Category: Društvo

Prema studiji koju je sprovela organizacija Save the Children Romania, svako treće ukrajinsko dete, izbeglica u našoj zemlji (38%), izjavilo je da je manje srećno otkako je napustio zemlju porekla. 57% ispitane dece reklo je da su ili veoma nesrećni ili nešto manje srećni. Skoro 23% dece ne ide u školu, iako postoji mogućnost da pohađaju onlajn nastavu. 87% je reklo da im je draže redovno fizičko prisustvo u školi, a 60% je izjavilo je da bi prijatelje mogli da steknu u zemlji domaćinu u okruzenju fizicke škole. Tri četvrtine dece reklo je da nema pristup uslugama koje bi želeli, kao što su mesta za bavljenje hobijima, upoznavanje sa prijateljima ili provođenje slobodnog vremena. Tu intervenišu nevladine organizacije, poput Save the Children Romania, koja odlično upravljaju kriznim situacijama. Pitali smo Gabrijelu Aleksandresku, izvršnu predsednicu organizacije, koje usluge mogu da ponude ovi subjekti, čiji je značaj, posebno u vreme krize, ključan:
„Nevladine organizacije mogu odigrati presudnu ulogu u zaštiti dece izbeglica, posebno u kontekstu velikog protoka ljudi, kao što je slučaj sa ljudima koji su se sklonili iz Ukrajine. Prvo, one mogu brzo da mobilišu resurse i odmah intervenišu kako bi pružili humanitarnu pomoć. Organizacije takođe mogu pružiti pomoć i podršku na mnogo načina, uključujući obezbedjivanje skloništa, hrane, medicinske nege, pristup socijalnim uslugama i obrazovanju. Takođe mogu pružiti usluge psihološkog savetovanja kako bi pomogli deci da se nose sa traumom i poteškoćama sa kojima se suočavaju. Pored neposredne pomoći kao odgovor na kriznu situaciju, nevladine organizacije mogu obezbediti programe integracije i stvoriti bezbedne, inkluzivne prostore za izbeglice u zajednicama. U većini slučajeva, izbeglicama su posebno potrebne informacije, smernice, savetovanja da bi ostvarili svoja prava i dostupne usluge, kao što su pristup obrazovnom sistemu, medicinskim uslugama, poslovima, u slučaju roditelja, kao i pristup uslugama emocionalnog savetovanja. Istovremeno, kroz obuku koja se nudi stručnjacima, organizacije mogu da prenesu sopstveno iskustvo i na taj načina unaprede kvalitet usluga i povećaju njihovu efikasnost, na primer, u korist dece. Nevladine organizacije mogu lobirati i zastupati. Oni mogu značajno doprineti poboljšanju života i zaštiti dece izbeglica. Na primer, odmah nakon rata u Ukrajini, Save the Children Romania je brzo pokrenula sveobuhvatnu humanitarnu intervenciju. Već smo došli do 340.000 ljudi, uključujući 170.000 dece, radili smo na 10 graničnih prelaza, u 5 centara za azil, u tri mobilna kampa za izbeglice i tri tranzitne zone. Na ovim mestima smo postavili bezbedne prostore za decu, pokrili hitne potrebe, emocionalnu podršku, pružili vitalne informacije za decu i odrasle, a zatim, da bi smo srednjoročno i dugoročno podržali proces integracije, osnovali smo osam savetovališta, gde nudimo savetovanje, informisanje, vođenje slučajeva, psiho-socijalnu podršku, aktivnosti za decu i adolescente, materijalnu i finansijsku podršku. Dakle, organizacije mogu učiniti mnogo“.

Jedna od najugroženijih kategorija dece su deca bez roditelja, na koje je usmerena organizacija „Save the Children“:
,,Naravno, upoznala sam, i to je zaista, jedna od najugroženijih kategorija dece u teškoćama. Veoma je teško biti izbeglica i nemati koristi od prisustva i zaštite svojih roditelja. Međutim, Rumunija takođe ima procedure da odmah zaštiti ovu decu. Iz našeg iskustva (u ovoj oblasti radimo od 1994. godine) malo je dece izbeglica bez oba roditelja, ali je značajan broj dece izbeglica koja dolaze iz jednoroditeljskih porodica. Ovo iskustvo za njih je duboko emotivno i zabrinjavajuće, jer su ova deca u izuzetnoj ranjivoj situaciji i izložena su velikim rizicima. U ovoj situaciji dece bez jednog ili oba roditelja, prioritet „Save the Children” je bio da pruži deci podršku i zaštitu, osigura njihovu bezbednost i da im obezbedi neophodna sredstva kako bi se nosili sa teškoćama. Od suštinske je važnosti da delujemo brzo, efikasno, da identifikujemo najprikladnija rešenja za svako dete i da radimo sa lokalnim vlastima kako bismo obezbedili da ova deca budu adekvatno zbrinuta i zaštićena. Posebna pažnja se mora posvetiti njima i obezbeđivanju njihovih prava i sigurnosti ”.

U društvu, mnogi kažu da su ogorčeni brigom, ponekad preteranom za decu izbeglice, na račun rumunske dece. Evo šta im odgovara Gabrijela Aleksandresku:
„Razumemo i poštujemo izraženu zabrinutost, posebno u trenutnom kontekstu našeg društva. Važno je naglasiti da je naša misija da priteknemo u pomoć svoj deci koja su ugrožena, bez obzira na poreklo. Od našeg osnivanja 1990. godine, posvećeni smo pružanju pomoći i podrške svoj deci, uključujući izbeglice, u skladu sa našim humanitarnim vrednostima i međunarodnim standardima. Od suštinskog je značaja da se fokusiramo na rešenja koja obezbeđuju dobrobit sve dece, bez obzira na okolnosti, i da radimo zajedno na stvaranju sigurnijeg, inkluzivnijeg okruženja za sve članove naše zajednice.
Istovremeno, smatramo da je važno stalno komunicirati, davati jasne informacije kako bi društvo u celini razumelo kako programi funkcionišu i da se, generalno, program ili projekat sa određenom ciljnom grupom ili određenom ugroženom kategorijom ne sprovodi na račun drugih ugroženih kategorija.
Na primer, uključili smo se u podršku stanovništvu i deci Ukrajine, a šta bi moglo biti ranjivije od slučaja dece koja beže od ratova, bombi i smrti!? Uključili smo se da im pomognemo i razvili programe, ali nismo prekidali našu aktivnost koja se odnosila na rad u Rumuniji na smanjenju smrtnosti novorođenčadi, obezbeđivanju zdravstvenih usluga majkama i deci, zatim pristup našoj deci obrazovanju u siromašnim zajednicama, za zaštitu od nasilja i za zaštitu dece bez roditeljskog izdržavanja.
Mislim da ljudi treba da shvate da je najstrašnija stvar za decu rat, najstrašnije je da nemaju svoje mesto, svoj dom, svoju porodicu. Oni moraju da shvate da je tim ljudima potrebna naša podrška, jer je za njih ranjiva situacija u njihovoj zemlji.’’

Konzorcijum nevladinih organizacija koji se sastoji od Resursnog centra za javno učešće (CERE), ActiveWatch-a i Udruženja za internet i tehnologiju nedavno je objavio treće izdanje Izveštaja o stanju demokratije. Analizirajući situacije koje su se dogodile 2023. godine, autori dokumenta oštro zaključuju: „Demokratija polako umire. Čak i da nismo imali spektakularnu evoluciju u odnosu na protekle godine ili u odnosu na druge zemlje našeg regiona, polako ali sigurno su nastavljeni trendovi sužavanja građanskog prostora i napada na građanske slobode“. Ovaj zaključak upotpunjuje Oana Preda, ekspert za zastupanje u okviru Resursnog centra za javno učešće (CERE-a).

,, Nastavili smo pad koji je počeo pre nekoliko godina i na koji smo se već navikli. To što smo se navikli je loše, jer nam snižava budnost. Zato insistiramo na tome da sve ove propuste prijavimo kad god ih vidimo i stavimo ih u godišnje izveštaje koji nam daju širu sliku. Kao i obično, pratimo neke teme koje ćemo smatrati relevantnim za kvalitet građanskog prostora i demokratije uopšte.“

Prvi aspekt koji je naglašen u Izveštaju o stanju demokratije je sloboda okupljanja. U godini, u kojoj su u Evropi obeležili brojni protesti na različite teme, u Rumuniji je atmosfera bila nešto mirnija, što nije sprečilo vlasti da budu preterano oprezni, smatra Oana Preda:

 

,,Godinu 2023.  započeli smo projektom izmena Krivičnog zakonika, projektom koji je pokrenuo tadašnji premijer gospodin Nikolae Cuka i koji je predložio kaznu zatvora do 7 godina zbog narušavanja mira i javnog reda. Smatrali smo da je to opasnost, potencijal za zlostavljanje i zastrašivanje ljudi koji bi, na primer, želeli da učestvuju u protestima ili javnim demonstracijama, a ne u remećenju javnog mira. Na sreću, nakon napora civilnog društva i medija, inicijatori su povukli taj nacrt amandmana. Moramo da budemo budni i na oprezu, jer ove stvari završavaju na dnevnom redu političara kada se najmanje nadate.

Izvan zakonodavnog okvira, iako je 2023. bila godina siromašna protestima i uličnim demonstracijama, još uvek smo mogli da vidimo preteranu revnost sprovođenja zakona za bolji cilj. Godina je počela, na primer, zastrašivanjem potencijalnih aktivista, ljudi koji nisu bili mnogo glasni i koji su se navodno,solidarisali sa žrtvama rata u Gazi. Mediji su preneli da su mnogi od njih bili pozvani u policijske stanice ili posećeni kod kuće, rečeno im je da ne učestvuju u protestima i uličnim demonstracijama, ali i da  ne objavljuju dogadjaje na Fejsbuku i, ako je moguće, čak ni da ne govore o ratu.“

Kao što se i ranije dešavalo, i 2023. godine sloboda štampe je bila ugrožena iz finansijskih razloga: ili novca nije bio dovoljano za podršku novinarskom poduhvatu, ili je obezbedjen pod odredjenim uslovima koji bi sprečili prirodno ispoljavanje ovog poduhvata. Redakcije Gazeta Sporturilor i Libertatea bile su prinuđene da radikalno promene svoje timove i uređivačku politiku usled neprirodnog mešanja poslodavaca. Takođe, nezavisna novinarka Emilia Šerkan, koja je razotkrila plagijate u mnogim doktorskim tezama političara, dodatno je maltretirana zbog istraga koje je vodila. Oana Preda iznosi detalje:

 

,, Ne bih da generalizujem, ali dobar deo štampe je u suštini mnogo puta kupovan javnim sredstvima. Na primer, 2023. godine stranke su potrošile skoro 121 milion leja na štampu i propagandu. Što objašnjava zašto mnoge informacije koje bi mogle uticati na imidž stranaka na vlasti ostaju između nas ili samo u našem balonu. Videli smo 2023. kako je uređivačka nezavisnost žrtvovana zarad profita. A imamo i slučajeve dnevnih listova „Gazeta sporturilor” i „Libertatea”. Imamo i primer novinarke Emilije Šerkan, sa dosijeom koji bi rasvetlio zlostavljanja pretrpela 2023. Iznenada je tajna, bez ikakvog objašnjenja. Kao što sam ranije rekala, ove stvari pomalo objašnjavaju zašto ove informacije ostaju ovde, među nama.“

Pored toga, pristup informacijama od javnog značaja, regulisan  zakonom koji je na snazi dugi niz godina, bio je otežan 2023. godine, rekla je Oana Preda povodom objavljivanja Izveštaja o demokratiji.

Dok za četvrtinu Rumuna odmor predstavlja luksuz koji skoro da ne mogu sebi priuštiti, ostali, s druge strane, tokom godine imaju barem jedan odmor duži od 4 noći i jedan kraći odmor – kako pokazuju stručne studije koje se redovno objavljuju. Glavni razlozi zbog kojih ljudi odlaze na odmor su potreba za opuštanjem, odmorom, zabavom, ali i nagrađivanjem sebe za rad tokom godine.

Završilo se i leto 2023. godine, prilika da se izradi profil rumunskih turista. Ko su oni? Koje su im omiljene destinacije? Koliko su spremni da potroše? I nema bolje prilike za ovaj razgovor, imajući u vidu da se 27. septembra obeležio Svetski dan turizma!

Vodič kroz navike rumunskih turista nam je Kristina Popa, preduzetnica u ovoj oblasti već dugi niz godina – od 1996. godine, kada je završila Fakultet za turizam, ona organizuje ekskurzije, kratka putovanja, safarije ili egzotične avanture. Mnogim grupama je čak Kristina vodič, te je možemo smatrati dobrim poznavaocem rumunskih turista.

Optika rumunskog turiste se malo promenila! Počeo je da putuje više i ka udaljenim destinacijama, cene nisu veoma visoke u poređenju sa onim što nudi Evropa, dok su troškovi tamo mnogo manji nego u Evropi. Ako su ranije Rumuni tražili Francusku i Španiju – i sada je traže! – počeli su mnogo da putuju i u Keniju ili Mauricijus ili na Maldive. Sada je, već nekoliko godina unazad, popularan Zanzibar. Postoje periodi sa ponudama u kojima se mogu naći povoljne avionske karte, cene su veoma, veoma dobre za ove destinacije”. – kaže Kristina Popa, a pitali smo je i da li su Rumuni kao turisti zahtevni:

“Neki ljudi su zahtevni. Imali smo grupu na Zanzibaru, među kojima i osobe koje su želele sve odmah, kao što su navikle kod kuće, bez obzira na to što su na drugom kontinentu gde se stvari odvijaju drugačije. Tamo postoji izraz polé polé, što znači polako, polako, i da bi vam doneli pivo nakon što ga naručite, trebaće im pola sata, a da vam donesu hranu trebaće im oko 3 sata. Tamo se stvari odvijaju u drugom ritmu. Ako vi kao turista možete da prihvatite da ste na drugoj destinaciji, u drugom regionu, na drugom kontinentu gde stvari stoje drugačije nego u Rumuniji ili Evropi, onda nećete imati problema. Mi sami sebi možemo stvarati poteškoće ako ne prihvatimo činjenicu da se drugi ljudi razlikuju od nas i od onog što je nama poznato.”

U poslednjih nekoliko godina, dogodilo se dosta neprijatnih društvenih događaja, kao što je bio Kovid, a sada rat na granici sa Ukrajinom, bila je i energetska kriza, i velika inflacija, znači, za neke to znači manje novca… Kako su sve ove stvari uticale na izbore Rumuna kada je u pitanju odmor?

Klijenti koje imam u portfoliju nisu bili pogođeni. Kovid nas je, naravno, držao malo na mestu, jer smo imali druge uslove za putovanja. Ako ste bili vakcinisani ili testirani, nije bilo neprijatnih situacija. Naši klijenti su nastavili da putuju.”

I da troše — dodali bi mi – ostaje da nam Kristina Popa kaže koliko:

Cene se kreću od 500-600 evra po osobi po boravku u Bugarskoj, Grčkoj i postoje cene koje počinju od 900 evra do 2.000 evra po osobi za druge destinacije. Sada smo imali grupu na Maldivima, platili su oko 2.000 evra po osobi, dakle spremni su da plate. Primetila sam da veoma žele da putuju u područja koja nisu do sada posetili, a meni se čini da je to čarobno, jer, ne znam, na kraju nam ostaju uspomene svega što smo videli.”

Pored klasičnih” odmora, naš vodič kroz omiljene turističke destinacije Rumuna organizuje i drugu vrstu turizma – za decu i tinejdžere uzrasta od 10 do 14 godina, koji kombinuje zabavu sa ličnim razvojem.

Pre tri godine smo počeli da organizujemo ovu vrstu putovanja za decu i tinejdžere, naime kampove za lični razvoj. Idemo u pansione koji su akreditovani da organizuju ovakve kampove, ali koji su drugačiji, tako da nemaš osećaj školskog kampa, jer mi to ni ne želimo. Želimo da deca otkriju sebe i shvate svoje talente i ono što ih ispunjava. Na primer, ove godine smo organizovali radionicu o intuiciji, kako da slušaju svoju intuiciju. Imamo radionice koje razvijaju kreativnost, radionice slikarstva, crtanja, razne radionice za razvoj samopouzdanja, u kojima mogu otkriti sebe i svoje sposobnosti.”

Iako se leto završilo, deca su se vratila u školu, a roditelji su iskoristili svoj godišnji odmor, ni za Kristinu Popu lično, ni za njene kolege uopšte, ne može se reći da je sezona završena. Jer Rumuni nastavljaju da putuju, bez obzira na sezonu.

U oktobru idem na ostrvo Eginu sa grupom, u novembru na Kubu, a u februaru organizujem putovanje u Šri Lanku za porodice sa decom. Dakle, nema više onog perioda koji mi poznajemo – dolazi septembar, oktobar, opuštamo se! Sada, hvala Bogu, imamo neprekidan tok, sve dok nam to društvene i svetske okolnosti dozvoljavaju.”

Od 2014. godine, Udruženje 11even godišnje organizuje kamp “Stvaraoci budućnosti” kao deo programa namenjenog učenicima sa izuzetnim obrazovnim rezultatima koji takođe žele da se angažuju u društvenim aktivnostima. Od prvog, manjeg izdanja u pogledu broja učesnika i događanja, do onog iz 2023. godine, Stvaraoci budućnosti” je doživeo rast, ali nekoliko elemenata ostaje nepromenjeno: svake godine, 50 odabranih srednjoškolaca koji su pobednici na nacionalnim i međunarodnim olimpijadama u raznim oblastima, provode nedelju dana u letnjem kampu, gde ih stručnjaci podstiču da osmisle promene ili inovacije u društvu. Kamp se održava blizu Kluž-Napoke, a učenici su odabrani na osnovu njihovog interesovanja i sposobnosti u određenom polju, kako objašnjava Tudor Vasiliu, inicijator programa Stvaraoci budućnosti”.

Mi imamo četiri oblasti primene: oblast obrazovanja, koja se odnosi na sve što se tiče školskih olimpijada, nacionalnih i međunarodnih školskih takmičenja, druga oblast je sportska gde pratimo sportske rezultate. Zatim imamo oblast kulture, koja obuhvata sve što se odnosi na umetničke i kulturne uspehe. Govorim o srednjoškolcima koji su možda napisali knjigu, slikaju ili postižu dobre rezultate na umetničkim takmičenjima. U zaključku, sve što se odnosi na oblast školskog lideršipa srednjoškolaca koji doprinose zajednici, volonterskim aktivnostima i rade izvanredne stvari za društvo.”

Glavna ideja inicijatora kampa bila je da su mladi sa akademskim uspesima najprikladniji za angažovanje u društvenim aktivnostima. Tudor Vasiliu kaže:

Mi pokušavamo da im pružimo što više perspektiva u što više oblasti putem gostiju koje dovodimo. Trudimo se da im donesemo primere ljudi koji su studirali ili možda imali uspeha u inostranstvu, ali su se vratili u Rumuniju i ovde doprinose promenama. Retrospektivno gledano, od oko 900 srednjoškolaca koji su učestvovali u našim aktivnostima tokom vremena, verujem da su 50% -60% njih studenti ili su studirali na uglednim fakultetima u inostranstvu. Na neki način nastojimo da ih dovedemo nazad u Rumuniju na srednji i dugi rok. Ohrabrujemo ih da studiraju u inostranstvu ako smatraju da će to doprineti njihovom profesionalnom razvoju. Ali takođe naglašavamo potrebu da se vrate u Rumuniju i naprave promene ovde.”

Evo nekoliko primera tema i gostiju koji su obeležili izdanje kampa Stvaraoci budućnosti” u septembru 2023. godine. Tudor Vasiliu kaže:

Razgovarali smo o raznim temama. Na primer, pozvali smo gospodina Mihnju Maruka, novinara i autora nedavno objavljene knjige o digitalnom identitetu, o tome kako ovaj aspekt utiče na nas i kako se mi odnosimo prema društvenim mrežama. Pozvali smo i Kodrucu Siminu, novinarku koja se bavi temama dezinformacija i lažnih vesti. Pozvali smo i Razvana Petrija, magistra nauka na Kings Koledžu u Engleskoj, koji sprovodi vrlo interesantan projekat za tinejdžere o politici u Rumuniji. I sa njim smo održali raspravu o uticaju politike i koji je odnos mladih ljudi prema političkoj sferi. Pozvali smo i doktora Mihaja Kopaćanua koji je organizovao raspravu o drogama i gospodina Danijela Davida, rektora univerziteta Babeš-Boljaj, koji je govorio o novoj Rumuniji. Održali smo seminar o inovacijama, koji je predvodio Razvan Kerekeš, profesor javnog zdravlja na univerzitetu u Kluž-Napoci, i imali smo i dva gosta koji su aktivni na Tik-Toku, i koji pokušavaju da sprovedu pozitivne promene i šalju pozitivnu poruku putem ove platforme. Jedan od njih je pravnik, dok je drugi razvio biznis putem ove platforme.”

Iako su mladi ponekad viđeni kao ravnodušni prema političkom i građanskom angažmanu, srednjoškolci okupljeni u okviru programa Stvaraoci budućnosti” opovrgavaju ovaj stav, kako je primetio Tudor Vasiliu:

Njihova želja da se uključe je veoma velika. Nakon svakog izdanja, takođe pratimo da ih, tokom školske godine uključimo u razne aktivnosti. Što se tiče politike, možda postoji manje interesovanje u njihovim godinama. Međutim, što se tiče građanskog angažmana, stvarno su veoma voljni. Imali smo čak i takmičenja za projekte koja su bila finansirana i kasnije sprovedena nakon nekoliko izdanja. Nakon ovogodišnjeg izdanja, takođe želimo, zajedno sa nekima od njih, da organizujemo manje događaje u njihovim matičnim zajednicama gde će pred mladu publiku pozvati ljude koji bi ih mogli podstaknuti na promene.”

Tudor Vasiliu je takođe primetio i da među interesovanjima rumunskih srednjoškolaca spada mogućnost studiranja u inostranstvu, sadržaji i ideje koje se šire putem interneta i ekologija.

Prihvatite poziv da zajedno napravimo radio izlet u srce starog rumunskog sela! Vaš vodič je Ženo Mažor, glumac u Dečijem i omladinskom pozorištu Gong u Sibiuu. Strastveni fotograf, u slobodno vreme putuje širom zemlje kako bi fotografisao ljude i pejzaže koji oduzimaju dah.

Desilo se pre osam godina, jednostavno, iznenada. Bio sam strastveni ribolovac, a nakon što sam prestao da pecam, promenio sam svoj život i počeo sam da se bavim fotografijom. Sada sam počeo, savetovan od strane mog dobrog prijatelja Sorina Onišora, da uključujem ljude u pejzaže, jer to daje više života fotografiji. Išao sam na njegovu radionicu kad sam se tek počinjao baviti fotografijom i mnogo toga sam naučio od njega. Prvenstveno, odnos prema ljudima, jer sam se plašio da fotografišem ljude, zbog toga sam fotografisao samo pejzaže… odnos prema ljudima je dosta težak, kao što dobro znate, ali on je imao dar, zapravo, i sada ga ima – da lako stupi u vezu s ljudima, za nekoliko sekundi uspe da uđe u dušu osobe, i pokušao sam da naučim nešto od njega i s vremenom sam i ja počeo da fotografišem ljude, da ih uključujem u svoje pejzaže, da im, kako bi on rekao, dam život, jer su pejzaži bezdušni bez ljudi. Tako sam počeo da upoznajem život na selu i da se bavim etnografskom fotografijom. Nemajući rodbinu na selu, kao dete, nisam imao kontakt sa životinjama, sa ruralnim, arhaičnim, seoskim mestima. Sada imam priliku da to radim putem fotografije. Ne volim gužvu, ne volim galamu, ne volim buku. Zbog toga bežim kad god mogu na brda, u prirodu. Oduvek sam voleo prirodu i planinarenje i to i dalje radim, koliko mi vreme dopušta.”

Izlasci ili zalasci sunca iza planina, magla koja se diže iznad sela, usamljeno drveće, ljudi koji kose, stara žena koja nosi drva, pastir koji silazi s ovcama, krava na vrhu brda, zaboravljeni zanati… sve to, putem fotografija Ženo Mažora, priča priču o mestima u dubokoj i nepoznatoj Rumuniji, mesta koja čak ni sami Rumuni ne poznaju.

Još uvek imamo, u poređenju s drugim zemljama u Evropi i širom sveta, tu arhaičnost, tradiciju, narodnu nošnju, crkvu, kola, kočije, seno… u drugim zemljama se više ne nalaze ovi elementi. Stranci me često pitaju kada vide strnjike na mojim fotografijama, šta su to. Oni to nisu videli stotinama godina. Pitaju me da li ljudi još uvek žive tamo. U tome leži suština rumunske arhaičnosti i tradicije. Još uvek imamo zaboravljena sela u Apusenjima, posebno, gde se možete vratiti stotinama godina unazad. Ako napravite fotografiju tamo, ne možete je vremenski odrediti. Mesto koje mi se najviše sviđa u Rumuniji, kao pejzažna i etnografska fotografija, je Fundătura Ponorului sa planine Šurjanu. Tamo možete ići desetine puta, stotine puta, i svaki put je situacija drugačija. Magla, para, slana rosa, snopovi sena koji se dime, ljudi s životinjama na svakom koraku… iza svakog kamena postoji nešto što se može fotografisati. To je jedno od najlepših mesta u Rumuniji po mom mišljenju… Kola sa senom, bivoli koji vuku kola, seljak obučen u narodnu nošnju, gostoprimstvo koje meštani imaju i koji žive u tim udaljenim, planinskim selima koja nemaju pristupne puteve… Tamo je svet skromniji, bliži Bogu i veri, dobrog su srca… Znate kako je svet na selu! Zbog toga dolaze stranci, jer ne mogu nigde drugde da pronađu nešto slično. Kod njih je to davno prošlo, njihovi daleki preci su doživeli takvo vreme pre 200-300 godina. Mi još uvek imamo ove stvari.“

Fundătura Ponorului se često pojavljuje u pričama Ženoa Mažora. Međutim, kako on kaže, cela ova arhaična, tradicionalna Rumunija je izvanredna. A seljaci koji žive u tim mestima, stari ljudi, gostoprimljivi, otvoreni i imaju toplu dušu koja je tako retka u današnjem svetu.

Sećam se jedne bakice iz Maramureša, imala je 92 godine. Mislim da je preminula, zaista mislim da je preminula, jer to je bilo na početku mog bavljenja fotografijom, pre 6-7 godina i ne znam da li je još uvek živa… Posetio sam je i živela je u kući od zemlje, sa zemljanim podom. Imala je samo jednu sijalicu koja je visila sa tavana, obavijena starim novinama, sto i krevet. Na stolu je bila kora hleba… Sve je ličilo na scenu iz nekog filma, bilo je fantastično. Svetlo sunca joj je, kroz prozor, obasjavalo lice, dok je ona sedela na krevetu. Bio je to neverovatan kadar! Prvi put smo samo razgovarali, ispričala mi je celu priču svog života, pričala mi je o svojoj deci, o unucima koji su otišli u inostranstvo, jer morate da se sprijateljite sa ljudima, a nakon toga, za 5-10 minuta, svi oni vam se povere, kao otvorena knjiga su, odmah vam sve ispričaju i sve vam nude. To sam zapravo želeo da kažem, da je ova žena, ova bakica, kada smo odlazili od nje, imala šest jaja, verovatno nije imala ništa više u kući, jaja su bila njena jedina hrana, od koje se odrekla i dala ih meni. Bilo nas je više fotografa, nismo hteli uzeti, ali nas nije pustila, nismo otišli bez tih jaja i još ponečega u rukama od onoga što nam je ponudila…“

Poznavaoci tvrde da Ženo Mažorove fotografije nisu obični pejzaži ili portreti, već dragoceni dokazi o svetu koji polako nestaje u viru modernog doba. To i sam potvrđuje:

Nažalost, da, verujem da će, kako stvari idu, za još jednu ili dve generacije, ova arhaična i tradicionalna stvar nestati, jer mnogo ljudi napušta celu zemlju, Maramureš, Bukovinu, Transilvaniju, sa svih strana. Ako razgovarate sa ljudima sa sela, ne postoji porodica u kojoj bar jedan član nije otišao – dete, unuk, brat – u inostranstvo i vraćaju se sa malo novca, koliko god godina da su proveli tamo da bi zaradili nešto, i ruše te lepe kuće koje imaju i grade neke… šta da kažem?… kičeve. Neverovatno je šta se dešava, tradicionalne kuće nestaju, nažalost. Trebalo bi nekako, ne znam, preduzeti nešto u tom smislu, da ih sačuvamo, ali ne znam kako bi to moglo da se uradi.“

Zato Ženo Mažor kaže: Radujmo se što više možemo ovim lepotama, jer će se polako izgubiti!“ Ostaju samo na fotografijama onih koji će, poput njega, možda godinama kasnije uzdahnuti s nostalgijom: Ovo je bila moja Rumunija!”

Zagađenje ozbiljno utiče na ljudsko zdravlje. To je već dobro poznata i dokumentovana činjenica o kojoj već mnogo godina upozoravaju kako SZO (Svetska zdravstvena organizacija), tako i druge međunarodne organizacije. Nedavno je nevladina organizacija u Rumuniji, Centar za održive politike Ecopolis, izmerila efekte zagađenog vazduha na stanovnike Bukurešta, a rezultati su izuzetno zabrinjavajući: preko 2.800 smrtnih slučajeva prouzrokovanih dugotrajnom izloženošću PM2.5 česticama, čestice odgovorne i za preko 540 smrtnih slučajeva kod osoba sa ishemijskom bolešću srca, dok je 5,6% slučajeva smrti kod beba prouzrokovano zagađenjem mikročesticama PM10.

Merenje je omogućeno zahvaljujući senzorima postavljenim u većini bukureštanskih naselja, senzorima koji pripadaju civilnoj mreži Aerlive. Postavljeni na ključnim lokacijama u gradu, senzori prenose nivo emisija suspendovanih čestica i upozoravaju kada je njihova zakonska granica prekoračena. Rezultati se mogu videti na svakoj digitalnoj mapi dostupnoj na veb stranici aerlive.ro. Koordinatorka Aerlive i izvršna direktorka Ecopolis-a, Oana Nenećju, detaljno opisuje funkcionisanje mreže.

Trenutno imamo preko 40 senzora za praćenje kvaliteta vazduha integrisanih u aplikaciju mape, koji prate suspendovane čestice, odnosno prašinu koja je zagađena raznim supstancama preuzetim iz atmosfere, s puteva, iz okoline. Ti senzori prenose u realnom vremenu podatke na Aerlive mapu. Sada se veoma fokusiramo na merenje kvaliteta vazduha iz okoline škola u Bukureštu. U saradnji sa gradskom vlašću, ovog proleća smo postavili 44 nova senzora pored škola i bolnica u Bukureštu. Pored tih senzora, imamo još 12 senzora koje smo postavili u Bukureštu i u okolini, kroz naš projekat Akcija za čist vazduh, koja je namenjena zajednicama. Do kraja godine imaćemo preko 100 integrisanih senzora na mapi i, nadamo se, još bolje podatke o zagađenju suspendovanim česticama.”

Monitorizacija vazduha u okolini škola postalo je neophodno nakon merenja sprovedenih uz pomoć Aerlive senzora. Izveštaj o kvalitetu vazduha u Bukureštu za 2021-2022, takođe izrađen od strane Ecopolisa, konstatuje da je zakonski dozvoljena granica za zagađenje PM10 i PM2,5 u okolini obrazovnih institucija često prekoračena. Na primer, tačke u kojima se, preko aerlive-a monitoriše zagađenje vazduha u okolini škola su zabeležile vrednosti do četiri puta veće od dozvoljene granice, što ugrožava zdravlje učenika. Zbog toga je bilo neophodno sprovesti još pažljivije praćenje. Oana Nenećju objašnjava:

Razmišljali smo da za škole, bolnice i generalno, za putnu infrastrukturu, koja je veoma podložna zagađenju, možemo pronaći specifična rešenja za smanjenje zagađenja u tim područjima. Na primer, trebalo bi ograničiti brzinu vozila na manje od 30 kilometara na sat u svim susednim ulicama. Trebalo bi, eventualno, zatvoriti određene ulice u kojima su školski ulazi. Za to sprovodimo kampanju “Isključi motor”, projekat koji odvijamo zajedno sa Udruženjem “Roditelji Čirešari” i koji verujemo da može biti veoma efikasan.”

Sa više od godinu dana uspešnog rada, projekat “Isključi motor” je, u stvari iniciran od strane Udruženja “Roditelji Čirešari”, čiji su članovi porodice koje žive u blizini parka Čirešari u sektoru 1 glavnog grada. Kroz saradnju sa Aerliv mrežom, “Isključi motor” ne samo da pomaže boljem praćenju kvaliteta vazduha, već takođe informiše roditelje o štetnim emisijama iz njihovih sopstvenih automobila blizu škola svoje dece. Oana Nenećju:

U većini velikih evropskih gradova koji imaju problema sa kvalitetom vazduha, zakonom je zabranjeno ostavljati motor uključenim duže od 3 minuta. Dakle, to je već propisano. Kod nas se to još uvek ne dešava. I onda smo krenuli od ove informacije koje smo svi svesni, da u blizini škola, kada roditelji dolaze da ostave ili pokupe decu, čekaju ih i po 20 minuta sa uključenim motorom. Većina ljudi verovatno nije svesna zagađenja koje odatle proizlazi, te zato ne reaguju, niti činjenice da se nalaze u okolini škole gde se deca igraju napolju, gde deca udišu sve te otrove. I onda smo pomislili da je prvo rešenje koje možemo preduzeti, postavljanje informativnih tabli pored škola kako bismo podstakli roditelje da isključe motor dok čekaju. Pored ove fizičke kampanje koju želimo da sprovedemo u svim školama u Bukureštu, imaćemo i predlog odluke Opštinskog veća kojim bi zabranili stacioniranje sa uključenim motorom.”

U toku leta, ova kampanja će se privremeno prekinuti, zajedno sa instalacijom senzora za životnu sredinu, ali sve će biti ponovo započeto početkom jeseni. Do tada građani Bukurešta i Kluža mogu saznati nivo zagađenja u svojim gradovima instalirajući besplatnu aplikaciju Aerlive na svojim telefonima.

Često se događa da idemo na posao s osećajem kao da nosimo teret na ramenima i jedva hodamo. Kad tamo stignemo, ponašamo se tako da se često zapitamo ko smo zapravo – mi kod kuće ili mi sa posla. Ponekad se plašimo, ponekad smo preterano razdražljivi, brojimo sate i minute dok ne dođe vreme da odemo s posla. Nakon toga ulazimo u drugačiji oblik ponašanja – dekompresiju, gde iskaljujemo frustracije na članove porodice ili na sebe. Sve da bismo sutradan počeli ponovo. Šta se zapravo dešava? Pa, radimo u toksičnom okruženju koje ostavlja tragove u celom našem biću. Iskreno rečeno, ona izreka o ostavljanju briga s posla na ulazu u kuću ne funkcioniše, budimo ozbiljni. Nosimo toksičnost s posla svuda gde idemo. Razgovaramo o toksičnosti na radnom mestu sa Androm Pintikan, karijernim savetnikom i stručnjakom za ljudske resurse. Kako prepoznajemo toksičnost na radnom mestu?

Nekoliko pokazatelja toksičnog okruženja. Imamo vrlo autoritarne menadžere koji vrše mikro-menedžment, ne pružaju slobodu i autonomiju zaposlenima da postignu ciljeve, ne postoji sigurno psihološko okruženje, bojimo se da se izrazimo jer smo uvereni da će biti posledica, radimo stvari zato što tako treba, čak i kada znamo 100% da su pogrešne, ali strogo poštujemo ono što nam je rečeno da radimo jer naše mišljenje u organizaciji nije bitno, nemamo menadžere ili ljude koji preuzimaju odgovornost kada se pogreši, radije se bavimo time ko je progrešio nego da se pronađu rešenja, nemamo poverenja. U toksičnom okruženju, zapravo, verujem da je to najveći problem, nemamo poverenja jedni u druge i uvek imamo utisak da će nam neko naneti štetu, a to je prvi i najvažniji aspekt koji treba uzeti u obzir, jer kada osoba ima taj strah, da je na mestu na kome se ne oseća sigurnom, uvek će biti u režimu odbrane i u borbi za preživljavanje, neće postojati izuzetni rezultati”

Živimo u teškim vremenima i spremni smo napraviti ogromne kompromise kako bismo imali šta da stavimo na sto svojim najbližima. Podnošenje otrovnog menadžera postalo je, u današnje vreme, jedini način rada, barem u nekim organizacijama. Andra Pinktikan nam govori kako da prepoznamo otrovnog ponašanje šefa i kako da mu se suprotstavimo:

Kada imaš toksičan odnos s tvojim menadžerom – želim da se malo udaljimo od pojma “šef”, koji se više ne koristi u 2023. godini – prvo moraš to otkriti. Moraš shvatiti da nešto nije u redu tamo i to je veoma teško, jer još uvek verujemo da su određena toksična ponašanja normalna. Dakle, ne, niko nema pravo da viče na tebe, niko nema pravo da ti kaže da ne možeš uzeti godišnji odmor jer nema ko da te zameni, imaš prava i ta prava moraju biti poštovana, takođe imaš i odgovornosti i tvoja je dužnost da ih ispunjavaš, naravno. Toksičan menadžer će imati neprimereno ponašanje prema tebi, neće poštovati tvoje radne standarde, neće poštovati tvoj lični prostor, slaće ti poruke u potpuno neodgovarajućim trenucima, tražiće od tebe da žrtvuješ privatni život za profesionalni i verovatno ćeš biti prisiljen da radiš više nego što je navedeno u tvom radnom opisu. Kada se suočiš s takvim osobama, moraš naučiti postaviti i komunicirati svoje radne standarde, moraš znati koje su tvoje radne obaveze, moraš znati za koje stvari si ti odgovoran, naravno, obavljati svoj posao i ispuniti svoje ugovorne obaveze, ali istovremeno tražiti od osobe koja je odgovorna za tebe da te poštuje u tom procesu. Komuniciraj kako želiš da ti se obraća, reci mu, kada viče na tebe ili koristi neprimerene reči, da ne prihvataš takav odnos profesionalne saradnje i izrazi način na koji želiš da radi s tobom, da stvari idu dobro, jer, realno govoreći, ljudi ne mogu sanjati ono što ti želiš.”

Standard rada, kaže Andra Pinktikan, je ideja koja se mora neprestano ponavljati na poslu. Da li moj kolega zna koliko je toksičan za mene?

“Menadžer, kolega, toksična osoba, u 99% slučajeva ne zna da je toksična. I ne zna zato što mi, generalno kao kultura, ne znamo šta znači toksičnost. Još uvek verujemo da je normalno vikati jedni na druge, normalno je ohrabrivati kroz obeshrabrivanje ili teror. Srećom, ove stvari više ne funkcionišu; nažalost, funkcionisale su mnogo godina, ali stvari se menjaju. Deo ljudi počinje da shvata šta znači zdrav profesionalni odnos, šta znači imati profesionalni pristup poslu, raditi u što zdravijem radnom okruženju – još uvek ne verujem da smo dostigli vrlo zdrave radne odnose, ali idemo ka tome – a kada imamo ljude sa toksičnim ponašanjem, oni ne znaju da imaju taj problem, jer im mi ne komuniciramo te stvari na asertivan način, oni neće postati svesni. Obično ili i mi vičemo na njih i oni ulaze u defanzivu i sukobljavamo se, ili igramo ulogu žrtve i kažemo im čime nas oni ugrožavaju, kako patimo, i to ih još više podržava u njihovom ponašanju. Da bismo izašli iz takvih psiholoških igara, jer se to zapravo dešava u okviru radnih odnosa, mnogo je psiholoških igara i mi smo zarobljeni u prostoru profesionalne drame, potrebno je da svako od nas radi na sebi i da prilagodi način na koji se odnosimo prema drugima i, svakako, da postavimo svoje standarde rada i da ih stalno komuniciramo. Treba često naglašavati standarde rada, jer su izuzetno važan korak u poboljšanju radnih odnosa u Rumuniji.“

“Kada naučimo da poštujemo sebe, kao kroz magiju će se promeniti i ostali aspekti našeg života, uključujući i profesionalni”, smatra Andra Pintkikan.

“U većini slučajeva, otkaz nije rešenje, jer obično ono što radimo je da damo otkaz sa toksičnog radnog mesta, ali pazite, to je radno mesto i situacija postaje toksična jer smo i mi doprineli tome. Odlazimo sa takvog radnog mesta i prelazimo na drugo radno mesto gde je vrlo verovatno da ćemo praviti iste greške kao i do sada i da ćemo se, za 2-3 godine ili možda i ranije, naći u sličnoj situaciji. Problem je što svi mi doprinosimo situacijama u kojima se nalazimo. Možemo reći, evo, menadžer me uznemirava ili koleginica, ali istin je da ljudi rade ono što im dozvoljavamo da nam rade. I dok ne naučimo da uočavamo, čak i kod nas, naše toksično ponašanje koje održava toksično ponašanje drugih, nećemo lako izaći iz ove igre, čak ni otkazom.”

I organizacija sama pati od toksičnosti svojih ljudi.

Dugoročni efekti toksičnog radnog okruženja su razorni. Kada neko dolazi na posao u okruženje u kojem se oseća u opasnosti, u ratu, primoran je da bude stalno u defanzivi, prvenstveno na ličnom, fizičkom nivou, nanosi sebi mnogo štete. Ovo stanje stresa, koje postaje hronični stres, utiče na mnoge aspekte našeg života, posebno fizički, i dolazimo do tačke ključanja. To se dešava na individualnom nivou. Na kolektivnom nivou, kada imate grupu ljudi, tim ljudi koji pate, a ponekad čak ne znaju da jasno izraze da se to dešava – da su u funkcionalnoj depresiji, kada su svi ljudi unutar patnje, način na koji će međusobno komunicirati postaće sve toksičniji. Mislim da nema smisla da raspravljamo o šteti koja će biti u uspehu u poslu, odnosu prema klijentu, inovaciji… Kada su ljudi preokupirani preživljavanjem i spasavanjem vlastite kože i kada su u takmičarskim igrama, dokazujući da su najbolji, mislim da jfokus nie na klijentu i na uticaj organizacije, već samo na preživljavanje.”

Sedam od deset Rumuna ide u tržni centar najmanje jednom nedeljno, od čega su tri žene, a četiri muškarca. Pored toga, ako su muškarci ti koji češće dolaze u tržni centar, žene provode više vremena po poseti. A što se kupovnih navika tiče, muškarci troše 10% više od žena: oko 60 evra naspram oko 55 evra“, konstatovali su autori studije koju je sproveo Reveal Marketing Research. Objašnjenje leži u činjenici da muškarci kupuju tehnologiju za koju se zna da je skuplja.

Ali podaci iz ovog istraživanja iznenađuju na više nivoa. Na primer, prema mentalnim klišeima, očekivali bismo da je broj žena veći među onima koje vole da idu u tržni centar. Zatim, cifra 7 od 10 se čini malo visokom u poređenju sa opštom kupovnom moći Rumuna. Međutim, ako produbimo analizu i počnemo da uzimamo u obzir faktore kao što je blizina, počinju da se pojavljuju objašnjenja koja nudi sociolog Dan Petre:

Pre svega, u slučaju Rumunije i uglavnom u slučaju Bukurešta, za razliku od drugih evropskih prestonica, tržni centri su smešteni u mnogo većoj meri unutar grada. U drugim evropskim prestonicama, tržni centri se nalaze više prema obodu grada, a blizina igra veoma, veoma važnu ulogu. Drugi razlog: koliko se sećam, mi smo na prvom mestu po kvadratu površine tržnih centara po glavi stanovnika u Evropi, u celoj Rumuniji. Dakle, tržni centri se prostiru na velikom području. I treći razlog je što postoji kulturni trend. Tržni centar nudi sažeto iskustvo ili mogućnost iskustava. Mislim, idem da pokrijem osnovne potrebe ili kupujem za porodicu, ali i kupujem za sebe, uglavnom odeću. U ovoj studiji smo videli da se uglavnom kupuje odeća. Drugo, želim da imam društveno iskustvo uz kafu ili obrok. Tržni centar je trenutno mesto gde možete, ako ste potrošač, da dobijete mnoga iskustva koja su vam potrebna, sve na jednom mestu.”

Međutim, odlazak u tržni centar nije samo funkcionalno ili pragmatično iskustvo, već i emocionalno. Čak i ako su neposredni razlozi osnovne potrebe — kao što je kupovina — postoje i striktno subjektivni razlozi, kao što su šetnja ili druženje uz obrok ili kafu. Zatim, nedavna studija takođe naglašava neke generacijske karakteristike. Prema studiji, prosečan iznos koji Rumuni potroše na posetu tržnom centru je skoro 60 evra. Najviše troše oni uzrasta od 36 do 45 (milenijalci), sa skoro 75 evra, a zatim slede generacija Iks (oni od 45 i više godina), koji troše oko 65 evra u poseti tržnom centru. Generacija Z, koju čine mladi između 14 i 25 godina, troši najmanje na kupovinu, odnosno samo 40 evra. Sociolog Dan Petre ovu temu razvija polazeći od potrebe za socijalizacijom mladih, ali i od prihoda svake generacije.

Iz iznosa koje troše možete videti do kojeg nivoa prihoda svaka generacija ima pristup. Najviše troše milenijalci, koji su trenutno u zoni maksimalnog potencijala — zaposlenosti, pristupa resursima, pristupa društvenoj moći. Zatim dolazi generacija Iks koja je imala vremena da akumulira resurse, a zatim generacija Z koja još uvek nema dovoljno resursa, ali je u usponu. Ali imaju više slobodnog vremena i to nekako nadoknađuje nedostatak novca. Oni provode najviše vremena, ali troše najmanje. To je uvek igra između vremena i resursa.”

Što se tiče vremena provedenog u tržnom centru, 73% gospode je ovde prisutno nekoliko puta nedeljno, 23% ide jednom do tri puta mesečno, a 4% ređe nego jednom u tri meseca. Dame, s druge strane, često posećuju tržne centre u proporciji od 67%, ostvaruju 1-3 posete mesečno u proporciji od 29%, a samo 4% je izjavilo da ide u tržni centar manje od jednom u sezoni. Takođe, prosečno vreme koje Rumuni provedu u poseti tržnom centru je nešto više od 2 sata (130 minuta).

Uzeti odvojeno, podaci možda i ne govore mnogo, ali, na primer, zajedno sa informacijama iz barometara kulturne potrošnje, slika o tome kako Rumuni provode svoje slobodno vreme je potpuna. U 2019. godini — poslednjoj pre pandemijske godine koja je omogućila redovno istraživanje na ovu temu — ukupno 5% Rumuna je videlo pozorišnu predstavu, još 5% je posetilo muzeje, 9% je otišlo u bioskop i 8% na drugi oblik nastupa. Naravno, kada se ovi podaci potkrepe sa onima o starosti, obrazovanju, mestu stanovanja i ekonomskoj situaciji, zaključci se produbljuju i detaljnije. Na primer, u mnogim mestima u Rumuniji nedostaju pozorišta, bioskopi, muzeji ili knjižare. Isto se dešava i u slučaju odlaska u tržni centar ili druge opcije druženja, što zavisi od dostupnih alternativa, komentariše Dan Petre:

Postoji niz mogućnosti kojima ljudi imaju pristup i raspoređuju svoje vreme u skladu sa mogućnostima koje su im dostupne. Što više mogućnosti ima, više ih ljudi koristi. Ovde dajem samo jedan primer: urbani festivali, kao što je, na primer, u slučaju Bukurešta, zatvaranje Bulevara Kiselef ili Kalja Viktorijej za saobraćaj automobila i otvaranje za pešačka iskustva u gradu. Mnogo je ljudi iz Bukurešta koji tamo dolaze zbog ulične hrane, koncerata, šetnji. Jednostavno ima mnogo Bukureštanaca koji to rade, što pokazuje da kada imaju više mogućnosti, njihove potrebe su raspoređene. Da ih ima više, delili bi se, posebno u određeno doba godine. Sezona je mnogo bitna. Takođe, struktura rumunske ekonomije se dosta fokusira na usluge, dakle na tercijarnu ekonomiju, na ono što vodi potrošnji. Ali ova potrošnja je najbolje optimizovana u prostorima tipa tržnih centara koji su mašina za pružanje doživljaja potrošnje. A rumunska ekonomija je veoma orijentisana na potrošnju. I onda se nekako očekivalo da će se više razvijati mesta gde je potrošnja veoma intenzivna i optimizovana za brendove i proizvođače“.

U ovakvoj situaciji i sve dok će se održati, može se samo zaključiti ono što su autori pomenute studije otkrili: Tržni centri igraju važnu ulogu u životnom stilu potrošača, njihov uspeh na rumunskom tržištu je neosporan“.

Među informacijama – za sada delimičnim – dobijenim iz Popisa stanovništva 2021. godine, one koje se odnose na stanovanje, otkrivaju interesantne situacije. Na osnovu njih nam se prikazuje slika naše zemlje između dve ekstremne situacije: mnoga napuštena naselja, pogotovo u seoskim područjima, gde je broj kuća prevazišao broj stanovnika, koegzistiraju sa izuzetno naseljenim i urbanim zonama, kako u gradskim tako i u seoskim područjima, gde je broj stanova mnogo manji u poređenju sa brojem građana. Istovremeno, iako Rumunija ima možda najveći broj vlasnika stanova u Evropskoj Uniji, situacija po pitanju kvaliteta stanovanja nije na istom nivou. Koncentracija stanovništva u velikim gradovima i okružnim zonama objašnjava se mogućnostima za zapošljavanje, obrazovanje i provođenje slobodnog vremena koje veliki gradovi pružaju. Depopulacija sela objašnjava se demografskim padom i migracijom ljudi ka oblastima koje pružaju, makar potencijalno, bolji život, zaključuje Bogdan Suditu, vanredni profesor na Geografskom fakultetu i predsednik Tehničke urbanističke komisije Gradske opštine Bukurešt.

Ovo je fenomen koji je porastao nakon 1990. i još više nakon 2000. godine. Seoska područja gube stanovništvo ili stanovništvo stari, i mnoga sela su počela da ostaju bez stanovnika. Osim toga, mladi teže da se sele u gradove koji imaju, sa jedne strane, mogućnosti za zapošljavanje, a sa druge strane, mogućnosti za školovanje ili stručno obrazovanje. Ja sam takođe koristio podatke sa popisa i situacija je dosta uznemiravajuća. Želim da vas uputim na činjenicu da od 3181 administrativnih teritorijalnih jedinica, samo 77 ima više od 25.000 stanovnika, veoma malo. To znači da samo 2,4% administrativnih teritorijalnih jedinica ima više od 25.000 stanovnika. Sa druge strane, imamo 2501 administrativnih teritorijalnih jedinica, što znači 78% administrativnih teritorijalnih jedinica u Rumuniji koje imaju manje od 5000 stanovnika. Imamo slučajeve u kojima je broj zaposlenih u opštini veći od aktivnog stanovništva u tim opštinama. Zaista postoje dve ekstremne situacije, gde sa jedne strane imamo koncentraciju stanovništva u velikim gradovima: Bukureštu, Konstanci, Temišvaru, Jašiju, Krajovi, Klužu i gradsko područje se širi, ali imamo i veoma mnoge administrativne teritorijalne jedinice koje gube stanovnike. Imamo jednu opštinu u Rumuniji koja ima 88 stanovnika. Radi se o Batrani iz županije Hunedoara.”

Stanje iz 2021. godine nije novo, primećeno je i pre 10 godina, pri prethodnom popisu stanovništva. Na primer, 2011. godine utvrđeno je da 129 sela nemaju ni jednog stanovnika, a po proračunima u odnosu na ukupan broj seoskih naselja, zaključak je bio da 2000 sela ima manje od 100 stanovnika. U očekivanju kompletnih podataka, može se pretpostaviti da se fenomen u 2021. godini pogoršao. Šta se može učiniti da se poboljša položaj ljudi u ovim napuštenim zonama, ali i onih u prenaseljenim zonama?

Bogdan Suditu odgovara:

Postoji Nacionalna strategija stambenog zbrinjavanja koja je odobrena prošle godine i to je veoma dobar korak. Ona ima kao cilj naročito ugrožene grupe, i u jednakoj meri poboljšanje mehanizama za pristup pristojnom stanovanju, kao podstanar ili vlasnik. Očigledno, to je nacionalna strategija koja se odnosi na ono što vlada može da preduzme, ali takođe utvrđuje i okvir saradnje sa lokalnim javnim vlastima. Fenomen demografskog opadanja ne javlja se samo u Rumuniji. Postoji mnogo drugih zemalja koje imaju iste probleme. Mehanizam predložen od strane vlade, odnosno ta strategija, namerava da poboljša mehanizme koje, s jedne strane, u velikim gradovima i gusto naseljenim područjima poveća broj stanova, a s druge strane, očigledno je da se u ruralnim područjima takođe mogu graditi stanovi, ali treba dobro razmisliti za koga. Ako Rumunija privuče stanovništvo ili migrante, ne verujem da će se naseliti u ruralna područja. Dakle, šta možemo preduzeti? Da napredujemo tako da resurse koje imamo koristimo efikasnije.”

Na primer, umesto da imamo pet škola u jednom ruralnom području koje je pogođeno manjkom stanovništva, dovoljna je jedna dobra škola gde deca iz udaljenih sela mogu stići autobusom koji će obezbediti opština. To je jedno od rešenja koja se mogu primeniti – i u nekim slučajevima se stvarno primenjuje – kako bi se poboljšali uslovi života i podstakli ljudi da ne odlaze.

Što se tiče prenaseljenosti: 2020. godine, 45% Rumuna je živelo u prenaseljenim stanovima, što je najviša stopa u Evropskoj Uniji. Očigledno, ovo je prosečna vrednost, objašnjava Bogdan Suditu, napominjući da se ovaj fenomen javlja kako u velikim gradovima, tako i u manjim, i odnosi se posebno na zgrade izgrađene u periodu komunizma, u kojima sada živi više generacija.

Bogdan Suditu:

Još uvek ima mnogo ljudi u Rumuniji koji su blizu penzije ili su već u penziji, a i dalje žive u stanovima u koje su se preselili pre 30-40 godina, u kojima su podizali decu, ali su deca otišla i ostali su samo stariji ljudi. Dakle, ova situacija je realna u velikim gradovima i trebalo bi da nas zabrine i da pronađemo prilagođena rešenja, jer ne znači da stariji ljudi koji zauzimaju ovakve velike stanove žive bolje, jer imaju vrlo visoke troškove održavanja ovih stanova. Neki imaju veliki i dobar stan, ali vrlo skup u poređenju sa prihodima penzionera.”

Paradoksalno, Rumunija je takođe evropska zemlja sa velikim brojem vlasnika stambenih jedinica, zato što Rumuni radije kupuju stanove ili kuće nego što žive kao podstanari. Ali koje su posledice? Bogdan Suditu odgovara:

Postajemo vlasnici sa vrlo, vrlo visokim troškovima. Ideja vlasništva i sigurnosti koja dolazi uz vlasništvo su vrlo dobre stvari. Nažalost, ideja vlasništva nad stanom, osim troškova o kojima smo govorili, dolazi sa mnogim ograničenjima u vezi sa mobilnošću. Kada uzmete stan na kredit, jasno je da se nećete lako preseliti, čak i ako nakon mesec dana ili godinu dana primetite nedostatak određenih usluga u tom naselju. Nakon godinu, dve ili tri, kada se rode deca i shvatite da nemate obdanište u naselju u koje ste se preselili, biće prilično teško, jer ste se obavezali kreditom da živite na periferiji Bukurešta, Kluža ili Jašija, da pronađete nekoga voljnog da ga kupi kako biste pronašli stan bliže obdaništu ili parku, i tako dalje”.

Potreba za sigurnošću koju pruža vlasništvo je i dalje vrlo velika među Rumunima, ali zalihe izgrađenih stambenih jedinica su još uvek vrlo male da bi zadovoljile tu potrebu, koja se ponekad suprotstavlja drugoj: potrebi za moblinosti.

Climb Again iz Bukurešta, koju je osnovao i koju vodi Klaudiju Miju, balkanski šampion u planinarenju, sportska je asocijacija koja od 2014. godine organizuje besplatne sesije planinarenja kao terapiju za decu i mlade sa različitim invaliditetima: osobe sa oštećenjem vida, sluha, autizmom ili neuromotornim smetnjama. U Climb Again, građanske akcije su podržane od strane običnih ljudi. Konkretno, plaćanje kurseva i članarina za osobe bez invaliditeta predstavlja, u stvari, besplatan pristup za decu i mlade sa različitim ograničenjima.

Razvan Nedu, instruktor u Climb Again, nam je rekao o terapeutskim efektima planinarenja:

Ovo je sport koji vas navodi da živite u trenutku, da budete prisutni, da razumete tačno šta se dešava sa vašim telom, nagoni vas da postanete svesni ograničavajućih strahova koje imate ili ograničenja koja postavljate samom sebi, te ne shvatate da to možete lako uraditi ako vas nije strah. Podstiče vas da imate poverenje u ljude i naučite da komunicirate s njima, jer je planinarenje sport u kome se jedan penje, a drugi drži kraj kabla, održava ga u sigurnosti i zato je to timski sport. I za osobe sa invaliditetom i za obične ljude, planinarenje je sport u kome je ruta standardna, dok su sposobnosti svake osobe različite. Bilo da ste visoki, snažni, gibljivi, vidite, ne vidite, imate parezu, nemate ruku, nemate nogu… učite da se snalazite na svoj način, učite da se prilagodite sopstvenom telu i nivou na kojem ono funkcioniše da biste odradili tu rutu. Takav je život! Morate naučiti da se snalazite za sebe.”

Suprotno utisku, penjanje nije ekstremni sport. Uključuje penjanje po steni ili veštačkoj steni koristeći vlastite snage, s ciljem da se stigne do vrha ili završi predefinisana ruta bez padova. Sve dok se penjač i partner koji ga osigurava pridržavaju svih sigurnosnih mera, rizik je minimalan. Ali to nije sve! Za osobe s invaliditetom, fizičke i mentalne prednosti penjanja mogu biti vrlo velike. Razvan Nedu objašnjava:

Fokus nije na onome što ne možete uraditi. Ako nemate vid, neko će vam reći gde su izbočine! Ako ne možete podići nogu tako visoko, radićemo na pokretljivosti ili ćemo pronaći drugi način da postavimo ruke kako bi nam bilo lakše! Radi se, u velikoj meri, o pronalaženju rešenja. Osobe s invaliditetom su svesne tih problema i ne traže rešenja. Misle da postoji previše prepreka, previše nedostataka. U penjanju imaš puno problema, imaš mnogo ruta koje moraš proći, rešiti, ali one te navode da pronađeš rešenja. I to se prenosi i na svakodnevni život. Ako počneš pronalaziti rešenja na penjačkoj ruti, to ne može ostati samo sat-dva nedeljno koliko provodiš u sali za penjanje. Ne možeš pronaći rešenja samo tamo a u ostatku života ne pronaći rešenja za sebe!“

U penjanju, deca ili mladi s invaliditetom postaju svesnija vlastite snage i izlaze iz staklenog zvona u kome su često zarobljeni, zbog straha da se neće moći prilagoditi ponekad neprijateljskim socijalnim okruženjima. Istovremeno, penjući se zajedno s zdravom decom, shvataju da nisu ništa manje sposobni od njih. Razvan je živi primer toga!

Pre gotovo 7 godina, članovi Climb Againa obišli su škole za decu sa problemima vida i došli su i u moju srednju školu. U to vreme sam želeo da počnem da vežbam i već sam se nekoliko meseci bavio sportom, svidelo mi se penjanje, privukla me više od ideje fitnessa ili odlaska u teretanu. Na neki način, imao sam želju da počnem da se bavim sportom, i učinilo mi se da je penjanje mnogo bolje i držao sam se toga. A kad sam se prvi put popeo na stenu, potpuno me je osvojilo. Nisam imao izvanredne veštine i zbog toga i nisam bio primećen. Klaudiju, osnivač Climb Again-a i trener reprezentacije, rekao je: “Hajde, idemo na takmičenja, da vidiš kako je”. I otišao sam! Nisam imao neke izvanredne rezultate na početku, ali rekao sam da želim napredovati.”

I napredovao je!

Razvan Nedu ima, kao što ste već shvatili — oštećen sluh. Lekari kažu da vidi oko 1%. Tokom dana sve se svodi na apstraktnu umetnost, kako on kaže, što znači da vidi svetlosti i senke i samo zahvaljujući logici shvata šta ga okružuje. Noću, sve postaje crno s belim tačkicama. Vrlo voli da ide u škole za slabovide kako bi naučio ljude poput sebe kako da koriste beli štap. Ali od kada je otkrio penjanje, ne može zamisliti život bez njega. Penjanje je postalo način njegovog života. Instruktor je penjanja u Climb Again-u, kako za osobe s invaliditetom, tako i za obične osobe. Član je Nacionalnog Paraklajmbing tima. Osvojio je više medalja na Svetskim šampionatima i prvenstvima u penjanju za osobe s invaliditetom. Uspeo se popeti i na Monblan, Elbrus, Akonkagva i Materhorn.

Ograničenja su više u našoj glavi nego fizička. Verujemo da ne možemo uraditi određene stvari i onda ih zaista ne radimo. Kada počnemo ne razmišljati o tome i samo tražiti rešenja, tada počinjemo činiti stvari.” – kaže Razvan Nedu, koji ima poruku za sve one koje bi njegov primer mogao inspirirati:

Priroda je predivna, kao i svet u celini. Bilo bi dobro da je istražujemo, da je pokušamo otkriti, da se ne bojimo, da to radimo pametno, ali da se ne bacamo glavom bez obzira.. Ne znam da plivam, ali skačem u reku… hajdemo plivati, učiti, polako, otkrivati i uživati u svakom osećaju, jer je poseban, jedinstven. I kada krenem polako i shvatim da će to potrajati, tada mogu posvetiti vreme da to uradim malim koracima i stići dalje nego što sam mogao zamisliti. Potrebna je samo doslednost.”

Više od 20 godina, od kada je fenomen radne emigracije postao sveprisutan u Rumuniji, pojavio se i jedan od najdrastičnijih efekata: deca ostavljena u zemlji pod starateljstvom baka i deka ili drugih rođaka. Mnogi roditelji, kada odlaze da rade u Evropsku Uniju, vode i decu sa sobom, ali ima i dosta slučajeva porodica koje su rastavljene zbog preseljenja u inostranstvo. Organizacija Spasimo decu“ godinama skreće pažnju na ovu situaciju koja je sada kvantifikovana u statističkoj studiji. Istraživanje, zasnovano na podacima prikupljenim u periodu jul-septembar 2022. godine, otkriva da skoro četvrtina dece uzrasta od 0-17 godina ima ili je imala roditelja koji je otišao na rad u inostranstvo do datuma studije. Od ove dece, 61,5% ima ili je imalo samo oca koji je otišao, 20,4% ima ili je imalo samo majku koja je otišla, dok 18,1% imaju oba roditelja koji su otišli. Trenutno, preko 500.000 dece se nalazi u ovoj situaciji, većina njih još od veoma ranog uzrasta. Prosečno, majka odlazi nakon što dete napuni 6 godina, dok otac obično odlazi kada je dete mlađe. Što se tiče odluke o odlasku, iz studije se vidi da se roditelji konsultuju sa decom čak i ako su još mala.

Anka Stamin, predstavnica Organizacije Spasimo decu, objašnjava:

Prema istraživanju, 83% ispitanika je izjavilo da je dete bilo uključeno u odluku o odlasku roditelja. S druge strane, deca su izjavila da su mnogo manje uključena, samo 63%, i mi pre verujemo deci. Štaviše, skoro jedna trećina dece, tačnije 31%, izjavljuje da nisu bila saglasna sa odlaskom roditelja, čak i ako su bila pitana. Isto tako, želim da istaknem i činjenicu da je studija nažalost pokazala ono što sam ranije rekla, a to je da većina dece u ovoj situaciji ne postoji u evidenciji socijalnih službi. Praktično, samo 39% staratelja je izjavilo da socijalna služba zna za situaciju deteta. Istovremeno, što se tiče obaveštavanja škola, 57% staratelja je izjavilo da je obavestilo školu o ovoj situaciji. Jasno je da ni jedna ni druga od ove dve institucije ne poseduju potpune informacije, tako da je očigledno da i roditelji ili staratelji oklevaju da prijave svoj odlazak, kako školi, tako i organima vlasti.”

Činjenica da neki roditelji ne prijavljuju situaciju dece organima vlasti otežava intervenciju vlasti ili nevladinih organizacija u slučaju da se jave problemi. Studija koju je sprovela organizacija Spasimo decu” ističe dodatne rizike s kojima se suočavaju deca koju su roditelji ostavili kod kuće odlazeći u inostranstvo da rade:

Uočena je velika razlika između dece iz porodica migranata i dece iz porodica bez migranata kada su u pitanju rizična ponašanja. U slučaju prvih, postoji verovatnoća od 38% da budu izloženi eksplicitnim seksualnim scenama i pornografiji na internetu, kao i dvostruko veća verovatnoća da se agresivno ponašaju prema drugoj deci i konzumiraju alkohol. Takođe, postoji mnogo veća verovatnoća da koriste zabranjene supstance ili da puše. Sve ovo proističe iz nedostatka roditeljske kontrole, lakog pristupa digitalnim uređajima, loše komunikacije sa roditeljima ili osobama koje brinu o njima, kao i nedostatka zdravstvenog obrazovanja. Ova agresivna ponašanja mogu biti izražaj negativnih osećanja i emocionalnih doživljaja koje dete ima usled odlaska roditelja. U našem iskustvu rada sa decom iz ove kategorije, često se susrećemo sa decom koja se osećaju napušteno ili krivom zbog odlaska roditelja. Čak i ako je roditelj imao dobru nameru, pogrešio je ako je detetu rekao da odlazi za njegovo dobro, jer time stavlja dodatno breme na njegova leđa.”

Za održavanje porodične veze, komunikacija je veoma važna, a digitalna revolucija olakšava situaciju. Na primer, većina roditelja koji su otišli komunicira putem video platformi sa decom, dok samo 19% koristi samo telefon. Takođe, 45% komunicira jednom dnevno, a postoje i porodice (oko 15%) koje komuniciraju nekoliko puta na dan. Nažalost, postoje i situacije u kojima je komunikacija ređa: 33% komunicira jednom u dva do tri dana, a 7% jednom nedeljno. Štaviše, 20% adolescenata čiji je roditelj otišao da radi u inostranstvo razgovara s njim jednom nedeljno ili ređe.

Andrea Penesku ima 12 godina i ide u šesti razred. Evo kako ona komunicira sa svojim ocem koji je otišao da radi u Švajcarsku kada je imala 2 godine.

“Telefonski, putem poruka. Ako ima godišnji odmor i mogućnost, dolazi u zemlju, retko se viđamo, ali najčešće komuniciramo telefonom i putem poruka. Nije jako blizak odnos, ne bih ga nazvala ni jako hladnim odnosom. Održavamo kontakt. Sve je u redu, ali želim da kažem da imam mnogo bliskiji odnos sa majkom.”

Andrea takođe kaže da nikada nije posetila oca u Švajcarskoj, ali ovog leta postoji šansa da provedu dve nedelje zajedno tamo. Što se tiče razloga odlaska, devojčica kaže da je poboljšanje finansijske situacije porodice nateralo njenog oca da radi u inostranstvu. Ipak, iako je materijalna situacija sada bolja, po njoj bi bolje da se porodica nije razdvojila na ovaj način, i odbija mogućnost da se preseli u Švajcarsku.

Andrea:

Nije da nema mogućnosti. Samo ja ne želim i mislim da ni mama ne bi želela, jer smo mi ovde izgradile naše živote korak po korak, ovde, u Rumuniji. Imam svoje prijatelje, već sam se prilagodila školi. Mama ima prijatelje na poslu, kolege, i znam da bi bilo prilično teško sada krenuti iz početka sa novim jezikom, novim životom, drugačijim načinom života.“

Iako se čini da je Andrea zadovoljna trenutnom situacijom i da je uspešna u školi, studija “Spasimo decu” pokazuje da migracija jednog od roditelja dovodi do 62% verovatnoće da školski uspesi dece stagniraju u prvih nekoliko godina školovanja.

U periodu 2014-2020 80% od prijava zlostavljanja dece je rešeno odbacivanjem slučaja i odustajanjem od kaznenog procesa. Ovo je rezultat izveštaja Inspekcije sudstva, na koje nas upozorava izvršna predsednica organizacije Spasite decu Rumunije”, Gabrijela Aleksandresku. Od 18.549 prijava podnesenih u ovom periodu, 80% njih – koje uključuju teška kršenja slobode i seksualnog integriteta deteta – su zatvorene. Kada govorimo o deci koja su žrtve seksualnog zlostavljanja, država je više fokusirana na kažnjavanje zlostavljača (ako se odluči za pokretanje kaznenog postupka), a vrlo malo ili gotovo nimalo na oporavak deteta. Pitali smo Gabrijelu Aleksandresku šta bi trebalo uraditi kako bismo pomogli detetu žrtvi seksualnog zlostavljanja u našoj zemlji:

U Rumuniji nismo svesni uticaja koje seksualno zlostavljanje ima na dete. Zna se da se seksualno zlostavljanje nedovoljno prijavljuje u Rumuniji. Broj slučajeva zlostavljanja dece je mnogo veći od broja prijava. Treba znati da je seksualno zlostavljanje teško traumatično iskustvo. Oporavak se ne dešava samo od sebe. Potreba za podrškom, kao i posledice prouzrokovane zlostavljanjem je u porastu. Detetu treba pomoći pod hitno i pružiti mu puno podrške. Bez toga, mogući su kratkoročni efekti, a dugoročni će uticati na celokupan razvoj deteta. Po našem mišljenju, kako bismo pomogli detetu i ograničili ove stvari, potrebno je uvesti zdravstveno obrazovanje u škole, uključujući reproduktivno zdravlje i seksualno obrazovanje. Deca bi trebalo da postanu svesna rizika i opasnosti kojima su izložena. Takođe bi trebalo da imamo stručnjake za otkrivanje, razgovor i ispitivanje dece koja su žrtve seksualnog zlostavljanja. Važno je ojačati poverenje deteta i njegove porodice u vlast, zbog toga je bitno imati specijalizovane nastavnike, sudije, psihologe, magistrate koji su specijalizovani u ispitivanju, analizi i suđenju slučajeva seksualnog zlostavljanja dece, kao i policiju. Izuzetno je važno imati tim stručnjaka koji umeju da prepoznaju simptome i načine na koje mogu da pomognu takvom detetu. Mi smo otvorili prvu specijalizovanu službu tipa Barnahus, koja je osnovana na Islandu pre par godina, službu koja ispituje, štiti i pruža podršku deci koja su žrtve seksualnog zlostavljanja kako bi se poštovali najbolji interesi deteta. Međutim, potrebno je da troškovi tretmana i sve što se tiče tih slučajeva bude pokriveno od strane države, kako bi bilo lakše i detetu i njegovoj porodici, te na taj način pružiti emotivnu podršku i samim tim izbeći novu traumu.”

Gabrijela Aleksandresku iz organizacije “Spasite decu” opisala je profil zlostavljača i odnosa koje on razvija sa svojom žrtvom:

U principu, karakteristično za decu sa povećanim rizikom od zlostavljanja je njihova emotivna ranjivost. Dete često nije svesno da se nešto loše dogodilo i neće o tome ni pričati. Za mlađu decu rizik može biti veći jer je to povezano sa razvojem kognitivnih sposobnosti. Mališani mogu godinama biti žrtve, a da to i ne znaju. Obično zlostavljači prete žrtvi da čuva tajnu. Ta deca mogu tek u pubertetu, kada saznaju informacije o seksualnom životu, shvatiti da im se dogodilo nešto neprirodno. Uglavnom, da, ta deca ne shvataju da ono što doživljavaju nije normalno, dete nije sposobno da pristane na seksualni odnos i odrasla osoba ga lako manipuliše. Ono što smo primetili iz stručne literature i istraživanja koja smo sproveli ovde u organizaciji Spasite decu” je da je mit da se seksualno zlostavljanje događa samo određenoj deci. Istina je da seksualno zlostavljanje nema veze sa socijalnom, ekonomskom situacijom deteta ili sa njegovim osobinama. Međutim, ekonomski, socijalni i porodični uslovi poput socijalne izolacije, razvoda, vanbračnih veza i neprijatnih događaja u porodičnom okruženju, ekonomske teškoće, mogu biti faktori rizika za decu.”

Uistinu, kaže i Gabrijela Aleksandresku, mišljenje da je dete izloženijie seksualnom zlostavljanju ako dolazi iz društveno i ekonomski ranjivog okruženja je samo mit:

Što se tiče zlostavljača, možemo reći da su oni većinom članovi porodice ili proširene porodice. To su osobe koje deca poznaju, kojima veruju, poput komšija, porodičnih prijatelja, osobe koje imaju uticaj nad decom, poput nastavnika, trenera ili članova njihovih porodica. Zlostavljač uvek pokušava da sakrije zlostavljanje i obično su dobre, brižljive osobe kako bi zavarale roditelje i stekle poverenje deteta i porodice.“

Psihoterapeut Elena Marija Dumitresku upozorava na nedostatak psihoterapije kod deteta koje je žrtva seksualnog zlostavljanja:

Psihoterapija poseduje metode kojima se rane koje utiču na sposobnost prilagođavanja osobe mogu izlečiti. Rezultat zavisi od niza faktora, među kojima je vrlo važno uspostaviti poverenje s značajnim osobama iz detetovog života, koje mu mogu pružiti sigurnost i zaštitu. Kada je ta rana izuzetno duboka i veza s tom osobom ne može biti uspostavljena kako bi zadovoljila potrebe deteta, ono će naučiti da živi sa tom ranom razvijajući određene veštine prilagođavanja. Odnos roditelj-dete koji se zasniva na zadovoljavanju emocionalnih potreba deteta može stvoriti sigurno okruženje u kome dete može otvoreno komunicirati sa svojim roditeljem o svojim svakodnevnim iskustvima. Na taj način, roditelj može primetiti s kim i na koji način dete uspostavlja odnose u svojim interakcijama i može, po potrebi da identifikuje određene nezdrave aspekte. Nažalost, postoje situacije u kojima, iz raznih razloga, ti odnosi ne mogu biti ostvareni. Zlostavljači su vrlo dobri posmatrači, primećuju slabe tačke žrtve, iskorišćavaju ih i manipulišu situacijom da bi ostvarili sopstveni cilj.“

Put prema ozdravljenju deteta koje je seksualno zlostavljano opisuje psihoterapeut Elena Marija Dumitresku:

Osim manifestacije patološke slike seksualnog zlostavljača, govorimo o onome što u psihologiji nazivamo dramatičnim trouglom – zlostavljač, žrtva i spasitelj. Mi, ljudi, učimo uloge. Tako će neki naučiti ulogu zlostavljača, identifikujući se s njim i sami će postati, na razne načine, zlostavljači. Drugi će, naprotiv, preuzeti ulogu spasitelja u odnosima koje imaju, želeći da spasu dete u svakoj bliskoj osobi. A neki će nastaviti da žive u ulozi žrtve u svojim odnosima s drugima. Govoreći o zlostavljanju dece, što se pre interveniše, to su veće šanse da će žrtva naučiti nove veštine prilagođavanja, funkcionisanja i čak ozdravljenja. Kada usledi odraslo doba i po završetku procesa formiranja ličnosti, stvari postaju sve stabilnije. Psihoterapija poseduje tehnike intervencije kako bi žrtva prošla kroz proces terapije, kako u ulozi deteta, tako i u ulozi odrasle osobe.“

Kritikovan već dugi period vremena iz mnogih razloga, obrazovni sistem pokušava razne varijante reforme, možda čak i previše često, kako primećuju neki kritičari. Trenutno se u parlamentu pregovaraju i čekaju na glasanje značajne izmene zakona o obrazovanju. Istovremeno, neke škole i nastavnici imaju vlastite alternativne projekte za rešavanje problema procesa predavanja i učenja, odobrene od strane ministarstva prosvete.

Jedan od ovih projekata, trenutno u probnom periodu u tri obrazovne ustanove u zemlji, već se primenjuje u Nacionalnoj gimnaziji Đorđe Šinkaj“ u Bukureštu, koja je razradila ovaj projekat. Radi se o podeli godišnjeg nastavnog plana na module, a ne na semestre ili tromesečja. Počevši od 2022-2023, ministarstvo je sastavilo strukturu školske godine i podelilo je na određene module, to jest, periode nastave, prekinute kratkim raspustima. Međutim, u ovom slučaju, časovi se održavaju u skladu sa klasičnom strukturom, dok su u pomenutom pilot projektu, časovi određenih disciplina spojeni u jedan modul. Saznajemo više detalja od Silvije Mušatoju, profesorke matematike u Nacionalnoj gimnaziji Đorđe Šinkaj“.

“Ideja nije nova i nije u potpunosti naša, ali smo je mi sproveli u praksi, što nije lako, jer iza ovog predloženog pilot-projekta stoji intenzivan i nimalo lak rad. Šta se događa u našem projektu? U planovima nastavnog programa za srednje škole, razredi I-IV, deca su imala između 14 i 17 časova nedeljno. Broj predmeta je veoma velik, pa se dete ne koncentriše dobro na svim predmetima koje uči kada ih ima previše, te smo pomislili da bi grupisanje predmeta u jednu školsku godinu, tako da ima manje predmeta za učenje u jednoj nedelji, moglo da im pomogne. Šta smo mi uradili? Predmeti koji su iz struke, iz profila i imaju puno časova nedeljno ostali su predmeti koji se uče tokom cele godine. Na primer, u svim razredima, rumunski se uči tokom cele godine. U profilu matematike i informatike, na primer, matematika sa četiri ili pet časova nedeljno se uči tokom cele godine. Međutim, predmeti koji imaju dva časa nedeljno su grupisani u kraći period vremena, tako što se predaje više časova nedeljno. Na primer, likovno obrazovanje se uči u I i II razredu. U klasičnom sistemu, časovi likovne kulture se održavaju jednom u dve nedelje tokom cele godine. Ali mi smo te časove, koji su zapravo bili 18 u celoj školskoj godini, grupisali u kraći period vremena, tj. uči se samo tokom šest nedelja školske godine, sa po tri časa nedeljno. To se naziva “modul”.

Na kraju modula, određeni predmeti se više ne predaju do kraja godine, jer je gradivo već obuhvaćeno. Sledeći modul će uključiti druge predmete koji će biti intenzivno predavani. Iako je projekat još uvek u toku i zvanična procena još nije bila data, postoje nezvanične reakcije od strane učenika i roditelja. O ovome nam govori profesorica Silvija Mušatoju:

“Neformalno. Fidbek je vrlo pozitivan od strane učenika. Budući da imaju samo osam ili devet predmeta nedeljno, deca mogu da odvoje dovoljno vremena za svaki predmet koji se predaje u tom periodu. U ovom kontekstu, metode učenja mogu biti različite. Naši ciljevi su intenzivnije i temeljnije učenje nego u klasičnom sistemu. Sistem nije nov, koristi se u drugim zemljama od 1950-ih godina i SAD-u, a od 80-ih i 90-ih godina u Evropi, i sastoji se upravo u smanjenju broja predmeta koje učenici studiraju u jednoj nedelji. Studije ističu da učenik intenzivno uči likovnu kulturu u trajanju od šest nedelja, ali to ne znaci da nakon šest nedelja zaboravlja sve sto je naučio u tom periodu. Kada se predmet intenzivno predaje/ uči, pažnja je malo vise usmerena ka tom predmetu i učenje postaje temeljnije. Mislim da se stvari ne zaboravljaju lako kada su temeljno naučene.”

Kroz partnerstvo sa Univerzitetom u Bukureštu, stručnjaci sa Fakulteta za nauke obrazovanja planiraju da istraže primenu ovog pilot projekta. Rezultati evaluacije će biti predstavljeni ministarstvu, nakon čega će se naravno odlučiti da li će se ovaj modularni sistem proširiti ili ne. Trenutno ga, osim Nacionalne Gimnazije Đorđe Šinkaj“, testiraju još dve škole: Gimnazija Mihaj Eminesku“ iz Petrošanija i Teorijska gimnazija Konstantin Anđelesku” iz opštine Janka, iz županije Braila. Zauzvrat, zatražili smo mišljenje stručnjaka za obrazovanje, Marijana Staše:

“Iskreno, ne vidim nedostatke, već pre izazove koji se moraju rešiti, a prednosti su očigledne. Jasno je da kada se fokusiramo i intenzivnije radimo nešto, postaje nam navika i bolje razumemo i tako dalje. Pitam vas, šta dete može da nauči kada ima jedan čas iz jednog predmeta svake druge nedelje? Tačan odgovor: gotovo ništa, ili bog zna šta! Još jedan važan aspekt predstavlja činjenica da svaki modul obuhvata manji broj predmeta. I onda se ne dekoncentrišem, ne rasipam pažnju na mnogo frontova, već učim da strukturisano razmišljam, učim da se fokusiram na ono što se tamo dešava. Takođe, pročitao sam veoma dobru studiju o praksi iz Gimnazije Mihaj Eminesku“ iz Petrošanija. Tamo se primetilo da profesori koji su pre predavali samo jedan čas nedeljno sada shvataju da mogu da drže tri ili četiri časa nedeljno. Drugim rečima, imaju na raspolaganju mnogo veći obim vremena za neki predmet.”

Ostaje pitanje da li su sadašnji programi prilagodljivi takvoj modularnoj strukturi školske godine ili bi trebalo malo izmeniti njihov sadržaj.

Marijan Staš odgovara: “Mislim da je ovo prvi istorijski primer oblika sa sadržajem, a ne oblika bez sadržaja u poslednjih 30 godina obrazovnih promena. Mislim na ovaj prototip projekta. Moja supruga je, na primer, profesor fizike. Isprobali smo to u porodici a ona je dala vrlo lep model modularnog programa za fiziku, za osnovnu i srednju školu. Rezultat je bio apsolutno ispravan, bez neophodne promene sadržaja programa odobrenih od strane ministra. Ali to je upravo ono što treba uraditi, to jest, promeniti i sadržaje, nastavni program. Što je očigledno sasvim moguće, jer suština ovakvog pilot-programa nije da stvari postanu gore za sistem i kontraproduktivne za decu, već da postanu bolje i za sistem i za decu.”

Dakle, ostaje nam da sačekamo rezultate evaluacije univerziteta u Bukureštu koji će biti objavljeni krajem aprila ili početkom maja.