Radio România Internațional

Category: Klub kulture

  • Ana Ularu igra u rumunskoj seriji „Spy/Master”

    Ana Ularu igra u rumunskoj seriji „Spy/Master”






    Originalna
    produkcija Max
    Original Spy/Master je prva rumunska serija sa nominacijom na Međunarodnom
    festivalu filma u Berlinu. Snimljena u Bukureštu i Budimpešti kao produkcija u
    saradnji sa Warner TV Serie (Nemačka), serija je premijerno prikazana u okviru
    Berlinale Series, čije ovogodišnje izdanje predlaže novu nagradu posvećenu značajnim
    serijama iz celog sveta.


    Scenario za Spay/Master potpisuju Adina Sadeanu i Kirsten
    Peters, reditelj je Kristofer Smit, a kreativni producent Joanina Pavel. Spy/Master,
    serija koja će imati nacionalnu premijeru u maju na HBO i HBO Maks, priča
    priču o dvostrukom tajnom agentu, desnoj ruci diktatora Nikolaea Čaušeskua, a
    glavne uloge tumače Ana Ularu i Alek Sekareanu.

    Glumica Ana Ularu:

    To je zapravo miniserija. Biće šest epizoda, a samo sa prve dve epizode ​​smo imali projekciju u Berlinu, tako da su prve dve epizode ​​bile u osnovi takmičarske. Publika je bila veoma prijatno impresionirana, to se može reći po reakcijama na premijeri, i veoma sam srećna zbog toga. S druge strane, moram da priznam da sam i ja bila veoma prijatno iznenadjena, iako sam znala da radimo nešto posebno. Ali uvek, na premijeri, potpuno drugačije osetiš stvari, napuniš se snažnom energijom kada vidiš rezultat na velikom platnu, u punoj sali, i čuješ reakcije gledalaca. Predivan je osećaj, mislim da ga svi mi glumci očekujemo. Zaista želim da napomenem da Elvira Deatku takođe igra u ovoj seriji, ona je glumica koju obožavam, i mogu reći da ona i Klaudiju Bleonc igraju neke apsolutno fantastične uloge kao bivši komunistički diktator Nikolaje Čaušesku i njegova supruga, Elena Čaušesku.
    Ja igram kontrašpijunažnog agenta po imenu Karmen Popesku. Ova Karmen
    Popesku ima misiju da osujeti planove Viktora Godeanua, kojeg tumači Alek Sekareanu,
    glumac koji igra glavnu ulogu. Dakle, moj lik pokušava da osujeti, uništi svaki
    pokušaj Viktora da dezertira. Ulogu sam izgradila da bude pametna, ali i
    duhovita, takođe i veoma odlučna. Mislim da je to moja karma, da igram veoma
    odlučne uloge. Bio je to veoma, veoma srećan susret sa ekipom ove mini serije
    i scenarijem koji sam ludo zavolela od prvog trenutka. Pročitala sam ovaj
    scenario u jednom dahu dok sam bila u Portugalu, svaki kraj jedne epizode
    ​​imao je toliko neizvesnosti da sam jedva čekala da vidim šta će se desiti u
    sledećoj.

    Druga serija u kojoj Ana Ularu opet igra
    glavnu ulogu jeste serija Moć/The power, gde igra uz čuvenu glumicu Toni
    Collette. Serija Moć premijerno je prikazana na Amazon Prime krajem marta. U
    istoj seriji igraju i drugi glumci, među kojima i Bogdan Albulesku. Knjigu, na
    koju se zasniva serija, napisala je Naomi Alderman, a prevela je na rumunski
    Miruna Vojkulesku, i objavljena je u izdanju Storia Books.


    Ana Ularu:






    Scenario filma polazi od veoma
    pametne pretpostavke, rekla bih da je to prelaz kroz evolucionizam. Ideja filma
    bila bi da priroda pomaže svim organizmima da se prilagode na društvo i svet u
    kom žive. Shodno scenariju, tinejdžerke evoluiraju, tako što dobiju od majke
    prirode novi organ, a taj organ im omogućuje da barataju strujnim udarom. I ova
    nova moć koju žene imaju menja u neku ruku uređenje sveta sa više tačaka gledišta.
    A te promene su tim više značajne jer se radi o nepravednim i opresivnim,
    nedemokratskim društvima. U pitanju je akciona serija, akcija se odvija
    svuda po svetu. Deo priče se dešava u Americi, jedan deo u Nigeriji, likovi
    stižu i do Engleske i ne samo. Mogu reći da je ovo jedan od najboljih filmova u
    kojima sam igrala. I zato što sam govorila i o filmu Spy/Master, imam utisak da
    sam radila za dve serije koje obožavam i koje jedva čekam da podelim sa
    publikom. O parnerima u filmuMoć / The Power, Toni Collette i Bogdanu
    Albuleskuu mogu da kažem da su distantni partneri, jer igramo u različitim
    narativnim segmentima. Neću vam više razotkriti, jer želim da ostavim publici
    da sama otkrije, ali drago mi je što se susrećem sa Toni Collette u ovoj
    produkciji, nadam se da ćemo jednom zajedno i igrati.




    Ana
    Ularu je jedna od najuglednijih glumica u Rumuniji. Igrala je zapažene uloge i
    na filmu i u pozorištu, a snimala je zajedno sa velikim svetskim zvezdama kao
    što su     – Keanu Reeves (Siberia), Tom Hanks (Inferno), Bradley
    Cooper i Jennifer Lawrence (Serena). Skoro je glumila i u drugim važnim
    serijama kao što su Emerald City, Alex Rider ili Tribes of Europa/Plemena
    Evrope.





  • Projekat “UncannyOrder”

    Projekat “UncannyOrder”

    UncannyOrder, najnoviji istraživački projekat umetničke produkcije Udruženja Qolony, ima kao lajtmotiv taj čudni poredak koji se spontano nameće i kojeg nazivamo sinhronizacijom. Udruženje Qolony – Kolonija za nauku i umetnost je kulturno udruženje koje deluje kao agregator mešovite zajednice profesionalaca iz raznih domena, od savremenih umetnika do naučnih istraživača, stručnjaka za razne tehnologije, koje objedinjuje ljubav prema međudisciplinskoj praksi, prema kreativnosti. Projekti udruženja fokusiraju se na važnost saradnje za podsticanje kreativnosti i ličnog razvoja, kao i za sadašnju i buduću dobrobit društva. O projektu smo razgovarali sa kulturnim savetnikom Ankom Spiridon:
    Naša inicijativa polazi od teorije haosa, koja se često opisuje kao slučajna, ali se ipak pridržava strogih matematičkih pravila izvedenih iz jednačina. A sinhronicitet je upravo organska tendencija prirode da organizuje, da uredi, uprkos očiglednom haosu koji opažamo. I kada govorimo o ovom sinhronicitetu u prirodi, odnosimo se na ćelije u našim srcima, na jata ptica koje sinhrono lete prema samo njima znanom pravcu, ili na društveno ponašanje.
    A cilj Uncanny Order pristupa je stvaranje serije interaktivnih instalacija koje koriste kao izvor inspiracije, principe rada, ove skupove podataka povezane sa matematičkim modelima teorije haosa, koji rekreiraju situacije sinhroniciteta. Unutrašnji dizajn materije, formiranje oblaka i talasa, ali i vidljive predstave kao što su kompjuterska grafika, generativna slika ili generativni zvuk. … Postavku publika može videti od 16. do 30. juna u Galeriji MV Sci-Art Center“ u Temišvaru, a u julu će se moći videti u Galeriji Mobijus“ u Bukureštu.“
    Ko učestvuje u ovom projektu? Ko su umetnici i istraživači ukčjučeni u realizaciju UncannyOrder? Anka Spiridon:
    Tri umetnika koji učestvuju u Uncanny Order“ su Floriana Kandea, Klaudija Kirica i Katalin Krecu.
    Floriana Kandea je umetnica koja istražuje upotrebu i potencijalne načine eksperimentisanja sa novim tipovima medija, kao što su tkiva i žive biološke kulture, kao umetničku podršku, ali i alternativne fotografske tehnike, a njeni radni koncepti i procesi koriste estetiku naučnih slika, modifikovane makro fotografije, vizuelne klasifikacione šeme i, naravno, neke naučno-istraživačke alate koji se mogu pretvoriti u umetničku praksu, hemijske procese, biokompatibilne materijale i tako dalje.

    Klaudija Kirica je predavač i istraživač matematičke logike i veštačke inteligencije na Fakultetu za matematiku i informatiku Univerziteta u Bukureštu, ali već petnaest godina radi i kao ilustrator i grafički dizajner, a teme o kojima voli da razgovara su bezbednost i privatnost, digitalni nadzor i spontana saradnja, da se ispita odnos sa socijalističkim nasleđem ili da se prepričavaju mali životi antike.
    Katalin Krecu ima dvostruko obrazovanje, on je inženjer elektromašinstva, ali i muzičar sa bogatim stvaralaštvom i raznovrsnim žanrovima, od kamerne muzike, horske, simfonijskih opusa, elektronske muzike, instalacija, multimedijskih interaktivnih dela. Istovremeno je on i naučni istraživač Centra za elektroakustičnu muziku i Multimedije. Profesor je Nacionalnog muzičkog univerziteta u Bukureštu i nikako ne na kraju, izvršni direktor Festivala novih umetnosti InnerSound.
    Projekat takođe uključuje istraživanje i programiranje, a deo njega, zajedno sa umetnicima koje sam ranije pomenula, su programer Kristian Balaš i istraživači Marijan Zamfiresku i Jonuc Andrei Relu. Oni su sa nama jer teorija haosa ima mnogo primena sa kojima je šira javnost mnogo manje upoznata. Ove aplikacije podržavaju tehnologije sa kojima danas komuniciramo, interfejse čoveka i računara ili digitalno okruženje, pa nam je mnogo lakše da pokažemo publici načine kako se sinhronicitet može izraziti korišćenjem tehnologije.
    Kako je pokrenut ovaj projekat? Šta želite da istražite ovim interaktivnim instalacijama? Kulturni savetnik Anka Spiridon odgovara:
    Inicijativa polazi od teorije haosa. Ova nauka o nelinearnim dinamičkim sistemima koju mi, ljudi, većinom shvatamo kao determinističku teoriju koja svoju logiku zasniva na paradoksu i rekurziji. Haos, kao što smo rekli na početku, opisuje složene strukture i principe iz prirodnog sveta, i iako se često opisuje kao nasumičan, haos poštuje izuzetno stroga matematička pravila, pa haos tumačimo kao veoma uređen, veoma organizovan, a kroz instalacije napravljene u projektu mi želimo da pokažemo široj javnosti ne samo ovu strukturu, već i da vide da ova struktura može da reaguje i sa drugima. Ukratko, oni u okviru UncanniOrder“ imaju za cilj da istraže neke matematičke modele dinamičkih sistema koji leže u osnovi ovih prirodnih, bioloških i fizičkih fenomena, a umetničke instalacije su interaktivne i vodiće publiku kroz skup interakcija sa objektima koji rekreiraju situacije sinhroniciteta.
    Bilo da se radi ovde o muzici, o tome kako ona nastaje, bilo da se radi o ritmovima srca, o generativnim slikama, publika će moći da stupi u interakciju sa prisutnim instalacijama na izložbi i moći će da utiče na strukture koje organizuju haos i red koji ga strukturiše.
    Na kraju našeg razgovora, Anka Spiridon je naglasila:
    U kontekstu vrlo skorašnjih i vrlo polarizirajućih rasprava o čoveku i mašini, mislim da je iskustvo javnosti koja dolazi u UncannyOrder“, ono što želimo da ponesu sa sobom posetioci nakon ove izložbe, sa interaktivnim instalacijama. Zaključak koji bismo želeli da izvedu bio bi da mi govorimo o čoveku naspram veštačke inteligencije, o mašini, ali ne o antitezi.


  • Dokumentarni film „Temišvar – evropska prestonica multietničkog suživota“

    Dokumentarni film „Temišvar – evropska prestonica multietničkog suživota“

    Ove godine, Temišvar je Evropska prestonica kulture“ – tim povodom se realizuje čitav niz kulturnih projekata upravo u ovom značajnom gradu u banatskom regionu i u direktnoj vezi sa gradom, njegovim ljudima i njegovom istorijom. Jedan takav projekat, o ljudima, istoriji i multikulturalnosti mesta, je dokumentarni film Temišvar – evropska prestonica multietničkog suživota“, reditelja Florina Jepana iz Temišvara, reditelja sa preko 40 dokumentarnih filmova i TV produkcija. Dokumentarac predstavlja Temišvar viđen očima Norvežanina Krista Baltazara, unuka novinara i pisca Jana Ota Johansena, autora knjige Rumunija: zbirka novinskih tekstova“, novinara kog je predsednik Rumunije odlikovao za doprinos širenju pozitivne slike o našoj zemlji u Norveškoj.

    O ovom projektu, o kontekstu i konceptu, razgovarali smo sa savetnikom za kulturu Ankom Spiridon.
    Kulturna asocijacija Metropolis nije prva koja promoviše multikulturalizam putem umetnosti, jer od 2011. godine podržava i organizuje kulturno-umetničke događaje, kao što su Međunarodni filmski festival za mladu publiku, BalKaniK Arts & Culture Festival“, prvi balkanski festival muzike i kulture u Rumuniji, … a 2015. upravo u Temišvaru organizovan je festival manjinskog filma Nomad International Film Festival“. Dakle, u ovoj izuzetno važnoj godini za Temišvar, ne iznenađuje činjenica da će dokumentarni film Temišvar, evropska prestonica multietničkog suživota“, koji predstavlja novi pristup promovisanju multikulturalnosti putem umetnosti i tradicije, biti premijerno prikazan. Film za polazište ima priču o Kristu, unuku poznatog norveškog novinara, koga je odlikovao predsednik Rumunije 2014. Reč je o Janu Otu Johansenu, autoru knjige Rumunija: zbirka novinskih tekstova. Odlikovan je, kao što rekoh, za zasluge i doprinos širenju pozitivne slike o Rumuniji u Norveškoj, a Kristo će u ovom dokumentarcu obnoviti put svoga dede i film će predstaviti novu stvarnost njegovim očima, ali i očima temišvarskog režisera dokumentarnih filmova Florina Jepana.
    Dokumentarni film Temišvar – evropska prestonica multietničkog suživota“ ima za cilj u kontekstu Evropske prestonice kulture 2023. da naglasi bogatstvo i različitost kultura u Evropi, u Rumuniji i u Temišvaru, da izdvoji zajednička kulturna dobra Evropljana, da ljudi spoznaju svoju pripadnost zajedničkoj kulturnoj zoni, da bi se kroz kulturna dešavanja i gradovi lakše razvijali. Film ima za cilj da dokumentuje interakciju i doprinos koje etničke grupe daju trenutnom društvenom, političkom, ekonomskom i kulturnom životu u Temišvaru. Dakle, film želi da ponovo potvrdi ovu multikulturalnu tradiciju Temišvara i ojača njeno predstavljanje funkcionalnog multietničkog i multireligijskog centra.
    Film će govoriti o tradiciji i običajima, ali i o novim lokalnim biznisima onih koji su došli u Temišvar u poslednjih 20-30 godina. Istaknuće srpsku gastronomiju, romske zanate i muziku, mađarsku književnost i pozorište, ali i nove biznise italijanske i turske zajednice. Jer promovišući multikulturalizam, kako u umetnosti, tako i u tradiciji, omogućavanjem ovog interkulturalnog dijaloga između glavnih etničkih zajednica u Temišvaru, ali i šire javnosti koja će moći da pogleda ovaj film, dokumentarac želi da poveća razumevanje i prihvatanje različitosti i razvijanje recepcije kulturne raznolikosti u velikoj vežbi empatije.
    Koje su etape realizacije projekta? I kada može publika da vidi dokumentarni film na velikom ili malom ekranu? Anka Spiridon:
    U martu počinjemo punom snagom produkciju filma. Nakon terenske dokumentacije počeće snimanje, nakon čega će ući u fazu postprodukcije, a planirano je da premijera filma u Rumuniji bude između 28. i 30. jula, u Temišvaru, naravno, a širi kontekst u kojem će se održati promocija biće u okviru trodnevnog festivala na otvorenom, koji će uključivati projekcije filmova, praćene sesijama pitanja i odgovora, debatama o manjinama, o kulturnoj razmeni koja uključuje temu migranata i izbeglica, kao i sajam tradicionalnih proizvoda. Želja nam je da dokumentarac postane deo klasične kinematografske distribucije u Rumuniji, ali i kao deo nekih festivala i događaja. Voleli bismo da što širi spektar publike pogleda dokumentarni film Temišvar – evropska prestonica multietničkog suživota“ ove godine, a posle promocije u bioskopima, film će moći da se gleda i na platformama onlajn kako u Rumuniji, tako i u Norveškoj.

  • Piscu Mateju Višnjeku dodeljena počasna titula Doktor Honoris Causa UNATC-a

    Piscu Mateju Višnjeku dodeljena počasna titula Doktor Honoris Causa UNATC-a

    Matej Višnjek, najigraniji savremeni rumunski dramski pisac, dobio je titulu počasnog doktora na svečanostima povodom 73. godišnjice Nacionalnog univerziteta za pozorište i kinematografiju Jon Luka Karađale“ u Bukureštu. Matei Višnjek je takođe postao vitez umetnosti i književnosti u francuskom kulturnom prostoru 2018. U svom govoru po dobijanju titule Doctor Honoris Causa, Matej Višnjek je govorio o perspektivi nezavisnih umetnika i potrebi jedne nacionalne strategije za njih, odavši počast pozorišnom kritičaru Đorđu Banuu, koji je preminuo ove godine. U istom govoru, Matej Višnjek je govorio i o svom odnosu sa dve zemlje, u kojima je rođen i u kojima je stvarao, o odnosu sa Rumunijom i Francuskom.


    Pesnik, dramaturg, romansijer, novinar, Matej Višnjek rođen je 29. januara 1956. godine u Radauciju, na severu Rumunije. Debitovao je objavljujući poeziju u časopisu Luceafarul” 1972. Bio je među osnivačima Kružoka ponedeljkom”, Cenaclul de Luni” koji je vodio kritičar Nikolae Manolesku. Matej Višnjek je autor sedam tomova poezije, sedam romana, među kojima pominjemo Sindrom panike u gradu svetlosti“, Cipelaste ljubavi, kišobranske ljubavi“ i Vek magle“, knjigu kratke priče i više od 50 predstava. Od 1987. živi u Francuskoj gde radi kao novinar na Radiju France Internacional. Posle pada komunizma 1989. godine, rad Mateja Višnjeka odvijao se između Francuske i Rumunije, između dve kulture i dva jezika, između Zapada i Istoka. Njegove drame su prevedene na više od 30 jezika i izvođene su u više od 30 zemalja. Matej Višnjek se takođe pominje u obimnom rečniku Dictionnaire des etrangers qui ont fait la France”.


    Matej Višnjek: Ovaj rečnik je veoma interesantan za ono što Francuska predstavlja kao prostor kulturne otvorenosti velike kulturne sile. U ovom rečniku je navedeno oko 4 hiljade imena, od Francuske revolucije do danas, odnosno od 1793. godine do danas. Reč je o strancima koji su došli u Francusku i dali doprinos njenom kulturnom i duhovnom prostoru. Očigledno, Rumuni imaju izuzetno značajno učešće u realizaciji ove kulturne građe. Od kraja 19. veka počinju da dolaze Rumuni koji su se afirmisali u raznim oblastima. Pomenuo bih jedno zaboravljeno ime. Glumac koji je došao iz Jašija, studirao je u Pozorišnoj školi i koji je posle toga bio velika zvezda nemog filma i bulevarskog pozorišta. Eduard de Maks je bilo njegovo ime, zapravo njegovo umetničko ime. U ovom rečniku se pominje mnogo Rumuna, ali bih želeo da pomenem još jednog, pokojnog pozorišnog kritičara Đorđa Banua. Smatra se francuskim teatrologom rumunskog porekla, jer je svoje delo pisao praktično u potpunosti na francuskom, ali se pobrinuo da ga prevede i objavi i u Rumuniji. Postoji izuzetno važan rumunski doprinos, istaknut ovim rečnikom, i mogu reći da sam zadovoljan što sam uključen u ovu knjigu, jer sam verovatno napisao oko 30 pozorišnih komada na francuskom, a neki od njih su objavljeni u značajnim izdavačkim kućama, kao na primer u Actes Sud”. Stotine puta su moja dela izvodile nezavisne francuske kompanije, a poslednjih 30 godina, skoro svake godine, na Avinjonskom pozorišnom festivalu bude izabrana bar jedna predstava koju sam ja napisao. Istovremeno sam pokušavao da stvorim mostove i veze između Francuske i Rumunije, da budem inspirisan onim što vidim u Francuskoj da predložim Rumunima da rade slične stvari. Za mene je Francuska značila otvaranje. Francuska mi je dala krila koja su veoma važna, ali nikada nisam izgubio svoje korene. Jer, ja sam se, zapravo, školovao u Rumuniji, moj senzibilitet je senzibilitet rumunskog i istočnoevropskog pisca, a poeziju duboko osećam samo na rumunskom jeziku“.


    Od 2016. godine u Sučavi je osnovano pozorište koje nosi ime poznatog dramskog pisca: Gradsko pozorište Matej Višnjek“.


    Matej Višnjek: Mislim da je to najnovije pozorište stvoreno u Rumuniji sa lokalnim budžetom. Pre nego što je nastalo ovo pozorište, pre sedam godina, bio je pozorišni festival koji smo napravili zajedno sa entuzijastima iz Sučave. Stvorili smo taj festival, pre jedanaest godina, sa pesnikinjom Karmen Veronikom Štajčuk, koja, nažalost, više nije među nama, sa Rotari klubom, sa Udruženjem Bukovina”, sa kvalitetnim ljudima, entuzijastima. I uspeli smo da putem ovog festivala privolimo domaću publiku da dođe u pozorište. Besplatne, velike predstave stizale su iz cele zemlje i bile su predstavljene brojnoj publici. Ovaj festival je pokazao da je Sučavi potrebno profesionalno pozorište, umetničko pozorište sa glumcima koji da osete ritam grada i kulturne potrebe građana Sučave, i da postanu, lokalne zvezde. Na svu sreću ovo pozorište danas postoji i fenomenalno je što deset glumaca rade u ovom Gradskom pozorištu Matej Višnjek” i postavljaju godišnje bar četiri predstave. A ovog trenutka, kao što sam već rekao, pozorište ima nove značajne projekte.”


    Krajem marta u Narodnom pozorištu u Bukureštu I.L. Karađale” premijerno je prikazana nova predstava po tekstu Mateja Višnjeka: Reč napredak koju izgovara moja majka zvuči strašno lažno“. Predstavu režira Botond Nađ, jedan od reditelja koji je postavio nekoliko predstava po tekstovima Mateja Višnjeka u pozorištu koje nosi njegovo ime. Predstava Povratak kući”, predstava o ratu i apsurdu nepotrebnog žrtvovanja ljudskih života, u produkciji Gradskog pozorišta Matej Višnjec” iz Sučave, bila je i deo selekcije FNT-a za 2022. godinu.

  • Dokumentarac „Kuća za lutke“, režiserski debi Tudora Platona

    Dokumentarac „Kuća za lutke“, režiserski debi Tudora Platona






    Režiserski debi direktora
    slike Tudora Platona, dokumentarni film Kuća za lutke/ House of Dolls,
    premijerno je međunarodno prikazan u Sarajevu na Međunarodnom filmskom
    festivalu, a nacionalno na Međunarodnom filmskom festivalu Transilvanija u
    odeljku Dani rumunskog filma.



    Tudor Platon je jedan od najplodnijih direktora slike u rumunskoj kinematografiji, nominovan za Nagrade Gopo za Mladu nadu 2016. godine, za sliku filma Sve reke se ulivaju u more (režija Aleksandru Badea). Tudor Platon je takođe bio nominovan za Nagrade Gopo 2022. godine, u dve kategorije: Najbolji debitantski film i Najbolji dokumentarac za Doll’s House, film o prijateljstvu i nadi. U filmu Kuća za lutke igraju Viorika Kračun, Ileana Kračun, Elena Laslu, Ana-Maria Bondar, Aura Kindea. Tudor Platon potpisuje režiju, scenario i sliku, a montažu je uradila Natalija Volohova Deliu. Producenti su Karla Fotea, Ada Solomon, Tudor Platon i Aleksandru Solomon.

    Kada je počeo da snima svoju baku i
    njene četiri prijateljice, koje su tada bile na odmoru u Dolini Olta, Tudor
    Platon nije sebi zacrtao da uradi film. Želeo je samo da provede vreme sa svojombakom, Čikom i da je bolje upozna.
    Istovremeno, pet sedamdesetogodišnjakinja je smatralo da će mladiću od 25
    godina veoma brzo da dosadi da ih snima i vratiće se kući.


    Tudor Platon: Da, nije me interesovalo da snimam
    film, već da provodim vreme sa njima, posebno sa svojom bakom Čikom, koju tada
    nisam tako dobro poznavao. I osećam da nas je ta nedelja mnogo zbližila, u
    jednom trenutku. Na veoma intiman način. Od tada
    uspevamo jedno drugom da kažemo mnoge stvari koje ranije nismo ni pomišljali da
    možemo da podelimo. Kao i mnoge druge, mene su odgajali baka i deda. A ona koja
    me je vaspitala nije bila Čika, već druga baka, koja je umrla dve godine pre
    nego što sam počeo da snimam ono što je postalo Kuća za lutke.
    Zato sam osetio potrebu da se približim Čiki, da popunim tu prazninu koja je
    ostala. A mislim da je i njoj ovo trebalo, jer do tada, Čika je bila prilično
    suzdržana u pokazivanju osećanja, pa kada mi je rekla da ide na put sa
    drugaricama, predložio sam joj da idem sa njom. Onako kako znate, to je izlet na
    koji one idu jednom godišnje, i to je već postalo tradicija. To je odmor kada
    se one izoluju od sveta i misle da im to pomaže da vrate vreme unazad, pa da
    stignu u svaki period sopstvenih života. I one se osećaju da su mlade, možda
    zato što se znaju 50 godina. Onako kako sam razumeo od jedne bakine
    prijateljice, od Elene, kad smo se malo bolje upoznali, one su smatrale da će
    meni biti dosadno i da ću se vratiti kući za dva dana. Ali njihov odnos sa mnom,
    naspram zatvorenog univerzuma koje one ostvaruju odlazeći na godišnji izlet,
    gradio se čvrsto i zbog toga što me one nisu gledale kao muškarca, već kao dete.
    Tako su mi i govorile: dete. I možda su i bile u pravu, jer sam bio veoma mlad
    i uspeo sam da uhvatim njihovu bezazlenost i njihovu posebnu vezu. U početku
    mislim da su mi dozvoljavale da ih snimam i zato što nisu mislile da će ovo
    biti film, već su mislile da jednostavno želim sačuvati uspomene sa svojom
    bakom.


    Potreba da se bavim i režijom došla je
    prirodno kaže Tudor Platon:




    Ova je potreba postojala, ali nisam
    razmišljao o nečemu konkretnom, nisam ništa planirao. Bila je moja potreba da
    sve snimim, da uhvatim delimično ono što se meni dešava. Ali mislim da je ta
    potreba za snimanjem u meni oduvek postojala. Ja sebe prvo smatram
    pripovedačem, dopada mi se da pričam, da snimim i ispričam neku priču koju
    čujem. I dopada mi se da sve to transponujem u emociju, to radim kada snimam,
    pokušavam da razumem i da prenesem ono što razumem. Onda kada jedino snimam,
    predstavlja me slika koju izrađujem, a u slučaju da je lični projekat, čiju
    režiju potpisujem, onda priču pričam svim sredstvima koji su mi na
    raspolaganju.






    Tudor Platon je studirao
    sliku na Nacionalnom univerzitetu dramskih i filmskih umetnosti (UNATC) u
    Bukureštu. Još za vreme studija bio je snimatelj i direktor slike brojnih
    kratkometražnih filmova, među kojima In the House (2014) i Lula,
    seks şi omlet (2017) Ana-Marie Komanesku, Sve reke teku prema moru
    (2016), Aleksandra Badee, 4:15 PM kraj sveta (2016), Gabi Virginije
    Šarga i Katalina Rotarua, oba predstavljena u Kanu, ili Privatna žurka
    (2016) i Crne haljine (2017), Oktava Kelarua. Tudor Platon potpisuje i sliku
    za kratkometražni film Poklon za Božić (2018), Bogdana Murešanua, koji se
    našao na kratkom spisku za Oskara 2020), dobivši brojne nagrade, među kojima i
    trofej Evropske akademije za film. Najnoviji njegov film je dokumentarac
    Aleksandrua Solomona, koji analizira uticaj kulta ličnosti jeromonaha Arsenija
    Boke u rumunskom društvu, film koji će uskoro imati svoju premijeru. Kao
    režiser Tudor Platon sprema novi dokumentarac sa veoma ličnom pričom o svojoj
    porodici.





  • Jedanaesto izdanje “Art Safarija”

    Jedanaesto izdanje “Art Safarija”

    Preko 600 umetničkih dela izloženo je za širu publiku u centru prestonice, u palati Dakija-Rumunija. Otvoreno je 11. izdanje najvećeg umetničkog paviljona u Rumuniji, ugledne manifestacije Art Safari. Sadašnje izdanje podeljeno je na 4 teme: savremena umetnost iz Francuske i Rumunije i umetnost nasleđa iz Španije i Rumunije. Tokom otvaranja, generalni direktor Art Safarija, Joana Ćokan, izjavila je za prisutne na događaju:
    Ako ste mislili da je umetnost dosadna, znajte da ćete odmah promeniti mišljenje onog trenutka kada dođete na izložbe koje su priredili gostujući umetnici. Ovde, u Art Safariju, videćemo autoportrete, scene sa seljacima, spektakularna svetla, pa čak i plesačice iz Pariske opere, platna, ulja, ali i, iznenadićete se, biljke koje rastu iz patika“.
    Na izložbi savremene umetnosti 11. izdanja Art Safarija, jedan od reprezentativnih umetnika je laureat nagrade Marsel Dišan 2011. godine na FIAC-u (Pariz International Contemporari Art Fair), Mirčea Kantor – savremeni umetnik koji radi sa različitim žanrovima , od filma i slikarstva, do instalacije ili efemernih intervencija. O svom učešću na Art Safariju 2023, izdanje 11-1, o svoja dva rada prisutna na izložbi, Mirčea Kantor nam je rekao:
    Reč je o izložbi sa dobitnicima nagrade Dišan“, deo njih, po izboru kustosa pod nazivom Palatul Memoriei – Palata sećanja“. Pozvali su me ovde sa dva unikatna rada za Rumuniju, inače, ovo je rozeta napravljena od limenki bezalkoholnih pića. Delo koje je inspirisano rozetom katedrale u Renu,u Francuskoj, kada sam bio na umetničkoj rezidenciji 2007. Video sam ovu rozetu i želeo sam da napravim dijalog kao savremeni umetnik između moderne i stare, klasične umetnosti. Šta sam mogao da uradim? Tu je i Šagal, sa fantastičnim vitražama. Tamo su krunisani francuski kraljevi. U pitanju je prestižno mesto i želeo sam da odgovor bude po meri istorije tog mesta. Putovao sam od Pariza do Renea vikendom i jednog trenutka ugledao prosjaka u centru Pariza, ispred pariske opštine koji je pravio pepeljare kako ih je nazivao, koje su imale oblik rozete i svidelo mi se. Sinulo mi je da mu kažem da mi napravi jedno dve hiljade takvih malih pepeljara koje sam ja kasnije koristio da napravim ovu rozetu, što dokazuje da se od banalnih stvari može stvoriti definisana umetnost koja da te prenese preko putem estetskog iskustva. Mislim, šta danas znači duhovno, ono duhovno što imate pred očima? Samo ga treba transformisati, preneti, naglasiti i pretvoriti u umetničko delo. I to je uloga umetnika uopšte, da sublimira stvarnost, a ne da je prikaže onakvom kakva jeste. Postoje različiti umetnici, iz različitih sfera, sa različitim medijima, neki crtaju, neki vajaju, neki snimaju. Klement Kogitore je umetnik koji mi se veoma dopada, koji mnogo radi sa filmom sa kojim i ja radim, a čak i film koji je ovde na izložbi ima odlomak koji ga je potom odveo da pravi scenografiju u pariskoj Operi, gde sam i ja radio 2019. kao umetnik. Drugo delo je veoma posebno, veoma lepo, veoma drago, jer je nastalo iz dugogodišnje prijateljske veze sa Đetom Bratesku. Imamo prijateljski odnos, kao umetnici i praktično sam je 2014. godine, kada sam išao u njenu radionicu, često posećivao…
    I onda sam joj u radionici rekao: Gospođo, želim da vam kolegijalno uputim izazov. Hteo bih vaše ruke da uključim u koreografiju, jer ruka, to i vi dobro znate, jeste umetnikovo sredstvo, sve što radi umetnik, jeste ručni rad. To u slučaju da imaš ideje, trebaju ti i ruke da ih realizuješ, da ostvariš ono što ti srce kaže. … realizovao sam seriju fotografija koju ovde vidite na izložbi. Ovde ih ima sedam. Ima i sedam dana u nedelji i ti svakog dana rukama radiš. Ovo je omaž radu, omaž Đeti Bratesku u prvom redu, velikoj rumunskoj umetnici koja je je bila inspiracija, koja je ohrabrila brojne umetnike buduće generacije, čak i mene. …I ovo je aspekat koji i ne znam da li danas postoji, jer je umetnost uvek direktna, od umetnika do umetnika, od umetnika do publike, ona nije posrednik. Odnosno, ono što vidiš je prozor kroz koji ulaziš, to su vrata.
    Savremeni umetnik Mirčea Kantor nam je govorio i o drugim svojim projektima iz ovog perioda:
    Pripremam puno toga, sam uređujem izložbu. Voleo bih da je otvorim i prema nacionalnom, ali i prema međunarodnom. Onda je tu spomenik Ivanu Pacajkinu, na kom radimo nas petoro umetnika, i koji će se otkriti 8. septembra u Tulči. Nedavno sam nominovan za nagradu iz crtanja u Francuskoj DrawingNow, a dobitnik će biti proglašen krajem marta. Tu je i knjiga koju nameravam da objavim ove jeseni. Puno je toga.
    Na kraju našeg razgovora, Mirčea Kantor je govorio o nagradama koje je dobio tokom svoje karijere:
    TRACK

    Nagrada Dišan je prestižna nagrada. Počastvovan sam i radostan što sam je primio i što dolazi kao potvrda moje karijere. Nagradu Dišan dobiješ kada postaneš vidljiv na umetničkoj sceni. U tom smislu je i Velika francuska nagrada Prix Ricard koju sam dobio 2004. I koja je nagrada mladog francuskog umetnika. To je nagrada koja se dodeljuje kada neko ulaže u tebe, ima poverenja da ćeš nešto ostvariti. Retko je da neko dobije obe nagrade. Ima nas nekoliko. Velika francuska nagrada i Dišan uokviruju praktično moju karijeru same po sebi. Ali to se dokazuje tokom vremena. Puno je umetnika koji su nagrađeni, pa su se tokom vremena izgubili. Ne nameravam da budem kritičan, ali mislim da je važno da ostaneš svež, da cvet u tebi bude živ, to je odgovornost za godine koje dolaze. Jer, primanjem nagrade ti potvrđuješ nešto što mora da se nastavi.

  • “Između revolucija” film Vlada Petrija, u odeljku Foruma Berlinala

    “Između revolucija” film Vlada Petrija, u odeljku Foruma Berlinala

    Između revolucija/Between Revolutionsfilm reditelja Vlada Petrija, biće predstavljen u odeljku Forum Berlinala, događaja koji se održava od 16. do 26. februara. Napravljen iz arhiva, film odražava živote i sudbine dve žene, Marije i Zahre, jedne iz Rumunije, druge iz Irana, prijateljica i koleginica sa fakulteta na Univerzitetu medicine u Bukureštu 70-ih godina. Godine 1979, kada mogućnost političke promene u Iranu postaje izvesna, Zahra se vraća u svoju zemlju, učestvujući u tamošnjoj revoluciji, daleko od svoje prijateljice. Sledećih 10 godina njihov jedini način komunikacije je putem pisama. Uokvirene dvema revolucijama, njihove reči opisuju borbu žena da se njihov glas čuje, borbu društva koja prolaze kroz radikalne promene i prijateljstvo koje niko ne može uništiti.
    Reditelj Vlad Petri koristio je arhivske slike i dokumente, ali i elemente fikcije, što je dovelo do stvaranja hibridnog igranog filma, u kojem se spajaju dokumentarni film i fikcija.
    Za mene je to film o nedavnoj prošlosti, koji veoma snažno odjekuje neposrednom stvarnošću. To je film koji predstavlja subjektivnu, žensku istoriju o dve hiljade kilometara udaljene dve zemlje i o društvima koja su doživela nove političke sisteme, u kojima su ljudi postepeno slamani represivnim političkim aparatima.To je aktuelni film, koji ulazi u dijalog sa protestima poslednjih meseci u Iranu, gde se žene bore za svoja prava i gde one žele pravedno društvo, baš kakvo su htele i u 1979“, kaže reditelj Vlad Petri.
    Počeo bih od onoga što sam rekao o aktuelnim protestima u Iranu. Zapravo sam počeo da radim na ovom filmu pre tri godine, u vreme kada nije bilo mnogo protesta. Slučajnost je da sada, u vreme kada smo objavili film, postoje možda najznačajniji protesti u Iranu od Islamske revolucije 1979. naovamo, takođe možda najupečatljiviji protesti na celom Bliskom istoku, a mislim i da je prva revolucija koju vode žene upravo u Iranu, što je neverovatna stvar za region.
    Što se tiče mog interesovanja za političke teme, istina je, da sam posebno zainteresovan za Istočnu Evropu i Bliski istok, putovao sam i u Iran i u druge zemlje u regionu, i film je tako građen, iz više pravaca. Važnu ulogu su imali i razgovori koje sam vodio sa svojom majkom, koja je bila student medicine i koja mi je pričala o studentima sa Istoka koji su došli da studiraju u Rumuniju. Rođen sam 1979. godine, u godini Islamske revolucije.
    Nekako je ova priča bila izgrađena na više slojeva i pronašao sam veze, sličnosti, ali i razlike između Islamske revolucije i antikomunističke revolucije, koja se dogodila 1989. godine u Rumuniji. I bilo mi je nekako zanimljivo da testiram ovaj teren i da razgovaram o nadama, optimizmu, želji za radikalnom promenom. Zato što su obe revolucije dovele do nekih radikalnih promena i još uvek mislim da su to možda najvažnije revolucije prošlog veka.“
    Pisma prisutna u filmu napisala je Lavinija Branište i inspirisana su pismima iz Arhiva bezbednosti i pesmama dva značajna pisca iz Rumunije i Irana: Nine Kasijan i Foru Farohzada. Književnica Lavinia Braniste.
    Kada sam počela da radim na projektu, Vlad je sasvim jasno imao na umu priču, koja je uključivala i razmenu pisama između dva lika, tako da mi je dao dovoljno podataka. Nismo se poznavali, pa je njegov predlog došao za mene kao potpuno iznenađenje, bilo je to nešto što me je izvuklo iz zone komfora, kako kažu, jer nikada ranije nisam radila na ovakvom projektu. Laskalo mi je i plašilo me je u isto vreme, ali sam to prihvatila sa velikom, velikom radošću. Morala sam da prođem kroz prilično dug period dokumentovanja pre nego što sam počela da pišem, jer je Islamska revolucija bila tema o kojoj nisam znala skoro ništa.
    Održavala sam stalni kontakt sa Vladom i dosta smo se konsultovali u svim fazama projekta. Igrom slučaja, i moja majka je završila fakultet krajem 70-ih, pa sam i ja imala neke priče od nje, vezane za taj period. A iz 80-ih imam još neke svoje uspomene, tako da sam i ja imala zajedničkih tačaka sa Vladom i zajedno smo gradili ovu priču od koje je, na kraju, ostalo malo teksta. Ali sveukupno, rad na filmu je bio stalan proces i veoma zanimljivo iskustvo za mene.
    Rumunski igrani film Između revolucija/ Between Revolutions“ jedan je od 28 naslova odabranih za glavni program Forumа sekcije Berlinskog međunarodnog filmskog festivala od preko 2.000 filmova iz celog sveta. U istom segmentu izabran je i Mammalia, debi Sebastijana Mihaileskua u dugometražnom fikcijskom filmu. U stvari, mnogi filmski stvaraoci i mnogi projekti iz Rumunije učestvuju na Berlinalu ove godine. Glumica Judith State odabrana je u programu European Shooting Stars, a Berlinale Talents Vorkshop, koji se organizuje svake godine tokom festivala, ugošćuje četiri mlada filmska stvaraoca i jednog mladog režisera: rediteljku i glumicu Alinu Rerban, glumicu Joanu Kicu, distributera Oanu Furdea, filmsku kritičarku Doru Leu i tonskog inženjera Marijana Balana. Takođe, na Berlinale Marketu je prisutan i Export Onli projekat producentkinja Ade Solomon i Karle Fotea, Spi/Master, HBO serijal po scenariju Adine Sadeanu, izabran u novom programu Berlinale Series. U žiriju za selekciju kratkih filmova je i urednik Katalin Kristuciu a Radu Žude zastupljen je u zvaničnom takmičarskom žiriju.



  • Rumunsko-francuska kulturna sezona u okviru Temišvara 2023.

    Rumunsko-francuska kulturna sezona u okviru Temišvara 2023.

    Rumunsko-francuska kulturna sezona u okviru Temišvara 2023.

    Viktor Brauner je bio nadrealistički slikar, vajar i pesnik, jedan od istaknutih predstavnika pokreta. On je jevrejski umetnik poreklom iz Rumunije. Konstantin Brankuši se smatra ocem moderne skulpture i savremenog umetničkog jezika širom sveta. Ovim velikim ličnostima posvećene su dve kompleksne izložbe u okviru programa Temišvar – Evropska prestonica kulture 2023“, Viktor Brauner: Invencije i magija“, od 17. februara do 28. maja, i Konstantin Brankuši: Rumunski izvori i univerzalne perspektive“, od 30. septembra 2023. – 28. januara 2024. O ove dve vanredne izložbe i Bijenalu Art Encounters u Temišvaru (19. maj – 16. jul 2023.), razgovarali smo sa Ovidijuom Šandorom, predsednikom Fondacije Art Encounters, ko-partnerskim organizatorom ovih događaja:
    Naravno, večeras smo ovde predstavili doprinos Fondacije Art Encounters, u partnerstvu sa Nacionalnim muzejom umetnosti i Francuskim institutom programu Kulturne prestonice. Ceo program je veoma ambiciozan, sa posebnim događajima u svim oblastima. Sa stanovišta angažovanja naše fondacije, prvo je reč o izložbi Viktora Braunera, prvoj istinskoj retrospektivi Viktora Braunera u njegovoj rodnoj zemlji, umetnika, nažalost, premalo poznatog u zemlji, a nadamo se da ćemo doprineti da se ova situacija promeni, sa brojnim radovima pozajmljenim iz Centra Pompidou u Parizu, sa izabranim delima donetim iz raznih muzeja u zemlji.
    Ovo je izložba koja će, verujem, pružiti publici šansu da otkriju ili ponovo otkriju umetnika nadrealistu, koji je međunarodno veoma priznat. Ovo je umetnik jevrejskog porekla, rođen u Rumuniji čiji je život važna priča koja se vezuje za Drugi svetski rat, aktuelna i danas ako pogledamo šta se oko oko nas dešava. Sledi zatim Bienala Art Encounters koja je doživela svoje peto izdanje. U pitanju je događaj koji spaja umetnost i tehnologiju, pod dirigentskom palicom švajcarskog kustosa Adrijana Notza. Ako su prve dve izložbe deo kulturne riznice, Bienala je vrsta događaja koji predstavlja doprinos mladih generacija u Rumuniji i Istočnoj Evropi, ali i doprinos međunarodno priznatih umetnika u prezentaciji onoga što se danas u svetu dešava, naš način odnosa sa umetnošću, sa tehnologijom i sa okolinom. Za 30. septembar predviđeno je otvaranje izložbe Brankuši, to je prva retrospektiva Brankušija u zadnjih 50 godina u Rumuniji, Centralnoj i Istočnoj Evropi. Vraćamo kući nešto simbolično, zrele radove Brankušija iz muzeja kao što su Centar Pompidou, Tate Modern u Londonu, Fondacija Guggenheim u Veneciji, uz radove naročito one iz mladosti, koji se čuvaju po muzejima u zemlji, u Nacionalnom muzeju umetnosti u Krajovi, izložbu koja se ponovo organizuje sa Nacionalnim muzejem umetnosti u Temišvaru i sa Francuskim institutom.
    Šta nudi publici izložba Viktor Brauner: invencije i magija?
    Ovidiu Šandor:


    U slučaju Braunera, biće mnogo radova, mnogo slika, koje su možda
    njegova najpoznatija tehnika, pored važnih crteža iz njegovog
    stvaralaštva. Ovde govorimo o delima koja pokrivaju i Braunerov doprinos
    ili aktivnost tokom perioda u kojem je on živeo i radio u Rumuniji,
    posebno u Bukureštu, 20-30-ih godina, kada je bio jedan od stubova
    bukureštanske avangarde, Tu su i dela iz perioda kada je živeo u
    Francuskoj, 40-ih godina pa sve do njegove smrti, 60-ih godina. Tako da
    će to biti izložba koja će prikazati celu karijeru. Biće tu i neke
    njegove skulpture. Biće prikazan i intervju sa Viktorom Braunerom.
    Biće tu i neka od njegovih poznatih dela, uključujući i ono gde sam
    sebe slika sa povređenim okom, što će se zapravo desiti nekoliko godina
    kasnije kada mu u kafanskoj tuči prijatelj bude izbio oko. Dakle, ovaj
    oblik predosećanja, u stvari je veoma usklađen sa nadrealističkim
    razmišljanjem, koje smatra da postoji taj nekakav skriveni odnos između
    stvarnog i nestvarnog, između života i sna, između realnih stvari i
    magije i tako dalje.

    Ovidiu Šandor nam je takođe otkrio iznenađenja velike retrospektive
    Konstantin Brankuši – rumunski izvori i univerzalne perspektive“:
    U slučaju Brankušija govorimo o značajnom broju skulptura, kako
    skulptura iz njegovog početnog perioda, tako i skulptura iz njegovog
    zrelog perioda. Izložba Brankuši, koju je kustosila Doina Lemny,
    pokušava da prikaže ovu transformaciju Brankušija od mladog umetnika
    koji odlazi iz Rumunije, prepun tradicije i kulture odavde i sigurno
    otkriva u Parizu impresivan međunarodni kulturni univerzum. A izložba
    pokazuje transformaciju kroz koju Brankušijeva dela prolaze i dostižu
    one prefinjene forme univerzalne vrednosti. Uz skulpturu, donećemo
    važan set fotografija koje je snimio Brankuši, koje su sastavni deo
    njegovog rada, možda premalo poznat i cenjen u Rumuniji. Ali, u stvari,
    Brankuši u nekom trenutku otkriva kameru i provodi dosta vremena
    pažljivo postavljajući svoje radove u studiju, čekajući pravo svetlo,
    fotografišući ih u različitim pozicijama, u raznim kombinacijama
    postolja i radova i, iz određene tačke po mom mišljenju, ako hoćete, to
    je neka vrsta lekcije kroz koju nas Brankuši uči kako da gledamo na
    njegova umetnička dela. Naravno, uz njih biće Brankušijevi crteži, biće Brankušijeva prepiska sa nekim prijateljima
    iz zemlje, kao i filmovi, oba filma koje je snimio Brankuši ili filmovi
    koje su snimili drugi značajni umetnici tog vremena, koji prikazuju
    Brankušija dok stvara.
  • Phoenix. Har/Jar”, dokumentarac o legendarnom rok sastavu „Phoenix“

    Phoenix. Har/Jar”, dokumentarac o legendarnom rok sastavu „Phoenix“

    Phoenix. Har/Jar, dokumentarac o legendarnom rok sastavu Phoenix“

    Nakon 60 godina od osnivanja članovi legendarnog rok sastava Phoenix“ ponovo su se okupili da bi snimili dokumentarac Phoenix. Har/Jar“ (Phoenix. Obdarenost/Žar“), koji je premierno prikazan u bioskopima 20. januara. Film koji je režirao Kornel Mihalake, kao projekat Rumunske televizije, Produkcije TVR realizovan je 2022. i objedinjuje dirljiva svedočanstva o članovima benda osnovanog 1962. u Temišvaru.
    Najspektakularnije albume benda Phoenix komponovali su u periodu 1971-1977, Niku Kovač, Mirča Banićiu, Joži Kapl, Kostin Petresku, Valeriu Sepi: Oni koji su nam dali ime (1972), Majstor Manole ( 1973), Pupoljak frule“ (1974), Kantafabule“ (1975). Tekstove za mnoge pesme uključene u ove albume napisala su dvojica veoma talentovanih umetnika, Šerban Foarca i Andreja Užika. Album grupe Phoenix. Har/Jar (Phoenix. Obdarenost/Žar) ponovo okuplja članove benda iz perioda pre nego što su napustili komunističku Rumuniju 1977. godine, i ističe važne momente u burnoj hronologiji benda, od prvih nastupa 1962. pod imenom Sfinții“(Sveci) do danas. Dokumentarac prvi put predstavlja događaje koje su muzičari proživeli u zemlji, odnos sa Sekuritateom, vreme njihovog odlaska iz Rumunije i aktivnost benda pre i posle Revolucije 1989. godine.
    Klaudija Nedelku Duka, producentkinja i koscenarista dokumentarca Phoenix. Har/Jar:
    Ovo je priča koja je sebi zacrtala da osvetli sve legende koje su pratile bend tokom šezdesetih godina, ovo je film u kom su uključeni svi članovi grupe. Ja i Kornel Mihalake zacrtali smo sebi zadatak da ispričamo ovu lepu priču uz pomoć Produkcijske kuće TVR. Glasine i nesporazumi koji su punili stranice žute štampe jesu sporedni u ovoj priči, to su detalji koji ne kvare ogromnu vrednost ovih ljudi i značaj za rumunsku rok scenu. U filmu smo uklučili i period pre 1977. godine, kada članovi benda odlučuju da napuste Rumuniju, ali i sve naredne pokušaje ponovnog susreta, pokušaje koji nastavljaju da okupljaju zainteresovanu publiku na koncertima, publiku koja pevuši pesme benda Phoenix. Film ima za cilj da istakne neke ljude koji su bili i žrtve i heroji tog perioda. Namerili smo da napravimo priču koju da ispričaju svi članovi benda, i bili smo u mogućnosti da damo reč svima koji su prošli kroz Phoenix i koji su živi. Kao što sam već rekla, trudili smo se da ništa ne izostavimo, da obuhvatimo i šta se dešavalo sa bendom i posle devedesetih.Čini mi se da film obiluje emocijama, to je kao slagalica koju smo zajedno sa Roksanom Elekeš, koja potpisuje montažu, stvorili iz perspektive umetnika koje vidite u dokumentarcu. U suštini, imamo priču koju članovi benda Phoenix uspevaju da stvore, emotivnu priču, dramaturški vrlo dobro artikulisanu. Po mom mišljenju, to je film koji se ne propušta.
    Mirča Banićiu, bivši vokalni solista benda Phoenix i osnivač benda Pasarea Colibri pridružio se članovima Poenixa 1971. U vreme kada je bio na prvoj godini studija Arhitektonskog fakulteta. Bio je to trenutak kada se njegov život u potpunosti izmenio. Razgovarali smo sa Mirčom Banićuom o periodu najveće slave sa bendom od 1971. do 1977:
    Hteo bih da kažem da najbolje trenutke dugujemo i drugim umetnicima sa kojima smo sarađivali. Ne bih voleo da se razume da je Phoenix bio uspešan bend samo zbog nas nekoliko članova. Iza nas je bila cela jedna ekipa. Prvo ću napomenuti značajne tekstopisce: Šerbana Foarcu, Andreja Užiku, Viktora Karkua, Viktora Šuvagaua. Ali imali smo uz nas i druge umetnike i sa svima njima smo sarađivali, i to su bili prijatelji koji su nam pomagali, bili smo bliski. Phoenix je bend sa mentalitetom kluba, viđali smo se često i dosta smo vremena provodili zajedno bilo je stvari koje su nas držale na okupu jednog trenutka. Odnosim se na posebne naše trenutke, ali i na odmore koje smo provodili zajedno, i mislim da je veoma važno što smo svi živeli u Temišvaru, jednom kosmopolitskom gradu, čak i u periodu komunizma. I ta atmosfera nas je držala na okupu. Štaviše, poznato je da je taj period komunizma bio bez velike ponude. Za nas u početnim godinama Phoenix je bila velika radost. Bilo je tu trenutaka ekstaze na sceni, energije koja je stizala iz publike, a i obratno koja je tekla prema onima koji su nas voleli i cenili ono što radimo.
    Premijeru filma pratila je i promocija knjige Phoenix. Har/Jar (Obdarenost/Žar) koja okuplja intervjue iz perioda 1962-1989, sa grafičkim insercijama iz Arhiva Sekuritatee, u vlasništvu Nacionalnog saveta za istraživanje Arhiva Bezbednosti. Tekstovi predstavljaju integralni prepis intervjua realizovanih u studiju TVR i u drugim mestima iz zemlje i inostranstva.
  • SVET SELA U RUMUNSKOM SLIKARSTVU

    SVET SELA U RUMUNSKOM SLIKARSTVU

    Palata Šucu, u okviru Municipijskog muzeja u Bukureštu (MMB), predstavlja javnosti novu izložbu slika, crteža i umetničkih predmeta – Svet sela u rumunskom slikarstvu“. Na izložbi svoje posetioce čekaju radovi velikih umetnika: Tu su Nikolaje Grigoresku (1838-1907), koji se smatra najvećim nacionalnim slikarеm, Teodor Aman (1831-1891), osnivač moderne umetničke škole u Rumuniji, Kamil Resu (1880-1962), Jon Cukulesku (1910-1962) i drugi.
    O selu u rumunskoj umetnosti razgovarali smo sa zamenikom direktora Municipijskog muzeja i kustosom izložbe Elenom Olariu:
    Izložba Svet sela u rumunskom slikarstvu izlaže ovoga puta novu viziju. Zato što je u pitanju trajna tema rumunske umetnosti. Čak i Teodor Aman, sa kojim otvaramo izložbu, poklonio je pažnju ovom segmentu, on je ipak bio aristokrata, ali činjenica je da je rumunsko selo XIX veka privuklo pažnju intelektualaca i elite. Ideja vodilja u Rumuniji bila je traženje nacionalne specifike. Jer je kulturno poravnavanje sa Zapadom postavilo kulturnoj rumunskoj eliti pitanje. Šta će biti sa našim identitetom? Razgovaramo o XIX veku, o veku nacionalnosti, kada je taj deo rumunskog društva, svet sela, bio zaista dobro zastupljen. Štaviše, strani umetnici koji su dolazili sa Zapada bili su manje zainteresovani za rumunske gradove, koji nisu ličili na zapadne, a nisu više bili ni turski, bili su dosta primitivni, dok im je svet sela bio fascinantan. U komunizmu smo bili navikli da se u slikarstvu obrađuju seoske teme, jer je to bila omiljena tema jedine partije, i nekako se ova tema izlizala. Zato pokušavamo da je vratimo na pravo zasluženo mesto.“
    Kao domaćin, i kao kustos, Elena Olariu nam je omogućila kratak obilazak izložbe i naznačila nestale tradicije iz sveta sela kao i detalje o tome koliko su fascinirani ovim svetom bili slikari:
    Da počnemo sa Amanom, sjajna slika, na njoj je zima, vidimo i dva seljaka koji prevoze dva velika bureta vina. Znači kola sa buradima koje vuku volovi, koja se pojavljuju i kod Grigoreskua su izvanredna prevozna sredstva koja su prevozila vrednu robu, hranu, vina, žetvu seljaka. Interesantno je i kako su bili obučeni seljaci u tom periodu, kakve su na sebi imali nošnje oni koji su pratili i branili ta kola. Možete misliti da je vrednost bila velika. Oni su na vašare išli naoružani. To je bio čitav spektakl. Mnogi ne razumeju zašto je Grigoresku slikao ta kola, a činio je to jer je i sam bio izuzetan posmatrač. Mi danas i ne razumemo Grigoreskua onako kako bi trebalo. To su danas važna dokumenta kojima se pridodaje umetnička vrednost samog likovnog čina Grigoreskua. Jedna od slika naslovljena je Kod Baracija. Baraci je ustvari bila gostionica na raskršću više puteva. I Grigoresku je zbog ove umetničke teme, da ne bi čekao na putu dok prođu neka kola, odlazio do raskršća gde su se putevi presecali i tu je čekao volovske zaprege koje su prolazile. Videćemo ove slike. Videćemo klasične teme Grigoreskua u slikama koje su izložene. Tu je i slika Čobančeta sa ovčicamai znamo da su mladi i deca po našim selima čuvali stoku. To je običaj koji naši dedovi pamte i ako se i izgubi imaćemo ovaj običaj ovekovečen na divnim slikama. Svet sela jeste spektakl. Ova izložba to dokazuje jer uključuje umetnike koji su slikali seoska prela i kola. Nedeljom su seljaci išli na prela, a to je slikare privlačilo, jer su tu dolazili ljudi u svojim najlepšim nošnjama. Umetnike je privlačio i život crkve i videćemo jednu zaista izuzetnu sliku sa scenom krštenja.
    Nastavljajući predstavljanje izložbe, Elena Olariu nam je govorila o predmetima narodne radinosti i o drugim izloženim likovnim radovima umetnika:
    Videćemo dela Vermonta, Artura Verone, koja su neka vrsta nastavka na ovu temu sela Grigoreskua. Videćemo vašare gde su seljaci išli. Vašari su bili važni. Šta znači svet sela i zašto su bili fascinirani slikari? Zato što su tu našli boju, našli su sve živopisno, našli su svetlost. Moramo se vrlo brzo otrgnuti od ove predrasude da je seoski svet i selo uopšte bilo samo komunistička tema. Nije tačno, videćete u prvoj izložbenoj Sali da nema nikakve veze sa komunističkim periodom… Imamo specijalnu vitrinu donetu iz Muzeja Makovej, Kolekcija likovne umetnosti Lidžija i Pompiliju Makovej. Zašto smo je doneli? Jer je to kolekcija narodne radinosti. Lidžija Makovej i njen muž su imali jednu izuzetnu kolekciju narodne umetnosti. Delom je poklonjena Muzeju rumunskog seljaka, delom se još uvek nalazi u Kući Makovej. Upućujem vam poziv da je posetite jer ćete se tamo susreti sa visokom umetnošću, ali i sa izuzetnim predmetima narodne radinosti. Od XIX veka sve do XXI veka umetnički ateljei su krcati ovakvim predmetima narodne radinosti. Umetnici ih prikupljaju. Vole njihovu boju, liniju, njihovu kreativnost. Svi rumunski umetnici su ovakve predmete prikupljali u svojim kolekcijama i mislimo da je dobra ideja da ih u ovoj vitrini prikažemo… U drugoj Sali skrećem vam pažnju na radove Kamila Resua, koji je isto tražio tu rumunsku specifiku i uspeo da nadje jedino u rumunskom selu. Tu su i bar dva remek dela rumunske umetnosti. Pomenula sam krštenje, ali izložba ide i na drugu stranu. Na kraju krajeva sahrane su isto deo života. A umetnici zatvaraju ovaj ciklus.

  • Izložba “Maks Herman Maksi – Od avangarde do socijalizma” (28.01.2023)

    Izložba “Maks Herman Maksi – Od avangarde do socijalizma” (28.01.2023)

    Muzej umetnosti Rumunije (MNAR) donosi javnosti, do kraja aprila, novu izložbu: M.H. Maksi – Od avangarde do socijalizma. Maks Herman Maksi (1895-1971) bio je rumunski umetnik jevrejskog porekla, slikar, scenograf, univerzitetski profesor na Institutu lepih umetnosti. Maksi je bio jedna od najznačajnijih ličnosti rumunske avangarde, osnivač avangardnog časopisa Integral“, direktor Muzeja rumunske umetnosti. Ličnost koliko složena i moćna toliko kontroverzna i kritikovana, umetnik koji je stvarao u dve različite epohe: monarhijskoj Rumuniji (do 1947) i Rumuniji novog komunističkog režima (u drugom delu svog života). Izložba predstavlja umetnikov rad prateći hronološki tok njegove biografije, kroz slike, grafike, scenografske projekte, umetničke predmete i časopise. O izložbi i o Maksiju razgovarali smo sa generalnim direktorom Muzeja umetnosti Rumunije, Kalinom Steđereanom, kustosom izložbe: ,,Bio je izuzetna ličnost rumunske umetnosti 20. veka, pre svega kao vođa, vođa avangardnog pokreta u međuratnom periodu, tvorac značajnog avangardnog časopisa Integral“, radionice dekorativne umetnosti oko ovog časopisa. Bio je i veoma talentovan scenograf koji je radio sa raznim avangardnim pozorišnim grupama. Nakon uspostavljanja komunističkog režima, bio je na rukovodećim pozicijama u državnom aparatu, na primer, bio je predsednik Umetničkog fonda, a od 1950. postao je direktor prvog Nacionalnog umetničkog muzeja Rumunije, pod nazivom Muzej umetnosti Rumunske Narodne Republike“. Podržavao je avangardni pokret, koji je upoznao prvenstveno u Nemačkoj, gde je studirao, a kasnije postao jedan od organizatora velikih izložbi avangardne umetnosti u međuratnoj Rumuniji i saradnik svih avangardnih časopisa ovog perioda, oni su platforma gde se vizuelna umetnost susrela sa stvaranjem, sa filozofijom, sa svime što je značilo obnova umetničkog jezika. Bio je veoma blizak sa Marćelom Jankuom. Takođe, bio je veoma blizak sa Tristanom Carom, na primer, Ilarijem Voronkom, Jonom Kalugaruom, sa kojima su sarađivali u časopisu Integral“. U suštini, to je bilo u veoma bliskoj vezi, jer su se vrednosti i elite prepoznale i tražile društvo jedna drugoj. On je postao član Komunističke partije već 1942. Bio je to veoma težak period, kada je jevrejsko stanovništvo bilo proganjano, bilo je onih akcija koje su zapravo vodile, imale za cilj da dovedu do nestanka jevrejske nacionalnosti. Ali avangarda je, generalno, okupljala ljude sa levičarskim uverenjima. Ali prelazak na recept socijalističkog realizma obavljen je na nešto drugačiji način nego kod drugih umetnika. Fokusirao se na siromašne u Rumuniji. 30-40 godine su dokaz ovog interesovanja za radnike, za rudare, za ove klase koje nisu bile među najomiljenijima. Sama izložba, sa stanovišta koncepta, ima u vidu činjenicu da je bio aktivan u dva različita, ali gotovo jednaka perioda: monarhijskom i komunističkom, u kojem je svaki put bio vodeća ličnost. U prvom delu, očigledno, bio je promoter obnove umetničkog jezika koji je bio potreban našoj kulturi, tim pre što je bilo neophodno povezati se i sa internacionalnim duhom. A, u drugom delu davao je signale vezane za izvesnu slobodu stvaralaštva, izvesnu slobodu predstavljanja, što ga je na neki način vratilo elementima izražavanja korišćenim u međuratnom periodu. Naravno, bez istog dometa, bez istog daha, ali činjenica da su te stvari bile moguće nakon perioda ideološkog pritiska i ideološkog dogmatizma predstavljalo je veoma snažan signal za čehovske kolege“.


    Kalin Steđerean nam je takođe rekao o Maksijevoj aktivnosti u upravi muzeja umetnosti: Maksi je praktično konfigurisao postavku ovog muzeja. Znajte da su najbolji slikarski depoziti koji je Maksi postavio u ovom muzeju. On je sa ostalim kolegama konfigurisao Galeriju rumunske umetnosti i Galeriju svetske umetnosti. Imao je i ideju o paralelnim aktivnostima sa izložbenim i to za opštu kulturalizaciju javnosti i povezivanje umetnosti sa životom uopšte“.


    Tokom otvaranja, predsednik Federacije jevrejskih zajednica u Rumuniji, Silviu Veksler izneo je neka razmišljanja o Maksiju: Maksi je jedna od najkompleksnijih ličnosti rumunske umetnosti, ali je istovremeno i jedan od najistaknutijih jevrejskih umetnika u Rumuniji, zajedno sa Marćelom Jankuom, zajedno sa Viktorom Braunerom su, ako hoćete, najvidljiviji i najistaknutiji, lako prepoznatljivo prisustvo jevrejskih umetnika u Rumuniji. Maksi je istovremeno, kao umetnik, izuzetno kompleksna figura, čije stvaralaštvo uveliko varira u kontekstu epoha kroz koje je prošao. Neophodno je da, kada njegove slike se posmatraju, da budu predstavljen i kontekst u kome su nastale i u kome je Maki obavljao svoju delatnost. Iako je on tako istaknuta ličnost, istovremeno je, nažalost za šire društvo, mnogo, mnogo premalo poznata i onda činjenica da se takva izložba održava u Narodnom muzeju umetnosti posebna je šansa za one koji nisu poznavali njegovo stvaralaštvo“.


    Silviu Veksler nam je takođe govorio o Maksiju čoveku:Mislim da ne možemo da apstrahujemo ljude. Mislim da možemo doći do tačke kada shvatite da ponekad stvaranje nije vezano za određene negativne aspekte čoveka, ali ne možete to potpuno da izbrišete. Ako želite, najviše čuvena situacija ove prirode što se tiče Vagnera. I do danas Vagner je umetnik ne samo izuzetno kontroverzan, već, na primer, u Izraelu mislim da je bio samo jedan koncert. Istovremeno, ne možemo da ne smatramo Vagnerovo stvaralaštvo kao fundamentalno za operu. Ali ne slažem se sa pokušajima da se izbrišu negativni aspekti čovekovog života samo zbog njegovog stvaralaštva. To su dve stvari za koje mislim da se dopunjuju, moraju se znati paralelno i razumeti prava vrednost dela. I na kraju dana, neizbežno je da će ono što umetnik misli uticati na rad. Zato bih naglasio da je dodatna vrednost ove izložbe posvećene Maksiju to što predstavlja sve aspekte njegovog života. Ne to nije samo serija izloženih slika, što bi, siguran sam, bilo dobrodošlo samo po sebi, ali kontekst društva u kojem je stvarao, način na koji je njegov život evoluirao i transformisao, i kako je uticao na njegov rad, veoma su važni.

  • PROSLAVA NOVE GODINE U RUMUNIJI

    PROSLAVA NOVE GODINE U RUMUNIJI

    Iako je to pojedinim ljudima samo kalendarska konvencija, Nova godina slavi se na svim kontinentima. U rumunskoj tradiciji Nova godina je nazivana u prošlosti i Mali Božić jer su se svi običaji smene starog i novog dešavali u proleće. Verovalo se da Nova godina kreće od Božića, ili čak i ranije od Svetog Andreja, 30. novembra, ali su običaji koledanja i koledara bili obavezni za kraj jedne godine i početak druge.
    Predhrišćanski običaji igraju važnu ulogu u obeležavanju Nove godine. Pošto ovaj trenutak nema religioznu dimenziju, tradicija je maltene integralno sačuvana u vremenu. Stari solarni kult prenosi do dana današnjeg običaje u kojima su životinje glavni akteri. Tako imamo Igru Medveda i Igru Koze. Kostimi su pripremani nedelju dana pre Božića, a maske igrača govore o velikoj ekspresivnosti narodnih majstora, koji ih izrađuju dohovito i kreativno.
    Objašnjava Delija Sujogan, etnolog na Severnom univerzitetu u Baja Mare.
    Za Novu godinu koleda se u porodici, kod rodbine, kod komšija, kod prijatelja. Nisu opstala takozvana korinđanja puta. U pitanju su posebni satirični tekstovi. U Maramurešu će vas oduševiti koledanja vezana za novogodišnju noć, jer za razliku od drugih regiona, ovde drže do toga da korinđanje bude u obliku pesme.
    Ljudi u Maramurešu znaju jako puno lepih koleda, i hrišćanskih, ali i predhrišćanskih, sa puno simbola koji se tiču sunca i moći preporoda koje sunce i priroda donose.
    Meštani seoskih zajednica još uvek veruju da će im novogodišnja noć pomoći da dotaknu božanstvo. U narodnoj tradiciji, poruke koje su poslate ljudima u ključnim trenucima tokom godine, za velike praznike, za velike prelaske kojima se obeležava protok vremena jesu jedini istiniti događaji za zajednicu i za svakog njenog člana ponaosob.
    Detaljnije, Sabina Ispas, direktorka Instituta za etnografiju i foklor Konstantin Brailoju iz Bukurešta.
    Primećujemo seriju ceremonijalnih, svečanih aktivnosti, među kojima i običaj pod nazivom sorkovit kojeg praktikuju naročito manja deca. Isto takav je i običaj Plugušorul, korinđanje sa plugom za kojeg su zadužena bila deca, ali i Veliki plug za kojeg su brinuli odrasli, oženjeni, porodični ljudi. Prvobitno značenje Velikog pluga bilo je u cilju zaštite i osvećenja, obe kao deo svečane proslave velikog praznika, iz kog se koledanje izdvajalo kao običaj. Sorkovitori koji su koledali plugom obeležavali su Novu godinu, a praznovanje se u celini završavalo za Svetog Jovana. Ti posebni trenuci u godini kao što je Božić i Nova godina vezuju se za tradiciju otvaranja nebesa. U pitanju je percepcija i prihvatanje samog čina teofanije. U celoj svojoj moći božanstvo je silazilo na zemlju među ljude. Zbog toga kažemo da se otvaraju nebesa, jer je tada Bog mogao direktno da komunicira sa onim koga je stvorio, sa čovekom. Tada, u ovim posebnim trenucima, kada se otvaraju nebesa, ljudi mogu saznati o onome šta će im se desiti tokom godine koja sledi. Nije u pitanju oblik divinacije, kako bi se dalo pomisliti, već je to poruka koju Bog šalje ljudima u trenutku kada im je blizak.
    Isto u novogodišnjoj noći mlade devojke iz nekadašnjih zajednica mogle su sebi da proreknu sudbinu. Pred mikrofonom je Sabina Ispas.
    Postoje brojni običaji putem kojih ljudi pokušavaju da održe korektnu vrstu komunikacije sa božanstvom. Naročito mlade devojke, koje žele da saznaju hoće li se i za koga udati i kakav će im suđenik biti. One pokušavaju da dešifruju kvalitete budućih partnera, tako što porede izgled nekih skrivenih stvari koje one moraju da pronađu. Ako pronađu ugljenisano parče drveta, izabranik će im biti crnomanjast. Ako pronađu suvo granje, brak će im biti sa starijom ososbom.
    Za istoriju naše kulture, period od Božića do Svetog Jovana, do 7. januara jeste među najbogatijima u praznicima. Moderno društvo pretvorilo je proslavu Nove godine u priliku radovanja uz porodicu i prijatelje, ili priliku radovanja u javnom prostoru, sa žurkama koje se završavaju tek pred zoru prvog dana u godini.
  • PROSLAVA BOŽIĆA U RUMUNIJI

    PROSLAVA BOŽIĆA U RUMUNIJI

    Božić je, za Rumune, jedan od najvažnijih praznika u godini. Kao povod za zajedničku radost, proslava Rođenja Gospodnjeg ponela je u savremenom društvu komercijalne vrednosti. Međutim, čini se da duh Božića ostaje isti vekovima. Naročito u starim seoskim sredinama običaji su ostali gotovo nepromenjeni. Razgovara sa nama o detaljima praznika Sabina Ispas, direktorka Instituta za etnografiju i folklor Konstantin Brailoju“ u Bukureštu.
    Period prazničnih dana započinje sa pripremom još 23. decembra, a obuhvata period od praznovanja Božića, 25. decembra, i praznovanja Svetog Jovana po novom kalendaru, 7. januara. Tih 12 dana su praznični dani. Korinđanja dece uglavnom počinju 23, nekad i 24. decembra. Ove manifestacije otvaraju seriju rituala koji se vezuju za ove posebne zimske praznike. U tradicionalnom društvu značajan momenat bi moglo da bude muško korinđanje, koje je predstavljalo ritual integracije u zajednicu svake porodice i svakog člana porodice, njihovo uključivanje u sakralno vreme koje najavljuje Spasitelja. Poseban repertoar koleda odnosio se upravo na ovo integrisanje kuće, njenih stanovnika, svakog ponaosob, počev sa glavom porodice, njegovom ženom, decom koja su pred ženidbom i udajom, malom decom, a za specijalne prilike postojala su koleda za mrtve, ako je u kući neko te godine preminuo. Korinđašima su deljeni unapred za njih spremljeni darovi kao što je kolač, vino, i parče mesa.“
    Maramureš je verovatno jedna od malobrojnih regija u Rumuniji gde su božićni praznici ostali kakvi su bili, bez urbanog uticaja. Objašnjava Delija Sujogan, etnolog na Severnom univerzitetu u Baja Mare.
    Izuzetno je lepa proslava Božića u Maramurešu. Lepi su običaji koji se tiču pripreme Božiča i božićnog trodnevnog praznovanja, zatim su tu običaji koji se tiču izlaska iz prazničnih dana. Stalo nam je da se to obeleži jer svaka etapa ima svoje dobro očuvane rituale. Badnji dan igra možda i važniju ulogu od samog Božića. Na Badnji dan se po selima posebno slavi. Sprema se velika hrana, posti se, a za Badnji dan je važno da se uopšte ne jede. Postiti na Badnji dan znači žrtvovati se, očistiti sebe, da ti bude dobro tokom cele godine koja sledi, da budeš zdrav i rumen u obrazima. Božićni ručak je centralni elemenat Rođenja Gospodnjeg u svim zajednicama Rumunije. Pre ručka cela porodica klekne da se pomoli. Svi prisutni ustaju od stola u isto vreme, i to je znak dubokog duhovnog zajedništva. Kada padne veče,
    grupe momaka kreću sa zapaljenim bakljama da koledaju. Deo nošnje koju oblače jesu i šeširi na kojima stoje zadenuti mirta i muškatla.
    Pred mikrofonom je ponovo Delija Sujogan.
    Takođe na Badnji dan žena treba da spremi kolač koji će se izneti na sto kada se bude koledalo. U pitanju je okrugli kolač sa rupom na sredini, koji se stavlja na svečani peškir ispod kojeg se stavlja najzelenije seno, koje se posebno kosilo za ovakve praznične dane. Isto se sada mese i peku kolačići za male i velike korinđaše. Muškarac u kući treba sa tavana da skine orase, da donese jabuke, kuća mora da se ukrasi, a sto da se premesti na sred sobe. Veoma lep običaj iz ovog kraja nalaže da se noge stola vežu lancem. Ovo vezivanje čini se da bi sledeća godina bila cela, porodica ujedinjena, a kažu da se na ovakav način štite i životinje, da ostanu u kući, da ih ne ukradu, da ne poboljevaju. Prvi koji kreću u koledanje su deca grupisana po petoro, osmoro. U Maramurešu su ove grupe mešovite, odnosno ne kreću da korinđaju samo muškarci, ili samo devojke. Sve zavisi i od njihovih odnosa, jer se ne koleda samo u jednoj ulici, već i u ulicama gde oni žive ili gde su im prijatelji. Deca spremaju torbice i vrpcu kojom će vezati velike kolače. Na Badnji dan grupe koriđaša mogu krenuti i rano da koledaju, čak i prepodne i vrlo id dobro domaćini primaju.
    Period pre Božića za većinu građana jeste pravi maraton kupovine. Oni koji žele nezaboravne praznike kupuju jelku, ukrase i darove za prijatelje i rodbinu, a kulinarna specifika ovih praznika oduševljava prave gurmane. Ono što je najvažnije jeste da je Božić trenutak kada se ispravljaju greške i kada se obnavljaju ljudski odnosi, za novi početak.
  • Edicije rumunske književnosti na Sajmu knjiga „Gaudeamus“

    Edicije rumunske književnosti na Sajmu knjiga „Gaudeamus“

    U izložbenom kompleksu Romekspo u Bukureštu održan je od 7. do 11. decembra 29. Sajam knjiga GAUDEAMUS. Najčitaniji sajam knjiga u Rumuniji, u organizaciji javnog radija, vraća se, posle dve godine koliko se održavao onlajn, formatu koji ga je proslavio skoro trideset godina.
    Više od 600 izdavačkih dešavanja organizovani su na ovom izdanju Sajma knjiga Gaudeamus“, a više od 200 učesnika nudili su publici širok dijapazon izdavačke proizvodnje.
    Pozvali smo Eli Badika, koordinatorku zbirke N’autor Izdavačke kuće Nemira, i Dianu Jepure, portparola Izdavačke kuće Paralela 45 i koordinatorku edicije Prva ljubav da nam govore o ovim inicijativama, od kojih su dve uspele da aktuelnu rumunsku književnost iznesu u prvi plan. Edicija Prva ljubav, koju je koordinirala Diana Jepure, debitovala je sa pet romana rumunskih pisaca – Diane Đakar, Andreja Kraćuna, Andreja Dose, Aline Pjetrareanu, Kristine Ispas – i predstavljena je letos, na Sajmu knjiga, na Bookfest-u. Reč je o ediciji savremene književnosti posvećene mladoj publici koja se nastavlja sa novim izdanjima.
    Diana Jepure:
    Postoji neki kontinuitet, tako će u okviru ove edicije da se objavi i mikroroman Štefana Manasije, Platani iz Samotrakija. Štefan Manasija je pisac generacije 2000, veoma talentovan pisac, pesnik, eseista, prozni pisac, kog čitaoci veoma cene. Platani iz Samotrakija je njegova druga knjiga proze i može se porediti sa umetničkim filmom za gimnazijalce. Radi se o momku kom u traženjima pomaže ujak, u pitanju je topao, otvoren momak, i ta toplina glavnog lika se preliva u knjizi Štefana Manasije, za koju sam uverena da je gimnazijalci neće propustiti i da će je zavoleti. Onako kako sam u više navrata već rekla, zamolila sam bila naše pisce da napišu knjigu za tinejdžere, onakvu kakvu su oni želeli da čitaju kada su bili đaci, ali je nisu imali. Tako je krenula edicija Prva ljubav i pisci su se zaista trudili, tako da imamo nekoliko sjajnih mikro-romana. Takav je i roman Štefana Manasije, koji je imao promociju na Sajmu Gaudeamus na našem standu. Želim da naznačim da je ove godine na Sajmu štand Izdavačke kuće Paralela 45 jedan od najvećih standova naše kuće koju želimo da predstavimo u najboljem svetlu. Naša Izdavačka kuća je mnogostrana za više generacija i okuplja više žanrova za koje se Paralela 45 specijalizovala.
    Prošle su 4 godine od kada je izdavačka kuća Nemira pokrenula ediciju savremene rumunske književnosti Nautor“, koja na različite načine govori o svetu u kome živimo. Reč je o jednoj od najčitanijih zbirki aktuelne rumunske književnosti, a najnovija knjiga, veoma očekivana, jeste Solomonar“ Florina Kirkuleskua. O novitetima u ovoj ediciji govori Eli Badika, koordinatorka N’autor“.
    Knjiga Florina Kirkuleskua jeste realno knjiga događaj. Izuzetna je to knjiga sa svih tačaka gledišta, stilskih, ali i kao izabrana tema, jer promoviše lik najznačajnijeg rumunskog pesnika Mihaja Emineskua. I još je važnije što uspeva da Mihaja Emineskua uspešno humanizuje. Ne verujem da postoji neki drugi toliko značajan tekst da uspe da tako uverljivo predstavi portret Mihaja Emineskua. Ovo je portret izrađen izuzetno dokumentovano, eruditno, a ujedno originalno i duhovito. Navodim i da su nova izdanja kjiga iz edicije N’autor, roman Raluke Nađ Konj u moru labuda i Garažne priče Goorana Mrakića izašla u isto vreme i to me podseća na turneju koju smo sa ova dva autora imali 2018, posle promocije ovih knjiga. Među novostima koje su se mogle sresti na Gaudeamusu je i prvi roman Gorana Mrakića Mala zadovoljstva smrti, koji je objavljen ove jeseni. Ovo je knjiga koja nastavlja književno kartografisanje Banata, započeto u prethodnoj knjizi. Isto je ove jeseni objavljen i prvi roman-slagalica Horije Sibišteanua. Sa ovim mozaičnim romanom Horija Sibišteanu objavljuje već drugu svoju knjigu u ediciji N’autor. Naslov knjige je Pruži ruku, Tiberiu, a glavni lik je mladić koji traži svoj identitet i, čak pokušava da ga prihvati. On pokušava da obnovi sliku svog detinjstva u devedesetim i da sebe razume u sadašnjem trenutku. Među novinama je i roman Livija Orne, kog svi znaju kao matematičara, prevodioca, univerzitetliju, istraživača, pozorišnog kritičara. Posle debija sa knjigom Prošla budućnost 2020, ove godine se vraća knjigom Život kao neslana šala, prvim svojim romanom.
    Kao premijera u okviru sajma opremljena su sa partnerima Komična opera za decu i Udruženje Versus – dva prostora koja su namenjena interakciji naročito mladih posetioca. Državni konkurs Mirča Nedelču obraća se mladima i objedinjuje takmičare iz cele zemlje po novoj formuli, koja predviđa video eseje. Tema konkursa je Stogodišnjica od rođenja Marina Prede
  • „Metronom”, debi dugometražne fikcije reditelja Aleksandra Belka

    „Metronom”, debi dugometražne fikcije reditelja Aleksandra Belka

    Nakon premijere na otvaranju Les Films de Cannes a Bucarest, film je prikazan u više od 45 bioskopa u zemlji, a publika je nakon projekcija imala priliku da upozna ekipu filma.
    Radnja filma Metronom odvija se sedamdesetih godina, kada je grupa srednjoškolaca, fanova rok grupe Metronom čiju je muziku emitovala radio stanica Slobodna Evropa, napisala pismo njihovom uredniku Kornelu Kirijaku. Stvari se komplikuju kada Sorin, Anin dečko, dobije priliku da zauvek napusti zemlju sa celom porodicom, a dvoje ljubavnika moraju da se razdvoje. Glume u filmu Vlad Ivanov, Mihai Kalin, Alek Konovaru, Alina Berzunteanu, Mara Bugarin, Šerban Lazarović, Mara Vikol, Marius Bobok, Mihnea Moldoveanu, Andrej Mierkure, Mariuka Bosnea, Tiberiu Zavelea, Klaudia Soare, Eduard Kimak, Briana Makovej, Pamela Jobaži, Ana Bodea, Alin Oprea, Aleksandru Konovaru, Horaciu Bob, Aleksandru Nedelku, Danijel Tomesku.
    Razgovarali smo sa Marom Bugarin i Šerbanom Lazarovićem o tome kako su uspeli da se užive u ulogama adolescenata komunističke epohe i o izazovu glavnih uloga u filmu Metronom“. Buntovnički i ujedno romantični duh Ane je potpuno osvojio glumicu Maru Bugarin kojoj je ova uloga prirasla k srcu.
    Bilo je prilično teško razumeti Aninu unutrašnju snagu, kako ona nastaje i kako deluje u kontekstu prilično represivnog režima. Pokušala sam da se povežem sa likom i da ne stvorim distancu između nje i mene, s obzirom da Ana živi u sedamdesetim, a ja sam se rodila mnogo kasnije. Nisam htela da je gledam kao oblik bez sadržaja ni da je osuđujem, niti da sebe pozicioniram kao nekog ko joj je superioran. To je bilo vezano za tu ulogu najteže i ujedno je uloga bila i veliki izazov. Bilo mi je teško, ali i veoma lepo. Veoma važne su mi bile scene provedene u Bezbednosti, gde su mi partneri bili dvojica najboljih rumunskih glumaca, Vlad Ivanov i Mihaj Kalin.“

    Šerban Lazarović:
    Manje sam dana snimao od Mare, jer sam se dosta kasno priključio projektu, a sa rediteljem Aleksandruom Belkom razgovarao sam o liku i o njegovoj evoluciji na filmskom setu, baš pred početak snimanja. Puno su mi ti razgovori pomogli, tako da sam se brzo uklopio u atmosferu same priče. Retrospektivno gledajući, mogao bih da navedem i stvari koje me odvajaju od Sorina, glavnog lika u filmu. Siguran sam da ja ne bih tako reagovao kako je on reagovao. Dešavalo mi se da mi ljudi kažu tokom sesija Q & A da ne mogu da se poistovetim sa Sorinom, jer ne znam kako bi mi bilo da sam u tom periodu živeo. Ipak ostajem pri svome da ne bih nikad zauzeo takav stav prema voljenoj osobi, da bih bar pokušao da je upozorim.
    Razgovarali smo sa Marom Bugarin i Šerbanom Lazarovićem, nosiocima glavnih uloga u Metronomu, i o reakcijama publike.
    Mara Bugarin:
    Za mene su reakcije publike veoma relevantne i važne, a reči gledalaca su me ganule i poželela sam da nastavim, da radim to što radim. Shvatila sam da i film ima neku vrstu terapeutskog efekta, kad su gledaoci počeli da se ispovedaju, da dele sa nama veoma intimne događaje koje su doživeli u komunizmu. Veoma je dirljivo kada ti se poveravaju takve priče, jer shvataš da samim svojim prisustvom u filmu čija se radnja odvija u vreme kad ja nisam živela, pomažeš i navodiš ljude da kažu stvari koje inače možda nikada ne bi rekli.
    Šerban Lazarović:
    Stvarno mi je puno značila reakcija rumunske publike, naročito što se radi o priči koja se desila u vreme komunizma. Bio sam znatiželjan da vidim kako će publika reagovati i Mara je u pravu, u većini slučajeva kada imamo projekcije, prilaze gledaoci i pričaju sopstvena iskustva iz mladosti, iskustva toga doba. I veoma je interesantno što ljudi imaju poverenja, što sopstvene priče porede sa pričom koju su odgledali na filmu.
    Metronom je stručna periodika vrlo dobro primila. Časopis Variety smatra de je ovo pametno urađen film kao omaž jednoj prokletoj generaciji u Rumuniji i da je ovaj lagani i maštoviti stilski debi više od rumunske drame Romea i Julije. Metronom je prelepi kinematrografski uzorak piše The Upcoming, dok Cineuropa beleži da u industriji filma gde su kineasti retko kada zaiteresovani za mlade ili ženske protagoniste, lik Ane iz Metronoma postaje odistinski svetao simbol jednog životnog stava.