne: ,,Šta nam hvali? Šta nam je potrebno? Takva pitanja konsituisala su izvor ovih aktivnosti. S obzirom da odvijamo naše aktivnosti u različitim pravcima, u različite oblasti — jedni radimo u pozorištu, drugi u drugim oblastima-, ali svakome nedostaje nešto drugo ili je potrebno nešto drugo. Istovremeno, pronalazimo se svi u ovoj istraživačkoj želji. Radionice su za sve nas koji smo bili tamo bile jedna vrsta bekstva. Upravo kao i likovi iz ,,Kako vam se svidja? koji napuštaju grad idući u šumu jer je pritisak svakodnevnog života, pritisak društva toliko jak da ne mogu više izdržati.

Radionice koje je do sada Putujuća akamedija organizovala održane su u Plopi, Horezu, u Ipoteštiju, Mogošoaji i svaka je imala svoj centar interseovanja. Prva koja je bila specijalnija a koja je za polaznu tačku imala knjigu ,,Ispovest u manastiru Tanaku, autorke Tatijane Nikulesku-Bran, a iz koje je rezultirala i jedna predstava koju smo igrali na sceni čuvenog pozorišta ,,La MaMa iz New Yorka. Andrei Šerban:,, Prva radionica, u planinama Apuseni, bila je pokušaj da vidimo na koji način možemo da se sretnemo mi koji se prethodno nismo poznavali, glumci, muzičari, slikari i da živimo zajedno tokom 10 dana, da bismo videli da li možemo da otkrijemo nešto. U ovom slučaju imamo knjigu Tatijane Nikulesku-Bran, koju smo pokušali da vidimo da li možemo da je sami doživimo. Druga radionica, imala je kao temu život i delo Konstantina Brnkušija. Mnogi glumci se nisu poznavali ali su postali jedna porodica. Sreli smo se veoma rano ujutro, da bismo vežbali. U podne ručali smo zajedno — to je bila neka vrsta znaka svake radionice. Ideja je bila da ne jede svako za sebe, da ne jedemo sa onom halapljivošću sa kojom jedemo obično, već da to učinimo sa većom pažnjom i sa većim poštovanjem prema drugima.

U radionioci u Ipoteštiu u centru pažnje bio je Eminesku i njegova poezija, u Mogosoaji glavni junaci su bili Caragiale i Shakespeare. Veoma je teško obuhvatiti suštinu svih ovih stvari u jednu knjigu…Monika Andronesku je o sadržaju knjige rekla: ,,Knjiga je sastavljena od svedoćenja, od priča koja su zabeležena na licu mesta, od velikog broja intervijua, od eseja. Mislim da nakon što češ pročitati ovu knjigu, imaš utisak da je tu obuhvaćena jedna škola, škola iz koje se može naučiti kako treba živeti, šta znači živeti u pozorištu i baviti se pozorištem. Mislim da je to veoma važno. Kako sam postavila tekstove? Pokušali smo da damo reč gospodinu Andreju Šerbanu da nam ispriča šta znači ova Akademija, šta ona znači za njega. Sledi zatim tekst gospodje Korine Šuteu, zahvaljujući kojoj ova knjiga postoji danas, jer da nije bilo nje ne bi postojale ni Akademije. Zatim stavili smo u prvi plan prvu Akademiju koja je bila malo drugačija. Nastavili smo sa izjavama onih koji su učestvovali u Horezu, Mogosoaji, u Ipoteštiju. Knjiga počinje sa drugim tekstom gospodina Andreja Šerbana.

Medju izjavama učesnika ubraja se i izjava glumca Mariusa Manolea koji je na promociji knjige ispričao:,,Ja sam se sreo sa Andrejom Šerbanom u Horezu, na workshopu koji neću nikada zaboraviti. Bio je to najlepši trenutak koji sam proveo u rumunskom pozorištu. Tamo smo se našli jedna grupa glumaca iz cele zemlje i dokazano nam je da jedan glumac ima velike radne sposobnosti, jer može da ustane ujutru rano i da radi do kasno u noć ako ga interesuje ono što treba da uradi, videli smo da se jedna predstava može postaviti i za 5 dana, i za 6 dana da mi imamo bogatu maštu, samo što treba da je neko pronadje u nama… jer neću nikada više verovati da je za jednu lošu predstavu kriv glumac…

I na kraju saslušajmo ponovo Andreja Šerbana koji će nam reči šta je suština Putujuće akademije: ,,Ove radionice mogu biti izvor za mlade — za one koji su duhovno mladi — da se penju na još jednu lestvicu. Početak puta ka novom obrazovanju, koji niko od nas nije imao. Radionice rade po principu budilnika. Matisse je rekao o umetnosti da je poput udobne fotelje. Drugim rečima umetnost je kao droga. Ima sve šanse da te uspavljuje, da te čini pasivnim. Pozorište je, na žalost, i danas neka vrsta sedativa koji uspavljuje, sa malim izuzetcima. Treba da pobegnemo.

Kako je istakao univerzitetski profesor, doktor Grigore Konstantinesku, pocev od 1932., ovaj je poceo da se afirmise javnim koncertima, pod dirigentskom palicom odredjenih maestara rumunske dirigentske umetnosti, kao što su: Jonel Perlea, Alfred Alesandresku, Konstantin Silvestri, Josif Konta, Horia Andreesku. Nacionalni orkestar Radia je saradjivao, za 85 godina postojanja, sa drugim cuvenim dirigentima kao: Đorde Enesku, Serdju Komisiona, Kurt Masur i pratio slavne soliste kao Monserat Kabaje, Plasido Domingo, Lućiano Pavaroti ili rumunske pevacice, Ileana Kotrubaš i Anđela Georgiu. Pijanistkinja Elizabet Leonskaja ili violinisti Jehudi Menuhin i David Oistrah bili su takodje medju čuvenim umetnicima ćija su imena vezana za Orkestar Radia.

Tokom devet decenija, Orkestar Radia je konstantno negovao popularnost u redovima publike i prestiž medju profesionalcima, sa repertoarom koji obuhvata reprezentativne muzičke žanrove svih epoha.

‘’Pocev od kraja ‘90tih godina, često sam slušala koncerte Orkestara Radia. Smatrala sam da su Dvorana Radia i koncerte održane u toj sali isto toliko znacajan reper kao i koncerte u Rumunskom Ateneju i išla sam sa zadovoljstvom na tim koncertima kao i na koncertima Filharmonije. Sada se organizuju koncerti na više mesta, u više konteksta, ali u prošlosti bilo je manje opredeljenja.’’

Izjavila je Oltea Šerban –Parau, umetnički director Orkestara i Horova Radia, a istovremeno, glavni i odgovorni urednik kulturnih emisija. Zaista, danas su alternative brojne i zato su umetnici poceli da izađu na nekonvencionalnim prostorima.

Oltea Šerban-Parau: ‘’Posto ima konkurencije, ne možemo ignorisati tu komponentu marketinga, imidja, koja je postala isto toliko znacajna kao i umetnička komponenta, ali je često konkurisala sa umetničkom stranom i sa sadržajem. U ovom trenutku u Radiu postoje, kao što je poznato, Nacionalni orkestar, Kamerni orkestar, Akademski hor, Dečiji hor, Folklorni orkestar i Big Bend za đez muziku. Zaista smo mnogo izašli na slobodnom prostoru sa Nacionalnim orkestrom Radia, koji je najreprezentativniji ansambl, a predvodjeno je da ponovo svira, septembra meseca, na Trgu Festivala ‘’Dorde Enesku’’. Uvek smo imali to u vidu ali u poslednjem vremenu pokušali smo da činimo to i sa Dečijom horom koji je često pevao u Parku Cišmidju, zatim ekstra koncerti, na primer, na slobodnom prostoru, kao što je bio Koncert Andree Boćeli, u kojima je učestvovao i Nacionalni orkestar i Hor Radia. Prema tome, izlazak iz Dvorane i iz sezone za koncerte- sredom i petkom- je veoma znacajno. Takodje, naši solisti koncertisti, Horia Mihajl, Gabriel Kroitoru, Razvan Suma, govorim o 2013toj godini, su osobe koje su u potpunosti razumele želju i potrebu za izlaskom iz udobne sale za koncert sa veoma dobrom akustikom, mislim ovde na Dvoranu Radia, i da idu sa klasičnom muzikom po celoj zemlji, sa medijatizacijiom javnog Radia, i stigli su do publike koja nije toliko upoznata sa tim žanrom muzike. Veoma je značajno i smatram da je to misija javnog radia, osim prenosa muzike da ide medju ljudima i da im pokaže deo života, kulture, toga što postoji, a njima je teže pristupačno’’.

U poslednjem vremenu su veoma brojni projekti. Oltea Šerban Parau, umetnički direktor Orkestara i Horova Radia, govori o njenim najdražim projektim: ‘’Osim svih koncerata koje sam organizovala sa Orkestrom radia, bili su mnogi koncerti sa punom salom, sa zatvorenom kasom. Dećiji hor je održao koncert ‘’ U svetu Valta Disneja’’, koji je zaista bio veliki uspeh u redovima publike i nastavlja da peva na raznovrsnim prostorima. Sa Nacionalnim orkestrom Radia odrzani su veliki vokalno- simfonijski koncerti- ‘’Karmina Burana’’, zatim Verdijev ‘’Rekvijem’’, Festival ‘’Violine za kolekciju’’ u Dvorani radia, na kome su ucestvovali violinisti iz Rumunije i inostranstva, koji sviraju violine za kolekciju i naravno nacionalne projekte kulturnih emisija. Ali uz podršku cele korporacije: ‘’Putujući klavir’’, ‘’Violina Dorda Eneskua po selima’’, ‘’Duel violina’’, ‘’Zlatna flauta’’… Evo, več četiri naslova koja su stigla do četvrtog izdanja, a mi smo time veoma ponosni!’’

Vojku Popesku je dirigent Dećijeg hora Radia, a 1996. god je osvoio Nagradu ‘’Suma cum laudae’’-Suma kum laude- na Medjuanrodnom Horalnom Festivalu, u Nerpeltu, Belgija. Trenutno glavni dirigent Nacionalnog orkestra Radia je mlad i karismatičan, Tiberiu Soare, koji je sa Orkestrom bio u sezoni 2012.-2013. na dva koncerta van granice.

Oltea Šerban-Parau: ‘’Smatram da nije toliko značajno izlaziti sa Orkestrom Radia van granice. Istina je da je teže organizovati ovakve koncerte jer predpostavljaju dopunske izdatke i odredjeni tip medjunarodnog kontakta, koji se ne može realizovati od danas do sutra. Tako se dešava kada radiš sa godišnjim budžetom a ne sa višegodišnjim budžetom, teško je predvideti stvari na duži period. U 2012toj i 2013toj godini Nacionalni orkestar Radia je imao šansu da koncertira u Kisinjevu, možda ne zvući toliko spektakularno, ali bilo je to prvi i jedini put, za sada, kada je Nacionalni orkestar Radia stigao tamo, od 1928.god., dakle od osnivanja radia. U Šangaju bili smo dva puta, bili smo sada na Prolečnom festivalu, veoma značajnom, manjeg poduhvata od Festivala ‘’Dorde Enesku’’ ali sa tradicijom i sa prestižnim ućestvovanjem. A sada, preko leta imaćemo turneju u susednoj zemlji, Bugarskoj, na sreču, na obali Crnog Mora, u Balćiku, na mestu koje je Kraljica Marija veoma volela, na ‘’Balcik klasik dejs’’, imaćemo koncert sa Horiom Mihajlom, Gabrielom Kroitoruom, Tiberiuom Soareom i Nacionalnim orkestrom Radia’’.

U godini kada ceo svet obeležava dvestagodišnjicu od rodjenja Djuzepea Verdija , Nacionalni Orkestar Radia je zatvorio sezonu Dvorane Radia, 21og juna, sa Verdijevim ‘’Rekvijemom’’. Septembra meseca tekuće godine možemo ponovo slušati ‘’Rekvijem’’ u Sali Palate, povodom XXIog izdanja Medjunarodnog muzičkog festivala ‘’Dorde Enesku’’.

(Autor: Luana Plesea, Prevod Elena Flora)

Solane Rumunije su spektakulrane prostorije, a neke od njih omiljene destinacije turista. Ovo je i razlog zbog kojeg su često transformisane u koncertne dvorane.

Turneja Romania Underground– Muzika u solanama Rumunije” predstavila je onakav projekat, koji je u avgustu 2012. organizovao Kuturni program Radija Rumunija. Program je pretpostavio nedelju koncerata u izvodjenju sastava Icon Arts Trio, koji formiraju mladi muzičari. Kako se pojavila ideja ove turneje saznajemo od novinara Sebastijana Kračuna, koordinatora projekta: U okviru dvogodišnje turneje predstavljali smo projekat Muzika u dvorcima Rumunije”, i jednom kada sam se vratio iz Kluža obišao sam grad Turda. Tamo postoji amfiteatar koji je specijalno uredjen za umetničke manifestacije i došla mi je ideja organizovanja naredne turneje Rumunija Underground — Muzika u solanama Rumunije”,ono što se i desilo. Zatim sam saznao da Nacionalno društvo soli ima u nadležnosti 6 veoma spektakularnih ali različitih solana, medju kojima je, zahvaljujući širokim prostorijama, najpoznatija Slanik Prahova. Solana Kačika jeste, u stvari, rudnik u kojem se na dubini od 200 metara nalazi Balska Dvorana. Solana u Prajdu ima najmoderniju opremu, a u njoj postoje crkva i prostorije za odmor. Solana Trgu Okna, u županiji Bakau, je, takodje, rudnik, u kojem se prodire autobusom. Veoma lepa i moderna je Solana Oknele Mari, u gradu Ramniku Valčea, gde postoji najveća podzemna crkva, kao i restorani, prostorije za igranje, rukomet, tenis i fudbal. Po mom mišljenju, najbolji je bio koncerat u solani Oknele Mari, gde zahvaljujući širokim prostorijama zvuk je bio izvanredan.”

Članovi sastava Icon Arts Trio su violinista Šimon Čongor, violista Bogdan Eudžen Kristea i violončelista Čila Kečkeš Aved, umetnici koji su bili prisutni na nacionalnim i medjunarodnim muzičkim takmičenjima i koji u ovom trenutku studiraju na Akademiji George Dima u Klužu, Univerzitetu Umetnosti u Cirihu i Muzičkoj akademiji u Hamburgu. U njihov program uključena su dela Telemana, Šuberta, Mocarta, Kompanjolija, Suana Henesija, Vladimira Kosme. Sebastijan Kračun precizira: ”Program smo sastavili za publiku koja solane posećuje za vreme godišnjih odmora i zato predstavljamo više dinamičnih minijatura.”

I violončelista Razvan Suma, jedan od najaktivnijih rumunskih muzičara, je tokom prošlogodišnje turneje Volite li Baha?” održao koncerat u Solani Oknele Mari: Tada samo po prvi put svirao u solani i bilo je sjajno. Inače, ja sam nakviknut da sviram u nekonvencionalnim prostorijama. Solane su mesta u koje dolaze turisti, ali ima i osoba koje dolaze specijalno za koncerte. Svakako posle početka koncerta broj slušalaca raste, neki sednu, drugi stoje, a čak i deca pažljivo slušaju muziku.”

Razvan Suma svira violončelo koje je 1849. godine realizovao izradjivac muzičkih intrumenata Maucotel, a koje mu je dodelila Fondacija Musicha iz San Sebastijana, iz Španije.

U solanama Rumunije ne svira se samo klasična muzika. U solanama su koncerte održali i cuveni rumunski svirač Panove frule George Zamfir, ali i rok sastav Byron, dok su u solani u Turdi održani koncerti medjunarodnog festivala džeza “Transilvanija Jazz Festival”.

(Autor: Luana Plesea. Prevod: Theodora Cristez)