Radio România Internațional

Category: Klub kulture

  • „Noćni trening“, kratkometražni film nagrađen na Festivalu „Anonimni 2023“

    „Noćni trening“, kratkometražni film nagrađen na Festivalu „Anonimni 2023“

    Noćni trening“, kratkometražni film nagrađen na Festivalu Anonimni 2023“ Nagrada publike za najbolji kratkometražni film na Međunardonom festivalu nezavisnog filma Anonimni 2023” dodeljena je filmu Noćni trening” u režiji Bogdana Aleksandrua. U početku je na takmičenje kratkometražnog filma bilo upisano 100 filmova, a za finalno takmičenje filmski kritičar Jonuc Mareš izabrao je 12 naslova, od kojih većina u potpisu značajnih autora rumunske kinematografije. Film reditelja Bogdana Aleksandrua takođe je ušao u takmičenje Dani rumunskog filma na TIFF-u (Transilvania International Film Festival), selekciji koja uključuje neke od najboljih novijih rumunskih filmova.


    Tek što je magistrirao filmsku režiju na Nacionalnom univerzitetu za pozorište i kinematografiju (UNATC) “I.L. Caragiale” u Bukureštu, Bogdan Aleksandru je već po drugi put učestvovao u Anonimnom, u konkurenciji kratkog filma. Prošle godine je bio u Sfantu Georgeu, mestu gde se održava godišnji festival, sa svojim prvim kratkim filmom “Naša kuća”. Razgovarali smo sa Bogdanom Aleksandruom o temi njegovog filma i reakcijama javnosti na Festivalu Anonimni:


    Drugu godinu učestvujem na Festivalu ANONIMNI, u konkurenciji kratkog filma, a takođe je ovo i druga godina da je sam Festival veoma poseban i veoma specifičan. Upoznao sam ljude koji prave rezervacije mesecima unapred kako bi mogli da učestvuju na Festivalu, za koji se zna da je smešten na prilično izolovanoj lokaciji. Nema mnogo stvari koje treba raditi u Sfantu Gheorgheu i to je izvanredno, da se ljudi okupljaju tamo da gledaju filmove, otuda i posebna atmosfera. Bio sam prisutan i sa filmom i bilo mi je drago što sam uspeo da stignem. Za mene je veoma važno da stupim u kontakt sa našom publikom, veoma posebnom i veoma posvećenom publikom. Osim toga, ova nagrada, nagrada publike, se dodeljuje mladim filmskim stvaraocima putem glasanja, fizički i onlajn, i za mene je to, rekao bih, bilo formativno iskustvo.


    Tokom festivala svaki kratkometražni film ima pravo na dve projekcije. Jedan od njih takođe ima sesiju pitanja i odgovora i to je zapravo jedini put kada ste pred publikom i imate direktnu interakciju sa njom. Reakcije su mi delovale prilično entuzijastično, a ja sam bio srećan jer sam želeo da snimim jedan kratki film prilično prijateljski nastrojen prema publici, sa elementima horora, rekao bih čak i trilera, u najklasičnijem smislu. Stoga sam očekivao da će film biti prihvaćen, ali nisam očekivao ovu nagradu. Jer čak i ako je film više pop, više film za široku javnost, on ipak ima prilično osetljivu temu za Rumuniju – odnos dvoje ljudi istog pola“.


    Bogdan Aleksandru je izjavio da je pristalica queer bioskopa, koji se može u Rumuniji još uvek smatrati eksperimentalnim. On ne žuri da debituje u dugometražnom filmu, jer ga je trenutno opčinio kratkometražni, za koga smatra da ga još uvek nije dovoljno proučio:


    U Rumuniji još uvek ima veoma malo queer bioskopa, odnosno bioskopa koji da pričaju priče, koje imaju kao glavne likove osobe istog pola. Ipak ovaj žanr filma je rađen i ranije, ali prvi rumunski queer film je došao dosta kasno, 2006, kada je Tudor Đurđu režirao film Bolesne veze”. Mislim da ima mnogo ovakvih priča koje nisu ispričane ili nisu imale priliku da budu ispričane do nedavno, i zainteresovan sam da to malo izložim. Sada me zanima ova oblast kratki film, koji se svakako može smatrati vežbom ili treningom. Ali smatram da je kratki film vrsta za sebe, veoma vredna, pa ću bar u narednih nekoliko godina nastojati da istražim šta je u njemu specifično. Odnosno, pokušavam da izbegnem snimanje kratkih filmova koji bi mogli da izgledaju više kao početak ili demo snimak igranog filma. To nameravam za sada. Kasnije ne znam šta ću jer sam još dosta mlad i brzo menjam interesovanja. Ako govorimo o rumunskoj kinematografiji, čini mi se da ona prolazi kroz dobar trenutak i u Anonimnom je bilo zadovoljstvo biti u selekciji u kojoj su većinu činile filmske autorke. Mnoge od ovih umetnica su i moje prijateljice i uživam u njihovom delu.


    Mislim da je dobro što se pojavljuje sve više komercijalnih filmova, što izgleda da ova pojava raste. Mislim na filmove tipa Teambuilding, koji su doneli prilično velike prihode bioskopima, nešto što se retko dešava kada su u pitanju rumunski filmovi. Mislim da je to dobro jer bi ovaj žanr tako mogao malo da promeni perspektivu Rumuna i njihovo gledanje na rumunski film, ali i, očigledno, iz komercijalne perspektive. Mislim da bi funkcionalna industrija trebalo da ima obe vrste filma, i umetničke i komercijalne.”


    Distribuciju filma Noćni trening” čine Andrej Đurđa, Tiberius Zavelea, Gabriel Spahiu, Mark Titieni, Rareš Ularu, Horaciu Bačila, Vlad Tudoran, Robi Brage, Antonio-Daniel Petrika.

  • „Za jednu varvarku“, nova knjiga Saviane Stanesku

    „Za jednu varvarku“, nova knjiga Saviane Stanesku

    Za jednu varvarku“, nova knjiga Saviane Stanesku Nova knjiga dramskih tekstova Za jednu varvarku“ Savijane Stanesku objavljena je nedavno u izdavačkoj kući Tracus Arte i promovisana je u knjižari Cărturești Verona“ u Bukureštu. Na promociji knjige prevedene na engleski, za koju je uvodnu studiju napisala Diana Benea — govorili su direktor Nacionalnog muzeja rumunske književnosti, Joan Kristesku, pozorišni kritičar Oana Kristea Grigoresku i režiser Andrej Mažeri. Glumica Adelaida Zamfira (koja je igrala u prvoj predstavi Saviane Stanesku Jeste li znali da vozovi pričaju priče o kraljicama?“) pročitala je nekoliko monologa iz knjige.


    Zadnjih dvadeset godina, Saviana Stanesku je značajno ime američke dramaturgije, predstavnica prožimanja Istoka i Zapada, kultura i tradicije različitih pozorišta absurda i karnevalskog realizma Istočne Evrope i psihološkog američkog realizma. Ako bi aktivnost ove autorke mogla da se sažme u metaforu mostova koje ona darežljivo gradi među kontinentima, kulturama, umetnicima različitih prostora i jezika, onda se sa ovim izdanjem knjige otvara još jedan most prema rumunskoj publici, kroz seleksiju svežih predstava, koje su postavljene i objavljene u zadnjoj deceniji.“ Tako piše Diana Benea u svojoj uvodnoj studiji u knjizi Za jednu varvarku“.


    Saviana Stanesku je osvojila Nagradu UNITER za najbolju predstavu 2000. godine. Njene prve predstave na rumunskom (Infanta. Način upotrebe; Odbrojavanje) postavili su reditelji Radu Afrim, Theo Hergheleđiu, Anka Marija Kolceanu, Tudor Cepeneag. Povodom promocije svoje nove knjige u Rumuniji, Saviana Stanesku govorila je o njenom balansiranju između ta dva prostora, između rumunskog i američkog prostora i o prelasku iz jedne književnosti koju su obeležile istočno-evropske realnosti u globalno” pisanje.


    Ovi mostovi između dve kulture, ova In-betweenness, ovaj osećaj života između dva sveta, između dva kontinenta, između dva jezika, i još mnogo toga između, obeležili su me u poslednje vreme. Zato, način na koji pišem pokušava da opiše ovo balansiranje među identitetima, kulturama i kontinentima. Ja se u Americi šalim, i kažem da sam američki pisac već 22 godine, jer sam u Ameriku stigla 2001. I počela od nule. Od onda sam počela da pišem na engleskom. Što znači, da sam ja kao američki pisac nekako stara samo 22 godine. Naravno, imam nešto više godina kao dramaturg i rumunski pisac, ali je meni bilo važno da se iznova osmislim, da počnem od nule. Onako kako je ovde, na promociji rečeno, moja je radoznalost živa očuvana, i svakog me dana zanima da vidim šta se u svetu dešava. To možda izvire iz mog novinarskog sveta, a možda i zbog toga što sam uvek volela da istražujem neke teme. Uvek su me neki domeni više interesovali, od matematike i književnosti, od tehnologije informacije do plesa. I za mene sve to nalazi svoje mesto u načinu na kom ja pišem dramske tekstove. Radoznala sam po prirodi, i važno mi je da u predstavi otkrijem stvarnost trenutka. Važno mi je da stvorim dramatičnu situaciju, da stvorim priču.”


    Ako se u početku, kada je počela da piše dramske tekstove na rumunskom, Saviana Stanesku interesovala naročito za oblast apsurda, od kada je u Americi, njeni su tekstovi proširili svoju socio-političku rezonansu.


    Saviana Stanesku


    Kad sam došla u Sjedinjene američke države naišla sam na emigrantsku stvarnost. Bilo mi je teško da krenem od nule, bilo mi je teško da budem različita, da vidim da nisam priznata, da me ne smatraju da igram u istoj ligi sa piscima odande. Tako da sam opet krenula od nule, pokušala sam da pokažem šta umem da radim, pokušala sam da učim od ostalih. Nekako ta nova stvarnost sa kojom sam suočena naterala me je da shvatim da sam u Rumuniji bila razmažena. U Rumuniji sam sebi dozvoljavala da dotaknem oblast apsurda, da pobegnem ka drugim svetovima. U Americi sam se suočila sa finansijskim poteškoćama, sa brutalnim svetom, naročito u Njujorku. Krenula sam od nule, postala studentkinja, iako sam u Rumuniji bila priznat pisac. Ima nečeg snažnog u tome kad ponovo kreneš ispočetka. Kako piše i Diana Benea u predgovoru knjige Za jednu varvarku”, proživela sam i društveno-političke trenutke. A u Americi se mom pisanju pridodala još jedna tema: odnosi sila među državama. Shvatila sam da je odnos sila različit, ne može se porediti percepcija SAD i percepcija Rumunije. Razumela sam da sam u drugom svetu, svetu sile, svetu ekonomske dominacije, svetu sa rasialnim i rodnim problemima, svetu sa različitim ekonomskim problemima od onih u Rumuniji.


    Trebalo je da se prilagodim, da prepoznam drugi ritam. Naravno, u mojim je predstavama ovaj novi vid stvarnosti prisutan. Pošto sam empata, ako živim u datom mestu, napisaću predstavu koja da odražava probleme tog mesta i te sredine, uz nadu da će moj tekst govoriti i na širem nivou, da će globalno odjeknuti.”


    Trenutno je Saviana Stanesku univerzitetski profesor dramskog pisanja u savremenom pozorištu Ithaca College, nakon što je 8 godina predavala u New York University, Tisch School of the Arts.

  • Omaž Mirči Kartareskuu u Institutu Servantes u Bukureštu

    Omaž Mirči Kartareskuu u Institutu Servantes u Bukureštu


    Institut Servantes u Bukureštu bio je domaćin jednog veoma posebnog i važnog događaja: Svečanosti omaža u Rumuniji Mirči Kartareskuu, inače najpoznatijeg rumunskog savremenog autora u hispanskom svetu. Povod događaja bila je dodela Nagrade FIL za književnost na romanskim jezicima, izdanje 2022, u okviru najvećeg sajma španskog jezika – Međunarodnog sajma knjiga u Gvadalahari (FIL) – piscu Mirči Kartareskuu. Događaju koji je organizovao FIL Gvadalahara, a čiji je domaćin bio Institut Servantes u Bukureštu, prisustvovali su novinari, književnici, kao i verni čitaoci ovog rumunskog pisca. Dulse Marija Zunjiga, direktorka Nagrade FIL Gvadalahara za književnost na romanskim jezicima, Karmen Mušat, direktorka časopisa Observator Cultural”, i Oana Fotake Dubalaru, književna kritičarka, govorile su o delu Mirče Kartareskua, čiju verziju na španskom potpisuje prevodilac Marian Očoa de Eribe, a objavila je izdavačka kuća Impedimenta u Madridu.


    Mnogostruki pisac, sa maksimalističkim stilom, koji se u potpunosti uklapa u tradiciju univerzalne književnosti, stavljajući svoje čitaoce iz celog sveta pred oniristička i egzistencijalna pitanja“, koji ima integrativno, maštovito i blistavo delo, kombinujući fantastične i realističke elemente, spekulativne fikcije koje istražuju konstrukciju identiteta, počevši od graničnog i perifernog prostora ka evropskom pejzažu“. Ovako je žiri Nagrada FIL 2022. obrazložio svoj izbor rumunskog pisca Mirče Kartareskua, među osamdeset drugih pisaca koji su se kandidovali. Nagrada FIL za književnost na romanskim jezicima je najveće priznanje Međunarodnog sajma knjiga u Gvadalahari i dodeljuje se za životno književno delo. Karmen Mušat govorila je o svom iskustvu člana međunarodnog žirija Nagrade FIL za književnost na romanskim jezicima i o važnosti književnosti Mirče Kartareskua.


    Porodica romanskih jezika je veoma jaka i nije lako izabrati, kada u nju uđu prvorazredni pisci iz Francuske, Italije, Španije, zapravo iz svih zemalja romanskih jezika u Evropi i, očigledno, iz Latinske Amerike. Tako da činjenica da je Rumunija dva puta birana za Nagradu FIL — preko svojih predstavnika Normana Manee, 2016. i Mirče Kartareskua, 2022. — mnogo govori o vrednosti rumunske književnosti i o interesovanju prema rumunskoj književnosti koja postoji kod ljudi iz različitih krajeva sveta. Mirčea Kartaresku se s pravom smatra jednim od velikih svetskih prozaista. Sa moje tačke gledišta, Mirčea Kartaresku je pesnik koji je preispitao rumunsku poeziju. Posle svojih knjiga: Svetionici, Vitrine, Fotografije (1980) i Levant (1990) se više ne može pisati onako kako se pisalo ranije u rumunskoj književnosti. To je promenilo pesnički jezik, promenilo je i pesničku formulu. U rumunskoj književnosti, mislim da postoje samo četiri pesnika koji su to uradili pre njega. Drago mi je, stoga, što se žiri Nagrade FIL opredelio za Mirču Kartareskua, jer se kroz njega, kroz njegovo posebno delo, otvara prozor u rumunsku književnost još jednom i od velike koristi, mislim, za sve rumunske pisce.”


    Tokom primanja Nagrade Fil, novembra 2022, u Gvadalahari, Mirčea Karteresku je govorio o poeziji i pesnicima:


    Ne možemo zamisliti odsutnije prisustvo, ne možemo zamisliti dramatičniju sudbinu, danas, od sudbine pesnika, koji odlučuje da ceo svoj život posveti umetnosti.(..) Nikad nisam bio ništa drugo do pesnik… Poezija je osvetlila ceo moj život. Čak su i moji romani, u stvari, pesme.Uvek sam pisao poeziju kao oblik slobode , solidarnosti, empatije za sve ljude. Pisao sam protiv ratova i diskriminacije svih vrsta…“.


    U Institutu Servantes Mirča Kartaresku je govorio o svojoj fascinaciji književnošću i latinoameričkim svetom.


    Osvojio me je ovaj svet, koji je Rumunima veoma poznat, jer su Rumuni nesumnjivo slični Latinoamerikancima. Slični su, pre svega, očigledno, po jeziku, ali su slični i po pitanju istorije. Imamo zajedničku istoriju diktatura i nažalost imamo isti jaz između bogatih i siromašnih. I naročito, imamo maštovitu književnost, mislim da nas to najviše spaja.Za nas eksplozija latinoameričke književnosti 60-ih godina nije bila tako veliko iznenađenje, jer smo i mi imali fantastičnu književnost koja je počinjala sa Mihajom Emineskuom i nastavljala se sa Vasileom Vojkuleskuom i drugima, sve do naših pisaca iz šezdesetih godina. Zato to nije bilo iznenađenje, već velika radost i potvrda da književnost i proza moraju da imaju zrno poezije, kap fantastike, oreol magičnog. Sve sam to pronašao kod Gabriela Garsije Markesa, kod Marija Vargasa Ljose, Alfreda Brajsa Ečenikea, Huana Rulfa, i kod velikog meksičkog pisca Karlosa Fuentesa, kao i kod drugih značajnih pisaca. Mi smo se posle trudili da im budemo nalik. Mnogo smo naučili od ovih pisaca, i potrudili smo da pišemo po istoj liniji, ostajući na kraju krajeva samo svoji, sa uključenim filterom mašte, fantastičnog, nadrealnog u ovom svetu, kroz sopstvenu istoriju, kroz sopstvene percepcije.”


    Mirčea Kartaresku je objavio preko 30 knjiga, od kojih su njegovi najvažniji spisi: Teodoros“, Travesti“, Orbitor“, Solenoid“, Nostalgija“, Zašto volimo žene“, Melanholija“, Pesme ljubavi“ , “Sve”, “Ništa”, “Levant”. Njegovo delo, prevedeno je na više od 25 jezika, dobilo je prestižne nagrade u Rumuniji, ali i u inostranstvu: Nagradu Tomas Man“ u Nemačkoj (2018), Nagradu Formentor u Španiji (2018), Nagradu Gregor fon Recori“ u Italiji ( 2015), Austrijsku državnu nagradu za književnost (2015), Nagradu grada Lajpciga za evropsko razumevanje (2015), Nagradu Euskadi de Plata“, Španija (2014), Veliku nagradu za poeziju u Srbiji (2013), Spicher-Leuk“ u Švajcarskoj (2013), Nagradu Vilenica“ u Sloveniji (2011).

  • Art Encounters

    Art Encounters

    U maju je u Temišvaru, u okviru kulturnog programa Temišvar 2023: Evropska prestonica kulture“, otvoreno 5. izdanje Bijenala “Art Encounters”, “My Rhyno is not a Myth”. Sadašnje izdanje posvećeno je ukrštanju umetnosti, nauke i fantastike, istražujući njihov potencijal da povrate stvarnost kao mrežu složenih procesa. Bijenale se održava u 15 jedinstvenih prostora Temišvara, aktivirajući niz od 23 prostora kroz događaje, performanse, projekcije i konferencije. Više od 60 umetnika iz 20 zemalja prisutno je na Bijenalu Art Encounters.


    Euđen Kožokariu je razgovarao je na otvaranju bijenala sa Ovidiom Šandorom, predsednikom Fondacije Umetnički susreti“, preduzetnikom iz Temišvara i jednim od najpoznatijih kolekcionara savremene umetnosti:


    Reč je o 5. izdanju Bijenale Art Encounters”, projektu koji je Fondacija Art Encounters” pokrenula još 2015. godine, projektu koji pokušava da podrži, pre svega, savremenu umetničku scenu u Rumuniji, kako putem podrške koju daje posebno mladim umetnicima u mogućnosti da stvaraju posebna dela za Bijenale, ali pre svega, u stvaranju okvira gde savremena rumunska umetnost, savremena umetnost istočne Evrope vode direktan dijalog sa međunarodnom umetnošću. Skup događaja, pored očiglednih izložbi, uključuje i konferencije i performanse, veoma gust posrednički program itd. Rumunija i u savremenoj umetnosti, kao i u mnogim drugim kulturnim oblastima, ima veliki broj veoma talentovanih i kreativnih umetnika, ali ovim umetnicima je potrebno stvoriti kontekste u kojima oni mogu da izlažu, u kojima mogu biti vidljivi, da se uključe u dijalog sa međunarodnim umetnicima, sa kustosima, sa kolekcionarima, sa institucijama savremene umetnosti u zemlji i inostranstvu. To je ono što pokušavamo da stvorimo — platformu za dijalog savremene umetnosti.”


    Ovidiu Šandor nam je govorio o kustoskom timu i procesu selekcije umetnika:


    Kao što je to slučaj na svakom izdanju, pozvali smo jednog kustosa, ovde je to Adrian Notz iz Švajcarske, koji nam je predložio da pozovemo ekipu mladih kustoškinja, koje su, pod navodnicima, bile njegove učenice u kustoškoj školi koju smo mi organizovali pre dve godine. Kao kod svake bijenale, procesa gde podržavamo kustosa ili kustose da istražuju region, Rumuniju i zemlje u okruženju, prilikom poseta gde mi pokušavamo da im omogućimo da se oni sretnu sa mladim umetnicima, umetnicima istoričarima, da bolje razumeju ono što se dešava u savremenoj umetnosti ovog regiona, tako da njihova selekcija odrazi mnoštvo i različitost umetničkih pozicija u ovoj regiji. Ovo je proces koji se sve bolje i bolje odvija, jer smo došli do 5. izdanja. Ovo je trajan proces i potrebno je puno truda. Ekipa koja stoji iza Bijenale je velika, od kustosa do umetnika, od ljudi koji se bave produkcijom, ljudi koji postavljaju izložbe, cele ekipe posrednika, ljudi koji se bave komunikacijom, ljudi koji obavljaju finansijski i pravni deo posla itd. Verujemo da je razvoj ovih ljudi i iskustvo koje svi okupljamo na svakom izdanju takođe nešto važno. Rumuniji je potrebno više kulturnih menadžera, kulturnih menadžera sa što više iskustva, jer kultura ne može samo da se proizvodi, već se mora i pokazati, mora se posredovati, mora se promovisati. Takođe se trudimo da damo svoj doprinos ovom poslu“.


    Kakav je koncept Bijenala Art Encounters” 2023?” Koja je poruka preneta široj javnosti?


    Ovidiu Šandor:


    Umetnost, nauka, fantastika“ je, čini mi se veoma aktuelna tema. U osnovi, umetnost i nauka nam nude dva različita sistema da sagledamo svet, da sagledamo svetske probleme, da pogledamo našu potencijalnu budućnost. I mislim da je možda ovo razdvajanje između umetnosti i nauke, razdvajanje koje se pojavilo pre nekoliko stotina godina, možda još uvek veštačko, a zapravo, način na koji umetnici gledaju na svet, način na koji naučnici gledaju na svet jesu komplementarni načini razumevanja problema. Mislim da svi shvatamo da tehnologija igra sve važniju ulogu u našim životima, sa dobrim i lošim stranama, koje tehnologija donosi. To je nešto što su umetnici primetili. Mislim da je veštačka inteligencija danas svima na usnama, i svi smo zabrinuti. Tako da mislim da je ovo bijenale koje bi trebalo da bude interesantno ne samo za redovnu publiku savremene umetnosti, već i za mnogo širu publiku.”


    Diana Marinku, umetnički direktor Art Encounters” detaljno nam je pričala o umetnicima učesnicima i o spoju umetnosti i nauke na Bijenali “Art Encounters” 2023:


    To je, zapravo, slagalica između umetnika, između različitih institucija, i veoma je važno da ova plejada partnera koji nam se pridružuju sa svakim izdanjem postaje sve veća i raste interesovanje za savremenu umetnost u Temišvaru. Veoma je raznolika selekcija ove godine. Imamo umetnike sa radovima različitih vidova izražavanja, od instalacije, slikarstva, skulpture, fotografije, videa. Zaista je ovo kompleksno bijenale. Kustos koji je naš gost Adrian Notz, zamislio je spoj umetnosti i tehnologije, umetnosti i nauke, da bi publici poslao poruku o načinu sporazuma ovih oblasti, o spoznaji i prepisivanju stvarnosti, koja nikada nije odvojena. Umetnost je uvek bila u vezi sa drugim domenima i sa svakodnevnim životom. To je bijenale gde vidimo mnoge umetnike koji eksperimentišu sa najnovijim tehnologijama i najoriginalnijim konceptima, ali u isto vreme imamo i istoričare-umetnike koji dolaze sa perspektivom koja se danas može reinterpretirati. … Mislim da je veoma važno da stalno izlazimo iz okvira naše oblasti i pokušavamo da se povežemo sa onima koji možda imaju drugačija znanja od vizuelnih, ali koja su podjednako zanimljiva.“

  • SAJAM UMETNOSTI MoBU

    SAJAM UMETNOSTI MoBU

    Krajem maja, u Bukureštu, u prostorijama vazduhoplovnog hangara, u Romaeru, održano je prvo izdanje Bukureštanskog međunarodnog sajma umetnosti — MoBU”. Učestvovalo je više od 30 umetničkih galerija, oko 200 vizuelnih umetnika, bilo je događaja, prezentacija, radionica, performansa i projekcija.


    Razgovarali smo sa direktorkom sajma Demetrom Arapu o ovom događaju:


    Ima više od 200 umetnika, 30 galerija, umetničkih prostora koji se dodaju cifri od 30 štandova čak i nezavisnih umetnika. Imamo i kutak pod nazivom Take off“, izložbu koju smo organizovali specijalno za ovo prvo izdanje. Nekako naslov “Take off” – “Poletanje” je takav jer smo u vazduhoplovnom hangaru. Konkretno radimo godinu dana. Ideja se javila odavno. Mnogo je posla, a prostor je veoma veliki, pa, možete zamisliti. Težak je to posao u svakom slučaju. Predložili smo da se to organizuje u industrijskoj hali. To je bila namera, da bude sve nekako sirovo, da ima veliku visinu, prirodnu svetlost i da osigura slobodu kretanja, da može da primi mnogo savremene umetnosti, jer je to ono o čemu se radi, i u svim njenim izrazima. Od samog početka smo krenuli da radimo program konferencija i radionica, tako da nam je u svakom slučaju bio potreban veliki prostor. I Romaero se na naša traženja dobro uklopio. To je prostor gde su se i ranije organizovali koncerti i žurke, odnosno atraktivan je i možete ga popuniti na mnogo načina“.


    Direktorka Demetra Arapu ispričala nam je i kako je javnost dočekala ovaj novi sajam umetnosti, kako je organizovan i kakvo su interesovanje za njega pokazali kolekcionari:


    Dočekan je kako sam želela, uključila sam se i lično, mi smo se uključili. Ovo je rezultat koji smo želeli i dobili smo pozitivne reakcije i javnosti i galerista sa kojima smo se sprijateljili i sa kojima smo stvorili čvrstu strukturu i radimo zajedno na divan način. Nije bilo incidenata, nije bilo animoziteta, suprotstavljenih diskusija. U principu, stvari su išle dobro i u pogledu lične saradnje i između galerija, između svega ostalog što je uključeno u organizovanje takvih događaja. Imali smo važne konferencije i goste, poput francuskog pisca Paskala Bruknera. Diskutabilno je da li postoji kolekcionarsko tržište ili solidna platforma. Moje mišljenje je da postoji kupovna moć, postoji apetit za savremenu umetnost, možda ima i za druge vrste umetnosti, ali moja specijalnost je savremena umetnost i tu je moj fokus. E sad, brojčano, ne bih znala kako da se izrazim. Ima ljudi koji žele da kupe, iz ličnih razloga, nezavisno da li je to njima poklon, ili je to investicija. Imam svakakvih pitanja. Najvažnije je početi negde. Ideja je da je ovo prilika da se savremena umetnost vidi na mnogo načina, u mnogim sredinama, umetnici su bili ovde, većina, sreli ste ih na štandovima i razgovarali ste sa njima. Izuzetno je, takođe je tu platforma za umrežavanje. Videla sam, naravno, kolekcionare koje svi poznajemo, ali nećemo sada da pravimo spisak, dešava se kod nas i to me raduje.”


    Jedan od najatraktivnijih događaja sajma predstavljala je retrospektivna izložba poznatog likovnog umetnika i švajcarskog pisca , poreklom iz Rumunije, Daniela Spoerija. Umetnik je pronalazač struje Eat Art“ i bio je jedan od pokretača Nouveau Realisme“, umetničke struje kroz koju se umetnički transponuju predmeti iz svakodnevne stvarnosti. O učešću poznatog umetnika na MoBU, Demetra Arapu je izjavila:


    Saradnja sa Danijelom Spoerijem, u ovom slučaju sa njegovim životnim galeristom po imenu Tomas Levi, vlasnikom Galerije Levi“ u Hamburgu je funkcionisala upravo tako, trofično i organski, koliko i saradnja sa galeristima, kako sa domaćima, tako i sa stranima. Išli smo najispravnijim i najutabanijim putem. Jednostavno smo nazvali, interesovali smo se i odlučili da ga pozovemo, kao umetnika rumunskog porekla koji ovde nije mnogo poznat. Doneli smo 120 radova iz najznačajnije serije koje je on kreirao, kao one iz serije Sevilja“ Black Series“. Bio je polaskan. Za otvaranje nam je poslao i video pozdrav i ohrabrenja gde je rekao da je apsolutno počastvovan i presrećan što smo uspeli da ovo organizujemo.”


    Kritičar umetnosti i istoričar Pavel Šušara želeo je da doda neke ideje o retrospektivi Daniela Spoerrija:


    Poreklom je iz Galaca. Otišao je kao dete. Imao je 10 godina kada je otišao iz Rumunije. Rođen je u jevrejskoj porodici i roditelji su emigrirali sa njim. Pokretač je jedne od najvažnijih struja i stavova koji pripadaju gruboj i neposrednoj stvarnosti, nekako zaustavljajući uobičajene trenutke, svakodnevne trenutke u životu čoveka i u životu zajednice, u snimcima koji su nekako postali dugogodišnji svedoci ljudske prirode, u njenim ne naročito uzornim, već u običnim trenucima. A njegova sposobnost da ovu stvarnost uhvati kroz izreze, da uspostavi drugu stvarnost, kroz kolaže objekata, kao i promenom spoja između elemenata, promenom sintakse, takođe stvara novu umetničku morfologiju, stvara apsolutno iznenađujuće slike i apsolutno neverovatne predmete.”

  • DANI rumunskog filma na TIFF-u

    DANI rumunskog filma na TIFF-u

    U selekciji su neki od najboljih rumunskih filmova u protekloj godini, ali i produkcije koje će svetsku premijeru imati tokom festivala, u Kluž-Napoki. Među odabranim igranim filmovima je crna komedija Dobri ljudi” (u režiji Pola Negoeskua), veliki dobitnik ovogodišnje Gala nagrade Gopo, ali i triler Prema severu”, igrani prvenac Mihaja Minkana, koji je svetsku premijeru imao u Veneciji. Smatran psihološkim trilerom, Prema severu” predstavlja jednu od najambicioznijih produkcija rumunske kinematografije poslednjih godina. Projekat je koprodukcija pet zemalja: Rumunije (deFilm), Francuske (Remora Film), Grčke (Studio Bauhaus), Bugarske (Screening Emotions) i Češke Republike (Background Films). Radnja filma smeštena je u 1996. godinu i odvija se na teretnom brodu koji prelazi Atlantski okean i stiže do Amerike. Na tom brodu, Džoel, filipinski mornar otkriva rumunskog putnika koji se tajno ukrcao. Znajući da je mladić u opasnosti da bude bačen u more ako ga otkriju kapetan ili oficiri, Džoel pokušava da ga spase. “Smela i nepokolebljiva reprezentacija situacija koje se mogu desiti u međunarodnim vodama. Priča o moralnim izborima, ljubaznosti i kompromisu, hrabrosti i strahu. Priča koja vas tera da razmišljate čak i na kraju odjavne špice”, navodi publikacija Intoscreens o Prema severu”.


    Mihaj Minkan:


    “Ovaj moralni balans koji mi praktikujemo u odnosu na naše bližnje je ionako težak, a kulturološke razlike likova u filmu to čine još težim. Te razlike između likova, njihova društvena i kulturna pozadina su me veoma zainteresovale u trenutku kada sam počeo da pišem scenario. Svako od nas dolazi u vezu sa nečim drugačijim, svojim, ali u isto vreme nekako postoji mogućnost da se te razlike sretnu na pola puta, u pojmovima kao što je siromaštvo, na primer. Za likove u filmu, siromaštvo je bilo uobičajen pojam, ali se i drugačije doživljavalo, shvatalo, zavisno od svake kulture.Takođe su me veoma privlačile te razlike u jeziku, zbog kojih ljudi ne mogu da komuniciraju u vreme kada je komunikacija suštinska. Kada bi likovi zaista mogli da razgovaraju jedni sa drugima, uspevajući da komuniciraju jasno i glasno, da govore o svojim potrebama, možda bi situacija bila drugačija. Nisam neki veliki moralni relativista, ali se, s druge strane, takođe ne slažem sa idejom da su Dobro i Zlo veoma nejasni pojmovi, da se veoma razlikuju od čoveka do čoveka, od nacije do nacije. Međutim, u filmu Prema severu” situacija je komplikovana, a stremljenja svakog lika su izuzetna.”


    Spisak produkcija sa takmičenja Dani rumunskog filma na TIFF-u nastavlja se filmom Boss”, koji potpisuje Bogdan Mirika, reditelj koji je osvojio Transilvanski trofej na TIFF-u.15 (za film Psi”), i nacionalnom premijerom filma Tigar”, debi Andreja Tanasea, izabran ove godine u Roterdamu. Na granici između dokumentarnog i igranog je novi film Vlada Petrija, Između revolucija”, nagrađen nagradom FIPRESCI u sekciji Fokus u Berlinu. Napravljen iz arhiva, film odražava živote i sudbine dve žene, Marije i Zahre, jedne iz Rumunije, druge iz Irana, prijateljica i koleginica na Univerzitetu medicine u Bukureštu 70-ih godina. Za mene je to film o nedavnoj prošlosti koja veoma snažno rezonuje sa neposrednom stvarnošću. To je film koji predstavlja subjektivnu, žensku istoriju dve zemlje i dva društva, udaljena hiljadama kilometara, koja su doživela nove političke sisteme, gde su ljude postepeno slamali represivni politički aparati. To je aktuelni film, koji vodi dijalog sa protestima poslednjih meseci u Iranu, gde se žene bore za svoja prava i gde one žele jedno pravedno društvo, kao što su to htele 1979. godine“, kaže reditelj Vlad Petri.


    “Istina je, ja sam veoma zainteresovan za Istočnu Evropu i Bliski istok, putovao sam i u Iran i u druge zemlje u regionu, a film je građen na ovaj način, iz više pravaca. Značili su mi i razgovori koje sam vodio sa mojom majkom koja je bila student medicine i pričala mi je o studentima sa Istoka koji su došli da studiraju u Rumuniju. Rođen sam 1979. godine u godini islamske revolucije. Nekako je ova priča bila izgrađena na više slojeva i ja sam pronalazio veze, sličnosti, ali i razlike između Islamske revolucije i antikomunističke revolucije, koja se dogodila 1989. u Rumuniji. I smatrao sam da je nekako interesantno testirati ovo tlo i razgovarati o nadama, o optimizmu, o želji za radikalnim promenama, jer su obe revolucije dovele do nekih radikalnih promena i još uvek mislim da su to možda najvažnije revolucije prošlog veka.” Montažer Dana Bunesku se vraća da režira zajedno sa antropologom Katalinom Tesar, otkrivajući bračne tradicije zajednica kortorara u Pokaluluu. O sinovima i ćerkama, a tandem novinara Adina Popesku i Julijan Gervase potpisuju svoj treći dokumentarac, Orlovi iz Cage”, priču o treneru večito gubitničkog fudbalskog tima. Oba filma su nagrađena 2022. na Festivalu Astra. Neki od najviše očekivanih filmova godine imaće svetsku premijeru tokom Dana rumunskog filma na TIFF-u.22, van konkurencije. Nasti” (režija Tudor Đurđu), dokumentarac o životu tenisera Ilija Nastasea, biće prikazan na Trgu Ujedinjenja, u prisustvu glavnog junaka. Aleksandru Solomon se vraća na TIFF sa filmom Arsenije”. Zagrobni život, pretpregled dugo očekivanog filma o monahu Arseniju Boki i njegovoj ogromnoj popularnosti.


    Montažer Dana Bunesku se vraća da režira zajedno sa antropologom Katalinom Tesar, otkrivajući bračne tradicije zajednica kortorara u Pokaluluu. O sinovima i ćerkama, a tandem novinara Adina Popesku i Julijan Gervase potpisuju svoj treći dokumentarac, Orlovi iz Cage”, priču o treneru večito gubitničkog fudbalskog tima. Oba filma su nagrađena 2022. na Festivalu Astra. Neki od najviše očekivanih filmova godine imaće svetsku premijeru tokom Dana rumunskog filma na TIFF-u.22, van konkurencije. Nasti” (režija Tudor Đurđu), dokumentarac o životu tenisera Ilija Nastasea, biće prikazan na Trgu Ujedinjenja, u prisustvu glavnog junaka. Aleksandru Solomon se vraća na TIFF sa filmom Arsenije”. Zagrobni život, pretpregled dugo očekivanog filma o monahu Arseniju Boki i njegovoj ogromnoj popularnosti.

  • “Europa Passage”, novi dokumentarni film Andreja Švarca

    “Europa Passage”, novi dokumentarni film Andreja Švarca

    Najnoviji dokumentarni film režisera Andreja Švarca prikazan je u okviru 16. Festivala dokumentarnog filma i ljudskih prava. Sniman tokom šest godina, dokumentarac prati nekoliko Roma iz Rumunije koji su primorani da putuju između svoje domovine i nemačkog grada u kojem pokušavaju da zarade za život. Andrej Švarc je rođen u Bukureštu, a 1973. emigrirao je u Nemačku, gde je pohađao Školu umetnosti u Hamburgu. Na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Amsterdamu 1997. osvojio je nagradu Joris Ivens za film Auf der Kippe / Na ivici provalije”, snimljen u Klužu koji govori o svakodnevnom životu Roma koji žive u blizini deponije smeća. Andrej Švarc je 2015. snimio dokumentarni film Život do smrti/Himmelverbot/Outside”, odabran na festivalu One World Romania. Glavni lik filma je osuđen na doživotni zatvor za posebno teško ubistvo, pomilovan je posle 21 godine zatvora. Razgovarali smo sa Andrejem Švarcom o njegovom nedavnom dokumentarcu, “Europa Passage”, i o njegovoj brizi da na filmu uhvati priče marginalizovanih.


    Kao što znate, snimio sam još jedan film 1997. o Pata-Ratu, smetlištu grada Kluž-Napoke. Pa kada sam video ove Rome koji su stigli u Hamburg, učinilo mi se da gledam te likove iz dokumentarca snimljenog tada. Generalno me zanima da gledam na društvo sa ivice, jer ako imate tu perspektivu, razumete i šta se dešava u centru. Ovaj nedavni dokumentarac nije samo film o ovim ljudima koji putuju na posao između Rumunije i Hamburga, već je ovaj film i portret Hamburga, očigledno o manje lepoj strani grada. Zato što ovaj grad, Hamburg, ja smatram svojim domom, zanimalo me je i kako izgleda njegova manje poznata strana. Da se vratim na moje interesovanje za marginalce, rođen sam u Bukureštu, kod Balta Koćok, ogromne deponije smeća, gde je bila zajednica Roma koji su živeli od sortiranja smeća. Sećam se da sam, kao dete, tuda prolazio trolejbusom na putu do škole, ali nikad nisam imao dovoljno hrabrosti da odem u to područje, da vidim šta se dešava. Zanimaju me marginalizovani ljudi i zato što su, budući da sam Jevrejin, oni moji rođaci, koji su živeli u Mađarskoj, istrebljeni u koncentracionim logorima, a istrebljenje je, nažalost, takođe deo istorije Roma. Kada sam premijerno prikazao ovaj film o Romima, Auf der Kippe / Na ivici provalije”, koji je dobio nagradu na Amsterdamskom festivalu dokumentarnog filma, svojevrsni Kanski dokumentarni film, rečeno mi je da sam napravio lekciju o ljudskoj biti i o životu Roma. Ali mislim da to nije samo film o Romima, takođe, odnosim se tu i na nedavni dokumentarac, Europa Passage”, već o nekim ljudima koji u veoma teškim uslovima pokušavaju da spasu ostatak onoga što znači biti normalan.. U filmu dotični likovi imaju izvanredan smisao za humor, koji im pomaže da ne posustaju, da ne odustanu od borbe. I ovo je za divljenje. Cirloj, jedan od glavnih likova dokumentarca, uvek vidi punu polovinu čaše. Voleo bih da sam i ja takav optimista.”


    Prisiljeni da žive u getu, poniženi improvizovanim poslovima i odbačeni u društvu, ovi ljudi predstavljaju nevidljivo, odbačeno lice navodno uspešne priče o integraciji u veliku evropsku porodicu. Film se trudi da osigura ovim ljudima prisustvo i ime — Cirloj, Marija i njihovi rođaci — bar privremeno ih izvlače iz tužne anonimnosti. Kao uvek koristan podsetnik na suštinsku svrhu dokumentarca: na društvo, na utočište i na snagu za one kojima je potrebna.“ Citirao sam kritičara Viktora Morozova. Reditelj Andrej Švarc, o reakcijama koje je dobio nakon premijere filma “Europa Passage”.


    “Bilo je zanimljivo da sam sa filmom gostovao u oko 25 nemačkih gradova, gde sam takođe bio prisutan na diskusijama. Tako sam shvatio da ova situacija koju predstavljam u filmu Europa Passage” nije tipična samo za Hamburg, Romi su slični u svim zapadnim gradovima i državama. Impresivno je da su reakcije ljudi koji su gledali film pozitivne. A ovakav odnos koji imamo prema prosjacima, koji često može izazvati probleme savesti, nije tipičan rumunski problem i nije tema koja se tiče samo mene. S moje tačke gledišta, ljudi kao što su moji likovi, Cirloj i Marija, su simptom društva koje je iskočilo sa šina i mislim da ovu situaciju ne možemo rešiti ako ne rešimo i ostale. Ipak bi zvaničnici mogli da preduzmu neke korake da olakšaju egzistenciju ovih ljudi.”


    Sliku dokumentarca Europa Passage potpisuje Susan Šule, montažu Rune Švajcer, a zvuk Đakomo Goldbeker, Helge Haak, Marin Kazaku i Simon Bastian. Producent filma je Stefan Šubert.

  • „Približavanje”, dokumentarac nagrađen na Astra film festivalu prikazuje se u bioskopima

    „Približavanje”, dokumentarac nagrađen na Astra film festivalu prikazuje se u bioskopima

    Približavanje, dokumentarac nagrađen na Astra film festivalu
    Od 16. maja u rumunskim bioskopima biće prikazan dokumentarni film Apropierea/Približavanje reditelja Botonda Pišeka, film koji je osvojio brojne međunarodne nagrade, među kojima je i Nagradu za najbolji non-fiction film Emergentni glasovi dokumentarca u okviru 29. Filmskog festivala Astra u Sibiuu. Film, nominovan za Nagrade GOPO 2023, govori o Andrei, koja sama gradi novi život za svoje dvoje dece nakon što je njen bivši partner osuđen na nekoliko godina zatvora zbog seksualnog zlostavljanja. Većina meštana, međutim, otvoreno podržava njenog bivšeg partnera i njegovu uticajnu porodicu i ne veruje da je muškarac počinio zločin za koji je osuđen, okrivljujući Andreu i njenu ćerku za lažne optužbe na njegov račun. Kada sazna da će muškarac biti prevremeno pušten, Andrea je prinuđena da se bori protiv mentaliteta zajednice u kojoj živi kako bi zaštitila svoju decu i izlečila se od trauma iz prošlosti.
    Botond Pišek je 2016. godine učestvovao na Astra Film Festivalu i DocuArt festivalu sa dokumentarcem Anđela“, nagrađenim za najbolju režiju. Anđela, glavna junakinja dokumentarca nagrađenog 2016. godine, ispričala je priču o mladoj ženi iz romske zajednice koja je konačno uspela da se spase.
    Sa Botondom Pišekom razgovarali smo o temama kojima se on do sada bavio u svojim filmovima, teškim, tabu temama o kojima se malo govori.
    Ove teme o kojima najčešće biramo da ne pričamo su domaći zadaci, teme koje me najviše fasciniraju. Privlače me i zato što je oko njih ta tišina i to je razlog koji me navodi da snimim film, pokušavam da shvatim zašto se o nekim stvarima ne može pričati i zašto radije biramo da o njima ćutimo. Moj pokušaj da istražim ove činjenice doveo me je do razloga traume i izlečenja. To je tema kojom se bavim već nekoliko godina, snimio sam nekoliko dokumentarnih filmova koji govore o tome. Borba likova u mojim filmovima – borba koja nas veoma snažno definiše i koja ne poznaje granice i cenzuru – me je mnogo inspirisala. Kada doživimo tako velike traume i osetimo da niko nije pored nas, da niko ne može da nam pomogne i da nam jedina pomoć dolazi od nas samih, desi se da otkrijemo činjenice o kojima nismo ništa znali. Zato se ja u ovim filmovima koje pravim ne fokusiram na samu traumu, već na psihološki proces koji vodi ka izlečenju likova iz filma. Da ove teme i ove priče ne nose u sebi svetlost, ja ne bih mogao da ih ispričam. Verovatno je nada ona koja mene inspiriše i nadam se da će ona biti inspiracija i za publiku.
    Reditelj Botond Pišek je nedavno predstavio dokumentarni film Približavanje takođe u okviru Festivala dokumentarnog filma i filma o ljudskim pravima u Rumuniji. Štaviše, film koji je režirao Botond Pišek vratio je fenomen seksualnog zlostavljanja i nasilja nad decom i pokrenuo kampanju podizanja svesti širom zemlje. U Rumuniji, 3% tinejdžera izjavilo je da su bili žrtve silovanja 2019. godine, prema studiji Save the Children. Botond Pišek veruje u moć dokumentarnog filma i veruje da on može postati platforma za kritičko razmišljanje i podstaći građansku akciju.
    To je razlog zašto snimam dokumentarne filmove i više sam se fokusirao na ovaj žanr, iako sam prvenstveno studirao igrani film. Mislim da dokumentarac, iako ima manju publiku od igranog, može imati mnogo jači emocionalni uticaj. A ako na kraju projekcije publika ima priliku da razgovara i razmeni mišljenja sa rediteljem i protagonistima filma, uticaj je još i jači. To je neverovatno kako se stvara tako intenzivna veza, i to je još jedan razlog koji me tera da nastavim da pravim posmatračke dokumentarne filmove. Statistika seksualnog zlostavljanja i nasilja nad decom je veoma zabrinjavajuća, ako govorimo o Evropskoj uniji, Rumunija je u samom vrhu zemalja sa najviše ovakvih slučajeva. Zato mislim da je utoliko važnije baviti se ovim temama. Naša je i dužnost da te priče prenosimo, da budemo informisani, a ne da se pretvaramo da se te stvari ne dešavaju i da smatramo da to ne može da se desi nama ili nama bliskima. Mislim da postoje mali koraci koji se mogu preduzeti, postoje rešenja koja nam mogu pomoći. Ako progovorimo, ako razbijemo ovu kulturu ćutanja koja okružuje ovu temu zlostavljanja, posebno zlostavljanja maloletnika, onda možda možemo nešto da promenimo. Ja bar tako mislim.
    Film Približavanje uradila je Irina Melčea u Luna Filmu (Rumunija, u koprodukciji sa Spot Productions (Mađarska) i u saradnji sa mađarskim RTL.

  • Nacionalni istorijski muzej Rumunije na međunarodnoj izložbi: „First Kings

    Nacionalni istorijski muzej Rumunije na međunarodnoj izložbi: „First Kings

    Krajem marta u Sjedinjenim Američkim Državama, u čuvenom Field Museum of Natural History u Čikagu, otvorena je dugo očekivana međunarodna izložba, u kojoj Rumunija igra važnu ulogu: Prvi kraljevi Evrope“ . Ovaj kulturni projekat bez presedana, koji je pre šest godina pokrenuo američki muzej, predstavlja izuzetna dela iz nasleđa 26 muzeja iz 11 zemalja jugoistočne Evrope, uključujući Albaniju, Bugarsku, Hrvatsku, Crnu Goru, Srbiju, Sloveniju, Mađarsku i Rumuniju. Razgovarali smo sa muzeografom Korinom Borš, koordinatorkom izložbe u ime Rumunije Nacionalnog istorijskog muzeja Rumunije, o ovom projektu, o njegovom nastanku i predlogu ove ogromne izložbe. Korina Borš:
    To je praktično druga međunarodna izložba na kojoj učestvuje Nacionalni istorijski muzej Rumunije u SAD i Kanadi. Inicijativu je pokrenuo prestižni Field Museum of Natural Histori u Čikagu. Uprkos svom naslovu, koji je namenjen da bude privlačan javnosti i da obeleži jednu sasvim posebnu ideju, izložba ima praistorijsku arheološku temu, a javnosti predstavlja istoriju staru više od 7.000 godina. Projekat Prvi kraljevi Evrope“ pokrenuli su predstavnici Field Museuma pre više od šest godina, a sve je krenulo od posete Bukureštu američkog arheologa Vilijama Parkinsona i njegovog partnera za realizovanje izložbe, Atile Gjuče. Tema izložbe je arheološka, fokusirana na praistorijski period, počev od Neolita do kraja Drugog gvozdenog doba. Reč je o izložbi koja poziva publiku da istraži uspon na vlast prvih dinasta, kako ih danas zovu, kraljeva i kraljica antičke Evrope. Poziv da se otkrije kako su egalitarne poljoprivredne zajednice prvi put razvile koncepte moći, društvene nejednakosti i hijerarhije. To znači putovanje u prošlost, daleko unazad do skoro 5.000 godina pre nove ere, putovanje obeleženo čitavim nizom praistorijskih artefakata od najveće važnosti iz zbirki 26 muzeja u 11 zemalja jugoistočne Evrope. Ovi praistorijski artefakti, predstavljeni oruđem, oružjem, skulpturama, ornamentima, čitavim nizom drugih elemenata od keramike, metala, kosti ili kamena, poziv su da se otkrije praistorijski život u ovim drevnim društvima balkanskog regiona. Izložba poziva na avanturu, ako mene pitate, na niz puteva razmene koji su oblikovali svet kakav poznajemo danas. Isto tako, artefakti obeležavaju znamenitosti vezane za ceremonije tih dalekih vremena, od rekonstrukcije neolitskog oltara do pogrebnih scena. Na kraju, ali ne i manje važna je činjenica da su tu posebno dragoceni predmeti, poput oružja, ali i znaci moći koji su ratnike pretvorili u, nazovimo ih, dinastije.“
    Muzeograf Korina Borš nam je govorila o strukturi izložbe:
    Izložba je strukturisana oko četiri glavne teme. Takođe organizovana je hronološki, od neolita do prvog gvozdenog doba. U prvom delu, posvećenom periodu neolita, istražuje se kako su izgledale zemlje gde su se ove praistorijske civilizacije razvijale pre pojave prvih kraljeva. Period bakarnog doba ili eneolita je onaj u kom se, praktično, može govoriti o pojavi prvih predmeta od plemenitih metala, među najstarijim u svetu, otkrivenih na današnjoj teritoriji Rumunije i Bugarske. Treći odeljak, posvećen bronzanom dobu, ima kao centralnu ideju pojavu novih puteva moći i, pravilno bi bilo reći, pojavu prvih dinastija, u smislu u kom bismo mogli da govorimo o kraljevstvu. Poslednji deo izložbe, onaj o Gvozdenom dobu, praktično prvom milenijumu pre Hrista, posvećen je rađanju ideje kraljevstva.
    Kakvu je ulogu igrala Rumunija u realizaciji ovog projekta? Ponovo sa nama Korina Borš:
    Iz Rumunije na ovoj značajnoj izložbi učestvuje šest muzeja, a koordinator ovog izložbenog projekta je Nacionalni istorijski muzej Rumunije, u partnerstvu sa Nacionalnim istorijskim muzejom Transilvanije u Klužu, Nacionalnim muzejskim kompleksom u Piatra-Neamc, Muzejom civilizacije Gumelnice u Oltenici, Muzejom Oltenije u Krajovi i Muzejom okruga Buzau. Iz zbirki šest pomenutih muzeja učestvuje izbor od devedeset pre- i protoistorijskih artefakata, koji datiraju iz perioda Neolita, Bronzanog doba pa sve do Drugog gvozdenog doba.
    Kako je publika preko Okeana primila ovu izložbu? Korina Borš:
    Trenutno je teško odgovoriti na ovo pitanje, jer smo tek na početku predstavljanja izložbe u drugoj zemlji. U okviru izložbe koja je trajala više od dve i po godine, razmatrane su tri destinacije, i to su Njujork, Čikago i Gatino u Kanadi. Verujemo da će izložba imati potpuni uspeh, jer će to biti sasvim nova tema za američku javnost. Ali, pošteno je sačekati njihove reakcije i njihova mišljenja“.


  • „Približavanje”, dokumentarac nagrađen na Astra film festivalu

    Približavanje, dokumentarac nagrađen na Astra film festivalu
    Od 16. maja u rumunskim bioskopima biće prikazan dokumentarni film Apropierea/Približavanje reditelja Botonda Pišeka, film koji je osvojio brojne međunarodne nagrade, među kojima je i Nagradu za najbolji non-fiction film Emergentni glasovi dokumentarca u okviru 29. Filmskog festivala Astra u Sibiuu. Film, nominovan za Nagrade GOPO 2023, govori o Andreji, koja sama gradi novi život za svoje dvoje dece nakon što je njen bivši partner osuđen na nekoliko godina zatvora zbog seksualnog zlostavljanja. Većina meštana, međutim, otvoreno podržava njenog bivšeg partnera i njegovu uticajnu porodicu i ne veruje da je muškarac počinio zločin za koji je osuđen, okrivljujući Andreju i njenu ćerku za lažne optužbe na njegov račun. Kada sazna da će muškarac biti prevremeno pušten, Andreja je prinuđena da se bori protiv mentaliteta zajednice u kojoj živi kako bi zaštitila svoju decu i izlečila se od trauma iz prošlosti.
    Botond Pišek je 2016. godine učestvovao na Astra Film Festivalu i DocuArt festivalu sa dokumentarcem Anđela“, nagrađenim za najbolju režiju. Anđela, glavna junakinja dokumentarca nagrađenog 2016. godine, ispričala je priču o mladoj ženi iz romske zajednice koja je konačno uspela da se spase.
    Sa Botondom Pišekom razgovarali smo o temama kojima se on do sada bavio u svojim filmovima, teškim, tabu temama o kojima se malo govori.
    Ove teme o kojima najčešće biramo da ne pričamo su domaći zadaci, teme koje me najviše fasciniraju. Privlače me i zato što je oko njih ta tišina i to je razlog koji me navodi da snimim film, pokušavam da shvatim zašto se o nekim stvarima ne može pričati i zašto radije biramo da o njima ćutimo. Moj pokušaj da istražim ove činjenice doveo me je do razloga traume i izlečenja. To je tema kojom se bavim već nekoliko godina, snimio sam nekoliko dokumentarnih filmova koji govore o tome. Borba likova u mojim filmovima – borba koja nas veoma snažno definiše i koja ne poznaje granice i cenzuru – me je mnogo inspirisala. Kada doživimo tako velike traume i osetimo da niko nije pored nas, da niko ne može da nam pomogne i da nam jedina pomoć dolazi od nas samih, desi se da otkrijemo činjenice o kojima nismo ništa znali. Zato se ja u ovim filmovima koje pravim ne fokusiram na samu traumu, već na psihološki proces koji vodi ka izlečenju likova iz filma. Da ove teme i ove priče ne nose u sebi svetlost, ja ne bih mogao da ih ispričam. Verovatno je nada ona koja mene inspiriše i nadam se da će ona biti inspiracija i za publiku.
    Reditelj Botond Pišek je nedavno predstavio dokumentarni film Približavanje takođe u okviru Festivala dokumentarnog filma i filma o ljudskim pravima u Rumuniji. Štaviše, film koji je režirao Botond Pišek vratio je fenomen seksualnog zlostavljanja i nasilja nad decom i pokrenuo kampanju podizanja svesti širom zemlje. U Rumuniji, 3% tinejdžera izjavilo je da su bili žrtve silovanja 2019. godine, prema studiji Save the Children. Botond Pišek veruje u moć dokumentarnog filma i veruje da on može postati platforma za kritičko razmišljanje i podstaći građansku akciju.
    To je razlog zašto snimam dokumentarne filmove i više sam se fokusirao na ovaj žanr, iako sam prvenstveno studirao igrani film. Mislim da dokumentarac, iako ima manju publiku od igranog, može imati mnogo jači emocionalni uticaj. A ako na kraju projekcije publika ima priliku da razgovara i razmeni mišljenja sa rediteljem i protagonistima filma, uticaj je još i jači. To je neverovatno kako se stvara tako intenzivna veza, i to je još jedan razlog koji me tera da nastavim da pravim posmatračke dokumentarne filmove. Statistika seksualnog zlostavljanja i nasilja nad decom je veoma zabrinjavajuća, ako govorimo o Evropskoj uniji, Rumunija je u samom vrhu zemalja sa najviše ovakvih slučajeva. Zato mislim da je utoliko važnije baviti se ovim temama. Naša je i dužnost da te priče prenosimo, da budemo informisani, a ne da se pretvaramo da se te stvari ne dešavaju i da smatramo da to ne može da se desi nama ili nama bliskima. Mislim da postoje mali koraci koji se mogu preduzeti, postoje rešenja koja nam mogu pomoći. Ako progovorimo, ako razbijemo ovu kulturu ćutanja koja okružuje ovu temu zlostavljanja, posebno zlostavljanja maloletnika, onda možda možemo nešto da promenimo. Ja bar tako mislim.
    Film Približavanje uradila je Irina Melčea u Luna Filmu (Rumunija, u koprodukciji sa Spot Productions (Mađarska) i u saradnji sa mađarskim RTL.

  • Dobitnici na Gali Nagrada „Gopo“ 2023.

    Dobitnici na Gali Nagrada „Gopo“ 2023.

    Veliki pobednik 17. Gale nagrada Gopo, održane na sceni Narodnog pozorišta, I. L. Karađale iz Bukurešta, bio je film Fini ljudi, reditelja Pola Negoeskua. Fini ljudi je osvojio trofej za najbolji film, nakon glasanja u kojem je učestvovalo više od 650 profesionalaca iz sveta domaćeg filma, i još 5 Gopo statueta za: najbolju režiju – Pol Negoesku, najboljeg glumca u glavnoj ulozi – Julijan Postelniku, najboljeg glumca u sporednoj ulozi – Vasile Muraru, najbolji scenario – Radu Romanjuk i Oana Tudor, i najbolju montažu – Euđen Kelemen. Jedan od najznačajnijih glumaca u Rumuniji, Mirčea Andreesku, dobio je Nagradu Gopoza životno delo.
    Pozorišni kritičar Marina Konstantinesku je na sceni TNB uručila nagradu glumcu Mirči Andreeskuu za njegovu celokupnu impresivnu karijeru.
    Završio je kao šef promocije u izuzetnoj klasi, sa Valerijom Sečiu, Marijanom Mihuc, Rodikom Mandake, Ovidijuom Moldovanom. Retko mi je bilo dato da upoznam takvu ličnost kao što je ovaj umetnik, koji se sa tolikim pijetetom odnosi prema školi velikih režisera i ljudi koji su stvorili školu pozorišta i filma.
    Njegove priče o Liviju Ćuleju, Lučijanu Pintiliju, Vladu Muguru, Davidu Esrigu, Raduu Penćuleskuu, o pozorištu Lučija Sturdza-Bulandra iz studentskih dana, ali i o njegovom umetničkom putu sa kojim se saživeo, jesu fantastične. Divila sam mu se i proučavala sam ga u filmovima koje je snimio sa Danom Picom, Mirčeom Daneljukom, Danom Kišuom, Nikolajom Marđinjanuom. Takođe, u filmu Kornelija Porumbujua, u ulozi koja ga je ponovo izvukla pred svetlo reflektora. Ovaj vrhunski glumac, nekakav naš Žan Gaben, prilično prgav, ali veoma, veoma razigran i velikodušan, dobio je od svojih iz branše naklon koji zaslužuje zbog svoje umetnosti i veštine, hrabrosti i mladosti uz koje je koračao putevima svojih likova“.
    Mirčea Andreesku je jedna od glavnih figura povezanih sa rumunskim Novim talasom kinematografije zahvaljujući liku Emanoila Piškoćija u satiričnoj komediji Je li bilo, ili nije bilo? (režija Korneliju Porumboju, 2006). Njegovo izvođenje je bilo zapaženo od strane publike i kritike, Mirčea Andreesku je osvojio specijalnu nagradu za umetnički doprinos zajedno sa Jonom Sapdaruom i Teodorom Korbanom na Filmskom festivalu u Kotbusu 2006. U svom govoru na Gali Nagrada Gopo, glumac se osvrnuo i na ovaj film, za koji je dobio nagradu Camera d’Or na Međunarodnom filmskom festivalu u Kanu i višestruki je dobitnik nagrada na prvom izdanju Nagrada Gopo 2007.
    Moj život nije bio lak. Ovo je teška profesija, ali je zahvalna, ima tu zadovoljstava. I mislim da nije puno nas koji smo u službi bioskopa da smo doživeli projekciju sa 2500 gledalaca. To je bila projekcija filma Je li bilo, ili nije bilo“ na Festivalu filma u Sarajevu.“
    Nagrada za Mlade nade dodeljena je Joani Kicu za ulogu Irina u filmu Mlad mesec Aline Grigore:
    Nisam ljubitelj takmičenja, zato smatram da je ova nagrada ekipna, i da je zaslužuje cela ekipa filma Mlad mesec. I htela bih da zahvalim Alini Grigore, Gabrijeli Sučiu, Adrijanu Padurecu, Ilinki Neakšu, mojoj koleginici kojoj verujem. Film Mladi mesec govori o brutalnoj temi, o nasilju. I htela bih da naglasim ono što je moja koleginica Teona Galgociju rekla da ne možemo da budemo indiferentni i da nas se ne tiče kada prisustvujemo činu nasilja, bilo kakve da je vrste to nasilje, emocionalno, fizičko ili sistemsko.
    Poseban trenutak na Gali Nagrada Gopo bila je proslava stogodišnjice čuvenog umetnika Jona Popeskua Gopa, čije ime ovaj događaj nosi. Violinista Aleksander Balanesku izveo je muzičku tačku inspirisanu Gopovim animacijama, a glumica Medeja Marinesku, koja je glumila u filmu Marija Mirabela govorila je o ličnosti ovog umetnika.
    Jon Popesku Gopo bio je jedan od najvažnijih režisera i animatora u istoriji rumunske kinematografije, a njegova su dela međunarodno priznata zbog originalnosti i inovacije. Od Kratke istorije i Ukradena je bomba do Da sam Harap Alb ili Marija Mirabela, Gopo je stvorio filmove koji su ostavili pečat u kolektivnom pamćenju i bio inspiracija generacijama umetnika. Sad, za mene, tadašnje dete, Gopo je bio sjajan partner za igru, jer je bio izuzetno blag, darežljiv i dobar, a dete to oseti, oseti njegovu iskrenost. Gopo je bio vizionar, majstor animacije, veliki režiser koji je uticao na generacije umetnika u kinematografskoj industriji. Njegova dela su inovatorska i kreativna, priznata u celom svetu, a njegov rad je krunisan najvažnijim međunarodnim priznanjima, uključujući tu Palme D’ Or na Kanskom filmskom festivalu.
    Glumica Joana Kračunesku je dobila Nagradu za životno delo, dok su Specijalnu nagradu dobili montažeri filma Melanija Oproju, Nica Kivulesku i Mirčea Ćiokaltej za svoj izuzetan rad.
  • Izložba “Brukenthal Exclusive” u okviru paviljona „Art Safari”

    Izložba “Brukenthal Exclusive” u okviru paviljona „Art Safari”

    Izložba Brukenthal Exclusive u okviru paviljona Art Safari

    U starom centru prestonice, zgradi palate Dakija-Rumunija, održava se 11. izdanje renomiranog Umetničkog paviljona Art Safari. Događaj je publici, pored izložbi otvorenih u februaru 2023. godine, ponudio nekoliko posebnih događaja. Među njima je i privremena izložba Brukenthal Ekclusive, gde je publika mogla da se divi najvrednijim slikama u Rumuniji, donetim u Bukurešt, na kratko vreme, iz sibijskog Muzeja Brukental. Baron Samjuel fon Brukental (1721-1803) je bio saški pravnik i guverner Transilvanije, a takođe i veliki kolekcionar umetničkih dela, kao i osnivač muzeja koji nosi njegovo ime od 1790. godine.
    Pet remek-dela međunarodnog nasleđa, iz muzeja Brukental, bilo je u Bukureštu. To su: čuveni Čovek sa plavim turbanom“ Jana van Ajka (1390-1441), flamanskog slikara iz poznog srednjeg veka, koji je smatran pravim inovatorom i koji ima odlučujuću ulogu u istoriji evropskog slikarstva, prema legendi on je bio je umetnik koji je usavršio tehniku ulja na platnu; Portret muškarca koji čita i Portret žene koja se moli velikog portretiste Hansa Memlinga (1435-1494); Ecce Homo“ Ticijana (1488-1576), čuvenog italijanskog slikara venecijanske škole; i, na kraju, ne manje važni, mali portret Glava deteta slikara Paola Veronezea (1528-1588), umetnika kasnog perioda Renesanse.
    O tome kako je organizovana ova izložba u centru glavnog grada, razgovarali smo sa direktorom Paviljona Art Safari, Joanom Ćokan:
    Aleksandru Kituca je kustos ove izložbe i namera mu je bila je da organizuje izložbu remek-dela. To znači da su od ukupno 1.200 slika, koje je Baron fon Brukental ostavio našoj zemlji, 50 slika prava svetska remek-dela, a od tih dela koja su izložena u Bukureštu, ova su najvažnija. Velika imena umetnika se mogu inače videti samo u Brukenthalu. To su VeroVeronese, Ticijan,Van Ajk i Hans Memling. Kada sam čula predlog Muzeja Brukenthal, bila sam izuzetno počastvovana i veoma iznenađena, najvredniji rad iz Rumunije, Čovek sa plavim turbanom sa potpisom Van Ajka, sada se nalazi u palati Dakija-Rumunija, na Lipskanima, u centru prestonice. Prostorija je specijalno dizajnirana po pravilima Brukentala, a uslovi moraju biti muzejski. Temperatura ne sme da poraste, tako da ne može mnogo ljudi da bude u prostoriji odjednom i ujedno malo ljudi može da kupi kartu za ovaj veoma poseban događaj.


    Vrednost osiguranja radova pozajmljenih od Muzeja Brukental je 75 miliona evra, što je izuzetno velika suma za Rumuniju. Kako su ipak osigurani radovi? Joana Ćokan:
    To je bilo moguće uz pomoć međunarodnih brokera. Radovi su osigurani u Velikoj Britaniji jer su i suma i brzina kojom se ovaj projekat uradio učinile da je osiguranje u Rumuniji nemoguće. I žao mi je što se to tako desilo, nadam se da čemo naći i u Rumuniji nekog da nas osigura i da radove možemo ovde sačuvati.
    Sa bezbednim prevozom u pratnji žandarma i CPI Securiti-a, bilo je malo lakše jer smo mogli da prevozimo Orbit Fine Art-om, koji već ima iskustva u transportu mobilnih kulturnih dobara svetske vrednosti, iz kategorije Blago. Dakle, tu su stvari bile malo jednostavnije, ako bismo, naravno, mogli da nazovemo jednostavnim jedan specijalni transport, sa obezbeđenjem i pratnjom, sa rumunskom žandarmerijom koja prelazi dolinu Olta“.
    Direktorka Art Safarija nam je govorila o najnovijoj odluci Ministarstva kulture da Paviljon umetnosti Art Safari proglasi za Strateški projekat Rumunije. Istovremeno Joana Ćokan govorila je o nekoliko projekata koje priprema u okviru Art Safarija za 12. izdanje do 2024. godine:
    Pre svega, veoma smo počastvovani odlukom ministra Lućijana Romaškanua da Art Safari proglasi strateškim projektom. Mi smo, zapravo, svesni celokupne odgovornosti koju nosi ova časna titula i već pripremamo zanimljive izložbe i za 2024. godinu.
    Izložbeni program za 2023. je kompletan i sadrži, pored ovih Brukentalovih remek-dela, izložbu iz Nacionalne galerije portreta i jednu iz prestižnog Kraljevskog muzeja Victoria and Albert“. Predstoji izložba Nikolaja Grigoreskua, od 4. do 14. maja. Imamo izložbu Anđeli i demoni, kustosa Victoria and Albert, specijalno napravljenu za Art Safari, antitezu savremenih umetnika. Retrospektiva Artachino, kustoskinje Elene Olariu, urađena u partnerstvu sa Gradskim muzejom Bukurešta, ali i sa Nacionalnim muzejom umetnosti Rumunije.
    Naravno, uz ova dva muzeja, partnerski muzeji su svaki put sa nama – Konstanca, Jaši, Kluž, Temišvar, Oradea, Satu-Mare i, nemam vremena da ih sve nabrajam, a bi mi bilo drago da sve pomenem, jer su sa nama na svakoj velikoj retrospektivi koju Elena Olariu radi. I naravno, Nacionalna galerija portreta napravila je izložbu Ljubavne priče“, posebno za Art Safari, koja sadrži remek dela Van Dajka, ali i Anđelike Kaufman ili Man Reja“.
  • Izložba „Back to where it all began”

    Izložba „Back to where it all began”




    Izložba pod nazivom
    Back to where it all began/Povratak tamo gde je sve počelo, novootvorena u Galeriji Gaep u
    prestonici, predstavlja drugu fazu programa Akcelerator. Mentorstvo i izrada
    za nove umetnike, najsloženijeg mentorskog programa u Rumuniji do sada koji
    podržava, svojim aktivnostima, strateški pristup karijerama umetnika u
    nastajanju. Za izložbu je odabrano deset umetnika, koji svojim radovima
    različitim izražajnim sredstvima istražuju društvo i sredinu u kojoj živimo. O
    poruci izložbe, njenom pristupu i načinu na koji je koncipirana razgovarali smo
    sa Andrejem Breahnom, predsednikom Kulturnog udruženja Eastwards Prospectus i
    projekt menadžerom programa Akcelerator:

    Izložba u okviru mentorskog programa Akcelerator, Back to Where It All Begančiji je kustos Tevž Logar, nezavisni kustos iz Slovenije, sa kojim sarađujemo dugi niz godina, jeste važan trenutak za naš projekat, jer dozvoljava umetnicima da primene svoja znanja i ideje, praktične aspekte koje su dotakli za vreme programa mentorstva. Izložba je zamišljena kao grupna, sa deset autora koji su se uključili, ali bez neke posebne tematike koja da integriše njihovu praksu. Kustoški pristup je bio da integriše, kroz direktne razgovore sa svakim umetnikom, umetnikovu praksu u ovom trenutku, tako da izložba na kraju bude fotografija onoga što umetnik proizvodi. Ili rezultat najnovijeg istraživanja. Umetnici dobijaju honorar za izradu novog dela. Dakle, projekat i izložba imaju za cilj da ove umetnike prate u procesu rada, sa dobro zacrtanim planom i u odnosu na galerijski prostor. To je vrlo specifičan i veoma aktuelan plan.

    Projekt
    menadžer Andrej Breahna, prošetao nas je kroz izložbu i naveo nekoliko
    značajnih radova izloženih za javnost, ujedno opisujući Galeriju Gaep:

    Mi smo u vili iz XIX veka, polukružne strukture, sa velikim prostorijama, visokim četiri metra, i podrumom koji je za one koji dođu prvi put kao vrsta lavirinta. Mogu slobodno da kažem da je za ovih devet godina, od kada ovde radimo, postalo specifično da izložbe budu u tesnom odnosu sa galerijom i njenim prostorom. Ovde bih želeo da pomenem rad Aline Jon, koji je veoma autoreferencijalan rad, intiman, čak, vezan za jezik i vezan za njene aktivnosti, nekako vezan za analizu teksta. U osnovi imamo delo u kome tekst postaje neka vrsta dugačke instalacije koja se projektuje u prostoru u obliku slova u kojoj posetilac može da se divi veoma izbliza. Tekst na neki način postaje medij koji doživljavamo, ne kroz čitanje, već kroz ovaj direktan i imerzivni dodir sa taktilnošću papira koji je umetnica odabrala i prisustvom slova na njemu. U podrumskom delu izložbe rad Marije Mandee, koji je još jedan pristup, da kažemo originalan, i naglašava participativni aspekt. Ona predstavlja instalaciju koja komentariše ideju o privatnom vlasništvu, polazeći od ove situacije, o retrocesiji važnog dela IOR parka u Bukureštu, koja je, izazvala veliku buru jednog trenutka i u tom kvartu, i u javnosti, uključujući štampu. To je bila zakonska mera, koja je značila obuhvatanje javnog prostora u kom se Marija našla i prepoznala, jer je ovde rasla i čak možemo u izložbi i videti fotografiju kad je umetnica bila mala, igrajući se u prostoru za igru, kojeg će verovatno neki posetioci prepoznati. I tu je i participativna komponenta, gde imamo mapu IOR parka, koja je napravljena od jestivog materijala, šećera. I praktično, posetioci imaju priliku da zasade drveće u ovom parku, nasele ga i ponovo pretvore u javni prostor, uz pomoć lizalica koje je umetnik izgradio specijalno za izložbu.Na spratu u tri centralne prostorije izložbenog prostora imamo nekoliko vrsti prakse, od slikarstva čistih oblika i abstraktnih koji koriste prisustvo dnevne svetlosti, ili rekao bih čak i prirodu svetlosti. Jedan drugi rad o kom ne bih toliko da pričam, više bih voleo da ljudi dođu i taj rad vide, jeste rad Stanke Soare. Ona je izradila instalaciju u odnosu na Muzej u Luvru, gde i radi. Ona živi u Francuskoj i rad je predstavljen u obliku video instalacije sa predmetima u kupatilu galerije. Nekako je vrlo intiman okvir. I figurativno i bukvalno, gde svaki posetilac može da stvori svoje viđenje ovog rada u izložbenom prostoru.

    Na kraju razgovora, Andrej Breahna je sa nama
    podelio svoju želju o tome kakav bi utisak trebalo izložba da ostavi na
    javnost:


    Mislim da je izložba mentorskog programa
    Akcelerator veoma sveža i radujem se što postoji ovakva vežba gradnje novog
    projekta, podrška data umetnicima tokom izrade radova, tokom instaliranja
    radova u prostoru, u dijalogu sa kustosom. To jeste uspeh sam po sebi, a naš je
    cilj da ovu izložbu koristimo kao sidro i kao mogućnost koja se pruža da bi
    široka publika, kao i stručna publika mogli da dođu u interakciju sa ovim
    radovima i sa ovim umetnicima.





  • BBC Best European Drama za radio dramu „Šezdesete“

    BBC Best European Drama za radio dramu „Šezdesete“

    Predstava Nacionalnog radio pozorišta Šezdesete Eme Stere, u režiji Mihne Kelarua, nedavno je osvojila BBC-jev trofej za najbolju evropsku dramu (BBC Best European Drama).
    Od 2021. godine Nagrade BBC Audio Drama svake godine imaju u vidu originalnost i poseban kvalitet engleske radio drame. Best European Drama je osnovana 2019. i valorizuje ulogu javnih evropskih radio stanica i razvoj audio drama, okupljajući međunarodnu zajednicu umetnika koji stvaraju radio drame.
    Šezdesete je predstava u izboru i drugih međunarodnih festivala (Grand Prix Nova, Prix Europa) i govori o greškama jedne generacije, prve generacije koja se odvojila od slobodnog sveta, u vremenu konsolidacije komunizma u Rumuniji. Ema Stere, koja se proslavila romanom Marčelova deca (dobitnik nagrade Saveza pisaca Rumunije i Sofija Nadežde za žensku pisanu književnost) jeste vrlo talentovana autorka kratke proze. Razgovarali smo sa književnicom i novinarkom Emom Stere o važnosti BBC-ove nagrade i o priči po kojoj je rađena radio drama Šezdesete, koju je za radio prilagodio i režirao Mihnea Kelaru.
    Ovo je nagrada koja ima svu težinu BBC-a i ujedno je jedino priznanje u okviru takmičenja koje se ne dodeljuje nekoj BBC produkciji. Kategorija Best European Drama je osnovana posle Brexita i dodeljuje se samo jednoj evropskoj predstavi. Svečanost nagrađivanja, na kojoj sam bila, uključila je više segmenata, odnosno nagrađivano je više žanrova: emisije, radio drame, podkasti. Priča Šezdesete je prvi put objavljena u časopisu kratke proze Jokan. Tamo je otkrio Mihnea Kelaru, koji je poželeo da od nje napravi radio dramu. Bio je ovo vrlo ličan doživljaj teksta, napisala sam ga dok sam imala na umu frustriranu sudbinu generacije moje mame. Veoma sam brzo napisala priču. Za tri sata. Ali radio drama u ovom obliku jeste zasluga Mihne Kelarua, koji je uspeo da stvori tehničku bižuteriju. Najvažnije u ovakvim saradnjama jeste da ti se dopadaju ljudi sa kojima radiš, da rezonujete. Štaviše, u slučaju ove priče, desilo se da smo oboje doživeli takvo iskustvo, i to je zasigurno doprinelo celom stvaralačkom činu.
    Nije prvi put da Ema Stere i Mihnea Kelaru sarađuju, oni su zajedno realizovali i druge međunarodno uspešne radiodrame. One su realizovane u Redakciji nacionalne radio drame pri Radio Rumuniji. Mihnea Kelaru je priznati inovator u domenu zvuka, a njegove predstave nagrađene su na značajnim međunarodnim festivalima ovog žanra. Mihnea Kelaru:
    Od kada sam u časopisu Jokan, naišao na ovu priču Eme Stere, shvatio sam da želim da snimim predstavu, ali sam imao utisak da mi je tema strana. Svet koji je Ema opisivala mi je delovao fantastično, felinijski, vrlo prikladan za radio dramu, ali nisam iz prve znao kako da mu priđem. Pre nekih godinu i po dana doživeo sam iskustvo koje mi je približilo ovu prozu, i tek sam onda razumeo sve nijanse ovog teksta, i tako je stvorena ova mala bižuterija. Ema Stere je književnica koja mi se veoma dopada, jer primećuje sitnice koje su drugima nevažne. Prošle godine smo isto sarađivali, realizovao sam radio dramu zasnovanu na Eminoj kratkoj prozi Kako da se ponašamo prema kupcima. Ta je predstava dobila nagradu Grand Prix Nova u odeljku Kratke radio drame. Dešava mi se da, ukoliko mi se stil autora sviđa, uspem da zamislim i zvučno priču. Ako mi to ne uspe, neće mi uspeti ni adaptacija. Što se tiče zvučne podloge predstave Šezdesete, želim da bude svima jasno da, iako sam u osnovi inženjer zvuka, nisam se bavio i tim delom. Tonski inženjer radio drame Šezdesete je moj kolega, Madalin Kristesku, koji je smislio neka apsolutno fantastična rešenja.
    U radio drami Šezdesete uloge tumače: Danijel Badale, Konstantin Kožokaru, Gavril Patru, Joan Grosu, Koka Blos, Rodika Mandake, Virđinija Rogin, Petru Lupu, George Arkudean, Violeta Berbiuk, Juliana Dragić. Andrej Miričesku je muzički režiser, a urednik Oana Kristea Grigoresku. Radio drama čija je premiera održana 2022. Može se naći na sajtu eTeatru.ro, koji obuhvata selekciju radio drama Radio Rumunije.

  • „Prema severu“, rumunski psihološki triler, inspirisan realnim događajima

    „Prema severu“, rumunski psihološki triler, inspirisan realnim događajima

    Prema severu“, rumunski psihološki triler, inspirisan realnim događajima

    Prema severu“, dugometražni debi reditelja Mihaja Minkana, nagrađen Nagradom filmskih kritičara Bisato d’Oro na 79. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji 2022, u odeljku Venice Orizzonti, posvećenom filmovima koji pokreću nove izražajne i estetske trendove u kinematografskom prostoru, prikazan je nedavno u bioskopima širom Rumunije. Film Prema severu osvojio je i Nagradu publike u okviru festivala Les Films de Cannes à Bucarest, koji je doživeo svoje 13. izdanje prošle godine. Kao psihološki triler Prema severu spada u najambicioznije produkcije rumunske kinematografije u poslednje vreme. U pitanju je koprodukcija koja okuplja pet zemalja: Rumuniju (deFilm), Francusku (Remora Film), Grčku (Studio Bauhaus), Bugarsku (Screening Emotions) i Češku (Background Films).
    Radnja filma smeštena je u prostor 1996. godine na jednom teretnom brodu koji prelazi Atlantski okean, sa namerom da stigne u Ameriku. Na brodu, Joel, filipinski mornar pronalazi Rumuna, slepog putnika. I pošto zna da je sudbina momka, ukoliko ga prijavi kapetanu ili jednom od oficira, bacanje sa palube u more, on pokušava da ga spase. Scenario filma koji potpisuje Mihaj Minkan 2016, zasnovan je na realnom događaju, koji se desio devedesetih: reč je o pokušaju Rumuna da stignu do Amerike, skriveni u teretnom brodu.
    Mihaj Minkan: Iako sam scenario napisao 20 godina kasnije, taj mi je događaj dosta govorio o svetu u kom živimo u tom trenutku. Iako je prošlo dvadeset godina, svet se, izgleda nije puno promenio. Manje me je interesovala tema emigracije, više me su me zanimali pojmovi kao što je Strah, Nepoznato, naročito Nepoznato, koje može doći u obliku drugog čoveka. Interesovalo me je da razumem šta pretpostavlja situacija u kojoj su se našli dotični likovi, da sopstveni život povere strancu. Ovo su bili pojmovi i pitanja koja su u meni delovali kao katalizator kada sam počeo da pišem scenario. Pišući o tom trenutku 1996. godine, činilo mi se da pišem o 2016, odnosno o godini sa puno terorističkih atentata. Te godine su se dogodili teroristički napadi u Briselu, isto je onda bio atentat u Nici, mnogo je ljudi ubijeno, a razlog je u prvom redu bila verska podeljenost. I tada sam osetio da je društvo oko mene na pragu kolapsa.
    Ovo je smeo i nepokolebljiv prikaz situacija koje se mogu desiti u međunarodnim vodama. Priča o moralnim izborima, dobroti i kompromisu, hrabrosti i strahu. Priča koja vas tera na razmišljanje i posle odjavne špice“, napisali su u publikaciji Intoscreens o filmu Prema severu“.
    Mihaj Minkan: Ovaj moralni balans koji praktikujemo prema svojim srodnicima je ionako težak, a kulturološke razlike likova u filmu ga dodatno otežavaju. Ove razlike među likovima, njihova veoma različita društvena i kulturna pozadina su me veoma zainteresovale kada sam počeo da pišem scenario. Svako od nas stvara svoj neki odnos sa nečim drugačijim, svojim, ali u isto vreme nekako postoji mogućnost da ove razlike nađu neku zajedničku tačku, da se susretnu bar na pola puta, u kocenptima kao što je siromaštvo, na primer. Za likove iz filma siromaštvo je zajednički koncept, ali je shvatan posebno u zavisnosti od kulture iz kojih dolaze. Privukle su me razlike u jeziku zbog kojih ljudi ne mogu da komuniciraju baš u trenutku kada im je komunikacija od životnog značaja. Mislim da bi situacija bila drugačija, da su likovi bili u mogućnosti da se sporazumeju, da artikulišu rečenice sa subjektom i predikatom. Ja nisam neki moralni relativista, ali nisam ni mišljenja da su Dobro i Zlo tako opširni pojmovi, da su tako različiti u ljudima. Samo što u filmu Prema severu situacija se komplikuje, a ulog svakog od njih je veliki.