Category: Društvo

Vlada je početkom aprila usvojila hitnu uredbu koja definiše status profesionalnog kulturnog radnika. Na normativnom aktu se radi skoro dve godine. Statut ima za cilj da normalizuje fiskalnu i socio-ekonomsku situaciju svih umetnika, pisaca, glumaca koji rade na netipičan način, a ne kao redovni zaposleni. Istovremeno, ovaj zakon ima za cilj da podstakne kreativni potencijal umetnika i da ih zadrži aktivnim na tržištu rada. U izradi normativnog akta u našoj zemlji učestvovala je i Delija Badoi, koju je Ministarstvo kulture poverilo radnoj grupi Evropske komisije oformljenoj za uspostavljanje evropskog statusa umetnika. Delija Bodoi informise nas o okolnostima na kojima su nedavno radili.

,,Ideja je bila da u Rumuniji, ali i u drugim zemljama, kulturni radnici, umetnici mogu da rade po opštem zakonodavstvu. U suštini, postojao je niz zakona koji još uvek postoje , od zakona o radu do zakona o autorskim pravima i tako dalje.. Osim toga, očigledno imamo i nezavisne forme, na primer, ovlašćeno
samozaposleno lice, plus činjenicu da neki od umetnika rade preko svojih firmi,
oni su pravna lica Naše zakonodavstvo je dosta rascepkano sa stanovišta uslova rada, odnosno pod istim zakonodavnim dokumentom nemamo niz odredbi koje bi sprečile citav niz ekonomskih slabosti rada umetnika u sektoru kulture. A onda ovaj statut, kako je bilo predviđeno još od osamdesetih godina prošlog veka, kada je praktično trebalo da se formuliše direktiva Uneska, objedinjuje isprekidani, netipični, sasvim specifičnii rad kulturnog sektora. Potreba je bila prilično velika da se pod istim kišobranom izgradi niz mera koje smo nazvali beneficijama, pravima koja bi omogućila radnicima u sektoru kulture da dobiju normalan odgovarajuci status.

Doru Taloš, glumac i inicijator nezavisnog kulturnog projekta Reaktor iz Kluž-Napoke, iz iskustva zna koji su rizici tokom bavljenja posla koji nije jasno prepoznat i poresko regulisan. Doru Taloš: ,,Radio sam poslednjih 9 godina u Rumuniji, ponekad mnogo više od uobičajene norme. Pa ipak, u mojoj radnoj knjižici imam samo upisan radni staz od godinu i po. Dakle, nemam staž, nisam do sada uplaćivao doprinose za penziju, a to su potrebe koje sa godinama postaju akutne. Do prošle godine nisam imao zdravstveno osiguranje jer nisam bio u mogucnosti da ga priuštim. I nadam se da ce se uvođenjem zakonodavnog okvira, uvođenjem nekih poreskih olakšica ili spoznaja potrebama u tom pogledu, situacija popraviti i doći do formule pomoću koje možemo da pokrijemo ove apsolutno važne potrebe i izdatke“.

Stoga se usvajanje zakona koji definise statut kulturnog radnika može posmatrati samo kao dobar znak, kao prvi korak ka normalizaciji položaja slobodnih umetnika u Rumuniji. Doru Taloš:

,,Mi smo na kraju izuzetno ranjivi i izloženi rizicima, jer ne uspevamo da obezbedimo neku vrstu održivosti koja nam takođe nudi niz dugoročnih garancija. Ovaj normativni akt, nadam se, da ce doneti neku vrstu razjašnjenja i odgovornosti za ljude koji rade u sektoru kulture, preuzimanjem ovog statusa dovešće nas do nekog oblika dugoročnog opstanka, odnosno do tačke u kojoj ćemo se osećati da ovo cime se bavimo, radimo kao dugoročan posao. Trenutno imam osećaj da su svi ljudi, koji rade u ovom sektoru, spremni da podnesu brojne žrtve, a ponekad su te žrtve moguće samo u određenom životnom dobu. Potrebe koje sam imao sa 25 godina drugačije su od onih koje imam sa 35. A onda su neophodna pojašnjenja, kako bi nas rad postao dugoročna profesija ili neka vrsta posvećenosti koja može da funkcioniše dugoročno.“

Delia Badoi, ovog puta govori o sadržaju samog zakona:

,,Važno je precizirati da će ugovor o kulturnoj delatnosti biti sastavljen prema ovom statutu. To će u osnovi biti standardizovan model ugovora za rad, na kom ćemo raditi, od trenutka kada je lice angažovano po ovom ugovoru prijavljeno. Upis će se vršiti na dva mesta. Umetnik će prvo svoje prihode prijaviti poreskoj upravi tako što će, do 25. maja, popuniti standardizovan obrazac i podneti izjavu na sopstvenu odgovornost da prihodi i kulturna delatnost spadaju u delatnost propisanu statusom kulturnog radnika. Zatim sledi registracija u Ministarstvu kulture u poseban registar za evidenciju radnika. To će najverovatnije biti mali eksperiment u naredne tri godine, kada ćemo tačno videti kakvo je interesovanje za ovu oblast, koliko su ljudi razumeli šta treba da rade, koliko žele ovaj status, koliko dobro ili loše mi radimo. Ipak, najgori scenario bi bio da status slobodnog umetnika nije definisan, jer on omogućava da se poboljšaju i otklone nesigurnosti iz ove isprekidane senke rada u sektoru kulture. Slobodni umetnici putem Ugovora o kulturnoj delatnosti stiču pravni status te konkretne profesije.“

Kao i svaki zakon i ovaj se može upotpuniti i usavršiti, ali za sada su slobodni umetnici srećni što je učinjen prvi korak koji je jako vazan u prevazilaženju nesigurnosti njihovog položaja.

Više od 20. zemalja širom sveta nedavno je pokrenulo pilot programe za istraživanje efikasnosti četvorodnevne radne nedelje. Nekoliko zemalja je čak i zvanično uvelo stalne opcije za četvorodnevnu radnu nedelju.

Prvi podaci o četvorodnevnoj radnoj nedelji obećavaju u mnogim slučajevima, jer smanjenje prosečne dužine radne nedelje pomaže zaposlenima da poboljšaju ravnotežu između posla i privatnog života, nivoa stresa i opšte sreće. Zemlje poput Australije, Islanda, Belgije, Irske, Španije, Kanade, Japana, Švedske, Danske, Holandije, Nemačke, SAD uspešno testirale četvorodnevnu radnu nedelju. Ali šta zapravo znači četvorodnevna radna nedelja? Postoje varijante koje predlažu pravilo od 4 dana sa 10 sati rada, kako bi se ispoštovala norma od 40 sati, umesto 5 dana sa 8 sati – ali eksperiment je otkrio veliko nezadovoljstvo ovom formulom, jer bi došlo do visokog nivoa stresa. Druge varijante zahtevaju 38 ili 36 sati nedeljno umesto 32. Takođe, dok u većini slučajeva četvorodnevna radna nedelja dodaje petak vikendu, neke varijante dodaju ponedeljak slobodnim danima. Nekoliko varijanti čak koristi podeljeni raspored, jedna polovina radnika ima petak slobodan dan, a druga polovina ponedeljak.

U Velikoj Britaniji, 92% kompanija koje su testirale četvorodnevni format umesto, bez povećanja broja sati u dnevnom rasporedu, planira da nastavi, dok će 30% namerava da ga usvoji trajno. Iako bi to potpuno revolucionisalo dinamiku na tržištu rada u Rumuniji, prema nedavnom istraživanju koje je sprovela platforma za zapošljavanje BestJobs, trenutno bi samo 4 od 10 kompanija prihvatile ovu formulu rada.

Nakon teških godina tokom kojih su tržištem rada dominirali trendovi vezani za ostavke ili smanjenje radnog napora, ova nova mera bi dobro došla za povećanje zadržavanja zaposlenih. Štaviše, izjavljuju autori ankete, odredbe Zakona o radu dozvoljavaju preraspodelu delatnosti u zavisnosti od specifičnosti jedinice ili posla koji se obavlja. Tako se može opredeliti i za neravnomernu raspodelu radnog vremena, uz poštovanje normalnog trajanja radnog vremena od 40 sati nedeljno, pa odluka ostaje na poslodavcima da li su voljni da smanje broj radnih dana.

80% zaposlenih želi da radi samo 4 dana u nedelji, čak i po 10-časovnoj formuli, prema istraživanju BestJobs, ali 40% poslodavaca strahuje da bi ovaj raspored negativno uticao na sposobnost ljudi da se fokusiraju i implicitno na produktivnost. Gotovo 35% zabrinuto je da bi zaposleni, dugoročno gledano, doživeli iscrpljenost zbog povećanog dnevnog opterećenja, iako rezultati međunarodnog eksperimenta pokazuju suprotno.

Dana kad bi imali slobodan dan ispitanici kažu da bi se više bavili porodičnim aktivnostima (oko 60%), brinuli o administrativnim poslovima koje ne mogu da obavljaju tokom radnog vremena (oko 45%), više bi se posvetili svom hobiju (40%) ili bi se opredelili za odmor (skoro 40%). Drugim rečima, slobodan dan bi doprineo uravnoteženijem načinu života.

Ana Višijan, menadžer marketinga BestJobs, kaže: Kao što se rad na daljinu smatrao izuzetkom pre pandemije, tako se sada čini da kraća radna nedelja. Nije ni čudo što je takav trend tako dobro prihvaćen među zaposlenima, posebno posle uticaja na mentalno blagostanje poslednjih godina. Zaposleni žele više slobodnog vremena, da se odvoje od pritiska posla, da se posvete porodici i voljenima, da ulažu u aktivnosti koje utiču na fizičko i mentalno zdravlje, kako kažu u anketi. Poslodavci bi trebalo da budu otvoreni za takvu meru, jer će ona danas biti cenjena bar koliko i fleksibilnost i pomoći će privlačenju i zadržavanju vrednih radnika. Osim toga, mogu se pronaći formule za distribuciju delatnosti koje obezbeđuju prisustvo jednog dela zaposlenih u kancelariji svakog radnog dana, kako bi se uklopili u raspored klijenata.

Rezultati istraživanja BestJobs pokazuju da 4 od 10 zaposlenih radi u hibridnom sistemu, dok 29% radi u potpunosti na daljinu, a 28% samo iz kancelarije. Hibridni sistem se različito primenjuje od kompanije do kompanije, tako da većina (37%) radi samo jedan dan iz kancelarije, a 4 od kuće. Još 20% ide u kancelariju 3 dana u nedelji, 28% dva dana u nedelji i 14% radi samo jedan dan od kuće.

Razgovarali smo na ovu temu sa Anom Kalugaru, šeficom za komunikacije druge platforme za zapošljavanje, eJobs Group, i njene reči potvrđuju citiranu anketu:

Kompanije u Rumuniji trenutno nisu otvorene za ideju da rade 4 dana u nedelji. Bilo je konkretnih slučajeva koji su testirali ovaj model pre pandemije, ali se, nažalost, nije pokazao mnogo efikasnim, naprotiv, uticao je na rezultate zaposlenih, zbog čega su se vratili klasičnom stilu rada, od 5. dana. Naravno, poslodavci gledaju na rezultate spolja, gledaju na rezultate koje kompanije spolja imaju na ovom modelu, posebno u kontekstu u kome zaposleni zaista žele da imaju ovu korist. Ali ima dosta onih koji vode računa o primeni takve mere. Barem u bliskoj budućnosti“.

Prema podacima Barometra u oblasti kulturne potrošnje za 2019. u Rumuniji, 62% gradjana nikada nije kročilo u muzej, samo 33% posetilo je jednom ili nekoliko puta godišnje. Od tada, godinu dana pre izbijanja pandemije COVID-19, nisu sprovedene ankete o učestalosti posećenosti muzeja, a čini se da se i radikalna promena ne nazire. Međutim, stručnjaci smatraju da, iako su zabrinjavajući, ovi podaci ne bi trebalo da nas plaše. Zašto ? Sociolog Dan Petre objašnjava:

Definitivno ne treba da paničimo. Šta bih konstruktivno preuzeo iz ovoga, iz ove situacije? Vršiti pritisak na muzeje da postanu privlačniji i zanimljiviji. . Mislim, imao bih kapitalistički pristup, da tako kažem: potrošači nemaju obavezu da posećuju muzeje, nemaju obavezu da proširuju svoju opštu kulturu. Muzeji su ti koji su dužni da iskustvo koje nude učine privlačnijim, tako će oni uci u raspored slobodnog vremena ljudi, potrošača. Čini mi se da je to glavna stvar koju moramo imati na umu, da napustimo ovaj mentalitet da je dužnost gradjana da se sami kulturno uzdižu i da stvari postavimo obrnuto.

Ovakva obrnuta postavka stvari znači preokret za muzeje, sa ciljem da od pasivnog čekanja posetilaca, pređu na inicijativu privlačenja nesvakidašnjim ponudama. Zato je potrebno otkriti ko su ovi posetioci, kakva očekivanja imaju i šta muzeji mogu da urade da postanu zanimljiviji. Sve ove teme obradjene su u nedavnom radu pod nazivom ,,Istraživač u muzeju“, pod pokroviteljstvom Muzeja grada Bukurešta, uz učešće nekoliko stručnjaka, pod koordinacijom Aleksandre Zbukee, dekan Škole za menadžment pri Univerzitetu političkih studija SNSPA (Nacionalna škola za političke i administrativne studije), koja nam je rekla zašto je ovo istraživanje bilo potrebno:

Potrebno je razumeti posetioce kako bi im muzeji ponudili ono što žele, da im pomognu da se lično razviju, ali u isto vreme da provedu veoma prijatno vreme u muzeju. Drugim rečima, razvoj ne treba da se dešava samo na kulturnom, intelektualnom nivou, već i da se osećamo dobro. U suprotnom, ostaćemo zaglavljeni u ovoj situaciji koju sada opažamo, gde je interesovanje za muzeje potpuno marginalno i nekako ograničeno na prilično dobro definisanu grupu ljudi. Statistika je zabrinjavajuća. Skrenula bih pažnju da se ovih 62% pojavljuje u poslednjem barometru, pre pandemije. Međutim, neke ankete sugerišu i veću cifru, preko 70 do 80%. Ova brojka ne znači da 7 od 10 gradjana Rumunije nikada nisu kročili u muzej, ali pokazuje da u poslednjih godinu dana 7 od 10 Rumuna nije bilo u muzeju. Drugim rečima, interesovanje je veoma malo, ali ljudi ipak nekako predju prag muzeja.“

Pitali smo Aleksandru Zbuke ko su ti ljudi i zašto idu u muzeje, a evo šta nam je ona odgovorila:

Što se tiče profila posetilaca muzeja, stvari su jasne i jednostavne. Primećujemo, što je za mnoge možda iznenadjujuce, posetioci muzeja su uglavnom mlade osobe. Mladi ljudi, srednjoškolci i studenti, oni na pocetku karijere, uglavnom ljudi sa visokim obrazovanjem koji žive u gradovima.. Ostale kategorije javnosti ne posećuju muzeje. Verovatno je jedan od razloga nedostatak mogućnosti, jer, nažalost, mnogi lokaliteti, uključujući i manje gradove, nemaju muzeje, ili ako imaju, nisu previše atraktivni. Ono što takođe znamo o posetiocima muzeja jeste da su zainteresovani za rumunsko nasleđe, ali u isto vreme nisu zadovoljni iskustvom koje imaju. Želeli bi da poseta muzejima bude zanimljivija, da imaju prijatnijo i interaktivno iskustvo, što neki muzeji nude, ali ne i svi muzeji.

Međutim, sociološka perspektiva nijansira ovo mišljenje i unosi optimizam u procene posetilaca muzeja. Na primer, sociolog Dan Petre smatra da je kreiranje modela profila prosečnog posetioca muzeja iznuđeno, jer postoji mnogo tipova potrošača. Ljudi posecuju muzeje iz više razloga, a onda su muzeji u konkurenciji sa bilo kojim drugim pružaocima iskustava, kao što su tržni centri. Dan Petre:

Na primer, tokom nedelje Drugačija Škola , broj dece koja posete muzeje spektakularno raste, ili tokom Noći muzeja. Pristup je besplatan, ali nije to glavni razlog. Primetili smo da cena nije prepreka. Ono što ih više motiviše je iskustvo. Na primer, u Noći muzeja, kada je pristup besplatan, nije toliko značajan besplatan ulaz, već da je iskustvo ili niz iskustva stavljeno na raspolaganje. Ima ljudi koji te noci obidju nekoliko muzeja. Napraviću poređenje koje možda nije prikladno. Posetioci idu od muzeja do muzeja, isto kao ljudi koji kada izađu subotom uveče idu od kluba do kluba ili od bara do bara. Takodje, te noći, ima ljudi koji idu od jednog muzeja do drugog da bi imali uporedno iskustvo koje je kulturno iskustvo. Dakle, sa moje tačke gledišta, glavna lekcija koju treba zapamtiti je da morate da kreirate najinteresantnije, najmoćnije i iskustvo koje pruža najviše zadovoljstva. Ovo je prva stvar na kojoj bih radio.

Shodno tome, među zaključcima rada ,,Istraživač u muzeju“ su: bolje poznavanje želja posetilaca, veća pažnja posvećena marketingu, a pre svega ulaganje u interaktivnost, kako bi posetioci od pasivnih posmatrača eksponata postali aktivni učesnici u muzejskom doživljaju.

Razorni zemljotresi koji su pogodili Tursku, u februaru, privukli su u prvi plan domaćeg i međunarodnog javnog mnjenja posebnu kategoriju spasilaca – mešovite timove sačinjene od ljudi i pasa, pozvane da spasu one na ivici između života i smrti..

Liviu Jonesku vodi Nacionalni centar za obuku i dresuru pasa sa sedištem u Krajovi (Jug). I sam volonter, jedan je od rumunskih stručnjaka koji najbolje može da nam objasni zašto je važno pripremiti pse za misije traganja i spasavanja:

U Nacionalnom kinološkom centru za obuku skoro 30 godina pokušavamo da napravimo bazu podataka pasa tragača-spasilaca za sve specijalnosti u ovoj delatnosti, a to su psi tragači za spasavanje, psi koji traže nestala lica, psi koji tragaju za ljudima pod ruševinama ili spasavaju ljude iz vode ili se koriste za urbano traganje.To su specijalnosti koje pokušavamo da razvijemo u Rumuniji! Zašto? Jer, pored sportskog kinološkog aspekta, dresura štenaca i uzgoj njihove inteligencije, ne samo lepota, to je i društveni aspekt, neophodnost da u svim oblastima, regionima, gradovima postoje psi tragači-spasioci za bilo koju vrstu vanredne situacije, za svaku katastrofu, bez obzira da li je prirodna ili tehnološka. Pokusavamo da podignemo svest o tome ljubiteljima životinja, uzgajivačnicama, bilo da su članovi Rumunskog kinološkog saveza ili radnog kluba, da testiraju svakog psa.

Izbor pasa za spasavanje je veoma težak i realan. Bilo da ih dovode vlasnici koji žele da procene njihove kvalitete ili ih otkriju stručnjaci Centra za obuku pasa, oni moraju da ispune veoma stroge uslove da bi potvrdili kvalitete. To je razlog zasto je samo 5-10% pasa testirano u nekoliko faza – mrak, vatr, visin itd. – da bi mogli započeti kurseve obuke kako bi postali profesionalni spasioci. Liviu Jonesku objašnjava:

Uključuje se u edukativni program i u zavisnosti od svog temperamenta, karaktera, koeficijenta prilagodljivosti, uzrasta, područja iz kojeg je pas i gde živi, njegovog dnevnog boravka i zavisno od specijalnosti na koju ga usmeravamo, vrsi se obuka koja može da traje 6 meseci, ali može i 2 godine. Postoje neki edukativni moduli koji se sastavljaju za štence i posle 2 godine, možda čak i 3 intenzivne obuke, oni prelaze na neke zvanične međunarodne ispite, činjenica je da se njihove prave vrednost vide kada ih stavimo na ispite, testove pasa, takmičenja pasa. Moraju da prođu kroz neke nivoe obuke i ispita, a nakon što prodju obuku i polože sve ove nivoe ispita mogu da učestvuju ili cak mogu da budu primljeni u nacionalnu ekipu i odatle ih deli samo jedan korak do Svetskog šampionata u spasavanju. Onda ulaze u međunarodnu bazu podataka da bi bili pozvani u svakoj realnoj situaciji.

Testovi koje koriste stručnjaci za obuku pasa odnose se na bilo koju rasu pasa, drugim rečima, ne postoji posebna rasa predodređena za aktivnosti traganja i spasavanja. Nasuprot tome, što se pas ranije testira, čak i starosti 3-4 meseca, to brže može da uđe u obrazovni proces. Jednom pripremljen, sposoban je da deluje. Prema rečima predsednika Nacionalnog centra za obuku pasa, pas je u stanju da, na primer, prodre u izuzetno osetljiva mesta, do 2-3 metra dubine, uključujući i mesta gde je nemoguće koristiti čak i elektronske audio-video sisteme visokih performansi.

Zatim, u teoriji, pas za traganje i spasavanje za nestale osobe, na primer, može da pokrije površinu od 50.000 m² za 20 minuta, najmanje tri puta bolje i brze od bilo kog profesionalnog ljudskog tima. Međutim, u tandemu čovek-pas, ovaj odnos se menja na štetu čoveka, pa otuda i potreba za kompatibilnošću, koja se granici sa savršenstvo, sa psom.

Spasioci sa četiri šape koji bukvalno nanjuše život, rumunski psi tragači-spasilaci višestruko su nagrađivani na međunarodnim takmičenjima pasa. O treningu, dresuri pasa i gde se nalazi Rumunija, na medjunarodnoj sceni detalje iznosi Liviju Jonesku:

Rumunija se smatra početnikom tragačko-spasilačke aktivnosti. Ako su druge zemlje započele ove selekcije ljudi i pasa pre svetskih ratova, Rumunija tek ʹ80-ʹ90 godina, a posle ʹ93-ʹ94. mozemo govoriti o ozbiljnom razvoju prema međunarodnim standardima. Nacionalni kinološki centar za obuku ima bazu podataka od oko 30 pasa tragača -spasioca. Problem je, nažalost, ovaj neverbalni prijatelj koji nesvesno postaje terapeut u bilo kojoj porodici u koju uđe, ima mnogo kraći period aktivnosti. Oni i mi se spremamo za svaku kataklizmičnu situaciju, u bilo koje vreme. Nažalost mogu nam pomoći do 7,8,9 godina. Mi smo u stalnoj trci sa vremenom ,da obezbedimo na vreme odredjeni broj pasa. Oni bi bili voljni da nam pomognu i sa 14. godina, pomogli bi nam bezuslovno. Ali moramo da mislimo na njihovo zdravlje i da ih koristimo između 3 i najkasnije 7,8,9 godina, jer u suprotnom mogu nastati problemi i oni moraju imati adekvatne godine da bi bili pasi tragaci.

Drugim rečima, kaže Liviju Jonesku, predsednik Nacionalnog kinološkog edukativnog centra, nikada se ne može reći da postoji dovoljan broj pasa tragača-spasilaca u nekoj zemlji, regionu ili kontinentu. Otkrivanje i obuka ovih spasioca na 4 sape, koji dokazuju izuzetne kvalitete moraju biti kontinuirani. Nakon zemljotresa u Turskoj, širom sveta postojala je potreba za reorganizacijom u cilju povećanja koordinacije između država – dodaje Liviu Jonesku, koji je takođe i predsednik Svetske komisije za spasavanje Međunarodne kinološke federacije:

U toku je program preorijentacije, promišljanja strategije intervencije, komunikacije i zajedničkih multinacionalnih obuka. Koordiniram ovaj program sirom sveta, posmatram primenljivost, brzinu, intenzitet, ljudsko razmisljanje u pojedinim delovima sveta i drago mi je da postajemo efikasniji u ovakvim realnim situacijama i prelazimo iznad sportskog nivoa, smatra se Svetsko prvenstvo, sve do zemljotresa u Turskoj, najvažnijim događajem. Kinologija se razvija kao IT , sve se odvija veoma brzo. Morate da razmisljate unapred, pitajući se šta će se dogoditi sa učinkom tima pasa spasilaca za 5, 10 godina, ne verujem da će zemljotresi ili situacije nestanka ljudi prestati. Moramo biti spremni za bilo koju vrstu aktivnosti gde psi tragači mogu postati pravi alat za spasavanje. Prateći naš nastup u Turskoj i rezultate koje smo postigli na poslednja tri izdanja Svetskog prvenstva Međunarodne kinološke federacije – reč je o Svetskom ekipnom prvenstvu, Rumunija je vicešampion i šampion sveta, na primer, u odeljku ʹtrackingʹ – imamo neke rezultate, imamo određeni, da kažem, mentalitet. Razvio sam ovaj projekat širom sveta, čak nosi i moje ime, i jasno je da je Rumunija, u Krajovi, važna tačka u kinologiji spasavanja širom sveta.

Jer, da, traganje i spasavanje je mnogo više od pseće sportske aktivnosti, to je bezuslovna, humanitarna, društvena pomoć!

Od početka rata u Ukrajini u Rumuniju je ušlo skoro 3,5 miliona Ukrajinaca, od kojih se skoro 100.000 privremeno nastanilo u našoj zemlji. Od onih koji su se opredelili za ovu opciju, prema poslednjim podacima Ministarstva rada, vise od 5.700 izbeglica iz Ukrajine se zaposlilo na osnovu ugovora o radu, Kako većinu izbeglica, koje su odlučile da ostanu u Rumuniji, cine žene sa decom predškolskog uzrasta, nije iznenadjujuce sto je značajan broj njih ovde našao posao. Među njima su i korisnici Udruženja Seneka, nevladine dobrotvorne organizacije koja vodi i knjižaru. Osnivač udruženja Anastasia Staiku je, naime, od prvih dana rata bila prisutna na granici Rumunije i Ukrajine, kako bi pomagala izbeglicama, kojima je maternji jezik ruski, u prevodilačkim uslugama. Ova vrsta pomoći je počela da se širi, a Anastasia je postepeno došla da pomogne majkama, ćerkama i bakama koje su se naselile u Bukureštu, da se integrišu u rumunsko društvo. Anastasia Staiku:

,,To je zajednica od preko 200 ljudi koji su naučili rumunski u Seneka Antikafe-u, na intenzivnom kursu rumunskog jezika. Oni se ovde druže medjusobno i mi se druzimo sa njima. Ove godine, od jedanaest zaposlenih u Seneci, troje su Ukrajinci. Opremili smo prostoriju posebno za ovu svrhu. To je sala za predavanja koja može da primi 20 ljudi. Moram istaći da nije bilo divne učiteljice gospođe Rodike Faguc, ne bismo uspeli. Ne radimo samo intenzivne kurseve rumunskog jezika, već i kurseve kulturne i društvene integracije. Zajedno idu u pozorište, zajedno gledaju stare i novije rumunske filmove. To je zajednica koja je zaista posvećena integraciji.

Anastasia Staiku je uspela da zaposli tri člana ove zajednice kao bibliotekare, nakon što su savladali prihvatljiv nivo rumunskog jezika. Zaposlenje pomaže ovim ženama da se finansijski snađu, ali i da se prilagode nepoznatoj zemlji. Anastasia Staiku:

,,Pre upisa na kurs, tražimo od njih da navedu razloge zašto žele da uče rumunski jezik. Na početku rata glavni razlozi su bili: da se snađem na ulici“, da mogu da razgovaram sa ljudima koje sam upoznao“, a sada više od 50% kaže da želi da se zaposli ili da ostane ovde na duži vremenski period.

Budući da su uglavnom majke, briga ovih žena očigledno su deca. Rumunska država im je obezbedila nekoliko pilot školskih centara u kojima mogu da nastave studije. Međutim, kako to nije bilo dovoljno, od naredne školske godine odlučeno je da se deca izbeglice iz Ukrajine integrišu u rumunske škole. Ova odluka, međutim, izaziva niz problema, saznajemo i od Anastasie Staiku.

,,U Bukureštu ima šest hub osnovnih škola. Ima ih više u zemlji. Znam da će od sledeće nove školske godine, ova deca biti integrisana u rumunske škole. Sa pravne tačke gledišta, trebalo bi da se organizuje pripremni kurs rumunskog jezika. Činjenica je da ce se naredne skolske godine jednostavno upisivati u škole bez pripremnog kursa rumunskog jezika, to će za njih biti još jedna trauma. Možda će se mališani prilagoditi. Ali tinejdžeri, oni od 13. do 17. godina, moraće da uče po nastavnom planu i programu koji nije najjednostavniji. Znam da će im biti teško. Sada sve više ljudi shvata da će možda rat potrajati još najmanje dve godine. Majkama su deca na prvom mestu, dobro razumeju da se moraju fokusirati na decu. Oni zaslužuju veću podršku, organizovaniju podršku, posebno u oblasti obrazovanja.“

Među ženama iz Ukrajine kojima je dete na prvom mestu je i Katarina, koja je sa sinom došla u Rumuniju pre godinu dana. Slušamo njenu priču:

,,Kada sam došla ovde bila sam u depresiji, kao i svi, jer nije lako ostaviti dom i porodicu, preći granicu sa detetom u nepoznato mesto. Posle kratkog vremena shvatila sam da nemam kud, moram da se prilagodim, jer sam ja jedina odgovorna za svoje dete. Prvo sam se zaposlila u socijalnom centru gde sam pomagala majkama koje su takođe dolazile sa decom i kojima je bio potreban smeštaj, prevoz i dokumenta. Posle toga sam imala sreću da se zaposlim ovde u Seneki, gde imamo prijateljski tim, gde pomažemo jedni drugima i kontinuirano pomažemo građanima Ukrajine. U Ukrajini je ostala cela moja porodica, od bake i deke do roditelja i muža.U stalnom smo kontaktu, koliko nam internet dozvoljava i svi se nadamo pobedi.

Udruženje Seneka nije samo pomoglo Katarini da nađe posao, već i da formira mrežu podrške koju čine uglavnom žene izbeglice iz Ukrajine, ali i Rumunke spremne da pomognu. Na ovaj način ona može lakše da prebrodi ovaj težak period, trudeći se da zadrži osmeh i optimizam. Kao i Tatjana, još jedna žena koja je pre godinu dana došla iz Ukrajine sa svojom 12-godišnjom ćerkom, tri mačke i psom. Njoj je pomogao prijatelj, već nastanjen u Rumuniji. Posle neprijatnosti napuštanja svoje zemlje, neizvesnosti puta i prelaska granice u nepoznatu zemlju, Tatjana se postepeno prilagođavala- učila je rumunski i postala prodavac knjiga. Takodje, uspela je da bolje upozna Rumuniju. Poslušajmo Tatjanu.

,,U prvih 4-5 meseci upoznala sam Rumuniju. Prijatelj kod koga sam ovde došla vozi kajak. Vodio je mene i moju ćerku na sva svoja putovanja kajakom. Našao mi je dom, što je veoma teško s obzirom na veliki broj kućnih ljubimaca koje imam. Rumunija je za mene bila pravo otkriće. Sada mi je, naravno, mnogo jednostavnije. Tokom boravka ovde počela sam da učim jezik i to je promenilo sve, jer se više nisam osećala kao autsajder. Za mene i moje dete još uvek nije bezbedno da se vratimo u Ukrajinu. Za moju ćerku, adaptacija je teža. Bez znanja jezika, prilično je teško. Ali oko nje vlada prijateljska atmosfera. Drugovi i nastavnici su veoma otvoreni, a prilično dobro zna engleski, što joj mnogo pomaže. Da, prilagođava se, ali to je dug proces.

Za sada izgleda da će vremenski period koji će ove žene provesti u Rumuniji biti dug. Ali kako su svojom unutrašnjom snagom uspele da prebrode najteži trenutak izbeglištva, imaće hrabrosti da se suoče sa drugim izazovima u budućnosti.

Počeo je Veliki post – period od posebnog značaja za pripremanje duše i tela za proslavu Vaskrsenja Gospodnjeg. Ograničenja u ishrani su svima poznata, ali danas ćemo govoriti o jednom veoma značajnom problemu – neviđenoj infuziji posne hrane lošeg kvaliteta, veganske nezdrave hrane, kako je nazivaju nutricionisti. Ovi proizvodi su ukusnog su ukusa, ali malo nas dovodi u pitanje sastojke ove potencijalno opasne hrane koliko i drugu vrstu nezdrave hrane koja nam je poznata, kvalitet brze hrane.

Postimo, ali da vidimo koliko nam štete može naneti gotova veganska pljeskavica koju samo bacimo u tiganj na pet minuta. Na ovu temu smo razgovarali sa Klaudijom Buneć, trenerom funkcionalnog zdravlja, koja nam je objasnila šta je brza posna hrana i zašto bi bilo dobro da je izbegavamo: Najveća mana posta za nezdravu hranu je to što u osnovi nemamo nikakve koristi od posta. Ova veganska brza hrana, kako je ja zovem, je hrana koja sadrži konzervanse, sadrži sve vrste sumnjivih sastojaka, tako da to nisu sastojci koje razumemo, ponekad sadrže i boje koje nisu nimalo zdrave, one su takođe izvor trans masti, najnezdravijih masti za kardiovaskularni sistem i za naše zdravlje uopšte. Ponekad sadrže šećere ili mnogo soli, upravo zato što so ili šećer pokrivaju njihov osnovni ukus. Dakle, u osnovi ono što nam ova prerađena hrana donosi su više zapaljenja, više bola za naša tela, poteškoća organa za varenje, nego hranljive materije, nego hrana za naše ćelije.

Niko ne kaže da moramo da se podvrgnemo skupim kulinarskim ograničenjima od sada do Uskrsa. Stručnjaci u ishrani insistiraju na tome da jednostavan obrok može biti hranljiv i ukusan istovremeno. Brza hrana (ili veganska, ako želite da je tako nazovete) je poslastica i takođe poklon našem telu. Uostalom, mens sana in corpore sano, zar ne?

Klaudija Buneć nam pruža ruku pomoći, objašnjavajući kako da razmišljamo o svojoj hrani na način da ne patimo od gladi ili da nam nedostaju važne hranljive materije:

Ukusna je i zdrava posna hrana. Želim da slušaoci zapamte ovo – činjenicu da ne moramo da se mučimo, a takođe je važno zapamtiti da je i to ispunjenje. Ja bih insistirao na tome da svaki obrok tokom posta treba da sadrži izvor biljnih proteina i ovde mogu da navedem neke primere – leblebiju, sočivo, grašak, pasulj pa čak i pečurke, kinou, heljdu, čia semenke. Važno je da razmišljamo o našem obroku oko izvora biljnih proteina, kako bismo imali energije, hranili mišiće u ovom periodu, da ne gladujemo i da osećamo glad svakih sat i po. Važno je da naš obrok sastavimo imajući u vidu zdrave biljne proteine. Ne kažem da soja ne može biti zdrav biljni protein, ali bih optimalno preporučila fermentisanu soju, zatim, na drugom mestu, nefermentisanu organsku soju i na trećem, jedva – genetski nemodifikovanu soju, tradicionalnu, ali treba da budemo sigurni da nije genetski modifikovana – vrsta proteina koju ne preporučujem prerađenu, ali što je moguće bliži svom prirodnom obliku – sojino zrno za kuvanje, ili dobro poznati tofu. Zatim, naravno, preporučujem da jedete puno povrća. Nije slučajnost da se postovi drže tokom godine kada postimo, u optimalnim periodima za čišćenje organizma, u kojima treba da podržimo našu jetru, u periodima kada imamo dosta zelenih listova, mnogo povrća. Preporučujem da jedete puno povrća i voća, ali akcenat je na kinoi. Želimo da uživamo u postu na svim nivoima i želimo da to bude period dubinskog čišćenja organizma. Pri ruci imamo i pseudožitarice, koje imaju izuzetne nutritivne vrednosti, a dolaze i sa proteinima – proso, kinoa, heljda. Oni dolaze sa proteinima, ali takođe dolaze sa kvalitetnim složenim ugljenim hidratima; zob je veoma dragocen, ali želimo ih u celom obliku, a ne neke pahuljice koje konzumiramo sa puno šećera.

Osim toga, dobra šaka orašastih plodova s vremena na vreme unosi zdrave masti u telo i brzo izaziva osećaj sitosti. Klaudija Buneć, trener funkcionalnog zdravlja:

Takođe, i dalje imamo orašaste plodove, semenke, ali koji ne bi trebalo da budu osnova naše ishrane, već da ih konzumiramo u manjoj količini, što kvalitetnije. A ako je moguće razbiti te orahe baš kada ih pojedemo, bilo bi optimalno. Pomenula bih semenke bundeve, lanene i čia semenke, susam, poslednje 3 mlevene ili natopljene, kada ih jedemo, da ih svarimo. Neka bude šarolikost i boja na tanjiru i ne zaboravimo da posna jela treba da nas zasiti. Potrebni su nam proteini, ugljeni hidrati koje smo pomenuli, koje dobijamo iz pseudožitara, žitarica i povrća, kao što su krompir i slatki krompir, na primer, i masti koje dobijamo iz orašastih plodova, iz semenki, ali i iz dobrog maslinovog ulja, ulja avokada, laneno ulje. Potrebni su nam kompletni obroci, sa svim makronutrijentima i što više mikronutrijenata.

Kao što je poznato, kultura nije samo vrednost sama po sebi, već i oruđe koje ističe druge vrednosti. Isto tako, u savremenom svetu kulturni prostori nisu samo mesta posvećena kulturi, već i nosioci društveno-političkih principa i stavova. Polazeći od ovih premisa, studija Kulturna potrošnja mladih u malim i srednjim gradovima“ imala je za cilj da, uz podršku Fondacije Fridrih Ebert iz Rumunije, istraži u kojoj meri se kulturne aktivnosti u malim gradovima ukrštaju sa feminističkom perspektivom i da li mladi i mlade žene kulturne manifestacije povezuju sa određenim društvenim vrednostima. Druga premisa od koje je pošlo ovo istraživanje je nesigurno stanje kulturne infrastrukture u malim gradovima: malo javnih biblioteka, zatvorene bioskopske sale, domovi kulture koji su ili nefunkcionalni ili se koriste u druge svrhe osim onih za koje su namenjeni. U anketi je učestvovalo više od 225 mladih između 13 i 20 godina, a devojke su predstavljale više od 75%. Namera nije bila da većina budu devojke, jednostavno je više devojaka odlučilo da popuni upitnike i učestvuje u intervjuima, kaže nam Karmen Voinea, koordinatorka istraživanja da su ispitanice jasno napravile vezu između kulturne potrošnje određenog tipa i rodno pitanje: ,,Iz njihovih odgovora primetili smo da se na raskrsnici sa kulturnom potrošnjom pojavljuju i širi aspekti vezani za rodnu ravnopravnost i socijalnu inkluziju. Neke od njihovih potreba bile su, na primer, postojanje kulturnih prostora u kojima bi se različiti ljudi, uključujući LGBT zajednicu, mogli osećati bezbedno. Potreba da se problemi zajednice rešavaju kroz kulturu takođe se pojavila u intervjuima i odgovorima na upitnike. Pored toga, mnogi ljudi sa kojima smo razgovarali rekli su nam da su počeli da se upoznaju sa feminističkim i rodnim pitanjima kroz filmove. Pokušali smo da uhvatimo njihovo subjektivno izveštavanje o ovim prostorima. Čak i ako na papiru ili čak konkretno, imamo muzeje, imamo biblioteke, imamo kulturne centre, oni možda nisu baš privlačni za mlade žene i muškarce. Sadržaj nije prilagođen njima. Osećam potrebu da se uključim sa više participativne pozicije, da postanemo saradnici u određenim slučajevima ovih prostora kulturnih proizvoda. Činjenica da je više žena popunilo upitnike može ukazati na veće interesovanje mladih žena za kulturnu potrošnju jer se to ukršta sa feminizmom.

A kulturna potrošnja mladih zavisi od kulturne infrastrukture i njene ponude jer njihove navike odražavaju raznolikost i bogatstvo ove ponude ili, naprotiv, njeno siromaštvo. Karmen Voinea objašnjava: ,,Prvo, primetili smo da su najčešće kulturne aktivnosti adolescenata usamljene i domaće. Takođe, kulturne aktivnosti koje su dostupne u javnim prostorima nisu mnogo raznovrsne i nisu im prilagođene. Takođe, iako veoma veliki procenat njih odlazak u bioskop smatra atraktivnim i interesantnim, ipak 45% njih je izjavilo da nije gledalo film u bioskopu u poslednjih godinu dana, štaviše, 48% ispitanika je reklo da su morali da idu u drugi grad da bi stigli u bioskop.

Ova stvarnost se preklapa sa željom mladih da imaju bioskop u svom gradu. Istraživanje je takođe iznenadilo činjenicu da je na njihovim mentalnim mapama stari zatvoreni bioskop obeležje čak i za one koji tamo možda nikada nisu bili. Ali istraživanje o kulturnoj potrošnji mladih takođe sadrži dobre vesti. Karmen Voinea:,,Biblioteke, kako se pojavljuju u mentalnim mapama koje su mladi pravili, bile su iznenađenje. U nekoliko gradova, biblioteke su mladima omogućile ne samo prostor za čitanje ili pozajmljivanje knjiga, već i prostor u kome su mogli da smisle ideje, na primer, od korejskog kulturnog kluba do karaoke večeri. U Kalarašu, na primer, jedna mlada žena je rekla da je biblioteka njeno omiljeno mesto u gradu. U biblioteci su našli prostor u kome mogu da se razvijaju i prostor gde bi iz pozicije kokreatora mogli direktno da učestvuju u kulturnoj potrošnji. Štaviše, prostori koji najčešće posećuju mladići i devojke su i dalje javni. 70% mesta gde odlaze da konzumiraju kulturu su javna. S druge strane, kada razgovaraju o feminističkim temama, to više rade u privatnim i neformalno organizovanim prostorima. Dakle, čak, ako i dalje mladi najviše posećuju javnu infrastruktura nema dovoljno otvorenosti da se bave temama vezanim za feminizam.

Stoga je među zaključcima studije Kulturna potrošnja mladića i devojaka iz malih i srednjih gradova“ preporuka upućena nadležnima da ožive kulturne aktivnosti u javnim prostorima i učine ih inkluzivnijim, jer za to postoji potražnja.

4. marta 1977. godine u 21:21 po lokalnom vremenu, u seizmičkoj zoni Vranča na istoku Rumunije, na dubini od 94 kilometra, dogodio se zemljotres jačine 7,4 stepena Rihterove skale. Zemljotres se snažno osetio u zemlji, posebno na jugu i istoku, kao i u susednim zemljama kao što su Srbija, Bugarska i Mađarska, ali i u drugim zemljama centralne i južne Evrope, kao i u Rusiji, sve do Sankt Peterburga.

U zemljotresu 77“ – kako ga Rumuni identifikuju kada ga prizivaju iz sećanja ili priča – ozbiljno su pogođena 23 okruga, od ukupno 40. U celoj zemlji je bilo 1.578 mrtvih i preko 11.300 povređenih, od čega 1.424 mrtvih (tj. 90% od ukupnog broja) i skoro 7.600 povređenih samo u Bukureštu! Među preminulima su bile i istaknute rumunske ličnosti – glumac Toma Karađiu, reditelj Aleksandru Bokanec, pevačica Doina Badea, istoričar književnosti Mihaj Gafica ili pisac Aleksandar Ivasiuk.

Većina smrtnih slučajeva u glavnom gradu bila je posledica potpunog ili delimičnog urušavanja više od 30 zgrada – stambenih zgrada visoke ili srednje visine, od kojih su neki simboli gradske arhitekture. Srušili su se jedan hotel, deo zgrade Hemijskog fakulteta i Računski centar Ministarstva saobraćaja. Termoelektrana Bukurešt Zapad bila je na ivici eksplozije, usled urušavanja plafona i izbijanja požara, a mnoge druge zgrade u Bukureštu su teško ili umereno oštećene.

Arhitekta Štefan Dumitrašku govori o trenutnoj situaciji u Bukureštu: U periodu dok sam ja bio glavni arhitekta grada, dve i po godine, identifikovane su ove zgrade i više od 180 njih je tehnički ekspertizovano kako bi se ustanovilo Bezbednosna ili konsolidovana rešenja. Štaviše, pre 2 i po godine, preko Gradske uprave za konsolidaciju od seizmičkog rizika, pod Generalnim savetom, u Bukureštu je bilo 81 gradilište. Nažalost, kao rezultat nekih administrativnih promena i drugačije koncepcije, danas se ne radi na konsolidaciji zgrada.

Naročito u centralnom delu prestonice, mnoge stare zgrade, izgrađene pre 1977. godine, veoma su krhke, jer su decenije prošle a one nisu ni renovirane. Nema govora o konsolidaciji!

Zato, prema rečima Štefana Dumitraškua, nema više vremena za gubljenje: Međutim, mi smo u jedanaestom satu, ako ne i u dvanaestom, da znamo šta treba da uradimo. Operacija konsolidacije se ne radi preko noći, već je to gradilište koje traje godinu, godinu i po dana, u slučaju zgrade izgrađene 1940. godine, recimo, sa 8 ili 10 spratova, na bulevaru Magheru, Calea Victoriei – značajne arterije glavnog grada. Kao što rekoh, sa jedne strane, možemo da edukujemo svet, da pronađemo ispravna alternativna rešenja za pregrupisavanje, pomoć i intervenciju u slučaju zemljotresa.Svi veruju da će doći do velikog zemljotresa u glavnom gradu – i on će se sigurno desiti, o tome nećemo ni raspravljati- tokom jednog prolećnog popodneva, izađemo u park i čekamo da dođe vojska sa proizvodima iz Državne rezerve, da nam daju flašu vode i konzervu mesa. Ne! To se mora veoma ozbiljno organizovati i, naravno, kompetentno rukovodstvo na nivou grada spremnost da se hitno nastave radovi na konsolidaciji“.

I prefekt Bukurešta, Toni Grebla upozorava na činjenicu da je nedostatak sredstava sprečilo sanaciju zgarda, ali…: … indolentnost nekih ljudi u administraciji koji ne pripremaju projekte temeljno da bi se moglo pristupiti sanaciji, antiseizmičkoj konsolidaciji objekata. U poslednjih 15 godina nijedna opština ne može da kaže, a pogotovo opština Bukurešt, da nije imala novca za sanaciju objekata. Iz godine u godinu sredstva Ministarstva za razvoj, evropski fondovi ostaju neutrošeni, jer nismo u mogućnosti da radimo na realizaciji projekata antiseizmičke konsolidacije i da ih sprovedemo u delo.“

Konsolidacija objekata sa seizmičkim rizikom može se u potpunosti finansirati i iz budžeta i kroz Nacionalni program za oporavk i rezilijenciju (PNRR), nakon registracije u određenoj digitalnoj platformi. Da li bi Rumuni mogli da znaju koji su, u najmanju ruku, najbezbedniji gradovi u zemlji u slučaju jakog zemljotresa, čekajući da im se domovi konsoliduju? Mihail Dijakonesku, seizmolog Nacionalnog istraživačko-razvojnog instituta za fiziku Zemlje, odgovara na ovo pitanje: Naravno da možemo da znamo, ali ne znam koliko bi to bilo zdravo. Šta da radimo, da se svi iselimo u te gradove i depopulišemo deo zemlje? Problem je izgraditi i konsolidovati ono što je oštećeno tokom vremena. Onog trenutka kada počnemo da gradimo nešto – ne mi kao pojedinci, već kao država, kao kompanije – poštujmo građevinski kodeks. Ako se poštuje ovaj građevinski propis, nema više opasnosti da nam se kuće sruše.“

Dakle, kako bi Bukurešt izgledao u ovom trenutku u slučaju velikog zemljotresa? Možda mnogo gore nego pre 46 godina. Prema podacima Ministarstva za razvoj, u Rumuniji postoji 2.687 objekata u različitim klasama seizmičkog rizika. Najviše ih je u Bukureštu, od kojih je nekoliko stotina u I i II klasi opasnosti. Analiza Komiteta grada Bukurešta za vanredne situacije pokazuje, međutim, da je situacija mnogo ozbiljnija – u slučaju zemljotresa sličnog onom iz 1977. godine, 23 hiljade zgrada u prestonici moglo bi da pretrpi značajnu štetu. Od njih, 1.000 bi moglo delimično ili potpuno da se sruši.

Zaštita životne sredine, ali i zdravlja ljudi kroz jednostavniji život, bliži prirodi i uz minimum zagađenja, dužnost je i organa vlasti i građana. U Rumuniji, gde se cirkularna ekonomija jedva podstiče od strane donosilaca odluka, ekološki građanski aktivizam se razvija možda sporije, ali je postojan. Pored nevladinih udruženja, pojavile su se i pojedinačne inicijative koje već imaju svoje pratioce. Jednu takvu inicijativu pokrenula je Korini Ciurea, koja pored svog redovnog posla vodi blog i vlog gde deli svoje iskustvo o manoj potrošnji količine plastike u cilju smanjenja otpada. Za Korinu ovakav način života je zapravo nastavak bliskosti sa prirodom, koja potiče iz detinjstva provedenog na selu. Tokom srednje škole, njene prve odluke bile su vezane za zaštitu prirode.

Korina Ćiurea : Na kraju srednje škole počela sam selektivno prikupljanje. U one velike kontejnere u obliku zvona, koji su bili postavljeni na ulicama, počela sam da bacam plastične predmete, flaše, papir itd. Postepeno, kako sam saznala više, pokušala sam da smanjim potrošnju i smanjim broj kesa koje sam bacala u kante za reciklažu. To je bio moj ideal, nula otpada. Ali to je pre ideal kojem težim. U stvarnosti, to je više želja da se bude blizu prirode. U današnjem društvu pomalo je nemoguće živeti bez stvaranja otpada. U Rumuniji nemamo cirkularnu ekonomiju u kojoj se sav otpad ponovo vraća u promet, apsorbuje se i dobija dodatnu vrednost. Dakle, došla sam do zaključka da treba smanjiti potrošnju, a ne da se stresiramo, jer niko nije savršen i nema načina da živimo savršeno, ali možemo dati sve od sebe da zivimo bolje u datoj situaciji“.

Zamolili smo Korinu Ćiureu da podeli svoje iskustvo da bismo saznali kroz koje faze moramo proći da bi doprineli održivosti:

Prva stvar koju sam zamenila ili koju sam prestala da kupujem su bile plastične kese. Kao svaki gradjanin Rumunije ili bilo koja druga osoba, kod kuće sam imala torbu koja je bila prepuna kesa i svakog dana bivala je sve veća i veća. Zašto da ih onda uzimam iz radnje? Koristiću ove! Koristila sam ih sve dok se nisu pohabale, a potom sam ih dala na reciklazu. Zatim kao zamenu za kese koristila sam ceger od pamuka ili nekog izdržljivog materijala, koji se ne cepa lako. Dakle, to je bila prva promena. Onda sam prestala da kupujem vodu u plastičnim bocama, i zamenila sam ih sa aluminijumskim ili staklenim pakovanjiima i sa filterom za vodu. Zatim, sledeća promena je bila upotreba torbe od tekstila odnosno cegera. U to vreme kada sam ovo započela, pokret nije bio toliko popularan i morao sam da objašnjavam na pijaci ili u prodavnici da ne želim kesu, čak i ako je besplatna. Nakon toga sam izvršila promene i u kupatilu gde sam tečni sapun u plastičnom pakovanju zamenila sa čvrstim u kartonskom pakovanju ili bez omota. Zatim, plastičnu četkicu za zube zamenila sam jednom od drveta, bambusa i tako dalje. Ne preporučujem da sve promene učinite odjednom, već jednu po jednu dnevno, postepeno ih integrišući u vaše rutine, da se ne bi urušio ceo vaš sistem navika, pred teretom, a to bi vas navelo da poverujete da to sto želite je nešto nemoguće“.

U međuvremenu, Korina je uspela da gotovo nikada ne koristi plastiku, a ako se desi da bas mora, kupuje proizvode upakovane u plastična pakovanja koja se mogu reciklirati. Na sreću, u Rumuniji su nedavno otvorene prodavnice i online radnje za prodaju organskih proizvoda, koji nisu upakovani u plastičnu ambalažu. Tu se obično snabdevaju sledbenici pokreta zero otpada“, pokreta koji je podržala i Korina Ćiurea organizovanjem međunarodnih kampanja u našoj zemlji, poput one pod nazivom Jul bez plastike“. Time je takođe doprinela razvoju zajednice nultog otpada“ u Rumuniji.

Korina Ćiurea: Ona je porasla, ali je u Rumuniji i dalje stidljiva, nema toliko pratilaca, ali su jaki i ne odustaju. Čini mi se da se svake godine priključuje sve veći broj ljudi. Pandemija je malo unazadila kretanje, stvari su čak počele da se pomeraju pre 2019. godine, bilo je vidljivijih događaja, više uključenih kompanija, ali mislim da se vraćamo na pravi put. Postoje direktive Evropske unije koje nam pomažu, tako da sam optimista“.

Pristalice održive životne sredine takođe mogu da se informišu zahvaljujući još jednom projektu koji je razvilo civilno društvo. Udruženje ViitorPlus ili Budućnost Plus, ima programe za reciklažu i selektivno sakupljanje otpada, a jedan od njih se zove Mapa reciklaže, saznajemo od Mihaila Tanasea, direktora komunikacija:

Mapa reciklaže je onlajn platforma. Kao projekat postoji 10 godina, ali u sadašnjem obliku ima tek 4 godine. Trenutno smo prisutni na nacionalnom nivou, imamo sabirne punktove širom zemlje. Postoji više od 15.000 punktova, koji mogu biti ulični kontejneri koje postavljaju lokalne vlasti ili sanitarni operateri, zatim sabirni punktovi u prodavnicama, apotekama ili benzinskim pumpama. Oni takođe mogu biti nezavisni sabirni centri. Organizovani su po vrstama materijala, tako da postoje sabirna mesta gde se mogu odložiti svi klasični materijali za reciklažu (plastika, papir, karton, staklo), a postoje i punktovi za otpad električne i elektronske opreme, tekstil koji se može donirati ili reciklirati, korišćeno jestivo ulje ili za lekove kojima je istekao rok trajanja koji se smatraju opasnim otpadom. Promet se povećava. Imali preko 700 hiljada korisnika od kada smo počeli. Prošle godine smo imali preko 200.000 korisnika i preko 550.000 poseta. Ali, kao što sam vam rekao, taj broj se povećava. Pored toga, mapa je zamišljena kao participativna platforma, u smislu da svaki korisnik, ako se registruje, može dodati nove tačke prikupljanja na mapu.“

Mihail Tanase je dodao da je dimenzija obrazovanja takođe veoma važna

Udruženje ViitorPlus“ ima nekoliko misija socijalnog preduzetništva, ekološkog volontiranja , edukacije i ekološke svesti. To prvenstveno radimo preko mape, koja je naš glavni alat, ali imamo i druge metode. Obaveštavamo i informišemo odrasle kroz članke na sajtu koji govore ne samo o sakupljanju, već i o smanjenju i ponovnoj upotrebi. Ovo sprečava prekomernu potrošnju i stvaranje otpada. Takođe imamo uredjenu stranu ekološkog obrazovanja za decu i edukativne sesije za nastavnike. Pružamo im neformalne lekcije o životnoj sredini, a oni ih prenose dalje deci na času.

Rumunska vlada je nedavno usvojila nacrt zakona koji ima za cilj da reguliše preventivne aktivnosti sprečavanja odvajanja dece iz porodice. Tekst se posebno odnosi na ugrožene zajednice kojima je potrebna stalna podrška. Loša ekonomska situacija ovih porodica primorava mnoge da napuste zemlju radi bolje plaćenog posla, a to ima dramatične emocionalne implikacije za decu koja su ostavljena.

Mnogi roditelji se odlučuju da žrtvuju emocionalnu ravnotežu svoje dece i odlaze iz Rumunije radi posla u inostranstvu. Nažalost, lišena ljubavi svojih roditelja, neka deca razvijaju aberantno ponašanje. Imaju problema u školi i sa ostalim članovima porodice, brzo se pobune bez razloga. Škola ne zna kako da se izbori sa takvim krizama, a ne znaju ni članovi porodice. Po povratku kući, roditelji zatiču potpuno drugačiju decu od one koju su ostavili kada su napustili zemlju.

Ovde zakon interveniše, ili bi trebalo da interveniše. Prema rečima portparola Vlade Dana Karbunarua, nacrt zakona će omogućiti sprovođenje mera za sprečavanje razdvajanja, dodelom hitne pomoći porodicama. Ovim nacrtom zakona uspostavlja se Nacionalna dečija opservatorija – IT modul koji će biti uključen u Nacionalni informacioni sistem. Drugim recima, lokalne javne vlasti će moći da pristupe ažuriranoj situaciji porodica čija deca su izlozena riziku od razdvajanja. Predlog zakona takodje predviđa i mere za rehabilitaciju dece sa smetnjama u razvoju, usluge psihološke intervencije i psihoterapije za ovu decu.

To je zato što psihološki i emocionalni razvoj naše dece nije šala. Traume iz detinjstva prate nas tokom celog života, a ako ne intervenišemo na vreme, kasnije će biti još teze.

Psiholozi govore o razlici između straha od razdvajanja i anksioznosti odvajanja. Elena Maria Dumitresku je psihoterapeut za kognitivno-bihejvioralne probleme i vrlo jasno objašnjava razliku izmedju straha od odvajanja i anksioznosti odvajanja:

Mislim da je važno napraviti razliku između straha od odvajanja i anksioznosti odvajanja. Od trenutka kada smo rođeni, potrebna nam je sigurnost, a to je ono što dovodi do toga da odojče i dete, ispolje strah od odvajanja. To je prirodni proces kroz koji svi prolazimo u svom ranom iskustvu. Stvar je u tome kako prolazimo kroz tu fazu, a to je povezano sa načinom na koji bitni ljudi u našim životima ispunjavaju naše emocionalne, ali i materijalne potrebe“.

Stoga je strah od napuštanja najveći kod novorođenčadi i male dece. Način na koji roditelji izražavaju svoju naklonost je od vitalnog značaja za njihov uravnotežen razvoj.

Svesni smo koliko su deca ranjiva u ovim sredinama gde roditelji ne znaju kako da se ophode – da li prvo da im pruže materijalnu podršku, emotivno žrtvujući decu, ili da im pruže ljubav, ali u zamenu za siromaštvo. Tada se pokrene emocionalni izliv sa kojim niko ne zna kako da se nosi.

Psihoterapeutkinja Elena Marija Dumitresku nam govori kako se ponašanje dece može degenerisati kada ne dobijaju ljubav svojih roditelja.

Određene događaje, kao i pravilno nezadovoljavanje ovih potreba, dete će doživeti kao nesigurnost i strah od odvajanja prelazi u anksioznost od razdvajanja, stvarajući tako nisku kontrolu percipirane stvarnosti. To možemo videti kod dece koja ograničavaju svoje mogućnosti da istražuju okolinu, da razvijaju nove veštine, da se nose sa određenim novim izazovima ili da traže pomoć. Postoje situacije u kojima dete odvojeno od porodice pored fižičke oseti i emocionalnu distancu od najmilijih. To će dovesti do sve niže tolerancije na neizvesnost, mehanizma koji leži u osnovi manifestacije anksioznosti».

Na koji način Vlada nastoji da implementira programe u ugroženim zajednicama, ostaje da se vidi. Za sada samo u Tulči, u istočnoj Rumuniji, više od 300 dece u riziku od razdvajanja ponudjena im je pomoć kroz evropski projekta koji sprovodi rumunska Fondacija Sera. Brojka od 300 premašuje prvobitno predviđeni broj dece, što je samo dokaz da su takvi programi potrebni i moraju se razvijati u našoj zemlji.

Do tada, ostanimo blizu naše dece.

Od 1. januara 2023. stupio je na snagu novi zakon koji reguliše oporezivanje neformalnih plaćanja koje korisnici daju za različite usluge. Najpoznatija uplata ove vrste je čuvena napojnica koju klijenti ostavljaju u restoranima i kafićima. Od sada državi odlazi 10% od vrednosti napojnice, koja je i dalje dobrovoljna, ali se pojavljuje na računu. Kao procedura, pre izdavanja fiskalnog računa, kupcu će biti uručen račun, a on će odlučiti o visini napojnice, bilo u procentima ili kao fiksni iznos, ili će gost, ako želi, izabrati da je ne daj. Pre nego što je zakon stupio na snagu, odluka o formalizovanju napojnica izazvala je diskusiju u javnom mnjenju. S jedne strane, kupci se plašile da će biti primorani da daju napojnicu čak i ako ne žele, a sa druge strane, pružaoci usluga smatraju da će im nakon oporezivanja ostati manje novca nego ranije.

Ali sa stanovišta poslodavaca u ugostiteljstvu, usvajanje ovog zakona donosi dobrobit svima, kaže Dragoš Anastasiju, portparol Alijanse za turizam:

Želeo bih samo da istaknem da bakšiš nije obavezan. Bakšiš je dobrovoljan. To je bila i ostaće akcija svakog kupca koji je zadovoljan i želi da ispoštuje usluge koje je dobio. Ali šta je ovaj zakon uradio? Putem njega smo iz carinske zone prešli u zonu regulacije, a to je bilo posebno neophodno, jer više od 50% kupaca koji dolaze u restorane i hotele plaćaju karticom, a više od 50% klijenata od ovih 50% koji plaćaju sa karticom, želi da ostavi bakšiš. Međutim, do sada, i ako se to dešavalo transparentno, stvari su bile veoma komplikovane i naši zaposleni su dobijali manje od 40 odsto. Danas ostvaje 90% u dzepu. Eto, to je primer kako će naši zaposleni ostvariti zaradu.“

Polazeći od tužne realnosti – da pojedini poslodavci uskraćuju deo napojnica svojim zaposlenima – Joan Biriš, vlasnik restorana i predsednik Rumunske organizacije poslodavaca hotela i restorana, pozdravlja transparentnost koju je donelo oporezivanje dosadašnjih neformalnih plaćanja.

Centralni dobitnik ovog zakona je onaj ko radi u industriji, jer je korisnik prihoda koji je postojao do sada. Ali, zbog licemerja na koje smo navikli, uvek je bio gurnut pod tepih. I mi smo u ovom trenutku, čitav ovaj odnos između nas i naših zaposlenih učinili transparentnim. Već dugo vremena naša industrija je kritikovana zbog veoma niskih plata koje nudi. Realno, primanja radnika u našoj branši, pored plate, u velikoj meri obezbeđuju ovaj bakšiš. To su već svi znali. Budući da nije legalna stvar, nismo imali načina da to promovišemo. Trenutno se stvari vraćaju u normalu. Kada mlada osoba želi da zapocne karijeru u ovoj industriji, ima priliku da vrlo jasno kvantifikuje stvarni prihod koji će imati. Ovi prihodi će verovatno povećati broj mladih koji ce se okrenuti ka ovoj industriji.“

Finansijski, koristi su bile evidentne ubrzo nakon 1. januara. U prvoj nedelji nakon primene zakona 50 odsto napojnice se plaćalo karticom, dakle na način koji je veoma lak za registraciju i oporezivanje. Takođe, čini se da od sada imaju koristi i oni koji nude smeštaj, a ne samo restorani. Među uplatama koje registruju hoteli, napojnica predstavlja tek između 3% i 5% ukupnog iznosa iz nekoliko razloga: više se plaća karticama, a kompanije koje su u hotel smestile svoje zaposlene bile su u zakonskoj nemogućnosti da ostave napojnicu. Ali nedavno, kroz ovaj zakon, stvari su se promenile. Kako? Saznajemo od Kalina Ilea, predsednika Rumunske federacije hotelijerstva.

,,Ovaj zakon po svojoj formi, kroz poreske olakšice, omogućava vlasnicima preduzeća ili donosiocima odluka u preduzećima da podrže delatnost jedinica koje posećuju. Imamo dosta klijenata iz ove sfere kompanija koji dolaze na timbildinge ili imaju poslovne delegacije. Kao rezultat toga, u hotelijerstvu je jasno da će iznos koji će biti izdvojen kao napojnica za zaposlene u našoj oblasti biti mnogo veći. Još jedna bitna stvar koju očekujemo: povećanje kvaliteta usluga, odnosno bliža povezanost učinka osobe koja očekuje bakšiš za svoj rad i usluga koje pruža. Napojnica je opciona, davaće se samo u meri u kojoj je primalac usluge zadovoljan. Ne mislite valjda da ova korelacija neće dovesti do povećanja kvaliteta usluga, ono šta smo svi tako dugo čekali, odnosno poboljsanje rumunskih turističkih usluga? Kao kupac, bićemo u poziciji da nagradimo one koji dobro rade. A pružalac usluga će reći ‘hajde da radim svoj posao dobro’, jer je to sada u direktnoj vezi sa neto prihodom.

Osim toga, formalizacija dosadašnjeg neformalnog plaćanja smanjiće elan onih koji su spremni da prisvoje neki novac. Kalin Ile:

Želim da se osvrnem na strah, zaposlenih u turizmu, koji je kružio u javnom prostoru: da će biti vlasnika koji zaposlenima neće davati napojnice. Napominjem da je to nezakonito i mislim da treba da damo signal onim zaposlenima kojima će biti učinjena nepravda i da imaju razloga da se žale ako se to dogodi, a mogu da se žale poreskom organu u teritorijalnoj upravnoj jedinici u kojoj rade. Ne možemo dozvoliti da ovaj zakon potkopaju određeni pokrovitelji koji neće poštovati novi zakon. Ubedjen sam da ce većina poštovati zakon i da ce proslediti sve savete u skladu sa zakonom.

Ovo je jedna od velikih nada šefova ugostiteljske industrije koji žele da privuku što više radne snage u oblast koja ima akutni nedostatak u ovom pogledu.

Dramatična realnost, sa kojom se susreću sve evropske zemlje, rodno nasilje ne zaobilazi ni Rumuniju. Poslednjih godina, za kažnjavanje nasilnika i zaštitu žena od agresije koja je prvenstveno usmerena na njih, preduzeto je niz mera, kao što su zabrana prilaska i nošenje elektronskih narukvica za počinioce krivičnih dela. Možda je i to razlog za povećan broj prijava nasilja u poslednje vreme.

U prvih 6 meseci 2022. podaci o slučajevima porodičnog nasilja koje je zabeležila rumunska policija pokazuju da su 18.507 žena bile žrtve nasilja, uključujući 18 slučajeva ubistva, 13 pokušaja ubistva i 12.801 telesnu povredu. Međutim, stručnjaci smatraju da su postojeći podaci i dalje irelevantni, jer se statistika odnosi samo na fizičku agresiju ne uzimajući u obzir druge vrste nasilja nad ženama koje su zabelezene u rumunskom zakonu. Jonela Baluca, profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Bukureštu i koautor Barometra rodnog nasilja 2022, objašnjava potrebu za potpunim informacijama.

,,Predmet ovog barometra je nasilje nad ženama. Kao što smo pokazali u uvodnoj studiji, upravo smo pokušali da uradimo istraživanje koje odgovara načinu na koji se objašnjava i pristupa fenomenu, kako u akademskom prostoru, tako i u političkom.Osim toga, ratifikovali smo Istanbulsku konvenciju i prošle godine smo imali prvu evaluaciju. Ova konvencija poseduje međunarodni komitet za praćenje i evaluaciju, GREVIO, koji radi izveštaje za svaku zemlju. A u izveštaju o Rumuniji, jedna od tačaka koja se stalno ponavlja i koju stručnjaci GREVIO-a naglašavaju kao negativnu je izrada podataka. Ako pročitamo GREVIO izveštaj koji je dostupan na internetu, on je javan, svi naši organi ga znaju, saznajemo da nemamo podataka o nasilju nad ženama. To je jedan od najvećih problema, jer ne možemo formulisati adekvatne političke mere ako ne znamo šta imamo na terenu. I druga stvar takođe naglašava činjenicu da je rodna perspektiva nedovoljna ili uopšte nije prisutna u načinu na koji su rumunske vlasti modifikovale zakonodavstvo i formulisale javne politike.“

Koordiniran od strane centra FILIA (feminističko nevladino udruženje) i finansiran od strane nemačke ambasade u Bukureštu, barometar rodnog nasilja za 2022. godinu tek je druga studija na ovu temu sprovedena od 2003. godine. Istraživanje je tada nazvano Barometar nasilja u porodici. Međutim, mogu se napraviti poređenja između podataka prikupljenih u razmaku od 20 godina. Jonela Baluca:

,,Ne mislim da nam ovo poređenje dozvoljava da kažemo da smo napravili spektakularan iskorak u pogledu svesti, percepcije i odbacivanja nasilja nad ženama. Zaista postoji važna promena u toleranciji na fizičku agresiju. Bilo bi prilično zlonamerno ne identifikovati udaranje, šamaranje, pa čak i vređanje kao fizički napad. U ovim situacijama, čini se da se ove manifestacije, uključujući i iz našeg barometara, prepoznaju kao oblici nasilja. U odnosu na 2003. njihov stepen odbacivanja je mnogo porastao. Generalno gledano, postoji preko 80% odbacivanja ovih oblika nasilja od strane stanovništva, što nije bio slučaj 2003. godine.

S druge strane, za oblike nasilja koji su, s jedne strane, manje poznati, iako su u zakonu, a to su socijalno nasilje, ekonomsko nasilje, psihičko nasilje, ovde imamo čak i porast. Nije veliko, ali ipak ponekad beleži porast od sedam odsto. Dozvolite mi da vam dam primer. Trenutno, otprilike svaki četvrti Rumun smatra da je veoma malo ili nimalo ozbiljno ako ženi nije dozvoljeno da troši novac kako želi, ako ženi nije dopusteno da izađe iz kuće bez pratnje partnera, ili ako je uskraćena da ima grupu prijatelja.“

Podaci Barometra rodnog nasilja iz 2022. pokazuju da 19% ispitanika smatra da nije uopšte ili malo ozbiljno da je žena silovana nakon što pristane da ode u kuću kod muškarca, a 12% ispitanika misljenja su da nije uopste ozbiljno ako je žena koja je provokativno obučena silovana. Jonela Baluca iznosi detalje:

,, Kada pogledamo odnos prema silovanju, vrlo jasno se uočava postojanje stereotipa koji preovlađuje među stanovništvom. I što je nivo obrazovanja niži ili što su vrednosti patrijarhalnije, procenti su zabrinjavajući. Na primer, čak i ako ispitanici smatraju da silovanje nije prihvaćeno i da se smatra veoma ozbiljnim krivičnim delom, mi smo želeli da proverimo misljenja. Ali na pitanje sta mislite o situaciji u kojoj je žena silovana nakon što je pristala da ode u posetu kod muškarca, ovde to više nije slučaj. Kada u našim društvenim odnosima, ako pristanemo da izađemo sa muškarcem, da idemo na razna mesta, kod nje ili kod njega kući da razgovaramo, silovanje je uključeno, dolazi kao paket. Zato, žene čuvajte se, čim ovo prihvatite! Nažalost, značajan procenat rumunskog društva, onih sa kojima smo u interakciji, veruje u stvari, da prihvatamo da nas napastvuju. Ima nešto više zabrinjavajuće. Smišljeno smo postavili pitanje koliko smatrate ozbiljnom situaciju u kojoj maloletnica ima seksualne odnose sa muškarcem. Ali u stvari ova situacija ne postoji. Maloletnicu siluje muškarac. Barem po zakonskom tekstu, ako ne ulazimo u druge stvari vezane za etiku, moral i tako dalje. Zakonska definicija kaže da kada ne date saglasnost, vi ste prinuđeni da nešto uradite. Ali našim ispitanicima se čini manje ozbiljnim ako maloletna devojka ima seksualne odnose sa odraslim muškarcem nego ako ženu siluje stranac.

Napravljen da dodatno smanji nedostatak zvaničnih podataka o širenju rodno zasnovanog nasilja u svim njegovim oblicima, barometar za 2022. je takođe zamišljen kao sredstvo za vlasti da jasno formulišu odgovarajuće javne politike.

Više od dve godine, od februara 2020., kada je Rumunija zabeležila prvi slučaj Kovid-19, do marta 2022., kada su ukinuta ograničenja uvedena zbog pandemije, reči poput prehlada“, virusna infekcija“ i grip“ su skoro nestale iz javnog diskursa. Sva pažnja stručnjaka ili običnih ljudi bila je umerena, tokom ovog perioda , na virus Sars-CoV-2.

Poslednji put Rumunija se suočila sa epidemijom sezonskog gripa u februaru 2020, neposredno pre početka pandemije Kovid-19. Posle dvogodišnje pauze, respiratorne virusne infekcije naročito izražene u zimskom periodu, iznenada su ponovo u centru pažnje zbog njihovog sve većeg prisustva odnosno broja obolelih. Zloglasni “talasi” Kovid-19 sada je zamenjen “lavinom” virusa. Bolnice su prepune, ali i odeljenja hitne pomoći u koja dolaze osobe sa povišenom temperaturom, groznicom i kašljem. Lekari kažu da Kovid-19 koegzistira sa drugim vrstama virusnih infekcija. Ali kako ih razlikovati? Dr. Katalin Apostolesku, upravnik Infektivne bolnice Matej Balš u Bukureštu, objašnjava:

Sve bolesti izazvane virusom nazivaju se viroze. Među ovim virusima može se razlikovati nekoliko koji imaju neke specifičnosti. Jedan takav primer je infekcija Sars-CoV koju znamo poslednje dve godine. Druga je grip, koji je poznat po tome što može da evoluiraju u teže oblike čak uzrokuju smrt. Još jedan primer je RSV, respiratorni sincicijski virus, koji posebno kod dece može da razvije teže oblike bolesti. Postoje i drugi virusi, kao što su rinovirus i autohtoni korona virusi. Najranjiviji, na ove viruse, su ponovo najmlađi i najstariji među nama, kao i bolesnici sa raznim hroničnim oboljenjima koja mogu negativno uticati na tok bolesti. A to su osobe sa srčanim tegobama, oboljelima od respiratornih bolesti, dijabetičari i pacijenti sa bolestima koje izazivaju imunosupresiju.”

Dakle, šta treba učiniti, s obzirom da je prisustvo virusa pojačano,iako je znatno toplije vreme od uobičajenog za ovo doba godine? Nadležni su objavili listu preporuka za stanovništvo, pozivajući ljude da izbegavaju gužve, da nose zaštitne maske u zatvorenim prostorima, provetravaju prostorije, održavaju higijenu, ostanu kod kuće u slučaju da imaju simptome respiratorne infekcije i traže savet od porodičnog lekara. Bolnicama se preporučuje da svakodnevno pregledaju svoje osoblje, da ograniče pristup poseti i obezbede zaštitnu opremu za osoblje koje dolazi u direktan kontakt sa pacijentima. Ne želimo da uvodimo ograničenja, već da radimo sa stanovništvom kako bismo ovu prirodnu, sezonsku pojavu, grip, držali pod kontrolom“, naglasio je ministar zdravlja Aleksandru Rafila:

Više volim preporuke nego ograničenja. Iskustvo tokom pandemije pokazalo je da smo bili u pravu — situacija je bila mnogo bolja kada smo davali preporuke, stanovništvo je mnogo bolje saradjivalo, nego u periodu kada su na snazi bila ograničenja koja su izazivala dosta napetosti u društvu. Više volim partnera u stanovništvu, a ne napetost situacije uopšte, tim pre što razgovaramo i o veoma komplikovanom ekonomskom kontekstu.”

Nakon božićnih praznika, 9. januara đaci su se vratili u školske klupe, ministarka obrazovanja Ligija Deka kaže da ne ohrabruje učenike da izostaju iz škole. Prilično loše iskustvo obustave nastave i uvodjenje on-line nastave tokom pandemije se ne sme ponoviti. Ligija Deka:

,,Ni na koji način ne podžavamo obustavu nastave.Nakon dve godine pandemije, smatramo da je važno da se zadrži tempo i da imamo visok procenat nastave u školama. Fokus, kao što sam razgovarala sa ministrom zdravlja, treba da bude na prevenciji. Postoji niz preporuka. Pre svega, roditelji treba da sprovedu sopstvenu trijažu kod kuće, na osnovu identifikacije mogućih simptoma, zatim izolacija dece kod kuće, kao i svakodnevna trijaža prilikom polaska dece u školu ili vrtiće. Zatim treba da se uradi svakodnevna trijaža kada deca udju u školu. Kada su simptomi očigledni, treba obavestiti roditelje ili zakonske staratelje. Takođe preporučujemo nastavnom osoblju i učenicima da nose zaštitne maske, iako to nije obavezno. Želimo da sva deca imaju pristup obrazovanju, a ako pojedini učenici imaju simptome respiratorne virusne infekcije, treba da ostanu kod kuće, izolovani i kasnije im dati priliku da sustignu školski program.“

Šta očekuju gradjani Rumunije ove godine? Povratak u normalu pre pandemije ili će biti svedoci novog talasa ​​pandemije. Niko ne zna, a mišljenja su podeljenja u redovima pesimista i optimista.

Jedno je sigurno! U godinama pre pandemi Rumunija je imala periode sezonskog gripa u trajanju od 2. do 4. nedelje. Jedina razlika je u tome što sezona gripa obično dostiže vrhunac u februaru. Ove godine sezonski grip je došao ranije, a broj obolelih se posebno uvećao u januaru. Moglo bi se reći da je to posledica perioda 2020-2022, kada su se, zbog ograničenja uvedenih u kontekstu pandemije, virusi sporije širili, ali i zbog pada imuniteta na nivou društva. Drugim rečima, kažu u Ministarstvu zdravlja, trenutna situacija nije neobična, niti bi trebalo da izaziva preteranu zabrinutost.

Suočena kao i mnoge druge evropske države sa krizom radne snage, Rumunija oseća nedostatak zaposlenih u turizmu, možda više nego u drugim oblastima. Iako postoje srednje stručne škole turističkog profila, značajan deo maturanata ili se preorijentiše na druge oblasti ili izbegava zaposlenje u zemlji. Koji je razlog? Plate ili sezonsko trajanje rada. O trenutnoj situaciji na tržištu rada govori nam Marijus Bazavan, član Upravnog odbora Rumunske federacije hotelijerstva:

,,Vidim opadajući trend fluktuacije osoblja. Fluktuacija je sve manja. Ljudi su zauzeli svoja radna mesta. Svi pričamo o manjku kadrova koji postoji. To ne možemo da sakrijemo, ali smatram da nedostatak kadrova u ovom trenutku nije samo brojčan, već se odnosi i na nedostatak kvaliteta, ljudi kvalifikovanih za rad u ugostiteljstvu.“

Za bolji kvalitet usluga, ali i da bi se privukli mladih ljudi da rade u ugostiteljstvu, nedavno su Premier Hospitaliti i Udruženje Edu4Tourism uz podršku Rumunske federacije hotelijerstva (FIHR) kreirali Vodič za praksu u hotelijerstvu“. Ovaj vodic je didaktiči alat upućen nastavnicima, roditeljima i učenicima i ima za cilj nekoliko jasnih stvari: povećanje procenta učenika koji nakon završene stručne škole ostaju i obavljaju posao u ugostiteljstvu. Vodic za praksu nudi podršku roditeljima kako bi bolje razumeli aktivnosti i poslove koje njihova deca mogu da prihvate u turističkom objektu, podrzavajuci ekonomske subjekte kojima je potrebno kvalifikovano osoblje da bi ponudili usluge po visokim standardima.

Kalin Ile, predsednik Rumunske federacije hotelijerstva, govori nam šta ovaj vodič znači za turističke operatere:

,,To je veza između nas, onih koji rade kao operateri u hotelijerstvu, između onih koji su u obrazovanju, u srednjim školama, u turističkim školama u rumunskom obrazovnom sistemu i između učenika i roditelja. Želimo da premostimo ovaj dijalog između nas kako bismo pronašli najbolja rešenja koja će pomoći integraciji ovih mladih ljudi u našu industriju, da našu industriju učinimo prijatnom, da im ponudimo odgovore koji su im potrebni da bi bolje formirali svoje mišljenje, kako bi mogli da kažu sa punim pravom i znanjem da li žele ili ne žele da rade sa nama. Radujemo se tome. Mislim da je ispred procedura i operativnih sistema, vise reč o ljudskom odnosu, da se radi o angažovanju svakog od nas u podršci ovim mladim ljudima, u pronalaženju njihovog puta. A mi verujemo da je lep i pravedan i prijatan put ka turizmu.

Podsticaj za mlade bi mogao da dođe i od zaposlenih u turizmu, kada bi obrazovne jedinice uspostavile praksu u partnerstvu sa privrednim subjektima iz oblasti. Kalin Ile nudi primere.

,,Takođe će biti podsticaj da zaposleni u turizmu budu mentori i da se angažuju kao predavači. I na kraju, ali ne i najmanje važno, mislim da će to biti i kuriozitet za mlade ljude, za studente, da biraju praksu, da obavljaju praksu u našim jedinicama. Dakle, to je podsticaj koji dovodimo u tri kategorije koje sam ranije pomenuo i da obratimo pažnju na obavljanje i sprovodjenje prakse u turizmu, a zatim čak i na rad u turizmu.

Vodič za praksu u hotelijerstvu“ je napravljen u elektronskom formatu, može se preuzeti na bilo kom uređaju i sadrži bitne informacije za studente koji žele da budu dobri turistički radnici, kaže koordinatorka projekta Roksana Borda:

Sadrži didaktički program koji smo napravili zajedno sa ljudima iz Edu4Tourisma. Takođe sadrži sve što znači anekse neophodne za vežbu, ocenjivanje učenika, korake koje treba pratiti. Šta treba proveriti kada čistite hotelsku sobu po prvi put, čišćenje je samo jedan primer. Svi ovi materijali

mogu se dobiti jednim klikom. Inače, vodič se može preuzeti. Svako može da ga preuzme apsolutno besplatno kako bi mogao da dobije informacije koje su mu potrebne. I dodala bih da ima opis poslova u u ugostiteljstvu. Ne zaboravimo da u hotelu postoji i IT odeljenje, tu je i računovodstvo, tu je i marketing, nisu samo recepcija i kuhinja. Sve je na jednom mestu.“

Ali iznad svega, ovaj vodič je primer uključenosti privrednih subjekata u tercijarno obrazovanje, angazovanje bez kojeg se radna snaga ne može obučiti na visokom nivou.