Category: Društvo

Nakon višegodišnjih polemika predstavnika vlasti, nevladinih organizacija i roditelja, 2019. godine usvojen je zakon o suzbijanju nasilja u školama. Metodološka pravila za njegovu primenu objavljena su tek u maju 2020. godine u prvom delu pandemije, što je dodatno otežalo stvari. Međutim, učenici i prosvetni radnici nisu sedeli skrštenih ruku i nastavili su da pronalaze načine za suzbijanje fenomena nasilja među vršnjacima. Jedna od najnovijih aktivnosti ove vrste odvijala se u okviru Dečijeg foruma, projekta organizacije Spasite Decu koji postoji već više od 20 godina.

Projekat Spasite Decu pruža mogućnost da izraze svoje mišljenje o problemima koje su identifikovali u svojim školama. Osim toga, to je i jedinstven projekat, jer se mišljenja i preporuke dece potom iznose nadležnima koji imaju mehanizama i načina da im pruže podršku i pomognu. Dečji forum se sastao 2022. godine nekoliko dana pre obeležavanja Međunarodnog dana deteta, o detaljima ovog foruma ispričaće nam Marijana Moraru, jedna od koordinatorki Foruma:

‘Dečiji forum održavao se u Bukureštu, gde smo okupili stotinak dece iz 14 okruga Rumunije uključujući i Bukurešt, koji su se fokusirali na pitanje nasilja u školama. Iako imamo zakon koji obezbeđuje deci da se
prilikom boravka u školu neće suočiti sa ovakvim pojavama i da postoje
mehanizmi za upravljanje ovim fenomenima, nažalost konkretne situacije pokazuje
da i dalje postoje problemi sa ovakvom vrstom interakcije koja je nepovoljna za decu. (…) Povodom Nacionalnog dana deteta, 1. juna ove godine, Organizacija Spasite Decu objavila je studiju koja pokazuje da je svako drugo dete izloženo nekom obliku fizičkog i emocionalnog, pa i seksualnog nasilja. To je studija koja samo pokazuje razmere fenomena i pokazuje da se broj situacija verbalne i društvene agresije održava, pa čak i povećava. Istraživanje na temu nasilja u školama, je sprovedeno i 2017.godine a bilo je uključeno oko milion i trista dece. Rezultati ovog istraživanja su pokazala da je 400.000 učenika bilo angažovano u različitim oblicima nasilja i sajber-nasilja, a 200.000 učenika žrtve fizičkog nasilja. Nažalost, nasilje u svim oblicima je prisutnije nego ikad i svakako je ovaj period pandemije uticao na povećanje broja slučajeva nasilja.

Statistički podaci povećanog broj prijavljenih slučajeva nasilja u školama su zabrinjavajući čemu doprinosi i postojanje zakona protiv nasilja, kao i činjenice da sve više roditelja, učenika i nastavnika pronalazi hrabrost da prijavi ovu pojavu. Predstavnica organizacijeSpasite Decu Marijana Moraru objašnjava:

Zakon ima važnu ulogu u povećanom prijavljivanju slučajeva nasilja u školama. Dobro je što je nasilje prijavljeno. Ali iskustvo pokazuje da to nije dovoljno. Sam zakon nije dovoljan, već je potrebno je da se popravi i samosvest osoba u sistemu. Neophodno je da ljudi imaju podršku da bi uspeli da sprovedu one mere koje su predviđene zakonom. Iz iskustva koje sam stekla prilikom rada u školi tokom ove školske godine, shvatam da postoji velika potreba za informacijama kako za nastavnike, tako i za učenike i roditelje, informacije u vezi sa svakim pojedinačnim slučajem, uzrocima nasilja, njegovim efektima i, pre svega, kako možemo direktno intervenisati. Postoji veliki strah koji mlade osobe imaju u vezi sa intervencijom i reakcijama koje bi mogle imati kada su u bilo kom obliku uključene u slučaj nasilja“.

A koje su predloge o pojavi nasilja u školama dali mladi okupljeni u Dečjem forumu ispričaće nam Marijana Moraru:

Pre svega, deca smatraju da su prioritetne mere one koje direktno utiču na poboljšanju školske klime. Došli su do značajnih ideja kako da pomognu jačanju saradnje između Vlade, ministarstava i organizacija, u cilju transformacije obrazovnih zajednica u bezbedne obrazovne zajednice. Učenici su identifikovali kategorije predloga koje se zasnivaju na potrebi odraslih, ali i mladih u školama da uživaju socio-emocionalnu podršku. Naše diskusije su se u osnovi fokusirale na ovu ideju, potrebu za emocionalnom podrškom, a deca su pokušala da identifikuju način na koji emocionalnu podršku mogu ponuditi različite vlasti rumunske države. Učenici su saslušani i uz pomoć moderatora koji su ih ispratili do nadležnih, ali takođe je naglašeno da je ovo događaj i o učešću dece i podsticanju da iskažu svoje potrebe. Postoji otvorenost nadležnih,ali malo je teže da se predlozi koje imaju deca sprovedu u delo“.

Dakle, deci se pruža mogućnost da slobodno iznose svoja mišljenja koja će biti saslušana i uzeta u obzir od strane zaposlenih u ministarstvu prosvete i školskih inspektorata koji su zaduženi da rešavaju probleme nasilja u školama. Potrebno je prđe neko vreme pre nego što će se njihovi predlozi implementirati.

U Rumuniji je mnogo izgrađeno za više od 30 godina od antikomunističke revolucije. Često je građeno haotično: visoki stambeni blokovi koji su izgrađeni u naseljima vila, nove zgrade koje se uzdižu pored istorijskih zgrada ili nasumično odabrane veličine, oblici i boje, što ne stvara lepu sliku za posmatrača. Arhitektonski nesklad, bilo u urbanim ili ruralnim sredinama, nastao je uglavnom zbog nepostojanja jasnih pravila u oblasti građevinarstva, ali i zbog toga što su nadležni često zatvarali oči na ozbiljne greške nastale prilikom projektovanja i građenja. Imajući to u vidu, pozivam vas da upoznate Kristinu i Paula Budana, pokretače projekta Gornji Topolog“ koji su godinu dana istraživali i proučavali, da bi putem projekta doprineli da se očuva narodna arhitektura na gornjem delu sliva i doline Topolog, okrug Argeš na jugu Rumunije. Zašto? Uskoro će dolinom Topologa prolaziti deonica autoputa A1 Pitešti-Sibiu. Bračni par Budan bi voleo, bar u toj oblasti, da prednosti napretka ne umanjuju specifičnosti mesta. Ali, ako to ne bude bilo moguće, bar da se za nove generacije zapišu vekovni način života ovdašnjih meštana. Kristina Budan, docent na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta Jon Minku u Bukureštu objašnjava šta sadrži projekat Gornji deo Topologa “:

Projekat je imao za cilj da unese na mapu ceo gornji deo doline Topologa, da vidimo šta će se očuvati od postojeće tradicionalne arhitekture isto tako smo pokušali da o dolini Topologa napravimo što bolju dokumentaciju, da prikupimo i zadržimo što više informacija o postojećoj arhitekturi, u kontekstu u kojem će se izgraditi deonica autoputa A1 Pitešti-Sibiu u tom delu. Kornetu-Tigveni nalaziće se na dolini i vrlo je verovatno da će se sve promeniti nakon ovog trenutka. Dolina je trenutno prilično mirna, jer nema većeg puta kroz koji bi se prolazilo, a do sada je očuvana u veoma dobrom stanju, a tradicionalna arhitektura je sačuvana bez mnogo truda u toj oblasti. Naravno, infrastrukturne promene će doneti promene u strukturi sela, u evoluciji područja, a potom će uticati i na graditeljsko nasleđe.“ Kakva su iskustva i otkrića imali mnogi volonteri koji su učestvovali u mapiranju gornje doline reke Topolog?

Kao što sam već rekla, ne postoji glavni put, da se pređe preko Topolgove doline tako da ona ima svoj mir, svoju autonomiju. Ono što je veoma interesantno je da funkcioniše kao celina, sve je veoma povezano, a život u dolini je veoma lep, isprepleten, u smislu da meštani poseduju kuću, voćnjak, pašnjak, senokos i, kroz svoje svakodnevne aktivnosti daju svoj pečat dolini. To je bila prva stvar koja nam se zaista dopala! Zatim postoje mnoge hipostaze doline. Putevi su spektakularni posebno kada počnete da se udaljavate po sporednim brdima, veoma je lepo iskustvo šetati dolinom i sam put do tih kuća. Pronašli smo veoma lepe kuće, koje je bilo teško svrstati u kategorije, čak smo imali poteškoća da nacrtamo preciznu i jasnu tipologiju, jer su toliko raznolike u izrazu, da je bilo teško. Pronašao sam veoma lepe kuće sa tremovima, u toj klasičnoj tipologiji koju svi povezujemo sa tradicionalnom arhitekturom, ali smo našli i zidne kuće sa veoma razrađenim fasadama i prefinjenim, složenim krovovima… pa bogat izraz na koji, nažalost, ne obraćamo mnogo pažnje. Za nas je veoma važno da vodimo bazu podataka o tome šta sada postoji i kako dolina funkcioniše u celini, zajedno sa odgovarajućim kućama, koje su ipak izraz mesta. I bili smo zainteresovani da napravimo bazu podataka sa različitim izrazima kuća, kakve oblike ove kuće mogu da poprime, da vidimo kolika je raznolikost, u stvari, u ovoj lokalnoj arhitekturi. Za Paula Budana, projekat “ Gornji deo Topologa ‘ ima, pored praktičnog značaja, i emotivan – jer iako, živi u Bukureštu, ima porodične korene u Topologovoj dolini. On provodi leta u dolini i uopšte mu nije svejedno kako će izgledati dolina nakon izgradnje autoputa:

Teško je zamisliti ovakvu transformaciju. Za nekoliko godina, dolina će verovatno biti veliko gradilište, ali će se po završetku, možda i uz pomoć nadležnih, razvijati na harmoničan način, nadamo se, idealno govoreći, uzimajući u obzir mišljenje stručnjaka… obnova obala reka, možda restauracija nekih staza, nekih mostova, možda predlog nekih tipova lokalnih građevina uključujući i one koje opslužuju autoput – parkinge, hotele, pansione – koji će svojim stilom pomoći da se sačuva arhitektonska specifičnost i zadrži koherentnost doline. Uz pomoć projekta verujemo da bismo mogli da otvorimo dijalog ili da okupimo lokalne vlasti i one na višem nivou, kako bi se po ovom pitanju vodio detaljan dijalog i zajedno gradili dolinu skladno, prirodnim putem. Nadamo se da ćemo moći da utičemo na ovu dolinu na bolje ili da intervenišemo na koristan način u ovom procesu promene. Naravno, takva svrha bi bila idealna. Ako, nažalost, to ne bude slučaj, nakon inicijative Kristine i Paula Budana, to će ostati izuzetno delo kome su se pridružili i Red arhitekata Rumunije, Muzej sela iz Bukurešta i Muzej vinogradarstva i Voćarstva iz Goleštija okrug Argeš, ali i specijalisti za istoriju, sociologiju, geografiju, pejsažistiku i volontere, posebno studente arhitekture, ali i arhitekte koji već rade. Rezultati njihovog rada nalaze se na sajtu petopologinsus.ro, na FB stranici projekta, ali posebno u knjizi izuzetnog informativnog i grafičkog kvaliteta, pored impresivnih dimenzija.

Shvatamo da je modernizacija neophodna i da je svi želimo i da postoje potrebni infrastrukturni projekti, svi to znamo. S druge strane, način na koji su stvari odrađene je mnogo važniji. Pre svega treba pažljivo postaviti infrastrukturni projekat, kako ne bi uticao na budući razvoj područja. Ono čemu se nadamo je da će nekako projekat doći sa ovim obećanim blagostanjem i da neće oduzeti više nego što nudi dolini Topolog.“

Završne reči Kristine Budan, docenta na Arhitektonskom fakultetu u Bukureštu, imaju vrednost aksioma – u svakom slučaju napredak da, ali ne po svaku cenu!.

Prošlo je 15 godina, otkako je Rumunije postala deo EU. Ekonomski napredak je vidljiv: prosečna neto plata je povećana 3,5 puta, stopa rasta rumunske privrede je među najbržim u Evropi, a registrovani porast bruto domaćeg proizvoda poslednjih godina, svrstava Rumuniju na prvo mesto među zemljama Evropske unije. Statistika pokazuje produbljivanje jaza između bogatih i siromašnih, povećanje broja učenika koji napuštaju školu i sve veće emigracije. U takvim uslovima, Fondacija Fridrih Ebert iz Rumunije je sprovela sociološko istraživanje kako bi videla šta Rumuni misle o učešću države. Urađena je studija PROGRESIVNI STAVOVI I VREDNOSTI U RUMUNIJI“. Kako je započeta studija detaljno opisuje sociolog Kladiu Tufiš, jedan od koautora.

Javni prostor je snažno usidren u desnici kada je u pitanju ideologija, a kada je reč o vrednostima, uvek govorimo o liberalizmu, govorimo o tržišnoj ekonomiji, o konkurenciji, o poštovanju privatne svojine, o korupciji i o borbi protiv korupcije. Manje se razgovara o temama koje bi mogle biti interesantne za većinu stanovništva koje živi od dana do dana, od plate do plate. Odavde je potekla inicijativa Fondacije Fridrih Ebert za izradu ove studije. Da pokušamo na neki način da izmerimo da li se u javnosti nalaze i određene vrednosti koje se obično povezuju sa levicom jer nema mnogo socioloških istraživanja da se na takve stvari direktno gleda.

Za sociologa Klaudija Tufiša, rečprogresivan“ nije bila baš adekvatan izbor. On bi više voleo sintagmu levo orijnentisan“, s obzirom da se glavne teme ankete obično nalaze među levičarskim politikama. Na primer, socijalna zaštita, državno finansiranje obrazovanja i zdravstva, državna intervencija u privredi kako bi se obezbedio pošten život itd. Među pitanjima koja su postavljena ispitanicima bila su i ona koja se odnose na progresivno oporezivanje, aktuelnu temu u Rumuniji gde se sada razgovara o odricanju od jedinstvene kvote. Sociolog Klaudiju Tufiš:

Prvo pitanje koje mi je palo na pamet bile su preferencije za vrstu poreza i čuvena stopa od 73%. Drugim rečima, tri četvrtine stanovništva smatra da oni sa većim primanjima treba da plaćaju veće poreze. Sada, naravno, diskusija o progresivnom oporezivanju je ekonomski složena, a progresivno oporezivanje uglavnom ne govori mnogo. Način na koji se ovaj princip poreske pravičnosti sprovodi može imati različite oblike. A način na koji se ovaj princip sprovodi može imati veoma različite rezultate. (…) Ili za takve detalje nisam imao mesta u upitniku. Nisam mogao da pitam o preferencijama za različite modele progresivnog oporezivanja. Znamo samo da na opštem nivou stanovništvo smatra da oni koji imaju više novca treba da budu više oporezovani. Ali pored ovog pitanja progresivnog oporezivanja, postoje i pitanja o različitim načinima na koje država treba da pomogne onima kojima je pomoć potrebna. Primer je ograničavanje zakupnina od strane države, tema o kojoj se ne govori samo u zapadnoj Evropi, već se u nekim slučajevima i primenjuje u praksi, na primer u Španiji ili Berlinu, gde imamo ograničenja rente. O ovoj temi se u Rumuniji nikada nije ozbiljno razgovaralo. (…) Za državno ograničenje zakupnina oko trećine, ili 34%, smatra da bi to trebalo da se desi u velikoj meri, a još skoro 30% kaže da u velikoj meri“. Ako saberemo dva procenta, dobijamo oko 65% stanovništva koje smatra da država treba da ograniči vrednost kirija. Još jedno pitanje koje pokazuje da Rumuni smatraju da oni koji imaju više domova treba da plate veći porez za polazak iz drugog doma.

Međutim, postoje i kontradiktornosti u odgovorima učesnika ankete. Iako većina smatra da bi država trebalo da poveća socijalnu pomoć ugroženim grupama, mnogi se protive povećanju državne potrošnje. Sa detaljima, Klaudiu Tufis

Postoje i oblasti u kojima ispitanici smatraju da bi državna potrošnja trebalo da se poveća u oblastima kao što su smanjenje siromaštva, naknade za nezaposlene, starosne penzije, zdravstvo, socijalna zaštita. Ali evo nas opet u složenijoj diskusiji jer imamo opšta pitanja u granicama istraživanja javnog mnjenja. Na takva opšta pitanja ljudi obično kažu da, trebalo bi da potrošite više novca da smanjite siromaštvo ili bolje finansirate obrazovanje i zdravstvo“. Ali kada je u pitanju drugo pitanje, da li se slažem sa povećanjem poreza i taksi ili lično smatram da treba da plaćaju više za te stvari, ovde se situacija malo menja. Ljudi nerado direktno kažu da žele da daju više novca za ove ideale koje teško možemo da odbacimo, nekako je prirodno da se pojave protivrečnosti. Šta bi se desilo kada bismo spustili nivo generalizacije i postavljali primenjenija pitanja? Klaudiju Tufiš odgovara. Gledamo kako je podrška povezana sa različitim vrednostima i pokušavamo da otkrijemo konstelacije vrednosti. Dakle, ne zanima nas nužno udeo onih koji podržavaju određenu ideju, već nas zanima da li oni koji podržavaju bolje finansiranje obrazovanja imaju isto mišljenje o zdravstvu ili žele nižu potrošnju za vojni sistem. (…) Vraćaju se na onih 73% vezanih za poresku stopu. Da smo postavili pitanje u smislu da li se slažete da oni koji imaju više od 3.000 leja plaćaju 50% više poreza“, odgovor bi bio sasvim drugačiji jer je 3.000 leja relativno niska plata za Rumuniju. Dakle, stvari se menjaju u zavisnosti od specifičnosti pitanja, jasne situacije koju stavljamo pred osobu koja treba da odgovori.

Autori studije zaključuju da, uprkos takvim kontradiktornostima, u Rumuniji postoji ogromna podrška ideji jake države blagostanja koja sprovodi politike koje stvaraju više društvene jednakosti.

Već dugi niz godina,
evropska statistika ukazuje, na fenomen poluzavisnosti stanovanja velikog broja
mladih – uzrasta između 19. i 34. godine – koji žive sa roditeljima. San mladih
Evropljana, o ranoj nezavisnosti stanovanja ne beleži njihovu mladost. Rumunija
nije izuzetak. Na primer, 2018.godine oko 42% Rumuna uzrasta između 25.i
34. godine živelo je sa roditeljima, dok noviji podaci pokazuju da je njihov broj
preko 2,2 miliona. Pandemija uopšte nije promenila ovu situaciju, Rumunija je
među prvih 10 evropskih zemalja sa najvećom stopom mladih koji žive sa
roditeljima. Prva mesta sa najvišom stopom zauzimaju Hrvatska, Grčka i
Slovačka, a najnižu stopu imaju Švedska, Finska i Danska. Dumitru Sandu, sociolog
i univerzitetski profesor Univerziteta u Bukureštu, proučavao je ovaj fenomen
poluzavisnosti stanovanja i analizirao najnovije podatke.

Godine 2020., Hrvatska je imala 65%, Grčka
60%, Slovačka 53% mladih koji su živeli zajedno sa roditeljima. Rumunija
je na 10. mestu sa 43% mladih koji žive zajedno sa roditeljima. Glavna promena
do koje je došlo u Rumuniji između 2018. i 2020. godine je promena u vezi sa
rodnim razlikama mladih između 25. i 34 godina. Udeo mladića uzrasta između
25.-34. godina koji žive sa roditeljima iznosio je 55%, dakle više od polovine.
Za devojke istog uzrasta udeo je 29%. Dakle, u suštini postoji važna rodna
razlika od 27 %.Kako analiziramo sa nove tačke gledišta rodne
razlike? Odmah posle Bugarske, Rumunija je na 2. mestu. Bugarska ima 20% veći
broj slučajeva rodnih razlika u odnosu na Rumuniju. Rodna razlika u Bugarskoj
pokazuje da 28 % više mladića živi sa roditeljima u odnosu na devojke istog
uzrasta. U Rumuniji rodna razlika iznosi 27% u korist mladića . U Evropi ne
postoji jaz između stare i nove EU, već između geografskih ekstrema. Postoje južne
evropske zemalje poput Hrvatske, Grčke, Slovačke i Rumunije, kojima su po
demografskom ponašanju bliske i Portugal, Španija, Italija, Malta, i severne zemlje. Prvi uzrok na koji pomislimo
kada analiziramo ovu situaciju je ekonomski. Veća nezaposlenost mladih, visoke
kirije ili skupi troškovi stanovanja su dovoljni razlozi koji mlade zadržavaju
dugo u roditeljskom domu. Ali moguće je da je i postojanje starijih kulturnih
ili društvenih modela uzrok, posebno imajući u vidu rodne razlike. Sociolog
Dumitru Sandu objašnjava:

Postoji ekonomska i kulturna ili socijalna
motivacija. U tradicionalnom kulturnom modelu motivacije, mladić je
predstavljen kao glavni izvor prihoda porodice. On je važniji na tržištu rada.
Ova društvena motivacija je veoma važna u sociološkoj analizi. Socijalni status
27 zemalja merili smo podsredstvom životnog veka, indikatorom koji se u
specijalizovanim istraživanjima koristi kao mera društvenog razvoja. Ukratko,
društva sa manje razvijenim socijalnim i medicinskim uslugama za stanovništvo
imaju tendenciju da primoraju mlade da duže žive sa roditeljima. Posebno
mladiće. Otuda ogroman jaz između mladića i devojaka u južnoj Evropi u
poređenju sa severnom Evropom. Međutim, ovo objašnjenje ne pokriva u potpunosti
taj fenomen, jer se južna Evropa već duže vreme menja, a Rumunija je primer u
tom pogledu, smatra univerzitetski profesor i sociolog Dumitru Sandu.

Naročito u siromašnim, južnim zemljama Evrope,
u poslednjih 10.-20. godina postoji proces ubrzanja nivoa aspiracija za mlade
osobe. Ukratko, mlade osobe u Rumuniji, bez obzira na njihov i ekonomski status
zemlje, žele da žive kao na Zapadu. Tako da, neki od njih, ako žele da žive kao
na Zapadu, odlaze na Zapad, a drugi ostaju u zemlji pokušavajući da žive kao na
Zapadu. Kako bi sklop uslova života u budućim mladim domaćinstvima bio što
bliži setu uslova življenja kao na Zapadu, oni prihvataju period uzdržavanja u
kome troše manje za sopstvene potrebe i pripremaju se za osnivanje što
idealnije porodice. Na primer, rumunsko društvo počinje sve više da ulaže u
kvalitet deteta. Njihova koncepcija života je sledeća: Ne želimo više
mnogobrojnu porodicu, ali želimo da imamo dobre uslove u porodici, domaćinstvu
i društvu, želimo da imamo pristup dobrom obrazovanju i ugodnom životu za našu
decu . Dakle, ova odlaganja koja na prvi pogled izgledaju čudno su
apsolutno racionalna. To je rezultat naglog porasta težnji relativno siromašne
omladine južne Evrope, koja još uvek odlaže osnivanje porodice i sopstvenog
domaćinstva dok se ne približe idealnim uslovima.Nažalost, nijedan od aktuelnih podataka ne otkriva da će se
stepen suživota mladih sa roditeljima smanjivati u bliskoj budućnosti, bar ne
dok se ekonomski uslovi ne promene.

Rat. Ni odrasli ga dovoljno ne razumeju, a deca mnogo manje .Veoma složena i kompleksna ratna situacija u Ukrajini iznela je na površinu veoma delikatnu problematiku i nadamo se da uspevamo da sačuvamo decu od stresne situacije u našoj porodici, ali svakako ne možemo da im pokrijemo oči rukama kada gledaju strašne slike rata. Kako objasniti deci dramu nastalu usled rata ? Kako da ih osposobimo da se suoče sa komplikovanim situacijama koje se mogu pojaviti kasnije u njihovim sopstvenim životima? Da li da filtriramo realnost ili ne? Evo šta kaže na ovu temu psiholog Kristina Nastase:

U kriznoj situaciji, dete prvenstveno ima potrebu za sigurnošću. Laži, skrivanje pojedinih informacija i lažna uverenja ne mogu stvoriti sigurnost detetu . Naprotiv. Produbljivanjem nesigurnosti, uvlači dete u jednu potpuno nejasnu situaciju, a samim tim dete nema više poverenja u reči svog roditelja. Izbegavanje razgovora sa decom može dovesti do somatskih posledica: deca mogu odbiti da izlaze iz kuće, mogu postati bezvoljna ili, naprotiv, mogu postati besna. Ograničite razgovor na najbitnije činjenice, podelite sa njima informacije ali ne preterujte. Pružajte detetu postepeno osnovne informacije. Detetu treba dati vremena da obradi informacije. Ako dete postavi pitanje o nekoj određenoj situaciji koja se odnosi isključivo na jedan događaj, važno je da mu odgovorite isključivo na to i da izbegavate nepotrebno gomilanje informacija, ali pokazite pristupačnost, otvoren i iskren pristup prema detetu, tako da ma koliko puta dete želi da postavi pitanje, da ima sigurnost da će roditelj uvek dati odgovor. Ako deca postavljaju pitanja a roditelji izbegavaju da im odgovore, deca će biti konfuzna, misliće da odrasla osoba laže, a roditelji gube priliku da ih uvere da su sigurni i da su na bezbednom. Drugim rečima, roditelji predstavljaju sigurnost za decu. Roditelji, posebno za decu do 11-12 godina, mogu da selektuju i prevedu informacije kako bi iste bile dostupne deci. Mogu umiriti dete, mogu ga ohrabriti da se emocionalno rastereti i mogu im pružiti podršku. Ne razgovarati sa decom znači da ih ostavljate da sami popune narativne praznine a dete će razmišljati na ovaj način: ako kriju od mene, mora da je nešto ozbiljno- što dovodi do porasta anksioznosti. Ako mi ne kažu znači da nemaju poverenja u mene- što dovodi do smanjenja samopouzdanja. Tako da budite iskreni i direktni, ali bez ekstremnih detalja. Kako roditelji treba da razgovaraju o temi smrti sa decom različitog uzrasta, odgovorio nam je psiholog Kristina Nastase:

Preporučuje se da se započne od onoga što je već deci poznato, a potom da budu ohrabrivani da postavljaju pitanja. Takođe, treba im pomoći da iskažu svoja osećanja- zabrinutost, strah, bes, tugu i saosećajnost. Koju ulogu imaju roditelji? Da objasne, u odnosu na uzrast deteta, šta je rat. Postoje istorijske knjige za decu iz kojih se roditelji mogu inspirisati kako bi pružili najmladjima potrebna objašnjenja. Možete im čitati o borbama u kojima dobro pobeđuje. Možete zajedno sa njima gledati animirane filmove ili ekranizacije koje su rađene na bazi istorijskih knjiga . Veoma je dobro da se igrate rata sa svojom decom ako je ova igra na inicijativu deteta. Igra ima moć da oslobodi od straha i da projektuje sve brige vezane za rat u kojima puštate decu da vode tok igre. Najverovatnije će igra biti na zahtev dece uzrasta do 9- 10 godina. Sa starijom decom možete koristiti igre strategije ili video igrice. Humor je veoma bitan metod zato što smanjuje tenziju, relativizuje i stvara sreću, dok smejanje ima sposobnost da smanji strah i bes. Za određenu decu ovaj metod može biti sasvim dovoljan. Pojedina deca bi postavilia pitanje da li umiru ljudi koji se bore? I treba da im kažete istinu i da odgovorite na druga pitanja u vezi sa temom smrti iz razloga što se tema rata na kraju svodi na temu smrti. Možete ih uveriti da neće umreti i da niste u opsasnosti i da odrasli širom sveta rade na rešavanju ovog problema, uverite ih da to nije njihova odgovornost i da ne treba da osećaju krivicu, da se mogu igrati sa drugovima i mogu da rade sve što ih čini srećnim. Možete podeliti sa njima da i oni kao I mi, odrasli imaju ista osećanja, brige, tugu, bes, ali da razumeju da se rat neće proširiti i da u našoj državi neće biti rata. Bitno je da se usredsredimo na stvari koje svakodnevno obavljamo, da možemo da pomognemo ljudima iz Ukrajine, da i deca mogu da pomognu ako žele i veoma je bitno da budemo solidarni, I da zajedno možemo sve da prebrodimo. Dete će osetiti sigurnost iz činjenica koje su im odrasli objašnjavali šta se to zapravo zbiva. Osetiće da nisu beznadežni, neće plakati, i neće biti prestrašeni.Psiholog Kristina Nastase objasnila nam je kako da pričamo sa adolescentima o ratu:

Starija deca, adolescenti, imaju već neku percepciju o tome šta je ustvari rat. Kakve posledice iz toga proizilaze? Oni poznaju ovu tematiku iz knjiga, filmova, od drugara, sa časova istorije, televizije. Rat nikada nije bio tako blizu. Sa njima treba da proverite izvor informacija. Da dajete jasne i logične argumente koji će im pomoći da se umire. Treba da uvažite njihova osećanja, da prihvatite kada vam kažu da se ne boje, iako njihovo ponašanje ukazuje na nešto sasvim drugo, da im pomognete da budu svesni konekcije između njihovih misli i osećanja, da se bavite njihovim mislima, da pronađete što racionalnija objašnjenja. Kao roditelji, možete sa njima da podelite vaša mišljenja o ratu, možete da ih podstaknete da iskažu svoje misli. Možete razgovarati sa njima na temu kako da pomognete izbeglicama. Odaberite određeno vreme u danu kada možete da razgovarate o promenama koje su nastale u toku rata, ako su uznemireniji nego predhodnog dana. Budite otvoreni za razgovor ali ga nemojte previše produžavati. Ne pokušavajte da negirate dečija osećanja već pričajte sa decom o njihovim osećanjima. Na ovaj način će dete osećati sigurnost i spoznaće sebe, kaže Kristina Nastase.

Iako su razgovori naporni i teški za odrasle, dobro je da se ovi razgovori vode. Ovakav vid dijaloga treba posmatrati kao otvorena vrata za druge razgovore u budućnosti na komplikovane teme. Odrasli treba da prihvate osećanja dece, da ih ne potiskuju i da pronađu, u meri u kojoj je to moguće, adekvatne odgovore na njihova pitanja, tako da slika koju će mentalno procesirati bude što adekvatnija za njihovu sposobnost razumevanja. Ne zaboravite: deca mogu da manifestuju stanja burnih emocija, ali se ne zadržavaju dugo u njima. Koliko god uspete da držite ova stanja pod kontrolom toliko će ona brzo da prođu. Verbalizujući strah, pomažete detetu da zamisli strah u vidu situacije i na taj način mu pomažete da se smiri. Nemojte nametati sebi obavezu da imate savršene odgovore na sve probleme i na sva pitanja. Analizirati određenu temu zajedno sa detetom je ujedno način da naučite decu da istražuju svoja nejasna osećanja, da misle o teškim i komplikovanim temama, i na taj način će im se smanjiti psihički otpor ka većim problemima. Nemojte se bojati da kažete ,, ne znam i ne mogu. Iskazivanje sopstvene krhkosti proizilaze iz smirenosti i obuzdavanje sebe a korisna je zato što ohrabruje iskazivanje osećanja.

U Rumuniji se o funkcinalnoj nepismenosti počelo pričati češće tek pre samo nekoliko godina. U početku, se na postojanje ovog globalnog fenomena i u našoj zemlji gledalo sa skepticizmom, iako su međunarodni testovi PISA, PILS ili TIMSS pokazali da između 40-42% petnaestogodišnjaka zna da čita, ali da ima poteškoća da razume poruku pročitanog teksta, a takođe da ima značajne praznine u sticanju naučnih saznanja. Postepeno, ipak, javno mnjenje i vladine institucije postale su svesne funkcionalne nepismenosti. Štaviše, danas posle dve godine online nastave zaostajanje u obrazovanju je neosporno pogoršano, a postojeći problem ne može više biti zanemaren. Ovaj problem je potvrđujen i u nedavnoj studiji koja je sprovedena na digitalnoj platformi za privatno testiranje Brio, koja je prihvaćena od strane Ministarstva prosvete za naknadnu i obnovu sistema vrednovanja u državnim školama. Studija, pod nazivom Izveštaj o nivou pismenosti, potvrđuje procenat od preko 40% učenika koji imaju problema u asimilaciji znanja i veština koje se uče u školi. Njihova provera realizovana je online, učešćem na preko 40.000 besplatnih testova koje je stavilo na raspolaganje Brio.

Univerzitetski profesor, Dragoš Ilijesku, inicijator platforme i stručnjak za psihopedagogiju, objašnjava način na koji su bili ocenjeni učenici koji su prisustvovali online testiranju.” Dodeljuju se poeni između 0-100, gde 0 predstavlja minimalni broj bodova i 100 maksimalni broj bodova. Onda smo podelili nivoe funkcionalnosti: negde između 0 i 20 je nivo masovne disfunkcionalnosti, zatim nivo minimalne funkcionalnosti, a zatim prihvatljiv nivo funkcionalnosti. Od tog veoma velikog uzorka izabrali smo nešto manji uzorak koji ima izgled reprezentativnosti, odnosno 31. 590 primenjenih testova. (…) Ukupan rezultat koji smo dobili na ovom uzorku je 26,9 poena. Od 0 do 100 poena, ovo znači vrlo malo preko granice totalne nefunkcionalnosti.

To znači da su u proseku kognitivne sposobnosti učenika na granici između funkcionalnosti i nefunkcionalnosti. Kako se ovaj rezultat prevodi u procente školske populacije, saznajemo takođe od Dragoša Ilijeskua :,,Sada posmatramo samo procenat učenika koji se u našem istraživanju nalazi u zoni funkcionalne nepismenosti, taj procenat iznosi 42%. U intermedijalnoj zoni između funkcionalnosti i nefunkcionalnosti, procenat iznosi 47%. Samo 11% školske populacije su visoko funkcionalni. Ovo nas zabrinjava jer nam ukazuje na činjenicu da ne samo da imamo mnogo u najnižoj kategoriji, već imamo i vrlo malo u najvišoj kategoriji. Takođe, procenat školske populacije koja se nalazi u disfunkcionalnoj zoni nije radikalno različit od jednog do drugog uzrasta školske populacije: 37 % do 6 godina , 41% do 14 godina.

Još jedna činjenica koju potvrđuje Izveštaj o pismenosti jeste upravo postojeći jaz između devojčica i dečaka, ukazujući nam da su devojčice bolje pripremljene nego dečaci istog uzrasta. Međutim, korelacija između nivoa socio-ekonomskog razvoja regiona u kojem učenici žive i nivoa funkcionalne nepismenosti nije u potpunosti potvrđena. Drugim rečima, fenomen je rasprostranjen širom Rumunije ne samo u socijalno-ekonomskim defavorizovanim zonama. Dragoš Ilijesku: ,,Otkrio sam jednu stvar koju nisam očekivao. Naime, očekivao sam da će u regionima u kojima je socio-ekonomski status stanovništva na granici siromaštva imamo i veći nivo nepismenosti u korelaciji sa ekonomskom situacijom. Ali ne. Naši podaci to ne potvrđuju, što je interesantno. Upravo iz ovog razloga mislim da se suočavamo sa društvenim problemom. Drugi postojeći problem koji bih želeo da napomenem ovde jeste da je nerazumno da čekamo da samo ministarstvo reši ovaj problem. Rumunsko društvo je dugo ovako razmišljalo: ,,To nije moj problem, to je problem obrazovanja. Ko je zadužen za prosvetu, odnosno Ministarstvo prosvete, to da reši. Identičan je problem koji poznajemo iz stava koji rumunski roditelji imaju prema školi, koji se oslikava i u velikom broju sprovedenih anketa. Nerazumno je da kao roditelj očekuješ da sve probleme i nedostatke vašega deteta reši škola. Neće se nikada desiti tako nešto. Vreme je da građansko društvo učini jedan korak unapred.

Za ovu svrhu, je potrebna studija o uzrocima ove pojave, a kako saznajemo od Luminice Konstantin, stručnjaka u obrazovanju pri UNICEF Rumunija,UNICEF doprinosi ovome kroz pojam ,,siromaštvo u učenju: ,,Mnogo puta kada razmišljamo o pravu na obrazovanje, više razmišljamo o pristupnoj oblasti i često zaboravljamo na deo participacije a, posebno, na kvalitet obrazovanja. Sve ove tri komponente su međusobno zavisne i samo pristup obrazovanju bez adekvatnog učešća i bez kvaliteta obrazovanja nas praktično dovodi u ovu oblast rezultata koje smo videli u izveštaju. Želela bih da danas predstavim koncept o kome se već neko vreme govori u svetu, ali o kome se manje govori u Rumuniji, odnosno želim da govorim o siromaštvu u učenju.Za ovaj indikator je uzeta u obzir pismenost dece uzrasta od 10 godina. U Rumuniji ni u ovom pogledu ne stojimo baš najbolje. Dakle, 20% dece je u siromaštvu u učenju. Imamo 7% dece koji su uzrasta za osnovne škole a koja su van obrazovnog sistema, što znači da više ne idu u školu. Zašto je važno siromaštvo u učenju?

Često govorimo o siromaštvu i sve studije pokazuju da je u Rumuniji monetarno siromaštvo među decom veoma visoko. Ali siromaštvo u pogledu učenja održava ovaj ciklus zavisnosti generalnog siromaštva. U jednom nedavnom izveštaju kojeg su izdale sledeće tri organizacije Unicef, Unesco i Svetska Banka vide se nedostatci sa ekonomske tačke gledišta celokupnog života pojedinca kada je kod njega prisutno siromaštvo učenja. Praktično, ovakav retard održaće se tokom čitavog života pojedinca ali važnije od toga jeste upravo činjenica da će se biti prenošeno i budućim generacijama. Mnogo puta kažemo u velikom broju izveštaja da je obrazovanje najodrživiji put ka evoluciji, a obrazovanje jeste i najvažniji put da se prevaziđe siromaštvo. Jednom prevaziđeno siromaštvo učenja, prevaziđeno je i novčano siromaštvo.

Izveštaj o pismenosti bio je lansiran u saradnji sa Ministarstvom prosvete, što znači da se o problemu funkcionalne nepismenosti razmišlja i na nivou Vlade. A mere suzbijanja nepismenosti pojaviće se još od sledeće školske godine, za sada, kroz promene koje će se primenjivati u sistemu provere učenika. Ovo je samo prvi korak koji, se nadamo, da će ubrzo slediti i drugi u pogledu ostvarljivog oporavka u predvidljivoj budućnosti.

Razvoj turizma u Rumuniji je od velikog značaja. Poslednjih godina ostvaren je veliki napredak u ovoj oblasti, ali još uvek nije učinio značajne pomake. Međutim, u oblasti turizma oseća se akutna kriza mlade radne snage. Potreba za što većim brojem zaposlenih u skladu sa progresima, kao i njihov nedostatak u turizmu, naveli su Federaciju hotelijerstva u Rumuniji da nedavno organizuje Dane otvorenih vrata u ugostiteljstvu“, kako bi privukla što veći broj mladih osoba ka zanatskim poslovima u turizmu. Tačnije, organizatori su želeli da što više mladih osoba radi praksu u rumunskim hotelima, a takođe su imali za cilj da razviju dualno specijalizovano obrazovanje.

U Rumuniji dualno obrazovanje podrazumeva partnerstvo između različitih privrednih sektora i srednjih tehničkih škola kako bi se diplomci što pre zaposlili u kompanijama iz oblasti u kojoj se obrazuju. Kamelija Gecau, predstavnica Nacionalnog centra za razvoj stručnog i tehničkog obrazovanja, govoriće nam o zapošljavanja u turizmu, ali i o saradnji HoReKe i obrazovnih institucija:,, Broj mesta dodeljenih za oblast stručnog usavršavanja u oblasti turizma i ishrane podržava oblast HoReKa, iako je veoma pristupačan, nije uvek pokriven prijavama zainteresovanih učenika. Međutim, to je jedna od oblasti sa najvećim udelom slobodnih radnih mesta na rumunskom tržištu, tačnije 82,9%, od kojih ima skoro 17% nepopunjenih slobodnih radnih mesta. Dakle, potrebno je da zajedno sa obrazovnim sistemom i privrednim okruženjem privučemo diplomoirane srednjoškolce da bismo popunili sva mesta koja Ministarstvo prosvete stavlja na raspolaganje za kvalifikacije iz oblasti turizma i prehrane.Pored toga, Ministarstvo prosvete, odnosno Nacionalni centar za razvoj stručnog i tehničkog obrazovanja, otvoreno je za sve ponude i zahteve.

Ako privredni subjekti u turizmu konstatuju da te kvalifikacije koje danas razvijamo nisu više u skladu sa nastavnim planom i programom i sa razvojem u sektoru, onda vam stojimo na raspolaganju da intervenišemo kako bismo ažurirali i modernizovali postojeći nastavni plan i program. To nije problem uraditi jer postoji veoma fleksibilan instrument koji se zove Nacionalni registar profesionalnih kvalifikacija koji omogućava uvođenje novih kvalifikacija u bilo kom trenutku.

Šta o tome misle potencijalni poslodavci u turizmu ? Marius Bazavan, menadžer hotelskog lanca i član Upravnog odbora Saveza Hotelijerstva, smatra da je obuka mladih u hotelijerstvu i kompanija obaveza u ovoj oblasti. Uoči organizovanja Dana otvorenih vrata“, Marijus Bazavan je izjavio: ,,Moramo da shvatimo da ako nemamo obrazovane mlade osobe, ubuduće nećemo imati ni turizam kakav želimo. Turizam u Rumuniji se razvija iz dana u dan, ali su nam potrebni, pored iskusnih osoba, posvećene I obrazovane mlade osobe sa entuzijazmom. Ova akcija kao što je Dan otvorenih vrata, pomaže nam kao industriji da bolje razumemo potrebe mladih ljudi, kakva su njihova očekivanja jer im je veoma važno da na osnovu informacija biraju buduću profesiju i karijeru. Mi, hotelijeri imamo dualno obrazovanje. To je druga generacija dualnog obrazovanja, ako mogu tako da nazovem, sa dva odeljenja kuvara i konobara od po 14 učenika. Naša kompanija je stavila na raspolaganje svoje lokacije u Baile Herculane jer postoji samo jedna srednja škola u okolini sa kvalifikacijom turističkog tehničara. Naime, odlučili smo da iznajmimo dva autobusa i tako ćemo ovu akciju pretvoriti u malo putovanje. Učenici dolaze iz Krajove i odlaze u Baile Herkulane. Provode dan u termama Herkulane. Tamo bi svaki hotelijer trebalo da ima tematske radionice kako bi učenici mogli da vide šta se tačno dešava u odeljenju marketinga i prodaje, kao I onaj manje viđen deo posla, ali veoma lep. Podstičemo ovakve akcije i svakako ćemo se sve više fokusirati na interakciju sa mladim osobama i mislim da će oni naći zaista lepo mesto u ovoj industriji. Ali šta misle oni koji su ciljna grupa na Danima otvorenih vrata u ugostiteljstvu“? Saslušajmo neke od njih.: ,,Moje ime je Marin Kristijan Aleksandru. Ja sam praktičar u oblasti ugostiteljstva, tačnije kuvar. Ideja da radimo praksu u hotelima čini mi se jako dobra jer otvara nove horizonte, ali i stimuliše mlade osobe da budu kreativnije, disciplinovanije i da bolje razmišljaju,nego što bi imali priliku u školi, gde je akcenat stavljen samo na teoriji. U principu, mislim da je meni, dualno obrazovanje pomoglo da budem mnogo disciplinovaniji i kreativniji. Njegova koleginica je dodala:,,Zovem se Kosmina. A za mene praksa i turizam, uopšte, znače najlepši posao koji znam. To mi je pomoglo da otkrijem mnogo prednosti i da proširim svoje horizonate. Šta mogu da kažem? Sve što sam naučila tokom ovih triju godina prakse mnogo mi je pomoglo da shvatim šta zaista želim. I zaista želim da postanem menadžer hotela. Mislim da je to veoma lep posao.

A pošto obrazovanje uključuje i učenike i profesore, profesori imaju svoj deo odgovornosti u dualnom obrazovanju a to je da priviknu mlade ljude u ugostiteljska zanimanja, smatra profesorka Larisa Ilea:,,Oni su prva generacija dualnog obrazovanja koja je nastala akcijama otvaranja hotela u Bukureštu i u Rumuniji. Tokom svog rada shvatila sam da možemo više i zato smo i mi udruženi, s jedne strane kao profesori turizma, u udruženje profesora i mentora u turizmu, sa druge strane u udruženje srednjih hotelijersko-turističkih škola u Rumuniji. Udruženje je osnovano zahvaljujući inicijativi Federacije hotelijera, ali I Francuskog instituta u Rumuniji. Zajedno stvaramo jaka partnerstva kako bismo unapredili turističku delatnost i obezbedili hotelijerima i privrednim subjektima kvalitetan ljudski resurs koji se formira počev od 15-e godine i ne prestaje da se obučava jer je turizam oblast koja se menja svakih šest meseci. Na oko šest meseci saznajemo nešto novo.

Kriza slobodnih radnih mesta u oblasti ugostiteljstva i turizma vratila se na snagu u Rumuniji nakon ukidanja ograničenja nametnutih pandemijom. U turizmu se oseća oštrije nego ikad, jer su ovde niske plate i lošiji uslovi rada naterali mnoge da se preorijentišu ili na druge oblasti ili na druge države. Osim toga, da bi oživeo rumunski turizam i zadovoljila potražnja, ponuda ugostiteljstva mora biti na istom nivou. Za to su potrebni zaposleni.

U Rumuniji živi oko 30.000 gluvih osoba koje imaju pravo da se dostojanstveno integrišu u školski, profesionalni ili društveni život. Međutim, oni često ostaju neprimećeni iz prostog razloga što ne prave buku. Ne mogu ni usmeno da izraze svoje želje ili pritužbe.

Važna podrška gluvima dolazi od onih koji se, poput Florike Iuhas, bore za njihova prava. Florika Iuhas, doktorant na Fakultetu za novinarstvo i komunikologiju Univerziteta u Bukureštu, objašnjava zašto, na primer, samo 1% gluvih ljudi polaže maturu na testu iz rumunskog jezika i književnosti: Jedan od velikih problema je što obrazovni sistem nije prilagođen njihovim potrebama, jer misle i sanjaju na znakovnom jeziku, ali moraju da polažu maturu na rumunskom. Gluva osoba nema predloge u svom rečniku, nema glagolskih vremena, nema veznika, nikada neće razumeti razliku između prezenta i pluskvamperfekta, na primer, jer imaju vizuelnu kulturu, svoju kulturu. To se još ne može razumeti na nivou ministarstva. Gluva osoba nikada neće dobro savladati gramatička pravila, jer se sintaksa i topika rečenice gluve osobe veoma razlikuju od topike rumunskog jezika. Gluva osoba će reći ja video lepu devojku“, a ne Video sam lepu devojku“ ili Idem na pijacu da kupim peršun“. Eventualno na kraju dodaju danas“, juče“ ili sutra“, ali će i dalje reći idi sutra na pijacu“ ili idi na pijacu četiri dana kasnije“. Dakle, neophodno je, praktično, da rumunski znakovni jezik bude onaj koji preovladava na maturi. Gluve osobe uče napamet tekstove iz geografije, istorije, uspevaju da polože maturu iz teorijskih predmeta – iz matematike uspevaju, ali sa rumunskim jezikom i književnosti imaju veliki problem, jer njihov način razmišljanja i njihov jezik nije struktuiran prema gramatici rumunskog jezika kojim mi, koji čujemo, govorimo“.

Drugim rečima, sadašnji zakon o obrazovanju ne pravi razliku između ljudi koji čuju i gluvih. Florika Iuhas kaže da se matura iz rumunskog jezika i književnosti zameni, za gluve, ispitom iz maternjeg jezika, koji je, u njihovom slučaju, jezik znakova, a ispit iz rumunskog treba da ima mnogo niži stepen težine. U istom kontekstu, takođe bi postojala potreba za samostalnim odeljenjem za obuku nastavnika znakovnog jezika za specijalne škole. Ne znaju svi to i ne mogu to naučiti! Važi za bilo koji drugi jezik!

Zatim, ako gluvi odu na šalter, ne mogu da komuniciraju sa zaposlenima, u bolnici ili na sudu ne mogu da kažu šta ih boli ili kako im je učinjena nepravda. Za to je u proleće 2020. godine u Rumuniji promulgiran takozvani zakon Saftoiu, po imenu bivše poslanice Adrijane Saftoju, koja ga je izradila i promovisala među svojim kolegama u parlamentu. Florika Iuhas ukratko kaže šta normativni akt predviđa: Zakon Saftoiu predviđa da sve rumunske državne institucije moraju da obezbede gluvom licu prevodioca za znakovni ili rumunski znakovni jezik, jer je ovim zakonom praktično upisano postojanje ovog jezika kao maternjeg jezika gluvih osoba. Ako Mađar ide u instituciju i može da komunicira sa osobom koja govori mađarski, recimo u županijama Kovasna i Hargita, s druge strane, gluva osoba ne može da komunicira sa državnim organima, jer nema prevodilaca u državnim institucijama.

Ustanove koje su imale na raspolaganju dve godine od stupanja zakona na snagu da preduzmu sve mere, kako bi od aprila 2022. svako gluvo lice koje uđe u državnu ustanovu imalo prevodioca. Trenutno u Rumuniji još uvek ima veoma malo tumača za znakovni jezik. Zašto? Florika Iuhas kaže: Zato što su obeshrabreni nemogućnošću institucija da im plate ili da zaključe ugovore o saradnji sa njima ili da ih zaposle. Dakle, praktično, nije napravljen ni korak napred i pogledajte na TV-u: predsednik države koji je promulgirao ovaj zakon tokom svojih obraćanja nema prevodioca, što nije normalno. U svakoj civilizovanoj zemlji, pored predsednika, kada se obraća naciji, postoji i prevodilac, jer predsednik jedne zemlje je predsednik svih. Šta gluvi treba da rade? Da pročitaju na usnama predsednika šta kaže? Zakon kaže da svaka institucija mora da ima prevodioca, a ne samo televizija.

Televizije koje se takođe suočavaju sa istim problemom – malim brojem prevodilaca. I sama prevodilac za znakovni jezik, Florica Iuhas odlučila je da predaje znakovni jezik na Fakultetu žurnalistike:Mene su, na primer, pitali ljudi iz SMURD-a, koji su mi rekli nauči i nas jer sesuočavamo sa situacijom da idemo da pomažemo porodicama sa takvim posebnim potrebama i ne možemo da komuniciramo sa njima!“. I onda sam došla na ideju da organizujem ovo predavanje koje je otvoreno za sve ne samo za studente Univerziteta u Bukureštu, upravo iz potrebe da pomognem osobama koje čuju da ih gluvi razumeju.“

To je nečuvena nepravda u Rumuniji i ta nepravda traje godinama, s obzirom da je 48 zemalja decenijama priznavalo znakovni jezik kao maternji jezik za svoje gluve građane – rekla je bivša poslanica Adrijana Saftoju. Jezik u kontinuiranoj evoluciji, rumunski znakovni jezik ima samo 8 hiljada znakova, u poređenju sa 38 hiljada u francuskom znakovnom jeziku ili 50 hiljada u nemačkom znakovnom jeziku. Nažalost, u Rumuniji nije bilo čak ni preokupacije da se ovaj poseban jezik razvije, da se obogati. Ne postoji institut ili odeljenje za proučavanje rumunskih znakova.

Ali gluvi postoje među nama i oni takođe moraju da komuniciraju, treba da razvijaju ovaj jezik. Nadam se da će Rumunija shvatiti važnost integracije ovih ljudi u veliku masu Rumunije i uložiti napore da razvije ovaj jezik i integriše gluve osobe.“ – zaključuje Florica Iuhas, dr profesor na Fakultetu žurnalistike i komunikologije Univerziteta u Bukureštu.

Institut za hitne slučajeve kardiovaskularnog sistema i transplantacije, Targu Mureš, situiran u centralnom delu Rumunije. Tim kardiologa na čelu sa doktorom Horacijom Sućuom obavlja transplantaciju srca 16-godišnjoj devojci. Trenutak je dostojan pamćenja iz nekoliko razloga. Prvi i najvažniji aspekat – adolescentkinja je dobila novu šansu i bolji život. Drugi aspekat – događaj se odvija nakon dve godine pandemije, vreme za koje je obavljeno između 3-5 transplantacija godišnje. To je neka vrsta premijere. Presađeno srce transportovano je helikopterom iz Sfantu Georgea, i pripadalo je 17-godišnjem mladiću koji je umro od moždane smrti kao posledica teškog politraumatizma.

Transplantacije srca kod dece su veoma retke. Kod njih, srčana insuficijencija nije samo galopirajuća, već je i fatalna, za mnogo kraće vreme nego kod odraslih. Pored toga, postoji i problem nedostatka mladih donatora. Lista čekanja za transplantaciju je uvek duga za sve starosne grupe, uz nesklad između potražnje i dostupnosti organa za operaciju, tako da hitnu transplantaciju srca čeka 22 pacijenta.

Doktor Horaciju Suću, koordinator za transplantaciju i načelnik Instituta za hitne slučajeve za kardiovaskularne bolesti i transplantaciju u Targu Murešu, izjavio je za naše kolege iz Radija Rumunija Targu Mureš:

Kliničko stanje dece na listi za transplantaciju se prilično brzo pogoršava. Mnogo brže nego kod odraslih, kod kojih možemo održati lakše hemodinamijsku i biološku stabilnost. Stanje dece se brzo pogoršava i, nažalost, donori u pedijatrijskoj starosnoj grupi su mnogo ređi nego kod odraslih. Ovde imamo veliko nezadovoljstvo jer, nažalost, premalo dece ima koristi od transplantacije.

Godišnje 400-500 dece sa urođenim srčanim manama ostane neoperisano. Od toga 10% su hitni slučajevi kod novorođenčadi koji se moraju operisati u prvom mesecu života. Najverovatnije 40-50% umire bez operacije. Kažemo verovatno“ jer nema statistike, niko ne prati ovu decu. To je zato što je jedini centar koji može da obavlja takve intervencije u Targu Murešu, a kapaciteti su ograničeni. U Rumuniji se godišnje rodi hiljadu dece sa teškim urođenim srčanim manama.

Odluka porodica da prihvate doniranje još uvek funkcionalnih organa dece u kliničkoj smrti je teška, veoma delikatna. Porodice obično odbijaju da razgovaraju sa svojim lekarom o mogućnosti uzimanja organa od svog deteta. S toga, ko razmišlja da spasi život drugom detetu dok duboko pati posle gubitka sopstvenog deteta, ima zaista herojsku ideju. Preuzeti organ je od neprocenjive vrednosti, a za tim lekara je pravi izazov da ga održi u funkciji i da transplantacija uspe.

Doktor Horaciju Suću objašnjava za Radio Rumunija Trgu Mureš:

Pacijenti sa transplantacijom prolaze kroz neposrednu postoperativnu fazu uvođenja imunosupresivnog lečenja, tu je veliki izazov, voditi terapiju tako da organizam ne odbije usađeni organ. Dakle, praktično u ovom trenutku, napori i izazov su u smislu imunološke tolerancije. Sa hemodinamijske, kardiološke, strogo hirurške tačke gledišta, evolucija je veoma dobra. Devojčica je svesna, budna, kooperativna i veoma srećna, jer je bila u veoma poodmaklom stanju, sa veoma narušenim kvalitetom života. Majka mi je rekla da se jedva popela jedan sprat.

Još dvoje dece spašeno je zahvaljujući odluci porodice da donira organe mladića iz Kovasne koji je doživeo nesreću krajem prošle nedelje.

Jetra je stigla u Bukurešt, za transplantaciju jetre kod petogodišnje devojčice hospitalizovane u bolnici Fundeni sa Vilsonovom bolešću, a bubrezi su stigli u Kluž, za transplantaciju kod jednog maloletnika.

Prema rečima dr Sućua, u Rumuniji su retki slučajevi u kojima su donori tinejđeri, dok udeo maloletnika iznosi oko 10-15%. Iako se broj donatora generalno povećava u odnosu na 1999. godinu, on je veoma mali u odnosu na broj stanovnika Rumunije. U odnosu na 1999. godinu kada smo sa kolegama iz Bukurešta započeli transplantacije srca, kada je počela i transplantacija jetre i kada je bilo 11 donora, sada je situacija neuporediva. Broj transplantacija u 2018. godini dostigao je 200 donatora godišnje. Dakle, to je jasna promena mentaliteta, ali aktivnost je oscilirajuća, kaže Horaciju Suću. Održava se 100% trend i nekoliko donora godišnje, od čega je većina uzoraka jetre i bubrega, a srce je negde oko 10-15 % ovih davalaca. Relativno mali broj transplantacija srca urađenih u Rumuniji objašnjava se i činjenicom da je broj donora mnogo manji nego u drugim zemljama, u poređenju sa brojem stanovništva. Uzroci su mnogi. Neki uzroci potiču iz načina na koji javnost percipira transplantaciju, drugi uzroci su nivo medicinskog obrazovanja, način na koji se odnosimo prema potrebama naših sugrađana. Važno je da imamo ljudske resurse, lekare i osoblje koje je uključeno u aktivnost transplantacije srca i trudimo se da ih uradimo što bolje i u što većem broju, rekao je doctor Horaciju Suću.

Bukurešt nije najzagađenija evropska prestonica, ali ima mnogo viši nivo zagađenja od normalnog, čime ugrožava zdravlje svojih stanovnika. Pored toga, poslednjih godina primećuje se i sledeći fenomen: kvalitet vazduha u Bukureštu je promenljiv, posebno u zavisnosti od godišnjeg doba. Tako se zimi, a u novije vreme i u jesen, beleže veće vrednosti zagađenja na indikatoru kvaliteta vazduha, koje nastaje usred intenziviranja izvora sagorevanja. U Izveštaju o istraživanju kvaliteta životne sredine u Bukureštu, koji je nedavno pokrenut na zahtev Fondacije Bukureštanske zajednice, mogu se pronaći svi zaključci ovog istraživanja. Izveštaj o istraživanju kvaliteta životne sredine u Bukureštu ,je takođe, i osnova Ekološke platforme koju je kreirala ova nevladina organizacija, koja je ustvari platforma na kojoj se pozivaju na saradnju građanski aktivisti i predstavnici lokalnih samouprava.

Pitanja životne sredine u Bukureštu, koji su mnogobrojni a koji su godinama ignorisani, sada zahtevaju kombinaciju napora za pronalaženje rešenja. I ovo je upravo razlog za lansiranje ove platforme. Svaki pristup u istraživanju mora poći od detaljne analize situacije koju je u ovom slučaju sproveo univerzitetski profesor Kristijan Joža, autor ovog istraživačkog izveštaja, analizirajući izvore zagađenja u Bukureštu. Evo šta je otkrio, ukratko:

Bukurešt ima problema sa suspendovanim česticama, ima problema sa azotnim oksidima, ima problema sa benzenom, ima problema sa mnogo više kategorija zagađivača. Sve je u načinu na koji biramo da se krećemo po gradu jer je glavni izvor zagađenja vazduha prekomeran saobraćaj. Većina građana Bukurešta bira automobil kao prevozno sredstvo unutar grada. Bukurešt takođe ima, prilično nizak procenat građana koji koriste javni prevoz. Ali šta sledeće znači ova vrsta mobilnosti? Ova mobilnost znači zauzimanje javnog prostora. Iznenađeni smo porastom broja vozila registrovanih u Bukureštu poslednjih godina. Ali moramo preći na zauzimanje javnih prostora jer vidimo da većinu trotoara zauzimaju automobili. A to stvara probleme u sanitaciji grada, jer ako institucije žele da očiste grad, potreban je neverovatno veliki napor, da bi se pomerili svi automobili zbog pranja ulica.Štaviše, što se tiče zelenih površina, nadležni nam pokazuju neke brojke i rečeno nam je da smo veoma blizu željenog cilja zelenih površina shodno zakonodavstvu. Ali ako pogledamo realno šta zaista postoji od upotrebljivih zelenih površina, vidimo da su naše glavne zelene površine skoro sve prepune, automobilima.

Kako smo dospli u ovu situaciju? Kombinujući određene ekonomske interese i nemar Bukureštana, smatra profesor Kristijan Joža: ‘ Mislim da u ovom trenutku na nivou grada treba shvatiti da od zagađene životne sredine, od zagađenog vazduha, od lošeg kvaliteta vode, od nedostatka zelenih površina, od lošeg upravljanja otpadom i od naše prekomerne potrošnje, neki ljudi zarađuju. Dakle, u suštini, u ovom trenutku govorimo o ekonomiji koja je orijentisana na model potrošnje Bukurešta, gde čovek nije svestan ili ne uzima u obzir tako nastale ekološke probleme. Postoji izuzetno niska vezanost za grad i reći ćemo veoma niska osetljivost o tome šta se dalje dešava kao rezultat naših pojedinačnih gestova. Ako svaki dan koristimo auto za bilo koje kretanje gradom, moramo biti svesni da ne postoji način da imamo čist vazduh. Ako imamo i prekomernu potrošnju proizvoda, ne možemo imati kružnu ekonomiju. Dakle, u osnovi, ovi pojedinačni gestovi umnoženi na skali grada čine da imamo mnoštvo problema sa kojima se trenutno suočavamo.

Upravljanje otpadom je zaista postalo ozbiljan problem poslednjih godina, pošto se smeće umnožilo, a vlasti nisu išle u korak sa selektivnim prikupljanjem, reciklažom i skladištenjem. Zbog toga su se na periferiji prestonice pojavile improvizovane deponije smeća, a u obližnjim selima praktikuje se spaljivanje otpada koji u vazduh ispušta supstance izuzetno štetne po zdravlje ljudi. Čini se da uprava za sada ne može da se izbori sa velikim brojem spaljivanja otpada, a intervencije čuvara životne sredine su nesigurne u odnosu na razmere ovih pojava. Uopšteno govoreći, način postupanja vlasti je neadekvatan i opterećen birokratijom, što je i sam gradonačelnik Sektora 2 primetio prilikom preuzimanja funkcije. Radu Mihaju:

Lokalna policija je došla da nam kaže da trebamo novčano kazniti one iz Nacionalne uprave rumunskih voda jer nisu očistili gradsku vodu. Imamo lanac jezera na severoistoku Bukurešta i razgovarali smo sa upravom Nacionalnih rumunskih voda koji su rekli da i oni mogu da nam daju kazne jer građani Sektora 2 bacaju smeće u gradske vode. Mislim da je to bilo odlučujuće za način na koji su se vlasti u to vreme bavile upravljanjem otpadom: kako ćemo jedni druge novčano kaznti. Seli smo za sto sa direktorom Nacionalne uprave rumunskih voda i predložili smo da uradimo nešto zajedničko. Potpisali smo protokol za koji je trebalo oko tri meseca da se sastavi, jer, iako postoji politička volja, postoji i rumunska birokratija. Trebalo nam je tri meseca da potpišemo protokol kojim Nacionalna uprava rumunskih voda doprinosi opremom, a Gradska kuća Sektora 2 uklanja otpad iz gradskih voda i odvozi ga na deponiju.

Uklonili smo preko 10.000 tona otpada iz lanca jezera u Bukureštu koje nam ukazuje na postojeće stanje zagađenosti u poslednjih 30 godina. Smeće ne odlazi. Ako ga neka kompanija preuzme, to ne znači da ga više nema.Vrlo često stiže do polja, stiže u gradske vode i vrlo, vrlo često stiže u pećima građana. To je realnost. U Bukureštu otpad često gori u pećima građana. Trebalo bi da upravljamo ovim gestom. Rad sa civilnim društvom nam mnogo pomaže.

Čak je i saradnja između civilnog društva i vlasti meta Platforme za životnu sredinu koju je nedavno pokrenula Fondacija Bukureštanske zajednice, koja je, međutim, potpuno svesna da ova saradnja mora da traje veoma dug vremenski period da bi imala vidljive rezultate i smanjila zagađenje.

Bez obzira koliko su se dobro integrisali u zemlje boravka, Rumuni u dijaspori ne mogu da zaborave svoje korene. Krv nije voda! – kaže se u narodu. Ili, najpogodniji način da se osete povezanim sa otadžbinom jeste da se, kada su u prilici, izraze na svom maternjem jeziku. Jer jezik ima ne samo funkciju komunikacije, već i – suštinski – identitet.

Rumunski kulturni instituti iz velikih svetskih gradova, ambasade ili crkva organizuju kurseve, vikend škole ili razne druge rekreativne aktivnosti koje se fokusiraju na rumunski jezik. Namenjeni su deci u određenoj zajednici. Škola o kojoj ćemo danas govoriti ima, međutim, jednu posebnost koja je razlikuje od ostalih škola – okuplja sve one iz celog sveta koji žele da nauče ili usavrše svoj rumunski, što je moguće, naravno, samo u onlajnu.

Delija Pavel od 2019. živi u SAD, u Njujorku, a pre dve godine imala je inicijativu – kako kaže – nastalu na američkom tlu, ali sa dubokim rumunskim korenima:

U Rumuniji sam bila zadužen za organizovanje predstava nezavisnog pozorišta i kulturno-obrazovnih aktivnosti za decu i odrasle. Ali odlučila sam da se preselim u Sjedinjene Američke Države, a kad sam stigao ovde, pomislila sam da bih mogla da učinim isto za rumunsku decu u rumunskim zajednicama u državi Njujork, gde se nalazim. Samo što je došla pandemija i morali smo da preispitamo strukturu programa koji smo predložili za onlajn varijantu. Razmišljali smo da organizujemo aktivnosti isključivo na rumunskom jeziku. Konstatovala sam da, zapravo, deca ne znaju rumunski jezik ili znaju vrlo malo. Čak i ako se kod kuće govori rumunski, oni u školi govore samo engleski, zaborave na rumunski, dođu kući i odgovaraju roditeljima na engleskom, a roditelji govore engleski i samim tim deca sve manje koriste rumunski jezik.

Tako je nastala škola PROUD, platforma kulturnih i obrazovnih aktivnosti kreirana za decu iz rumunskih zajednica u dijaspori koja su rođena ili u mešovitim porodicama u kojima je roditelj Rumun ili koja su rođena u drugoj zemlji od svojih roditelja Rumuna, nakon što su odlučili da se nasele u inostranstvu. Ali poslušajmo i pokretača škole, Deliju Pavel:

Onlajn varijanta nam je dala priliku da se eksponiramo u što više zemalja, do sada smo obučavali preko 200 učenika i zahvaljujući jedinstvenoj metodi koju primenjuju naši nastavnici – jer decu učimo rumunskom jeziku kroz igru i igre, sa velikim akcentom na lični razvoj i povećanju samopoštovanja – učenici su oduševljeni, sa zadovoljstvom sede ispred ekrana… Mi smo više od škole rumunskog jezika. Želimo i uspevamo da našoj deci usadimo ponos što imaju rumunske korene, da probudimo njihovu radoznalost da upoznaju Rumuniju, da čitaju knjige na rumunskom, da steknu prijatelje u inostranstvu ujedinjeni ovim nevidljivim, ali čvrstim vezama – našim rumunskim poreklom.

Pohoađali su nastavu škole PROUND mladi iz Sjedinjenih Američkih Država, Kanade, Australije, Danske, Nemačke, Velike Britanije ili Filipina, Egipta, Nigerije ili Dubaija. Ima – kaže Delija Pavel – mnoštvo dece sa mnoštvom potreba i očekivanja. Što se tiče kurseva – individualnih, po starosnim grupama ili nivoima znanja rumunskog jezika – za one koji žele da uče od nule, predavanja drže profesori rumunskog jezika iz Rumunije a za one koji to žele da usavrše njihov rumunski predavanja održavaju glumci.

Glumica, scenarista, predavač ili koordinator kurseva glume, svestrana Anka Manolesku deo je tima mentora iz PROUD-a. Ona nam je rekla kako izgleda njen rad sa decom:

Koristim mnogo metoda koje sam i ja naučila, u skorije vreme, učeći novi posao: jer se sve dešava u onlajnu, u principu, koristim igrice za lični razvoj kroz glumu. Ima dece od 4 do 12/13 godina i možete zamisliti da je metodologija veoma različita za svaki uzrast, moram da imam u obzir nivo rumunskog svakog deteta i njegovu ličnost i tako dalje. Pravimo govorne igre, pesme koje su mi drage, uz koje sam odrasla – od pesama rumunskih pesnika, do pesama koje sam koristila kao igru, ako se sećate, ispred zgrade i igrica koje sam prilagodila za onlajn predavanje uz koje sam smatrala da mogu da pomognem deci da se približe ne samo rumunskom jeziku, već i načinu na koji živimo ili kako mi, Rumuni koji smo odrasli i živimo ovde, vidimo rumunizam – od hrane, do naših kolokvijalnih izraza, na način na koji se obraćamo nekim prijateljima i na način na koji se obraćamo ljudima iz strože sredine. Drago mi je da vidim da reaguju na rumunizam i stvari koje prenose, veoma sam srećna kada mogu da im recitujem ili da im ispričam o događajima iz detinjstva.

Entuzijazam dece i radost i zadovoljstvo roditelja koji vide njihov napredak kada je reč o komunikaciji na rumunskom su izvori koji nam daju uverenje da je ono što radimo dobro i da možemo i moramo da nastavimo – kaže Delija Pavel, inicijator škole PROUND. Škola koja svojim imenom u svesti rumunske dece u dijaspori uliva ponos što imaju rumunske korene.

Ako je pandemija ostavila generalno negativan psihološki uticaj na odrasle, ona nije blagotvorno uticala ni na decu, čija je psiha još osetljivija. Još pre dve godine prosvetni stručnjaci, psiholozi i roditelji skrenuli su pažnju na promene kroz koje će učenici prolaziti, uglavnom zbog izolacije. Postepeno su se pojavile studije koje potvrđuju ovu činjenicu, a najnovije istraživanje je sprovela Organizacija Spasite Decu.

Koji su zaključci istraživanja saznaćemo od sociologa Čiprijana Gradinarua: Celu situaciju treba posmatrati u širem kontekstu. Zaista, ove dve godine su izbacile decu iz ritma, u stvari ne samo decu. Vidimo da se dobar deo njih, skoro polovina, oseća usamljeno, izolovano, pod stresom. A tako se osećaju je su u ovom periodu bili izolovani od svojih prijatelja. Bili su primorani da uđu u potpuno novi obrazovni sistem, što nikada ranije nisu pokušali. Dobili su manje informacija i znanja, a pristup obrazovnom sistemu je bio smanjen. Da ne zaboravio da mnoga deca verovatno uopšte nisu imala ili su imala ograničen pristup obrazovanju u ovom periodu. I akumulacija svega ovoga dovodi do rezultata da skoro polovina dece kaže da nije spremna za ispite. Deca u osmom razredu i oni koji su u četvrtom razredu srednje škole, odnosno oni u završnim godinama, kažu nam da su pod velikim stresom, da se ne osećaju spremnim za predstojeće ispite, a ovi rezultati ankete potvrđuju ono što su predvideli stručnjaci u obrazovanju i srodnim oblastima“.

Izgleda da deca daju objektivnu procenu. Samo trećina učenika osmog razreda kaže da se oseća spremno za dolazeće državne ispite. 31% dece u osnovnim i srednjim školama kaže da zaostaje u školi, dok skoro svako drugo dete kaže da su domaći zadaci teži u odnosu na prethodne godine. Zato je i potreba da dobiju pomoć veća nego u prošlosti. 51% dece smatra da im je ove školske godine bila potrebna veća pomoć profesora, 13% su tražili pomoć u privatnim časovima, a 9% su tražili pomoć od porodice. Učenici osmog razreda u znatno većoj meri navode da su osećali potrebu za privatnim časovima, u poređenju sa učenicima iz drugih razreda. Pošto su svesni da zaostaju, učenici se s pravom osećaju frustrirano. I ovo nije jedino negativno osećanje.

Prema studiji Organizacije Spasite Decu, srednjoškolci opisuju sebe kao ljute, tužne ili umorne. Učenici osmog razreda sebe u mnogo većoj meri opisuju da su pod stresom, uplašeni i umorni. A ova percepcija se može proširiti i na širu porodicu, smatra sociolog Čiprijan Gradinaru: I roditelji su izbačeni iz ritma svakodnevice, ne samo deca. I za njih je ovo bio stresan period, pun napetosti. I njihov rad se promenio, i njihova interakcija se promenila, i njihovo izlaženje se promenilo, odnosno smanjilo. Ovo je savršeni recept za stres u porodici, za razne probleme koje svakako mogu da utiču i na mlađe članove“.

Koji su uzroci ovih osećanja? Čiprijan Gradinaru: Nedostatak interakcije i izolacija su glavni razlozi zašto se deca ovako osećaju. U ove dve godine u životu deteta nije se promenio samo u pogledu obrazovanja, već i u drugim aspektima detinjstva. Nestali su raspusti kakve su znali. Nestala je svakodnevna interakcija sa prijateljima, premeštena je u online. Istina je da su deca i ranije provodila mnogo vremena na internetu, a naši rezultati iz drugih studija su bili prilično zabrinjavajući po ovom pitanju. U ovom periodu vreme provedeno na internetu je eksplodiralo, sa svim prednostima i manama. Dakle, sve ove stvari — nedostatak interakcije, izolacija, dug boravak u kući, nedostatak raspusta, nedostatak normalnih aktivnosti u detinjstvu — dovode do stresa, tuge i tako dalje. Štaviše, vidimo da su neka deca više pogođena od drugih. Na primer, tinejdžeri u većoj meri kažu da su tužni u odnosu na mlađu decu, devojčice u odnosu na dečake, itd.“

Istraživanje je sprovedeno u martu, na reprezentativnom uzorku od oko 1.900 dece uzrasta od 9 do 18 godina, ravnomerno podeljenih između ciklusa preduniverzitetskog obrazovanja.

Danas je reč o dobroti, saosećanju i empatiji, u kontekstu rata u Ukrajini, čija jedina dobra strana je ta što je izazvao kolektivnu izuzetnu emociji. Impresivni napori koji su svojom voljom uložili Rumuni i ostatak Evrope izneli su na svetlost dana fundamentalni kapacitet ljudi da se poistovete s drugim, da hitno reaguju kako bi ga izbavili iz ćorsokaka. Ova vrlina je specifična za čoveka i pokazuje neslućene empatične sposobnosti naše vrste, duboku i potpunu otvorenost prema našem bližnjem. Ako ovaj rat ima dobru stanu, onda je upravo ovo otkriće da je dobrota postojala i postoji u čoveku, da je empatija stvarna i potpuna. Možda bi sada, više nego ikada, trebalo više da razmišljamo o ovim osobinama koje nas čine drugačijim od drugih sisara.

Razgovarali smo sa Elenom Marijom Dumitresku, psihoterapeutom specijalizovanom za kognitivno-bihejvioralnu terapiju, o ogromnoj empatiji celog sveta prema ukrajinskoj drami. Prvo smo je pitali kako da psihološki objasnimo našu dobrotu: Svako od nas je deo celine koju nazivamo životom, univerzumom, fundamentalnom energijom, kreacijom ili božanstvom. Dobrotu bih povezala sa saosećanjem, sa činjenicom da mi je stalo i da sam spremna da pomognem svojim bližnjima. Štaviše, ova potreba ima uticaj i na ličnom i na kolektivnom nivou, i imamo primere i u prirodi. Vatreni mrav živi u blatnjacima duž korita, a kad voda naraste, svestan je da sam nema šanse da preživi. Tada se svi mravi uhvate jedni za druge i formiraju ogroman splav. Oni ostaju zajedno, plutaju na površini sve dok se vode ne povuku, i tako spasavaju i mrava i svoju vrstu. I religija i Darvin, koji je doveo u pitanje božansku prirodu čoveka, pokazali su nam da je svaka vrsta opremljena za opstanak. Mi, pak, imamo šta da dam i drugima i sami sebi kako bi živeli, jer izgleda da prirodi nije važno da li će neka vrsta opstati ili ne, te vrsta mora da dokaže da je vredna preživljavanja“.

Prijateljstvo je najviši i najčistiji oblik ljudskog izraza. Rumuni su izazvali divljenje širom sveta fantastičnom otvorenošću prema Ukrajincima koji beže od rata. Da li je prijateljstvo spas za ljudsku vrstu? Elena Marija Dumitresku: Mi smo prijatelji sa ukrajinskim narodom, a prijateljstvo je najviši oblik komunikacije među ljudima, i energetski i psihički i duhovno. Pošto smo još uvek u Velikom Postu, imamo biblijski primer u kome Isus naziva i svoje apostole i žene mirosnice — prijateljima. On često govori o važnosti i isceliteljskoj moći prijateljstva, kako fizičkog tako i emocionalnog bola. S psihološke tačke gledišta, stvari su iste, jer su prijateljstva jedan od najvažnijih resursa za naše zdravlje. Želim da naglasim da empatija, ta ljudska sposobnost da razumemo drugog kao da smo na njegovom mestu, ne znači poznavanje te osobe ili tih osoba. Empatija, saosećanje i ljubaznost su trijada koja donosi dodatnu vrednost našim reakcijama svih vrsta. Potrebna nam je solidarnost jer, kao što sam rekao, solidarnost je ono što nas održava i kao pojedinca i kao vrstu. Za ovo je potrebno da prevaziđemo samodovljnost, površnost i lenjost, za koje lično mislim da su naši najveći neprijatelji, i da shvatimo da svako može da radi na onome što drži do nas“.

Postoje li granice empatije ili ne? Psiholog Elena Marija Dumitresku objašnjava granice empatije i njene opasnosti, te poziva na pravu meru: Život se bavi energetskom i duhovnom ravnotežom svakog od nas i sistema čiji smo deo. Empatija je položaj ravnoteže u sferi odnosa. Često se dešava da je naša potreba da pomognemo veća od potrebe onog koji traži pomoć. Time naša pomoć je onakva kako je mi zamišljamo, iz različitih razloga: da bismo prevazišli neke aspekte našeg života, da bismo ublažili osećaj krivice, iz želje perfekcionizma, zbog imidža, standarda ili drugih brojnih aspekata. Često, kada prevaziđemo granicu emaptije, identifikujemo se sa situacijom osobe u nevolji i preuzimamo na sebe ulogu spasioca, nudeći i naglašavajući drugoj osobi ulogu žrtve više nego što to situacija zahteva. Tada više pažnje posvećujemo sopstvenim potrebama nego stvarnim potrebama drugog. Ovo podrazumeva nepotrebnu potrošnju resursa na biološkom, fiziološkom i energetskom nivou i, u većini slučajeva, šteti odnosima među ljudima, jer više ne predstavlja stvarni kontekst. Sve što prevazilazi položaj ravnoteže i ide u ekstremnost nije korisno. Jer sve što je previše se presipa, a sve što je premalo nije dovoljno“.

U drugoj godini pandemije, u 2021. godini došlo je do neobične ili bar neočekivane pojave na tržištu rada: značajan talas ostavki. Nazvan Velikom Ostavkom“ u Sjedinjenim Američkim Državama, fenomen je postao globalan, pogađajući i Rumuniju. Nedavna anketa javnog mnjenja potvrđuje postojanje ovog fenomena, saznajemo od Raluke Dumitre, menadžera komunikacije pri online platformi za zapošljavanje: Kandidati su sve manje skloni kompromisu. Početkom godine smo sproveli anketu među kandidatima za zapošljavanje i pokazalo se da bi 21% dalo otkaz na sadašnjem radnom mestu, čak i ako nemaju rezervni plan. To je prilično veliki procenat, o kom bi poslodavci trebalo da razmišljaju, posebno u svetlu činjenice da su sva ograničenja ukinuta od 9. marta. Ovo znači da će poslodavci hteti da dovedu što više ljudi u kancelarije, u kontekstu u kom kandidati žele da zadrže felksibilno radno vreme. Moramo voditi računa o ovoj želji zaposlenih, koja ostaje konstantna, i imati na umu da, uključujući ovako iznenadni povratak u kancelarije može dovesti do ostavke zaposlenih. Još jedna zanimljivost je da su kandidati izuzetno optimistični. Oko 75% Rumuna veruje da će naći novi posao za manje od tri meseca. Ovo je veoma visok optimizam i povezan je s onim što se dešava na tržištu rada: u većini industrija i drugih oblasti postoji veoma veliki nedostatak kandidata. Što znači da će dobri stručnjaci u ovom trenutku stvarno moći da nađu novo radno mesto za manje od tri meseca“.

Petru Pakuraru, direktor kompanije specijalizovane za obuku ljudskih resursa, potvrđuje ovaj fenomen, identifikujući njegove uzroke: Jedan od razloga je taj što je 2020. godina bila godina sa dosta neizvesnosti. Ljudi jedva da su migrirali, što znači da više nije bilo ljudi koji su davali otkaze i nalazi drugi posao, pa su to nadoknadili u 2021. godini. Videćemo da je 2020. godina bila godina sa najvećim zadržavanjem zaposlenih u istoriji čovečanstva. Drugi razlog je taj što su kompanije polako počele da se vraćaju poslu offline. I onda za deo ljudi koji su navili da rade online ovaj povratak je nemoguć i postalo je očigledan kriterijum prilikom traženja novog radnog mesta. Dodao bih i treći razlog. Uprkos ekonomskim problemima, vidimo i dalje da ljudi investiraju u skupe stvari. I jedan od razloga je što u kriznim situacijama, ljudi razmišljaju šta je za njih važno. A oni koji su donekle imali kompromis po pitanju radnog mesta, misleći da moraju zadržati posao jer neće naći ništa drugo, nakon teške situacije su uvideli da radno mesto možda ne zaslužuje taj kompromis i smogli su hrabrosti da se okrenu ka važnijim stvarima“.

Istovremeno, međutim, oni koji se usude da podnesu ostavku bez ikakve trenutne sigurnosti imaju natprosečni finansijski i profesionalni status, priznaje Petru Pakuraru: Mislim da ako pogledamo demografiju ili nivo prihoda, sigurno ćemo videti da oni koji se usude na ovaj korak imaju preko 30 ili 35 godina, one koji imaju nivo prihoda i obrazovanja preko proseka. Ipak, ovaj gest davanja otkaza nije uvek praćen i rešenjem za novim zaposlenjem. Daću vam primer onih koji rade u veoma užurbanim domenima i koji se suočavaju sa visokim faktorom stresa koji može dovesti do sagorevanja. Odluka o davanju otkaza nije određena pronalaskom drugog posla, već jednostavno željom da se ostane živ“.

Iako ostavka bez rezervnog plana na prvi pogled može izgledati podstaknuta prevelikim optimizmom, nedavna dešavanja na tržištu rada opravdavaju one koji veruju da novi, bolji i pogodniji posao neće dugo čekati. Raluka Dumitra: Ako pogledamo, na primer, poslednjih mesec dana, imamo preko 38.000 novih poslova navedenih na platformi i poslednji mesec je upravo period nakon početka rata u Ukrajini. Ako analiziramo prethodni mesec, vidimo povećanje od 13% u kontekstu teške situacije, što znači da ljudi nastavljaju da menjaju posao. Kandidati se i dalje prijavljuju i imamo negde oko 900.000 prijava mesečno. Dakle, i dalje se daju ostavke što je direktno određeno željom kandidata da imaju bolje radno mesto. Ako pogledamo broj prijava, one se smanjuju u odnosu na prošlu godinu, ali to je normalno jer je prošla godina donela rekorde po pitanju prijava. A prošle godine u ovo vreme tržište nije bilo naklonjeno kandidatima. Tad su poslodavci bili na poziciji moći. Još jedan važan aspekt koji bih istakla je činjenica da 8 od 10 Rumuna koji su rekli da im je glavni prioritet ove godine primena radnog mesta već su počeli sa ovom potragom. I to se ogleda u velikom broju aplikacija koje imamo“.

Očigledno je da postoje oblasti u kojima je potražnja za novim zaposlenima veća nego u drugim, a reč je o maloprodaji, transportu, hotelijerstvo i usluge, kao i kol-centri i IT. Stoga će se dinamizam tržišta rada sigurno održati, uprkos nastavku pandemije i uprkos ratu u Ukrajini, smatra Raluka Dumitra: Ne možemo se porediti sa talasom ostavki iz Sjedinjenih Američkih Država i mislim da nećemo stići dotle, jer govorimo o drugačijoj kulturi i drugačijem mentalitetu. Činjenica je da postoji mnogo radnih mesta čak i u vreme pandemije ili rata. Ovo čini ljude da se osećaju sigurno, čak i ako nemaju rezervne planove. Veliki broj radnih mesta sigurno će favorizovati talas ostavki i u narednom periodu. Naravno, sve treba staviti u geopolitički kontekst. Ali ako uskoro dođe do primirja, tržište rada će nastaviti ovim ritmom. Sigurno ćemo videti još više ostavki“.

Nisam Supermen niti ne znam kakav spasitelj planete, ali sa dobrim srcem, puno volje i saosećanja pokušavam da promenim živote dece koja imaju tešku sudbinu“.

Ovako sebe opisuje Bogdan Tanasa, koji preko svog udruženja — Kuća Share“ — renovira ili gradi nove kuće za ugrožene Rumune, a gradi i obrazovni i zanatski Centar za ugroženu decu u oblasti Moldavije: Imam 48 godina, po zanimanju sam preduzetnik, imam dve fabrike koje proizvode brikete i pelet. Rođen sam u opštini iz županije Jaši, tačko preko puta sirotišta, te zato imam želju da činim dobro za društvo. Od malih nogu sam video mnogo toga što se tamo dešava, imao sam sreće da upoznam neke ljude iz inostranstva koji pomažu i mnogo sam naučio od njih. Neko vreme, mnogo godina, proveo sam u inostranstvu, i rekao sam da ako mi Bog pomogne da finansijski pomognem drugima, učiniću to i to radim već osam godina: radim u svojoj fabrici, ali ono malo slobodnog vremena kojeg imam, posvećujem Kuća Share“.

Vrlo malo slobodnog vremena — kaže Bogdan Tanasa — ali mi dodajemo — mnogo uspeha. Za osam godina od kada se posvetio svom udruženju, Bogdan Tanasa je, od donacija, izgradio ne manje od 30 kuća za ugrožene ljude u ruralnim područjima: Ljudi me pitaju kako sam uspeo da ovako nešto programiraš, da smisliš? Pa nisam ni razmišljao ni programirao! Došlo je iz srca, iz želje da činim dobro! Pre osam godina video sam u novinama članak o šestoro dece koja žive sama sa ocem, majka ih je napustila. Živeli su jako teško, jedno dete je poželelo autić da bi se igralo, a ja sam sebi rekao ovako nešto je nemoguće!“, otišao sam kod njih, morao sam da im napravim peć, jer nije bilo grejanja gde su živeli, ono nije bila kuća, ono je bila koliba. Nisam napravio peć, napravio sam celu kući i, od te jedne kuće, sada sam stigao do trideset“.

Korisnici Kuća Share“ su svi ljudi čija sudbina se uporno ne osmehuje — majke sa više dece čiji očevi su ih napustili, ostavljajući ih na ivici egzistencije, ljudi koji su izgubili svoj imetak u požarima, siromašni stari ljudi vezani za zemlju koju više ne mogu da rade da bi nabavili ono što im je potrebno za svakodnevni život… Udruženje Bogdana Tanasa je vremenom postalo poznati mini-brend ne samo u oblasti Moldavije, već u celoj državi: Mi biramo slučajeve kojima pomažemo, moraš videti kome pomažeš, razgovaramo sa socijalnim radnikom, predsednikom opštine, sveštenikom, preuzimamo ih i menjamo im živote. Kuća Share“ to radi, menja živote! Pratimo decu do 18. godine, čak i nakon toga gledamo šta rade, ako idu u inostranstvo, idu s ugovorima koje mi kontrolišemo. Neki od njih, oko šesnaestoro, za ovih osam godina su odrasli i imaju različite poslove. Ja se trudim mnogo i veoma se borim da oni ostanu u zemlji, da pomognu u njenoj izgradnji, jer su nam ova deca potrebna. Odrasli su u duhu Kuća Share“ da pomognu nekom drugom“.

Svi ljudi kojima Bogdan Tanasa pomaže su važni! Ali deca u nepovoljnom položaju zauzimaju posebno mesto u njegovoj molbi za šansu na normalnost: samo obrazovanjem i profesijom mladi ljudi iz siromašnih porodica mogu promeni svoj put na bolje. To je razlog što će udruženje Kuća Share“ otvoriti obrazovni i zanatski centar u županiji Jaši: Ima 540 metara kvadratnih, dosta je velik, kao škola, na sva sprata, imamo četiri velike učionice u kojima će biti 70. dece i dve radionice mnogo veće nego učionice. U tim radionicama imaćemo različite ljude koji će dolaziti da rade sa ovom decom, da ih podučavaju — električari, vodoinstalateri, stolari i tako dalje. Nakon škole (šaljemo ih u školu, jer to ima različitih prednosti!), dovodimo ovu sirotu decu u centar, dajemo im hranu, školujemo sa nastavnicima i nakon što završe domaće zadatke, idemo u ove radionice gde ih učimo neki posao“. Drugim rečima, obrazovni i zanatski centar koji je osmislio Bogdan Tanasa biće više od produženog dnevnog boravka za ugroženu decu, ovaj centar će biti njihova šansa za bolji život.

Pored ovoga, Bogdan Tanasa, preko udruženja Kuća Share“, svake nedelje hrani siromašne ili vodi starije kod lekara. Tokom pandemije kupio je za Bolnicu za Infektivne Bolesti iz Jašija aparat za testiranje na Kovid-19, testove, maske, kombinezone. A sad, usred katastrofe u Ukrajini, otišao je na granični prelaz Siret da dočeka izbeglice: Došao samo ovde i video šta se dešava. Mnogi edobri ljudi su doneli hranu i potrepštine, ovde ništa ne nedostaje, zahvaljujući velikodušnosti Rumuna. Ali, pošto sam praktična osoba, zato i gradim kuće, odnosno učim čoveka da sam peca ribu, primetio sam da mame prelaze granicu nakon što su stajale na hladnoći po 14-20 sati. Prelazile su granicu sa dva kofera koja su vukla za sobom, a ispred njih je išlo troje dece sa medvedićima u rukama. One su morale hitno da stignu na toplo i bezbedno mesto. Tako sam zajedno sa prijateljicom iz udruženja Gura Humoruluj“ pronašao 14 pansiona, zamolio vlasnike da ih otvore, snabdeo ih hranom, nekvarljivim proizvodima i prevezao ih kombijima direktno sa carine, a sada su tamo smeštene desetine i desetine majki s decom“.

Jednom rečju, Bogdan Tanasa je, preko udruženja Kuća Share“ primer za mnoge svoje sunarodnike, u kojima je probudio neslućene ljudske resurse, vitalne za lečenje sve više individualističkog i apatičnog društva. Kaže da je pomoć koju nudi pre svega dobra za njegovu dušu i preporučuje svima koji mogu da slede njegov primer.