Category: Stranice istorije

Tužnu slavu gradu Ajudu, sa oko 22.000 stanovnika, daje tamošnji zatvor. Jedan od velikih političkih pritvorskih centara tokom komunističkog režima, ono što se dogodilo u Ajudu privuklo je pažnju Rumuna nakon 1989. Posle 35 godina, istorija zatvora Ajud, koju je napisao istoričar Dragoš Ursu iz Nacionalnog muzeja Ujedinjenja u Alba Juliji, predstavlja važni izdavački poduhvat.

„Protivljenje rumunskog društva komunizmu, komunističkom režimu koji je uspostavljen posle Drugog svetskog rata, bilo je, pre svega, političke prirode. To je zato što su rumunsko društvo, političke partije, ono što mi generalno nazivamo građanskim društvom, Rumuni u celini, videli komunizam kao neprijatelja koji je ugrožavao samo postojanje rumunske demokratije i rumunske države. Bio je to režim koji je nametnuo sovjetski okupator, sa nelegitimnim i zločinačkim režimom. Dakle, pre svega, opozicija komunističkom režimu je bila političke prirode i to je protivnike režima dovelo u zatvor, u nišane Sekuritatee i komunističke represije, i tako su završili u Ajudu. Prevaspitavanje je oblik političke konfrontacije između režima i zatvorenika jer se režim prema zatvorenicima odnosi ne samo kao prema licima lišenim slobode u administrativnom pritvoru, već i kao prema narodnim neprijateljima. Morali su biti dodatno potisnuti u pritvoru, podvrgnuti režimu dehumanizacije kroz proces političkog prevaspitavanja, političkog restrukturiranja i psihološkog prevaspitavanja.”

Populacija zatvorenika u zatvoru Ajud bila je raznolika, ali je bio poznat kao zatvor legionara. Dragoš Ursu.

„Kvantitativno, Ajud je možda najveći zatvor, ako govorimo u smislu kapaciteta zadržavanja. 3.600 do 4.000 ljudi moglo je da bude tamo u bilo kom trenutku, a tokom komunističkog pritvora, oko 14.000 zatvorenika je prošlo kroz Ajud. A u pogledu, recimo, kvalitativnog, pre svega, 1948. godine, kada je izvršena kategorizacija, podela zatvora, Ajud je bio rezervisan za zatvorenike koje nazivamo intelektualcima, tačnije intelektualnim profesijama: državnim službenicima, ljudima slobodnih profesija i intelektualcima, generalno uz konfesionalce posle Drugog svetskog rata. A što se tiče politike, recimo, političkog pedigrea, da, Ajud je poznat kao <zatvor legionara>, onih sa legionarskom političkom prošlošću, ali to se dešava posebno u periodu prevaspitanja. Za sve vreme pritvora nije bilo baš tako, činili su prilično relativnu većinu. U Ajudu su očigledno bili zatvoreni i pripadnici drugih političkih grupa, liberali, članovi seljačke partije, oficiri bivše kraljevske vojske, seljaci koji su se protivili kolektivizaciji, članovi ili oni koji su se borili u planinama u oružanom otporu“.

Zajedno sa Piteštijem, Gerlom i Kanalom, u Ajudu se odvijalo i takozvano prevaspitanje, jedan od ekstremnih oblika brutalnosti sa kojima se prema ljudima odnosio režim koji je tvrdio da je najveći ljubitelj ljudi. Međutim, Dragoš Ursu je takođe uočio razlike između tipova prevaspitanja.

„Možemo da vidimo Pitešti u ogledalu, fenomen prevaspitavanja u Piteštiju, koji se zatim proteže na Gerlu i Kanal, fenomen nasilnog prevaspitanja u obliku ekstremnog nasilja. Umesto toga, u Ajudu govorimo o kasnom prevaspitavanju posle drugog represivnog talasa, represivnog talasa koji je pokrenut posle revolucije u Mađarskoj, u kojoj režim radije koristi sredstva i instrumente koji se odnose na psihološko prevaspitavanje, psihološki rat i kulturno prevaspitavanje. Dakle, ne koristi direktno i otvoreno nasilje, torturu, i to iz vrlo praktičnih razloga: zatvorenici koji su postali predmet prevaspitavanja su ljudi koji su došli posle 10, neki 15 godina pritvora, bili su fizički, psihički i moralno iscrpljeni. Dakle, svaki minimalni oblik torture, fizičkog nasilja bi ih eliminisao, oni bi podlegli prevaspitavanju i time proces više ne bi postigao svoj cilj. I to je ono što odlučno razlikuje Ajud. Ako je u Piteštiju bila nasilna redukcija, Ajud je više prevaspitavanje u psihološkom, ideološkom i kulturnom registru kojim režim pokušava da privuče zatvorenike na svoju stranu, odnosno da ih natera da razotkriju sopstvenu političku prošlost. Na taj način su se moralno kompromitovali pred samim sobom lično i pred svojim sugrađanima, tako da se, ako dođe do puštanja na slobodu, više ne bi mogli politički ponovo aktivirati, da više ne mogu da nastave političko delovanje“.

Kakvo je nasleđe Ajuda u kolektivnom sećanju? Dragoš Ursu.

„Prevaspitavanje u Piteštiju, kroz ekstremno nasilje, brutalnost i oruđe bestijalnosti koje ponekad prevazilazi našu maštu, oslobodilo je žrtve. Jer, pred ekstremnim nasiljem, ljudska priroda uglavnom popušta. A onda, čak i na nivou memorijalizma, od sećanja onih koji su preživeli, oni koji koriste ovu reč, nekako nepravedno sa naše strane danas, bivaju moralno abolirani upravo zato što ekstremno nasilje to opravdava. S druge strane, kod Ajuda, upravo zbog toga što je prevaspitavanje bilo više psihološko, ovo je narušilo jedinstvo pamćenja. I vidimo kako se memorijalisti, preživeli, raspravljaju, prenose osećaj krivice onih koji su nekako stali na stranu režima. Ovo stavlja prevaspitanje u Ajudu u drugi registar. I, nekako, sa ove tačke gledišta, možemo reći da je režim uspeo da poseje seme nepoverenja i napetosti među zatvorenicima, zatim u prevaspitanju, pa na nivou memorijalizma, u one koji su preživeli i ispisali redove. Što u Piteštiju nije slučaj jer je tamo sećanje mnogo ujedinjenije i zatvorenici se razumeju jer su prošli kroz ekstremno nasilje. S druge strane, Ajud je nekako drugačiji“.

Zatvor Ajud sada ima monografiju koja vraća u sadašnjost vreme i mesto nehumanosti u kojima je komunistički režim briljirao.

Istorija verskog nasleđa Bukurešta u 20. veku, posebno u njegovoj drugoj polovini, bila je jedan od smrtnih udaraca koje je naneo komunistički režim. Gubici baštine bili su veliki i nenadoknadivi, uključujući i čuveni manastir Vakarešti, najveći pravoslavni manastir u jugoistočnoj Evropi, koji je bez oklevanja srušen. Većina priča o verskom nasleđu izgubljenom između 1950-ih i 1980-ih otkriva stav prezira i arogancije koji su režim i njegovi aktivisti imali prema prošlosti Rumunije. Istoričarka Speranca Diakonesku radila je u Kancelariji za nacionalnu kulturnu baštinu opštine Bukurešt. Godine 1997, intervjuisana od strane Centra za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije, pokazala je kako se režim odnosio prema verskom nasleđu koje ga je iritiralo.

„Stvari su išle uzlaznom krivom, ali je postojao kontinuitet u smislu da su rušenja počela na početku režima, a usput su se intenzivirala. Shodno tome, sa izgradnjom raznih novih delova prestonice, faze izgradnje uključivale su i rušenje važnih, istorijskih i arhitektonskih lokaliteta koji nisu bili zaštićeni. I ovo od početka. Bila je to crkva u Stežaruluju na Dvorskom trgu, koja je pala kada je izgrađena Sala Palate i ceo stambeni kompleks. To je bila i politika tokom 50-ih i 60-ih godina. Ali onda su se rušile jedna, dve, do veoma velikih razmera kada je napravljena gradnja na velikoj površini, područje Građanskog centra, gradnja na području ne samo velikom, već i oblasti sa istorijskom tradicijom Bukurešta. Područje je obuhvatalo mnogo crkava, mnogo starih kuća i u to vreme gubitak istorijskog i arhitektonskog nasleđa grada Bukurešta bio je veoma veliki“.

Vrhunac prezira dostignut je osamdesetih godina prošlog veka kada je počela takozvana urbanistička sistematizacija Bukurešta. Tada je versko nasleđe koje se nalazi u novom građanskom centru koji je Nikolae Čaušesku gradio iznad starog Bukurešta srušeno ili premešteno. Speranca Diakonesku se prisetila i slučaja Pantelimonove crkve, koja se nalazi na ostrvu na istočnoj ivici Bukurešta, srušene 1986. godine.

„Bilo je arheoloških iskopavanja, čišćenja lokaliteta, spašavanja važnih delova nasleđa i pravog rušenja. Ovo bi bile faze. Problem je bio u tome što je tu bio nadgrobni spomenik Aleksandra Gike i nekoliko ramova, crkveni natpis iz 1752. godine, nadgrobni spomenik iz 18. veka, dovratnik, stub Pantelimonove crkve, kameni i drveni svećnjak, okrečen i pozlaćen, što je bilo nešto posebno i mislim da je unikatno, iz 1752. godine. Nalazio se kod nadgrobnog spomenika kneza Aleksandra Drugog Gike. Sve su bile veoma lepo izrađene i u prilično dobrom stanju očuvanosti“.

Prezir prema nasleđu bio je široko rasprostranjen, od onih koji donose odluke do jednostavnih radnika. Speranca Diakonesku.

„Podižući nadgrobni spomenik, pronašli su sarkofag Aleksandra Gike. A onda se desilo nešto čudno i neprijatno. Odlučili su da izvrše arheološka istraživanja ovog leša, koji je bio veoma dobro balzamovan, u olovnom i drvenom kovčegu. Kroz špijunku u olovnom kovčegu videlo se da je telo prilično očuvano. Karbonizovan, ali dobro očuvan. I onda se otvori olovni kovčeg, otvori drveni kovčeg i počeše da mere, skidaju mu košulju, skidaju mu pojas da vide da li ima zlatni medaljon ili ima nešto zlatno ispod pojasa. Bio je prisutan ceo odbor. Bili su veoma ogorčeni što ima samo jedan krst i prsten. On je bio pretendent na tron Ujedinjenih kneževina, bio je ličnost, kako je mogao da ima tako malo? Ono što je sigurno jeste da je odlučeno da se olovni kovčeg odnese u muzej, jer je to bio muzejski eksponat, a ono što je ostalo od jadnog vladara strpano je u plastičnu kesu i ostavljeno u žbunju. Da je počeo lagano da smrdi. I morali smo da se, zajedno sa koleginicom, svim silama borimo da mu napravimo jeftin kovčeg, od nekih bednih dasaka, i iskopamo mu grob. Istina, u tome nam je pomogao i sveštenik, koji je bio spreman da ustupi jedan od prostora u crkvenom parku. Uradili smo i neku vrstu ponovnog sahranjivanja. Ne nužno zato što me je savest pekla, ali mi se činilo toliko nepravednim da ova ličnost naše istorije pretrpi tako nešto da sam se osećala obaveznom da mu napravim pomen“.

U drugoj polovini 20. veka, versko nasleđe Bukurešta je uništeno bukvalno, a ne samo figurativno. A ono što se tada dogodilo ostalo je samo u dokumentima.

Rumunska pravoslavna crkva 2025. godine obeležava dve prekretnice u svojoj istoriji. Prva je 140. godišnjica autokefalnosti, iz 1885. godine, a druga je stogodišnjica Patrijaršije, iz 1925. Da bismo detaljnije objasnili simbolički značaj druge godišnjice, stogodišnjice, razgovarali smo sa istoričarem Dragošom Ursuom iz Nacionalnog muzeja Ujedinjenja u Alba Iuli.

„Posle ujedinjenja Besarabije, Bukovine i Transilvanije 1918. godine, našli smo se u drugačijem crkvenom registru u kome je najrelevantnija bila Rumunska pravoslavna crkva, Rumunsko pravoslavlje. Barem je tako bilo u kvantitativnom smislu i to ne samo u to vreme, jer znamo da je u Sovjetskoj Rusiji bio pun proces represije nad Crkvom, Ruska Crkva je bila kvazi-ukinuta. Tako je rumunsko pravoslavlje tada bilo najjače i postavljalo se pre svega pitanje crkvenog ujedinjenja. U vreme 1918. godine, nakon formiranja Velike Rumunije, imali smo četiri različite crkvene tradicije: Kraljevsku, Transilvansku mitropoliju, Bukovinsku mitropoliju, koja je pripadala austrijskoj strani austrougarskog dualizma, i Besarabsku mitropoliju, koja je više od 100 godina bila predmet rusifikacije. Nekako su sve četiri ove tradicije morale biti spojene. Bio je to proces koji je uspešno tekao šest godina, a završio se 1925. godine. Uporedo sa crkvenim ujedinjenjima, nametnulo se i pitanje proglašenja Rumunske patrijaršije, crkve takve veličine, sa više od 15 miliona vernika, koja je u to vreme bila, rekao bih očigledno i s obzirom na naš lokalpatriotizam, najživlja pravoslavna crkva. Vaseljenska patrijaršija je bila pod pritiskom Turaka, iz nove turske republike, a Ruska crkva je bila pod pritiskom sovjetske države. Dakle, rumunsko pravoslavlje je bilo najjače i zaslužilo je ovaj status Patrijaršije“.

Na kraju, 1925. godina je bila godina završetka procesa koji je simbolično, politički i administrativno posvetio novi entitet, Veliku Rumuniju. Dragoš Ursu.

„Godina počinje sastankom Sinoda 4. februara 1925. godine kada se, na predlog mitropolita bukovinskog Nektarija, usvaja Odluka o njenom uzdizanju na rang Patrijaršije. Zatim prolazi kroz Senat i odobrava ga parlament. U leto i jesen 1925. godine, u avgustu i septembru, Vaseljenska patrijaršija je izdala tomos, odnosno zakon o priznanju, sa svoje tačke gledišta, Crkve koja je do tada štitila Rumunsku pravoslavnu crkvu. A 1. novembra 1925. godine održana je simbolična ceremonija ustoličenja mitropolita primasa Mirona Kriste za rumunskog patrijarha. U onome što mi nazivamo uzdizanjem na rang Patrijaršije, ovaj proces obuhvata dva elementa: s jedne strane, crkveno ujedinjenje četiri pravoslavne institucionalne tradicije nakon političkih ujedinjenja Besarabije, Bukovine i Transilvanije sa Kraljevinom Rumunijom, a sa druge strane, na ovom implicitnijem nivou čitave Evrope i globalnog pravoslavlja kroz uzdizanje na rang Patrijaršije“.

Pitali smo Dragoša Ursua kako se mogu sumirati dosadašnje zasluge šestorice rumunskih pravoslavnih patrijarha?

„Ako ukratko, u jednoj rečenici, osvrnemo se na patrijarhe, možemo reći da je Miron Kristea bio patrijarh ujedinjenja i prvi patrijarh pravoslavne crkve koji je postavio temelje institucionalnom i teološko-obrazovnom razvoju Crkve. Nikodim Munteanu, drugi patrijarh, je patrijarh rata i diktatura. Njegov devetogodišnji patrijarhat, između 1939-1948, imao je ovu nesreću. Poklopio je sve diktature, diktature Karola II, legionara, Antoneskua, rata i komunizma. Imamo kontroverznu figuru Justinijana Marine, s jedne strane viđenog kao Crveni patrijarh koji je sarađivao sa komunističkim režimom, sa druge strane, iz crkvene perspektive viđen kao onaj koji je uspeo da spase Crkvu u smislu institucionalne konsolidacije, da se suoči sa pritiskom komunističkog režima. Zatim, imamo Patrijarha Justina sa kratkom Patrijaršijom, takođe od 9 godina, u kojoj je imao prilično bogoslovsko-kulturne inicijative, pokrećući projekte vezane za bogoslovlje Crkve. Ali imao je i nesreću pritiska Čaušeskuovog režima, početka sistematizacije Bukurešta i rušenja crkava. I onda imamo figuru patrijarha Teoktista, takođe u ambivalentnom svetlu, u ambivalentnoj poziciji: s jedne strane, on svoje ime vezuje za kraj komunizma i približavanje Čaušeskuovom režimu, ali je, istovremeno, bio i patrijarh tranzicije, evropskih integracija. Ako razmislimo, on je bio patrijarh tokom kojeg je papa Jovan Pavle Drugi došao u Rumuniju, te simbolične posete 1999. godine, prve posete pape jednoj pretežno pravoslavnoj zemlji. Na kraju, ali ne i manje važno, imamo lik sadašnjeg patrijarha. Teško je oceniti nekoga ko je još živ, teže je istoričaru oceniti sadašnjost. Ali možemo videti lik Patrijarha Danila kao onoga koji podržava razvoj Crkve, posebno u dijaspori, Crkva je sledila Rumune u dijaspori. Njemu se može pripisati i razvoj Crkve u Besarabiji, posebno u aktuelnom kontekstu rata. Vidimo kako rumunsko pravoslavlje u Besarabiji jača, i to je dobar znak. Na kraju, on je patrijarh Narodne Saborne crkve, ovaj projekat koji je započeo, zamišljao Miron Kristea 1925. godine, od osnivanja Patrijaršije, i koji ima šansu da se ostvari pod sadašnjim patrijarhom“.

Istorija stogodišnjice Rumunske pravoslavne patrijaršije je ona iz 20. veka, kako su je ljudi doživljavali i istoričari istraživali. Predstoje svakako i drugi izazovi na koje će odgovore dati oni koji će se sa njima suočiti.

Bez obzira na fizičku udaljenost, ljudi, zajednice i društva se zbližavaju jer osećaju i žele bliskost. Do 20. veka, kada je globalizacija sve umanjila, ljudi su imali prirodnu zainteresovanost za druge ljude, iz daleka. Želeli su da im saznaju običaje, da nauče njihove jezike i da im upoznaju mentalitete. Rumuni i Japanci se formalno znaju od pre oko 125 godina, zapisi rumunskog putnika Nikolaja Mileskua Spatarula o Japancima iz druge polovine 17. veka, kada su ljudi manje putovali.

Početkom 20. veka, tačnije 1902. godine, ambasador Japana u Beču stupio je u kontakt sa rumunskom stranom i izrazio želju da se između dve države uspostave bilateralni odnosi. Iste godine se potpisao komercijalni sporazum koji će postati pravna osnova za razvijanje odnosa. Kada je počeo prvi svetski rat, Rumunija i Japan su bili na istoj strani, u Antanti. Avgusta 1917. godine Rumunija je otvorila svoje predstavništvo u Tokiju, a Japan će pet godina kasnije, 1922. godine, otvoriti svoje predstavništvo. Između 1922. i 1927. godine, rumunski legat u Tokiju bio je zatvoren zbog smanjenja budžetskih troškova, a nakon 1927. godine će se ponovo otvoriti vrata rumunskog legata i nastaviće da funkcioniše bez prestanka, do avgusta 1944. godine. U drugom svetskom ratu Rumunija i Japan su opet bili saveznici, ovoga puta u okviru Akse Rim-Berlin-Tokio.

Nakon rata, odnosi su obnovljeni 1959. i Jon Datku je 1966. imenovan za ambasadora Rumunije u Japanu. Godine 1994., u intervjuu za Centar za usmenu istoriju Rumunskog radija, Datku se prisetio da kada je stigao na tu funkciju nije zatekao mnogo japanskih zvaničnika koji su znali mnogo o zemlji iz koje je došao.

„Što se tiče Rumunije, začudilo me je malo znanja koje je postojalo u parlamentarnim krugovima, čak i među članovima vlade. Znali su jako malo i sećam se da u to vreme, kada smo razgovarali o određenim pitanjima, pa i evropskim, nisu mogli da shvate da imamo drugačije stavove od Sovjetskog Saveza. Oni su ovaj deo Evrope videli kao monolit. Zapravo, ovo nije bila samo kod Japanaca, našli smo na isti stav i u Sjedinjenim Američkim Državama. Ali mislim da su poslovni ljudi, s druge strane, znali, imali interese. Obišao sam mnoga preduzeća, već smo kupovali brodove, gradili brodove, krstio sam i neke nosače rude, kupovana su ribarska plovila. Čak su i velike elektronske kompanije istraživale tržište. Primetio sam ovu zanimljivu razliku između političara i poslovnih ljudi. Bila je velika razlika“.

Ali Jon Datcu će imati veliko iznenađenje na sastanku sa japanskim suverenom.

„Car Hirohito je bio izuzetno simpatičan čovek, izvan svoje aure misticizma, bio je izuzetno topao, pristupačan čovek. I imao sam neverovatno iznenađenje da je car znao više o Rumuniji od tadašnjih članova vlade. Počeo je da mi priča o delti Dunava i bio je veliki stručnjak za faunu, posebno ribu. I on mi je to zapravo pokazao, imao je neke knjige, a onda sam mu obećao <Vaše Veličanstvo, potrudiću se> i kada sam otišao na odmor doneo sam neke knjige koje sam našao, sa mapama delte Dunava, i ponudio sam mu ih. I uvek me je pitao <koliko će trajati ovaj raj u Evropi?> I ja sam došao na ideju, rekao sam <možda dožete nekad da vidite Dunav, deltu Dunava i Crno more>, ovo područje za koje je smatrao da je od velikog interesa za svoje studije. Verovatno je studirao biologiju i proučavao razne vodene životinje“.

U rumunsko-japanskim odnosima dominirala su ekonomska pitanja. Jon Datku je čak rekao da su Japanci izmislili novu vrstu diplomatije, ekonomsku diplomatiju.

„Moj mandat u Bukureštu je zaista bio skoro u potpunosti ekonomski. Tada smo imali ideju da modernizujemo niz naših industrijskih kapaciteta, uključujući i fabriku aluminijuma. Sećam se da smo to radili sa jednom kompanijom Marubeni, napravili smo flotu, i mi smo pokušavali da izvozimo, čak smo uspeli da izvezemo gredice u zemlju koja je proizvodila čelik određenih vrsta i veličina, proizvodili su ležajeve i mnoge druge proizvode, sećam se čak i paste od jaja. Nije bilo velikog političkog interesa sa stanovišta rumunske vlade. U to vreme Japan je predstavljao ekonomski interes, a sa japanske tačke gledišta, to je bio period procvata takozvane ekonomske diplomatije. Oni su inaugurisali ekonomsku diplomatiju. Za mene, koji sam dosta proučavao ove aspekte, imao sam utisak da se ekonomska diplomatija ne može raditi mimo politike, osim vojnih faktora i tako dalje, kao što je normalno. Istina je da su Japanci zaista razvili i oplemenili ekonomsku diplomatiju. Šta je ovo značilo? Njihove spoljnopolitičke i diplomatske prioritete, osim Sjedinjenih Američkih Država, postavlja susedno područje i drugde, u skladu sa ekonomskim interesima“.

Rumunija i Japan, dve zemlje koje se nalaze na velikoj udaljenosti jedna od druge, već imaju vekovnu tradiciju bilateralnih kontakata. To je tradicija koja ih drži blizu kroz prošlost, ali i kroz vrednosti sadašnjosti.

Smatran „sportom uma“ zbog svog visokog stepena složenosti, predviđanja protivnikove strategije, brzine donošenja odluka i intenzivnog korišćenja pamćenja, šah je privukao i privlačiće mnoge. Šah se posmatra kao minijaturna vojna konfrontacija i koristi se kao metafora u opisivanju složene situacije u kojoj se dve strane bore. U 19. veku najbolji igrači Evrope sastajali su se u kafićima gde su igrali bez vremenskog ograničenja za igru ili potez, ali su igrali na ulog.

U Parizu je postojala poznata kafana Cafe de la Regence, a u Sankt Peterburgu je bila kafana Dominique, sa salama za bilijar, dame i za šah. Konkurirao je kafeu Reiter, koji se nalazio na maloj udaljenosti, a u Moskvi je bio poznat kafić Pekin na Pozorišnom trgu. Najbolji igrači jedne poznate kafane mogli bi se smatrati profesionalnim šahistima. Tada nije bilo klubova, a igre šaha su se obično igrale u kafićima, ponekad i za novac.

Istorija „sporta uma“ u Rumuniji proslavila je, početkom 2025. godine, stogodišnjicu Rumunskog šahovskog saveza. Ali bavljenje sportom na rumunskom prostoru postojalo je i ranije. Iako deo otomanskog prostora nekoliko vekova, gde bavljenje šahom datira još iz srednjeg veka, u rumunske kneževine šah je donet iz Francuske otprilike u vreme revolucije 1848. godine. Štefan Baču je šahista i istoričar ovog sporta a od njega smo saznali pojedinosti o istoriji šaha u Rumuniji.

„Šah se igrao i u kafanama u rumunskom prostoru, sa strastvenim igračima uključujući slavne ličnosti iz tog doba. Rumun rođen u blizini Černaucija, Đorđe Marku ili Georg Marko, objavio je u specijalizovanom časopisu Viener Schachzeitung utakmicu koju je igrao protiv svog brata Mihaja u kafeu Evropa u Černauciju. A u bukureštanskim kafićima šah se igrao sa strašću. Manolake Kostake Epureanu, predsednik Saveta ministara krajem 19. veka, očekivao se na sednici vlade, ali je umesto toga, igrao šah u kafiću, a incident je u skeču prikazao I.L. Karađale. U kafanama su osnovani i prvi šahovski klubovi. Tako je 1875. godine violinista austrijskog porekla Ludovik Vist, profesor na bukureštanskom konzervatorijumu, organizovao prvi šahovski salon u Bukureštu, u kafeu Konkordija u ulici Smardan, u starom centru Bukurešta. Godine 1892. osnovan je prvi šahovski klub u Bukureštu, u kafeu Kuebler. Žene nisu imale pristup kafeima, ali su spretni ljudi imali rešenja. Tako je industrijalac Bazil Asan u svojoj kući u Bukureštu postavio sobu za šah u kojoj je mogao da igra sa svoje tri ćerke“.

Među osnivačima ovog kluba bio je Herkul Anton Guđu, koji je studirao pravo u Parizu početkom 1880-ih i osvojio nekoliko jakih turnira u francuskoj prestonici. U osnivanju Rumunskog šahovskog saveza odlučujuće će učestvovati njegov sin Jon Guđu, član Bukureštanskog šahovskog kružoka. U leto 1924. Jon Guđu, Đorđe Davidesku i Leon Leventon igrali su timski šahovski turnir u Parizu, tokom Letnjih olimpijskih igara. Dana 20. jula 1924. godine, posle finalne runde turnira, 15 delegata je potpisalo osnivački akt Međunarodne šahovske federacije, „Federation Internationale des Echecs“ (FIDE), među kojima je jedan od potpisnika bio Rumun Jon Guđu. Po povratku iz Pariza, mladi Jon Guđu je putovao širom zemlje da bi razgovarao sa predstavnicima šahovskih kružoka u Velikoj Rumuniji o osnivanju nacionalnog saveza. Štefan Baču prepričava ono što je usledilo:

„4 januara 1925. godine predstavnici 26 šahovskih kružoka formirali su Privremeni komitet Rumunskog šahovskog saveza. Za predsednika ovog komiteta izabran je Adam Hencesku, poznata ličnost tog doba, koji je bio i predsednik Bukureštanskog šahovskog kružoka. Rođen u Transilvaniji, 21-godišnji Adam Hencju je prešao planine da bi se borio u ratu za nezavisnost 1877. Nakon rata, promenio je prezime iz Hencju u Hencesku i nastanio se u Bukureštu gde je diplomirao na Univerzitetu, stekavši diplomu farmacije. Bio je promoter ujedinjenja Transilvanije sa Kraljevinom Rumunijom, borio se kao dobrovoljac u Prvom svetskom ratu. Nažalost, Adam Hencesku je umro pre nego što je Rumunski šahovski savez zaista osnovan. Među članovima Inicijativnog odbora bio je i Aleksandru Tiroler iz Temišvara, koji je 1926. osvojio prvu titulu državnog prvaka u istoriji rumunskog šaha. Od dobrih igrača tog perioda možemo pomenuti i Nikolaja Brodija iz Kluža i Janoša Baloga iz Mjerkure Čuka, koji je ostao u istoriji šaha sa odbranom koja nosi njegovo ime. U Inicijativnom odboru su bili i univerzitetski profesori, pravnici, političari“.

Godine 1925. osnovani su šahovski kružoci u gradovima, srednjim školama i univerzitetima Velike Rumunije, od toga 9 u Bukureštu. Osnivački akt Rumunskog šahovskog saveza ozvaničen je u Bukureštu, 14. marta 1926. godine, povodom prvog kongresa Rumunskog šahovskog saveza. Ekonomska kriza 1929-1933. godine uticala je i na šahovski pokret u Rumuniji, a 1932. i 1933. godine više nije organizovano nacionalno pojedinačno prvenstvo za muškarce. A rumunski tim, posle stalnog prisustva na prvim izdanjima šahovskih olimpijada, nije učestvovao u izdanjima 1937. i 1939. godine.

Na rumunskom prostoru moderni gradovi počinju da se razvijaju po evropskom modelu nakon 1830-ih godina. U to vreme, neke odredbe Organskog pravilnika su se odnosile na urbanističke mere koje je trebalo preduzeti da bi se povećao životni standard njihovih stanovnika. Grad koji je dao ton promenama bio je glavni grad Bukurešt, onaj koji je eksperimentisao sa idejama koje su kružile u različitim periodima i koje su odjeknule u provincijskim gradovima. Urbana mikroistorija Bukurešta je u velikoj meri urbana makroistorija Rumunije, sa često kontradiktornim vizijama o tome kako treba da izgledaju životi ljudi, kombinujući inerciju i konzervativni mentalitet sa ambicijama i inovativnim transformacijama.

Iz pisanja onih koji su posećivali Bukurešt u različitim periodima njegovog modernog postojanja saznajemo da je to bio grad u procesu promena gde su se sreli Istok i Zapad. Bio je to grad koji je gledao na velike evropske metropole i težio da održi korak sa njima i inovacijama vremena. Na spisku onih koji su nosili dostojanstvo gradonačelnika rumunske prestonice nalaze se poznata imena: revolucionar i fašista Dimitrie K. Bratianu, novinar i političar K. A. Roseti, pisac Barbu Štefanesku Delavranča, političar Vintila Bratianu. Izdvajaju se, međutim, dva imena koja su rukovodila najdoslednijim razvojem prestonice: liberalni pravnik i političar Pake Protopopesku, gradonačelnik između 1888. i 1891. godine, i pravnik seljačke partije i političar Dem I. Dobresku, gradonačelnik između 1929. i 1934. godine. Njih dvojica, gradonačelnici za vreme kraljeva Karola I i Karola II, suverena za čija imena su vezani glavni pravci razvoja Bukurešta, uspeli su da mobilišu resurse za velike urbane projekte. Bili su to ulica, vodovodna i kanalizaciona mreža i javni prevoz, kao i sistematizacija reka Dambovica i Kolentina.

Posle 1945. godine, komunistički režim je takođe došao sa projektima urbanog razvoja. Za to vreme dešavaju se obimne transformacije, kao i projekti koji se čak mogu smatrati antiurbanim. Grad se širi i dobija na visini, gradi se više vertikalno nego ranije, a priliv seoskog stanovništva privučen razvojem industrije se povećava, posebno počevši od 1970-ih. Dva lidera socijalističke Rumunije, George Georgiu-Dež, od 1945. do 1965, a Nikolaje Čaušesku od 1965. do 1989. takođe su ostavili odlučujući trag u rumunskoj prestonici.

Nijedan grad nikada nije završen, on prati tok života onih koji ga nastanjuju, a Bukurešt nije izuzetak. Čezar Buiumač je istoričar grada Bukurešta, muzeograf u Muzeju opštine Bukurešt, bavi se urbanističkim planiranjem i istorijom javnih spomenika. Odgovoran je za najnovije uredničko pojavljivanje, „Nedovršeni grad”, o dubokim transformacijama rumunske prestonice tokom godina socijalističkog režima između 1945. i 1989.

„<Nedovršeni grad> je nedovršeno delo, nedovršeno u smislu da postoji toliko aspekata gradskih komponenti, transformacija, da autor mora da završi istraživanje u određenom trenutku. Počeo sam istraživanje jer sam lično želeo da razumem šta se desilo sa ovim gradom. Bila je to mešavina različitih informacija u različitim knjigama i člancima, od kojih se nijedan nije istinski i objektivno bavio komunističkim periodom, i sećanjima ljudi koja su iskvarena određenim uticajima, posebno protokom vremena.”

Od aglomeracije na periferiji osmanskog prostora, glavnog grada Kneževine Vlaške, kakav je bio oko 1800-ih, do današnjeg, tokom 225 godina, Bukureštu se mnogo toga dogodilo. Prošao je kroz prirodne katastrofe kao što su zemljotresi, požari, epidemije, ali i kroz one koje je izazvao čovek kao što su revolucije, ratovi, vojna okupacija i sistematizacija osamdesetih godina prošlog veka. Čezar Buumač je želeo da sazna kako su Rumuni došli do prestonice koju danas imaju i napisao je knjigu.

„Šta se desilo sa ovim gradom? Šta je sa svim ovim kvartovima, ovim gradom koji okružuje grad? Kako to da imamo Militari, Drumul Taberei, Krangaši i druge četvrti, koji sve okružuju stari grad? Zato sam pokušao da saznam šta se desilo i stavio sve informacije ovde da svi razumeju zašto je grad nedovršen i šta se tokom vremena dešavalo u Bukureštu. Istoričar Razvan Teodoresku je rekao da je Bukurešt imao tri velika osnivača: Karola I, Karola II i Čaušeskua. Ja se ne slažem i kažem da treći osnivač nije Čaušesku već Dež. Ovaj grad je postao veličine države, okružen je sa još nekoliko gradova, svi ovi kvartovi su veličine grada, grad u gradu, sagrađen je za vreme Deža. Čaušesku nije osnivač ovog grada, on je taj koji ga je uništio i dekonstruisao na način da se više ne može ponovo sastaviti. Štaviše, nije bilo doslednosti i nijedan projekat nije doveden do kraja, nijedan projekat sistematizacije, pa ni projekat uništavanja, nije doveden do kraja. Grad je po mnogo čemu nedovršen“.

Današnji Bukurešt je grad u kome su se dogodile transformacije i u njegovom starom stambenom jezgru i na periferiji. Imena starih naselja kao što su Kotorčenj, Vatra luminoasa, Dudešti, Ferentari, Bucurešti Noi su u aktuelnom rečniku Bukurešta zajedno sa nazivima naselja iz godina socijalizma kao što su Titan, Berčenj, Drumul Taberei i onih posle 1989. kao što su Brankuš, Latin, Frančez, Kosmopolis.

Pojava, posle 1945. godine, dve nemačke države na mapi Evrope bila je posledica dubokih neslaganja između Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Sovjetskog Saveza oko budućnosti zemlje koja je izazvala strašni rat. Dve Nemačke, Zapadna i Istočna, gledale su jedna na drugu sa dubokim neprijateljstvom. Valter Halštajn, prvi predsednik Evropske ekonomske zajednice, dao je svoje ime doktrini po kojoj Savezna Republika Nemačka nije imala diplomatske odnose sa zemljama koje su priznale Nemačku Demokratsku Republiku. A zemlje koje su bile deo bloka, kroz solidarnost, nisu imale diplomatske odnose sa nemačkom državom u suprotnom bloku. Dakle, Rumunija, smeštena u komunističkom bloku, nije održavala odnose sa Saveznom Republikom Nemačkom.

Od druge polovine 1960-ih stvari će se promeniti. Godine 1967. Rumunija je uspela da uspostavi diplomatske odnose sa Zapadnom Nemačkom zbog promena u pristupu evropskim odnosima. Dve recipročne posete, ona rumunskog ministra inostranih poslova Korneliua Maneskua Saveznoj Republici Nemačkoj i ona ministra inostranih poslova Zapadne Nemačke Vilija Branta Bukureštu, postavile su temelje za približavanje. Godine 1994. Centar za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije intervjuisao je diplomatu Vasilea Šandrua, koji se sećao okvira u kome su se promene desile.

„Poseta vicekancelara Vilija Branta, koji je u to vreme bio i ministar spoljnih poslova, dogodila se u vreme nakon što je Rumunija uspostavila diplomatske odnose sa Saveznom Republikom Nemačkom. Kontekst je bio sledeći: u leto 1966. u Bukureštu je održan sastanak Političkog konsultativnog komiteta Varšavskog pakta. U dokumentu koji je tom prilikom usvojen, pokrenuta je ideja o sazivanju evropske konferencije o saradnji i bezbednosti u Evropi. Postojala je i odredba koja se zalagala za normalizaciju odnosa sa obe nemačke države. U duhu ovog dokumenta, Rumunija je inicirala uspostavljanje normalnih diplomatskih odnosa sa Saveznom Republikom Nemačkom, čineći to sa svojih pozicija, sopstvenom odlukom, bez ikakvih konsultacija sa svojim saveznicima. Naravno, to je izazvalo reakciju nezadovoljstva, posebno Sovjetskog Saveza i drugih država Varšavskog pakta, koje su tvrdile da je uspostavljanje odnosa sa Nemačkom trebalo da se izvrši kolektivnim aktom“.

Nova filozofija sudbine u Evropi je stoga dovela do resetovanja shvatanja.

„Inicijativa Rumunije naišla je na pozitivan odjek u Saveznoj Nemačkoj i početkom 1967. godine je došlo do akcije uspostavljanja diplomatskih odnosa. Ranije je Rumunija uspostavila zvanične konzularne i trgovinske odnose sa Zapadnom Nemačkom. Već smo imali komercijalno-konzularno predstavništvo u Kelnu. Sada je došlo vreme da se ti odnosi uzdignu na najviši nivo diplomatskih odnosa. Sa stanovišta Savezne Nemačke, uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Rumunijom zapravo je značilo napuštanje Halštajnove doktrine, što je bio spektakularan korak, rekao bih, čak i u uslovima Hladnog rata u to vreme. Zapadna Nemačka je do tada imala veoma čvrst stav da ne uspostavlja nikakve odnose sa državama koje su imale odnose sa Demokratskom Republikom Nemačkom. Stav Savezne Republike Nemačke je bio da ne prizna postojanje druge nemačke države“.

Vasile Šandru je verovao da je lično angažovanje takođe u velikoj meri doprinelo stvaranju nove atmosfere.

„Vili Brant je otišao na primorje gde ga je primio Nikolae Čaušesku sa kojim je imao razgovor koji je trajao oko pet sati. Sa Nikolajem Čaušeskuom, razgovori su bili pretežno politički i odnosili su se ne samo na političku situaciju u Evropi, već i na partijske veze između komunističkih i socijalističkih partija. Kako je Vili Brant pristupio ovoj poseti? Došao je sa ženom i sinom Larsom, imao je dečaka koji je postao učesnik ovih levičarskih pokreta u Nemačkoj. Tako da je pitanju posete pristupio ne samo na političkom, već i na ličnom planu, kako bi se približio našoj zemlji. Gospođa Brant i njen sin imali su poseban program na moru. Imali su veoma interesantan program, bili su prezadovoljni posetom, mogli su da vide i neke rumunske folklorne nastupe i obišli kulturna mesta. Bila je to poseta sa programom koji je takođe pomogao u stvaranju imidža Rumunije“.

Komunistički dostojanstvenik i deo unutrašnjeg kruga, Pol Nikulesku-Mizil, 1997. je rekao da je, izvan optimizma sa kojim danas gledamo, dublji odnos bio komplikovan.

„Kada sam bio u zatvoru, slušao sam televizijski izveštaj Kornela Maneskua o tome kako su uspostavljeni diplomatski odnosi sa Saveznom Republikom Nemačkom. Rekao je da je otišao u Nemačku, da se sastao sa Brantom i Brant mu je rekao da uspostavimo diplomatske odnose, a onda su se rukovali i rekli da, slažemo se. Budimo ozbiljni. Znam kako su se uspostavljali ti odnosi, ja sam bio član Stalnog predsedništva. O ovom problemu se raspravljalo i ponovo se raspravljalo, kako to uraditi, kako doći do ove tačke, kako će reagovati Sovjeti, kako će reagovati ovi i oni, da li je dobro, šta ako nije dobro. Ovo je trajalo danima i danima. A kada je otišao, otišao je Manesku sa preciznim mandatom, da ode i sklopi diplomatske odnose sa Saveznom Republikom Nemačkom, nema druge opcije. Bio sam u delegacijama, bilo bi apsurdno reći drugačije. Bio sam u mnogim zvaničnim delegacijama. Imao sam mandat od kuće i ako to nije odgovaralo tamošnjoj situaciji, morao sam da se javim kući i tražim odobrenje“.

Godine 1967. Rumunija je bila druga zemlja u komunističkom bloku koja je uspostavila odnose sa Zapadnom Nemačkom, posle Sovjetskog Saveza. Bio je to diplomatski potez kojim su obnovljeni stari odnosi između rumunskog prostora i čitavog nemačkog prostora.

Često se govori o velikim resetovanjima kada jedan tip lidera pobedi na izborima u velikoj globalnoj zemlji, kao što je bila pobeda Donalda Trampa u novembru 2024. u Sjedinjenim Američkim Državama. Ali velika resetovanja su ona koja se dešavaju kada dođe do velikih promena u velikim i važnim geopolitičkim prostorima, kao što je 1989. bila u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Tada su komunistički režimi u Poljskoj, Mađarskoj, Nemačkoj Demokratskoj Republici, Čehoslovačkoj, Bugarskoj i Rumuniji predali vlast ili su bili nasilno zbačeni narodnim gnevom. Slučaj Rumunije je slučaj rušenja režima nasilnim sredstvima, najnasilnije od svih promena od 1989. godine.

Dugo komentarisana od 1989. godine pa naovamo, iako manje vidljiva nego u drugim godinama, Rumunska revolucija nastavlja da bude, 35 godina kasnije, glavna referenca za sve što povezuje Rumune sa svakodnevnim životom. Njeno nasleđe je neosporno pozitivno i promene koje su se od tada dogodile donele su značajno povećanje životnog standarda, dosledno prisustvo u najvažnijim vojnim i civilnim savezima, a to su NATO, Evropska unija i Šengenski prostor. Sve je to bilo moguće zahvaljujući žrtvovanju onih iz decembra 1989. i konstantnom naporu nekoliko desetina miliona Rumuna tokom 35 godina. Istoričari se bave prošlošću i od njih saznajemo šta se dešavalo čovečanstvu do sadašnjeg vremena. Istoričar Virđiliju Carau, profesor na Univerzitetu Babeš-Boljai u Klužu, osvrnuo se na promenu pre 35 godina i težak put, takozvanu „tranziciju”.

„Iako imamo još malo vremena, oko deceniju, dok se ne izjednačimo i premašimo vreme istočnoevropskog komunizma, napominjemo da je prelazak sa ovog režima na demokratski bio i kratak i dug. Vreme promene je bilo kratko, intenzivno, revolucionarno, vreme transformacije i pre svega metabolizma transformacije bilo je dugo, raznoliko i složeno. Imao je jasne putanje u tranziciji na regionalnom i nacionalnom nivou. Kao takva, ako je promena bila naizgled brza, tranzicija je bila dug proces, u kome se transplantacija novog sistema na društvene, političke, ekonomske, kulturne i mentalne korene iz komunizma pokazala napornom i ponekad kontradiktornom. Čitanje trenutka promene uvek je nosilo otisak kontingenta, situacione tranzicije, sadašnjosti koja je uvek uslovljavala i uticala na razumevanje nedavne prošlosti, kako na Zapadu, tako i u centralnoj i istočnoj Evropi“.

Rumunska revolucija se može shvatiti samo u duhu evropskog vremena koje ju je proizvelo. To je samo poseban slučaj velikog resetovanja od pre 35 godina koji je doveo do današnje željene realnosti. Virđiliju Carau.

„Kumulativni događaji iz 1989. odveli su svet u novom pravcu. Rečeno je da je to evropocentristički, demokratski, liberalni i integrativni, put tokom kog se istočna Evropa transformisala, mirnim putem ili na drugi način, odričući se političkog poretka i komunističkih režima moći. Bio je to put koji je doveo do ujedinjenja Nemačke, a zatim i Evrope, u ambicioznom projektu: od Portugala do baltičkih država. Tada su se stvorile premise još jedne globalizacije, ali i sveta koji se činio da je prevazišao realnost Hladnog rata“.

U analizi britanskog istoričara Timotija Gartona Eša iz 1989. godine, načini na koje je uklonjena komunistička vlast u zemljama centralne i istočne Evrope učinjeni su mirnim putem, izborima ili revolucionarnim nasiljem. Virđiliju Carau je govorio o sopstvenosti Rumunije, o revoluciji.

„Ovo je bilo povezano sa događajima koji su se odigrali u Istočnoj Nemačkoj, Čehoslovačkoj i Rumuniji u poslednjim mesecima 1989. Ova razlika koju je formulisao Timoti Garton Eš je napredovala uzimajući u obzir posebno izazov komunističke moći na ulici, pritisak odozdo koji je klijao i doveo do skidanja sa vlasti komunističkih elita. Neprozirnost i zamrzavanje u projektu staraca Honekera, Huska i Čaušeskua, slepilo i nasilnost njihovih reakcija, nedostatak dijaloga u krugovima komunističke vlasti, ali i dijaloga sa opozicionim strukturama, bili su drugi sastojci ovog drugog vrsta promene u koncepciji Gartona Eša. Protesti, osporavanje i politički preokret bili su povezani sa padom Zida, baršunastim ili krvavim preuzimanjem vlasti koje je pratilo promenu 1989“.

Bez obzira na način na koji su izašli sa scene istorije, mirno ili nasilno, komunistički režimi su bili truli. Virđiliju Carau.

„Izvan spoljnih uticaja, strateških igara, istorijski zapisi nam pokazuju da su komunistički sistemi podlegli iznutra, da su krivci za ovu imploziju bili sami komunistički lideri, nesposobni da upravljaju sve korumpiranijim i nefunkcionalnim sistemom. U suštini, više ne održiv i legitiman, komunizam su napustili upravo ljudi koji su upravljali njegovom sudbinom, aparatčici i tehnokrate. U zaključku, transformacijom Gvozdene zavese u najlonsku, subverzija unutra je postajala sve doslednija. Nedostatak resursa za rešavanje problema duga doveo ih je u poziciju da pregovaraju i na kraju predaju vlast kada se uličnim protestima više nije moglo upravljati.”

Rumunska revolucija 1989. deo je velikog resetovanja Centralne i Istočne Evrope. To je proizvelo pozitivne efekte u svim aspektima života društava koja su se pre 35 godina očajnički borila sa ekonomskom bedom i zatvorenim horizontima.

Mesec decembar je mesec u kome od 1989. godine Rumuni obeležavaju trenutak pada komunističkog režima, onog koji im je skoro pola veka ukidao prava, slobode, pa čak i suštinu ljudskih bića. Sećaju se decembra 1989. jer je povratak u normalnost izvršen kroz krvoproliće, a komunistički režim je napustio istoriju jednako nasilno kao što je i ušao u nju.

Emocionalni javni naboj se smanjuje, a vremenska distanca doprinosi sve hladnijoj referenci na ono što je bilo pre 35 godina. Nove generacije Rumuna na decembar 1989. gledaju sa radoznalošću onih koji nisu preživeli istorijsko vreme, sa odvojenošću onih koje efekti nisu direktno dotakli. Zabrinjavajuće je da mnogi mladi danas nemaju pojma šta je značio politički režim koji su mladi iz 1989. godine bacili na smetlište istorije. Još više zabrinjava činjenica da mnogi mladi ljudi ne vide nikakav problem u tome da žive ono što su preživeli njihovi dede i bake i roditelji. Ali mladi od pre 35 godina žele današnjim generacijama da kažu kakav je bio značaj onoga što su uradili. Istoričarka i književnica Alina Pavelesku, iz generacije koja je napravila revoluciju 1989. godine, napisala je „Revolucija 1989. ispričana onima koji je nisu živeli“. Pitali smo je da li postoji poruka iz 1989. za potomstvo i da li je njena generacija uspela da je sastavi.

„Očigledno je trebalo to da uradimo, da pronađemo sebe i smisao za ono što nam se desilo u poslednjih 35 godina. Do sada nam to nije pošlo za rukom, a ostaje nam da se nadamo da ćemo od sada biti mudriji. Mogla bih da vam dam samo svoje lično svedočenje, o osobi koja je osećala da još uvek ima veliki emotivni naboj prema ovoj temi, sa 35 godina. Kada kažem da ovaj emotivni naboj koji imamo i osećamo svi mi koji smo neposredno bili svedoci Revolucije 1989. godine, kažem da je to ono što nas sprečava da stvari sagledamo jasno. Ali barem možemo iskreno da ispričamo svoje priče na način da ljudi mlađi od nas shvate kako im je revolucija 1989. promenila živote, a ja kažem promenila na bolje, i da pronađu smisao za nas, ako mi to već ne možemo uraditi.”

Alina Pavelesku je smatrala da ima šta da kaže o 1989. godini današnjoj generaciji i onima koji dolaze. A način na koji se obraća kroz knjigu smatrala je najprikladnijim.

„Pre svega sam krenula da stimulišem kritičko mišljenje mladih. Shvatam da se bave različitim pričama i različitim verzijama i da se verovatno pitaju gde je istina između svih ovih verzija? I onda, prvo što sam uradila je da im iznesem sve teorije i hipoteze koje sam identifikovala u govorima o revoluciji, sa njihovim argumentima za i protiv. Ali, priznajem, da u epilogu ove knjige nisam mogla da se uzdržim da im konkretno ne kažem da je Revolucija 1989. zaista bila revolucija jer je radikalno promenila živote svih nas. Dugujemo joj slobodu poslednjih 35 godina, iako nismo baš znali šta da radimo sa ovom slobodom i sve vreme smo imali osećaj da ju nam je neko ukrao ispod nosa. Ali i pored toga, to što je imamo, što je još nismo izgubili, to je nešto što dugujemo Revoluciji 1989. i ljudima koji su se tada žrtvovali, koji su stali ispred pušaka na ulici, koji su umrli“.

Umećem pisca i veštinom istoričara, Alina Pavelesku je pisala o 1989. godini, suočavajući se sa suprotstavljenim shvatanjima i kombinujući profesionalne zahteve, lična sećanja i vrednosne sudove.

„Istoričar treba da ponudi koherentnu i istinitu priču ili što je moguće bližu istini, što bliže preseku istine nekih događaja. On ne mora nužno da drži lekcije, ili ne mora nužno da drži lekcije mimo ličnog primera koji svi imamo pravo da koristimo. Ali bojim se da su u Istočnoj Evropi i u Rumuniji, gde je istorija prečesto teren političkih borbi, gde su identiteti i način na koji definišemo svoje identitete uvek predmet političkih nadmetanja, istoričara, ma koliko oni trebalo da budu u kuli od slonovače, oni nikada neće moći da ostanu izolovani. I onda, ako je ovo kontekst u kome živimo, mislim da je najpoštenije da pretpostavimo ovaj kontekst i da pokušamo da uradimo stvari što bolje iz naše perspektive i iz perspektive konteksta u kom živimo. Mislim da ne bi trebalo da se zaključavamo u kulu od slonovače, ili ne mislim da je kula od slonovače realna opcija. Istovremeno, ne treba da dozvolimo drugima da naš predmet proučavanja, odnosno istoriju, pretvore u samo polje oko kojeg će se političari boriti“.

Godina 1989. ostaće, bez obzira koliko vremena prođe i bez obzira na percepcije, godina milosti. Ona je, hteli mi to ili ne, razgraničenje između onoga što je odvratno i onoga što je dobro na ovom svetu.

O rumunskoj revoluciji iz decembra 1989. mnogo se pisalo i govorilo sa mnogo tačaka gledišta, sa velikom strašću. Toliko je toga rečeno da se čini da je tema iscrpljena. Ali istoričari će uvek objašnjavati i tumačiti značenje takvog procesa. Rumunska revolucija iz decembra 1989. je referentni momenat novije istorije Rumunije, to je 0 tačka na osi na kojoj su označene gradacije istorije od juče do prekjuče i do danas.

U Temišvaru je 16. decembra 1989. počeo mali protest koji je, poput grudve snega, doveo do lavine demonstracija. Oluja koja je usledila širom zemlje dovešće 22. decembra do smene Nikolaea Čaušeskua i njegovog režima po cenu približno 1150 mrtvih i 4100 ranjenih. Od onih koji su tada umrli u Temišvaru, režim je pokušao da njih 44 učini nestalim: odvedeni su u Bukurešt, stavljeni u peći u krematorijumu, a njihov pepeo bačen u kanalizaciju u opštini Popešti-Leordeni, na jugu Bukurešta. Tada su u Temišvaru Rumuni ustali da se bore protiv svega što je značilo politiku koja je vođena posle 1945. godine i za prava i za bolji život. Tog 16. decembra 1989. vrlo malo ljudi je slutilo šta će doneti naredni dani. Novinar Mirča Karp, jedan od bivših direktora radio stanice slobodna Evropa i jedan od njenih glavnih animatora, podsetio se u intervjuu Centru za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije 1997. grozničavih očekivanja koja su svi imali.

„Posle onoga što se desilo u Brašovu 1987. godine, usledile su godine 1988-1989, godine u kojima je padala gvozdena zavesa, godine u kojima su događaji žurili, u Istočnoj Nemačkoj, u Poljskoj, u Mađarskoj, u Čehoslovačkoj. Samo kod nas kao da su stvari stajale, ništa se nije pomerilo. Činilo se da Čaušesku u velikoj meri kontroliše situaciju, da je čak mogao da ode u zvaničnu posetu Iranu, odakle se vratio obavešten da se u zemlji dešavaju neke ozbiljne stvari. Ali Čaušesku, međutim, nije verovao da je njegova pozicija ugrožena“.

Evropa 1989. je ključala, a pojavljivanje Solidarnosti u poljskoj političkoj areni u proleće bilo je signal za povratak u život. Do decembra, širom Centralne i Istočne Evrope, manifestacija vetra promena, kako kaže stihovi čuvene pesme Škorpiona, nije mogla da se zaustavi. Za Mirču Karpa početak rumunske revolucije u Temišvaru bio je ispunjenje goruće želje, ali i šok.

„Došao je decembar 1989. i sa ovom prvom varnicom događaji u Temišvaru. Moram reći da su nas iznenadili u smislu trenutka u kojem su se odigrali, jer smo se, naravno, i psihički i sa stanovišta organizovanja programa za moguću smenu režima u Rumuniji, pripremili. Ali, sam po sebi, 16. i naredni dan, 17. decembar 1989. godine, došao je neočekivano za nas. Što se mene tiče, bio sam na kratkom odsustvu, tih dana nisam bio ni u kancelariji. Moj kolega Sorin Kunea je prvi u etru preneo šta se dešava u Temišvaru. Od 18. decembra smo se organizovali i počeli da radimo timski i da radimo 24 sata dnevno. Radili smo u timovima od 3 ili 4 osobe, bez prestanka, pripremajući sve ove emisije na brzinu samo na osnovu informacija koje smo imali od novinskih agencija u inostranstvu, od nekih putnika iz Rumunije.”

Rumuni koji su toliko decenija živeli u strahu i poniženju imali su veoma važnu moralnu podršku u radio stanicama na rumunskom jeziku. Mirča Karp je rekao da su tokom dana manifestacija u Temišvaru on i njegova stanica obavljali svoju dužnost najbolje što su mogli.

„U trenutku kada je revolucija počela, siguran sam da smo mi bili na sceni, i ostale radio stanice i slobodna Evropa, možda pre svega slobodna Evropa. Ali, u svakom slučaju, mi nismo efektivno doprineli rasterećenju decembarskih događaja kroz zapaljive prenose, kroz emisije koje bi podstakle stanovništvo na ustanak protiv režima. Možda bi bilo bolje, možda bi bilo gore. Moje stanovište je da američka vlada, govorim o Glasu Amerike i Slobodnoj Evropi, ni na koji način ne bi dozvolila akciju naših radio stanica, akciju koja bi dovela do krvave revolucije, revolucije koja bi koštala ljudske živote i uništenje“.

Dana 16. decembra 1989. godine, pre 35 godina, u Temišvaru je počela da se piše knjiga o novijoj istoriji Rumunije. Nova knjiga koju će pročitati i razumeti oni koji žele da znaju zašto je Rumunija ovakva.

U svojoj skoro 250-godišnjoj istoriji, rumunska štampa beleži i najduže neprekidno pojavljivanje jedne publikacije. Reč je o „Matematičkom glasniku”, specijalizovanom časopisu za ljubitelje matematike, koji se pojavio 1895. godine u Bukureštu na inicijativu grupe matematičara i inženjera. Petorica osnivača bili su inženjeri Viktor Balaban, Vasile Kristesku, Jon Jonesku, Mihail Roko i Joan Zotu. Nakon prerane Balabanove smrti, matematičarka Konstanca Pompilijan je dovedena u grupu. Ubrzo su u ovu prvu grupu ušli i inženjeri Tankred Konstantinesku, Emanojl Davidesku, Mauriču Kinbaum i Nikolae Nikulesku i matematičari Andrej Joakimesku i George Cicejka. U 129 godina neprekidnog izlaženja, „Matematički glasnik” bila je agora na kojoj su se iskazali najbolji rumunski matematičari, istraživači, nastavnici, inženjeri, ekonomisti, studenti i đaci i drugi zaljubljenici u ovu oblast. Takođe, na stranicama časopisa mogu se naći i imena stranih matematičara. „Matematički glasnik” je odgajao generacije entuzijasta i organizovap takmičenja. U početku je časopis izlazio na 16 stranica i u tiražu od 144 primerka koji su se prodavali na osnovu pretplate. Zatim se broj kupaca povećava, a najveći tiraž je zabeležen 1980-ih kada je izdanje izašlo u tiražu od 120.000 primeraka.

Sa takvom tradicijom, „Matematički glasnik” je i izvor istraživanja o evoluciji obrazovanja u Rumuniji. Matematičar i pisac Bogdan Sučsva je zabeležio bogatstvo koje „Glasnik” nudi u tom pogledu.

„Činjenica da postoji baza podataka u kojoj postoji mnogo problema, već 129 godina, znači da možete pogledati različite istorijske slojeve, različite načine razmišljanja o obrazovanju, pronaći odgovarajuće probleme za određeni uzrast. Ovi modeli su u Glasniku. Za više od jednog veka, ima dovoljno primera, dovoljno strategija je isprobano i tako je viđeno kako se odaziva zanimljiva populacija. Činjenica da imamo toliko primera, toliko načina razmišljanja Glasnika, omogućiće nam da vidimo koliko je ovo iskustvo interesantno u širim okvirima“.

U svojoj dugoj istoriji koja traje i danas, „Matematički glasnik” je imao visoke standarde i stalno podsticao kreativno razmišljanje. Bogdan Sučava se prisetio takve epizode ​​originalnog razmišljanja.

„Zanimljiv slučaj je bio Sebastijan Kaufman koji je zaboravio neke trigonometrijske formule na usmenom ispitu. U uvodniku je kritikovano, nije se moglo ostaviti. Nema problema, Kaufman uči trigonometriju i završava istraživanje koristeći tehnike koje se bave polarnim koordinatama. Njegovo delo pojavilo se nekoliko meseci pre nego što je Rumunija ušla u Prvi svetski rat. O čemu se radilo? Kao što imamo moć tačke nad krugom, koncept koji je uveo Jakob Štajner 1826. godine, možemo imati moć tačke nad ravnim algebarskom krivom. On predlaže da se to zapiše u polarnim koordinatama i vidi šta će se desiti. Bilo je to izvanredno delo koje je napisao izvanredni srednjoškolac. Ovo je bilo okruženje Glasnika. Sprema se za takmičenje, za konkurs Glasnika, sastaje se sa ocenjivačima, daleko je od savršenstva. On je kritikovan i on se usavršava i na osnovu ovog okruženja nastaje nešto kreativno. Isti Kaufmanov problem je trebalo proučavati posle Drugog svetskog rata, a u drugim referencama mislim da ne nalazimo ništa drugo objavljeno pre 1956. Činjenica da je srednjoškolac u Bukureštu radio nešto ovako je izuzetna.“

Za „Matematički glasnik” vezuje se i pojava Međunarodne matematičke olimpijade, prestižnog takmičenja. Rumunija je učestvovala na svim dosadašnjim izdanjima i osvojila 78 zlatnih medalja, 146 srebrnih, 45 bronzanih i 6 diploma. Ona je tako na 6. mestu na rang listi svih vremena. Rumunija je bila domaćin 6 izdanja, 1959, 1960, 1969, 1978, 1999. i 2018. godine. Bogdan Sučava:

„Inicijativa međunarodne olimpijade pripadala je Rumunskom društvu matematičkih i fizičkih nauka, diskusije su se vodile između 1956. i 1959. Prvo izdanje je bilo ’59. U to vreme predsednik udruženja je bio Grigore Mojsil, potpredsednici su bili Kajus Jakob i Nikolae Teodoresku. To se desilo u tom periodu i politički tada nije bilo lako organizovati međunarodni događaj, bilo je mnogo ograničenja. Prvi od njih je bilo dobijanje svih potrebnih saglasnosti. Drugi je bio međunarodni kontakti i nivo prestiža da se pokrene međunarodni projekat takvog obima. Njihova generacija je imala konkurs Glasnika kao uzor, a ako uporedimo format, u početku je bila ideja: nije bilo mnogo problema koje treba rešiti za vrlo kratko vreme, već problema koji zahtevaju dosta vremena za razmišljanje, oko sat i po vremena za problem. To je bila inicijalna ideja i bila je veoma slična onoj koja je pokušana pre Prvog svetskog rata u Rumuniji. Ovi inicijatori ideje imali su osećaj da model Glasnika može biti od međunarodnog interesa. To treba napomenuti i uporediti sa drugim konkursima koji su postojali u to vreme“.

„Matematički glasnik” je referentna publikacija rumunskih matematičara, rumunske matematičke škole. Postoji matematika, ali postoji i obrazovanje, postoji i istorija, postoji i kolektivni um, postoji i smena generacija. I, pre svega, to je tradicija koja se nastavlja.

Kraj Prvog svetskog rata, daleko od smirivanja usijanih duhova koji su ga započeli, podstakao je nove besove i opsesije, a ekstremna rešenja su smatrana najprikladnijim. Tako su levičarski i desni ekstremizam, komunizam i fašizam, monstruozne tvorevine rata, zavladali umovima mnogih ljudi. Posebnost Velikog rata bila je u tome što ni pobednici nisu mogli da uživaju u pobedi, niti su pobeđeni odustali od revanša. Bio je potreban Drugi svetski rat da se razorna energija potroši. Nove države koje su nastale posle 1918. preduzele su mere protiv ekstremizma i obezbeđenja granica. Kraljevina Velika Rumunija, takođe tvorevina Versajskog sistema, preduzela je oštre mere da likvidira ekstremističke manifestacije koje su ugrožavale njeno postojanje i funkcionisanje. Dana 6. februara 1924. godine, pre više od 100 godina, liberalna vlada koju je predvodio Jon I. K. Bratianu usvojila je zakon o pravnim licima na osnovu kojeg su ekstremističke organizacije bile ilegalne. Dve glavne mete bile su ekstremno desničarska Hrišćanska nacionalna odbrambena liga, osnovana 1923., i krajnje leva Rumunska komunistička partija, osnovana 1921. Autor zakona, po kome je akt dobio ime, bio je ministar pravde George G. Marzesku, pravnik i gradonačelnik grada Jašija tokom ratnih godina.

Ako se ekstremna desnica reorganizovala 1927. godine u formuli Legionarskog pokreta i bila u stanju da legalno deluje sa javnim uspehom krajem 30-ih, ekstremna levica, agencija Moskve u Rumuniji, ostala je zabranjena do 1944. godine. Krajem Drugog svetskog rata, nakon što je Sovjetski Savez okupirao Rumuniju i doveo Komunističku partiju Rumunije na vlast, nekolicina članova partije proslavila je činjenica da su bili članovi zabranjene organizacije. Zvali su ih „ilegalci“ i bilo je i onih koji su bili u zatvorima i onih koji su, skriveni, na slobodi, sledili uputstva iz Moskve.

Jedan od ilegalaca bio je Jon Bika. U arhivi Rumunskog radiodifuznog centra za usmenu istoriju nalazi se intervju sa njim iz 1971. godine u kojem je ispričao kako su iz logora u Trgu Žiu, gde su bili neki od komunističkih militanata, pobegli u aprilu 1944. godine uz pomoć nekih ljudi iz administracije.

„Stranka je uspela da uspostavi blisku vezu između militanata spolja i militanata iz zatvora i logora. On će se suočiti sa teškom situacijom. Kako su Hitlerove armije dobijale udarce za udarcima, u zemlji se pojačavala aktivnost partije. Veza između komunista iznutra i spolja ostvarena je preko prostih ljudi koji su obavljali određene poslove u administrativnom aparatu logora. Na primer, bilo je žena koje su, nakon što je logor ukinut, otišle na različite lokalitete u zemlji i u Bukurešt. To su bile žene koje su uživale poverenje komunista, bile su nosioce poruka, prepiske između komunista spolja i onih unutra, kao i između onih iznutra i spolja“.

Anton Mojesku je takođe bio ilegalac i 1995. je ispričao u čemu se sastojala njegova aktivnost pre početka rata i tokom njega.

„Ranije sam se bavio ilegalnom partijskom delatnošću, ali radeći u fabrici i sa svojim pravim imenom, svima poznatim, ali nepoznatim kao partijski aktivista ili UTC aktivista. Ovaj put sam, međutim, morao da promenim ime i da se nigde ne pojavim, da me neko od naših agenata ne sretne jer bi me odmah uhapsili. A onda, živeo sam u skrovitoj kući, radio sam noću, izlazio na susrete i sastanke samo noću. Tražili su me, ali me Državna bezbednost nigde nije našla“.

Anton Mojsesku se osvrnuo i na sredstva za život koja je imao kao ilegalac.

„Živeli smo od pomoći iz stranke u Prestonici. Ljudi su ipak skupili nešto novca za nas jer nas je bilo malo, nije nas bilo mnogo u ovoj situaciji. Ostali članovi stranke i simpatizeri prikupljali su za političke zatvorenike, ja sam se pobrinuo i za to, sa Crvenom pomoći: odeću, hranu, novac. Dali smo im ono što smo prikupili preko njihovih rođaka, poslali smo im u zatvore. Samo tako, i za nas su se okupili. Imali smo zavereničku kuću za život, obično nismo imali šta da iznajmimo, nismo imali kuću na svoje ime. Bila je to kuća simpatizera u kojoj sam boravio neko vreme. Kada nam je nešto izgledalo sumnjivo, odlazili smo u drugu kuću drugog simpatizera i tako dalje. Sve vreme smo bili u zavereničkim kućama nepoznatim Bezbednosti, sa ljudima koji nisu bili poznati ni kao aktivisti, već samo naši simpatizeri“.

Period ilegalnosti tokom kojeg je funkcionisala Komunistička partija Rumunije, između 1924. i 1944. godine, bio je period u kome se rumunska država konsolidovala zakonodavno, administrativno, politički i ekonomski. A Marzeskuov zakon je bio instrument kojim ekstremizmu, i desnice i levice, nije bilo dozvoljeno da skrene razvoj države koja je teškim žrtvama platila ono što je dobila.

Rumunska kultura 2024. odaje počast jednom od svojih najznačajnijih predstavnika, istoričaru i književnom kritičaru Euđenu Lovineskuu. Rođen 1881. godine u Faltičenj, na severu Rumunije, preminuo 1943. u Bukureštu, Lovinesku nam je dao, između ostalog, veliku trotomnu knjigu „Istorija moderne rumunske civilizacije”. Objavljena 1924-1925, odnosno pre sto godina, knjiga predstavlja njegovu viziju malih društava koja teže da se sinhronizuju sa velikim. Autor, ubeđeni sledbenik zapadnih vrednosti, razotkriva zakon imitacije kroz koji pokazuje uticaj koji zaostala društva trpe od naprednih. Civilizacijski trend je, po Lovineskuovom mišljenju, sinhronizacija zaostalih društava sa naprednim.

Od svog pojavljivanja, Lovineskuova knjiga dobija sve veći značaj za rumunsko društvo. U tih 100 godina, Lovineskuova teza o sinhronizmu je i napadana i branjena. Danas vraćena u žižu javnosti, knjiga zaslužuje priznanje, po mišljenju profesora rumunske književnosti sa Univerziteta u Bukureštu Jona Bogdana Leftera, zbog svoje složenosti koja prevazilazi onu iz književne istorije.

„Pitanje koje sam sigurno sebi postavio je zašto ova knjiga? I svakako možemo dati niz odgovora koji imaju mnogo slojeva. Prvi odgovor je izuzetan značaj ličnosti autora, Lovineskua. Dodajem, on je za mene najvažniji rumunski književni kritičar svih vremena, čak i ključna ličnost rumunske kulture od 1900. godine naovamo. Drugi sloj odgovora je možda ubedljiviji po tome što ne uključuje vrednovanje i eventualno subjektivnost, već zavisi od profila ove knjige u odnosu na temu i u odnosu na rumunski svet danas. Lovinesku je bio književni kritičar, njegova multidisciplinarna relevantnost je neosporna“.

Jon Bogdan Lefter smatra da Lovineskuov tekst zaslužuje da bude ažuriran. Poznato je da je svaki tekst proizvod svog vremena, on “stari” sa godinama. Tako Lefter tvrdi da se Lovinesku može čitati očima 21. veka.

„Sinhronizam jeste, bio je i ostaje oblik globalizacije. Globalizacija je oblik sinhronizacije. Premošćavanje praznina, ulazak u takmičenja, usklađivanje takođe definišu i mikro procese. Ako je reč o jednom narodu ili regionu, mi smo još uvek, sa planetarne tačke gledišta, na mikro skali. Ili ako pogledamo veliku planetarnu skalu,  ne baš makro, stvarni fenomeni su homologni, sa mnogo, mnogo nijansi i sa mnogo finih podešavanja koja moramo da dodamo, očigledno. A onda, možda Lovinesku i generativna ideja opsežnih kulturnih refleksija vezanih za istoriju moderne rumunske civilizacije imaju i savremeno, pa čak i projektivno, prirodno značenje. Ne kažem ovo da bih hipertrofirao sliku Lovineskua kao proroka globalizacije“.

Pravac u kom ide ljudska civilizacija nikada nije ostavio ravnodušnim zainteresovane za modu i trendove. Kako se kultura i civilizacija ne mogu razdvojiti, o njima danas slušamo mišljenja koja dolaze iz prošlosti i preispituju se prema idejama sadašnjosti. Jon Bogdan Lefter, polazeći od Lovineskuovih izjava, kaže da se napredak čovečanstva može posmatrati više kao rezultat postepenih akumulacija nego kao jedan od ekstremnih i spontanih impulsa.

„Čvrsto prihvatam ideju postepenosti u evoluciji, što pre svega podrazumeva kontinuitet. Kontinuiteti mogu biti sporiji ili brži, ritmovi mogu približiti kontinuitet, ideju kontinuiteta ideji prekida. Ne isključujem ideju prekida, postoje trenuci prekida. Da li su oni tako radikalni kako ih često nazivamo? Ili su deo širih, većih procesa evolucije, kontinuiteta, postepenosti, koji takođe uključuju zastoje, uključuju prekide i ponovno učvršćivanje, itd. U svakom slučaju, koristio bih mnogo opreznije, ređe, kvalifikatore koji su naravno retorički, smisleni i korisni, kvalifikatore iz radikalnih kategorije, radikalne prekide“.

Retki su bili autori poput Euđena Lovineskua, koji su izašli van granica disciplina za koje su se specijalizovali. Jon Bogdan Lefter veruje da istorijska vremena kroz koja društva prolaze imaju duha da ih razumeju.

„Lovinesku veoma brzo napreduje ka razumevanju činjenice da se književnost bez istorijskog karaktera ne može razumeti, i da ne postoji. Nema istorije književnosti bez pozadine društvene istorije, velike istorije. To je, u stvari, stav onih koji razumeju, koji su razumeli u epohi, u svim sociokulturnim oblastima. Samo što javna rasprava pretpostavlja, pre svega, govor. Diskurzivnost, nacrt, ekspresivno pisanje su besplatni, mogu ih koristiti profesionalci iz svih oblasti. Ali, očigledno, pisci se pripremaju za to, čak su i profesionalci javnog diskursa“.

Pre 100 godina, Eužen Lovinesku je zaveštao veliku knjigu rumunskoj kulturi. To je bila i knjiga identiteta rumunskog društva i jedna od knjiga njenog razvoja.

Jedno od jakog oružja propagande komunističkog režima bila je štampa. Sloboda govora i štampe je pravo stečeno u 18. veku, formalno usvojeno kao univerzalno u članu XI Deklaracije o pravima čoveka i građanina iz 1789. Ali komunistički i fašistički totalitarni režimi su unakazili ovo pravo pretvarajući ga u sredstvo za ćutanje.

U režimima komunističke partie zemalja Centralne i Istočne Evrope, cela štampa se vrtela oko ideologije. Ali partije su imale i svoje novine, svoje zvanične glasove, preko kojih se izražavala suština režima. U Sovjetskom Savezu postojao je, i postoji u današnjoj Rusiji, list „Pravda” ili „Istina” iz 1912. U komunističkoj Bugarskoj „Rabotničesko delo” ili „Radnička dela” izlazilo je do 1990. godine. U Čehoslovačkoj se partija izražavala kao „Rude Pravo“ ili „Crvena desnica“, koje se objavljivalo do 1995. godine.

U bivšoj Nemačkoj Demokratskoj Republici, „Neues Deutschland” ili „Nova Nemačka” počela je da izlazi 1946. godine, te izlazi i danas. U bivšoj Jugoslaviji izlazila je „Borba”, štampana do 2009. godine, ponavljajući se epizodično. U Poljskoj je „Tribuna Ludu” ili „Narodna tribina” mogla da se čita između 1948. i 1990. A u Mađarskoj je tržištem štampe dominirao „Szabad Nep” ili „Slobodni ljudi” između 1945. i 1956. i „Nepszabadsag” ili „Sloboda naroda“ između 1956. i 2016. U Rumuniji se Rumunska komunistička partija obraćala društvu preko „Skanteja“, odnosno „Iskra“.

Osnovana 1931. godine, kada je Rumunska komunistička partija bila ilegalna u Rumuniji jer je vodila kampanju za rasparčavanje zemlje, „Skanteja ” se pojavljivala s vremena na vreme sve do 1940. godine. Ime je dobila po Lenjinovim novinama iz egzila, „Iskri”, koji se pojavljivao se između 1900. i 1905. „Skanteja” se prvi put legalno pojavila 21. septembra 1944, nakon da je 30. avgusta Crvena armija zauzela Bukurešt i počela nametanje komunističkog režima širom Rumunije, sve do 1947. godine.

Kritičara umetnosti Radua Bogdana je 1995. intervjuisao Rumunski radiodifuzni centar za usmenu istoriju. Rođen 1920. godine, mladi Bogdan je bio simpatizer komunista i imao je sporadične kontakte sa članovima komunističke partije tokom ratnih godina. Aktivirao se odmah po ulasku Sovjeta i 1995. se pred mikrofonom prisećao kako je učestvovao u ponovnom osnivanju partijskih novina:

„Kako je <Skanteja> počela? Petorica iz stranke su imali zadatak da pokrenu prvi broj. Matej Sokor je bio na čelu petorice: tu su bili Pavel Kirtoaka, inženjer Solomon, Radu Manesku i Josif Ardelean, koji će kasnije raditi u cenzuri. Tako je počelo sa ovih pet, sa inženjerom Solomonom koji je imao administrativne dužnosti. Tada mi je u glavi bilo da sam želeo da se bavim novinarstvom, nisam znao kako da počnem. Čuvši da će Radu Manesku da izdaje novine, predstavio sam se i pitao da li mogu i ja da se pridružim, da želim da se bavim novinarstvom. Kao rezultat toga, pozvan sam da sednem i radim volonterski. Bio je to takozvani romantični period, vodili smo se idealima! Mogu vam reći da sam bio lektor. Moj kolega je bio Mirel Iliešiu, reditelj. Dakle, kročio sam tamo od prvog izdanja < Skanteje>.”

Na stranicama lista idealistički komunistički intelektualci, stariji ili noviji oportunisti, izražavali su se ekstremnim nasiljem protiv demokratije. Jedan od njih, Silviu Brukan, koji je preživeo čitavu istoriju režima i posle 1989. godine imao javnu karijeru, bio je među najaktivnijima. Radu Bogdan je podsetio na budnu aktivnost novinara tih godina, posebno onih iz „Skanteje” na čelu sa sociologom Mironom Konstantineskuom:

„Matej Sokor je samo jedan dan bio na čelu <Skanteje>. Nakon toga, Matej Sokor je premešten na Radio i postaje generalni direktor. Nekoliko dana nakon prvih brojeva <Skanteje>, došao je Miron Konstantinesku, koji je tek izašao iz zatvora. Često smo radili noćni posao u <Skanteja>. Spavao sam sa njim prvih dana na istom dušeku, na podu, tamo nije bilo kreveta. Prva redakcija lista <Skanteja> radila je u zgradi nekadašnjih novina <Kurentul> Pamfila Šeikarua. U tom periodu bio sam i telohranitelj Mirona Konstantineskua. Ali onako, kao ona strašila po polju, jer nismo naoružani šetali. Ali on je svaki dan išao u Generalnu konfederaciju rada i nije želeo da izgleda kao da sam šeta ulicom, pa me je uvek vodio sa sobom. Izgledao sam tako, dosta snažno, bio sam visok. Nije bilo nikakvog napada. Ali nekoliko meseci sam bio kao neka njegova senka.”

U narednih 40 godina, „Skanteja“ je bila ono što su bile i ostale publikacije ovog tipa, obična propagandna kancelarija koja je skrivala materijalne nestašice i brutalna kršenja prava sa kojima su se Rumuni suočavali. Tokom godina u novinama su objavljivana značajna imena rumunske nauke i kulture, a spisak saradnika je dugačak. Za potomstvo, slučaj „Skanteje” je primer kako štampa ne bi trebalo da izgleda.

Najstrašnija institucija rumunske komunističke države bila je Sekuritatea, stvorena po uzoru na NKVD, kasnije KGB. Struktura sa dvostrukom ulogom, informativnom i represivnom, Sekuritatea je do kraja 1950-ih bila pod totalnom kontrolom KGB-a, kao i cela Rumunija. Ali od početka 1960-ih takozvana „politika nezavisnosti Rumunije od SSSR-a“ značila je raskid Rumunske službe bezbednosti od KGB-a, njenu emancipaciju. Lider iz Bukurešta George Georgiju-Dež bio je taj koji je sa velikim taktom krenuo u proceduru razilaženja.

General Njagu Kosma je bio oficir u Upravi za kontrašpijunažu Resora državne bezbednosti, koju je takođe vodio. Godine 2002, u intervjuu za Centar za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije, ispričao je priču o uklanjanju Sekuritatee iz KGB-a:

„Dok su Sovjeti bili ovde i bili moćni, imali su savetnike i svoje ljude na komandnim pozicijama, kako u politici tako i u specijalnim službama, stvari su se lako rešavale. Rešili su to u Kremlju. Tada su vršena masovna hapšenja iz osnovanih i neosnovanih razloga, po sitnicama. Uloga savetnika, koji je bio oficir KGB-a, bila je da savetuje komandanta jedinice. Postoji odbornik na ministarskom nivou, šef svih odbornika i odbornici u jedinicama. Morao je da savetuje na zahtev komandanta, odnosno na zahtev ministra. Imali smo problem orijentacije, tehnike, metodologije rada, davali smo mu zadatak i on je, <sa svojim iskustvom>, tako se govorilo, morao da vam da rešenje. I primenjuješ to ili ne. Ovo je bila njegova teorijska uloga. Uglavnom, mešao se u sve. U stvari, sovjetski savetnici su bili i provodnici špijunskih mreža, svojih mreža, koje su postojale u strukturama Sekuritatee“.

Ugušeni sveprisutnošću Rusa, Rumuni pokušavaju da nađu rešenje. Njagu Kosma:

„U jednom trenutku, ministar Dragić, očajan što se svuda mešaju, nazvao nas je i rekao: <Momci, napravite im raspored! Vole pecanje, vole šetnje, vole izlete, možda žene i votku. Dajte im šta vole, vodite ih, da ih ne bude kad radite.> I pošto su Rusi posle događaja u Mađarskoj bili veoma agresivni, odjednom smo se našli sa 6 savetnika u Direkciji. Nisam nikoga ništa pitao, ali onda su nas stvarno jahali. Nisam baš znao šta rade. Oni su prikupljali informacije, nisu imali nikakvo objašnjenje za svoje prisustvo. Trebalo je, prema konvenciji vlade, da bude savetnik komandanta. Ali ovi ostali nisu imali više objašnjenja, došli su da pomognu savetniku. Objašnjenje je bilo da moraju da imaju dodatna mesta, plašili su se da se ovde nešto dešava i poslani su da budu prisutni“.

Početkom 1960-ih, Dej je odlučio da je granica u rumunsko-sovjetskim odnosima prešla svaku meru. Bezbednosno-informaciono-dokumentacioni centar je korišćen da se eliminiše prisustvo agencije KGB. Tim od 5-6 ozbiljnih i diskretnih oficira kojima je koordinirao Njagu Kosma počeo je da pravi tabelu.

„Do ’62, mislim da smo rekonstruisali veliki deo, možda 80% njihove mreže na teritoriji naše zemlje. Nismo imali drugu vrstu misije, nego samo da je rekonstruišemo, da je upoznamo. Neke tabele su napravljene od vrha do dna, to je bila mreža, sa kratkim referencama, sa kratkim komentarima i napomenama. Tabele su uključivale staru mrežu koja je bila aktivna ovde, mrežu koja je došla sa divizijom Tudor Vladimiresku, sa divizijom Horia Kloška i Krišan, oni padobranci tokom rata, ruski ljudi. I ove tabele su predstavljene Georgiju-Dežu.”

Strategija Rumuna je bila jednostavna. Sovjetskim špijunima je rečeno da su sve njihove aktivnosti poznate, pomilovani su i zatraženo im je da prestanu da sarađuju sa KGB-om. U suprotnom, mogli su biti krivično gonjeni. Većina je prihvatila ponudu Sekuritatee. Njagu Kosma je pokazao koji je bio prvi kriterijum koji je bio osnova za uvrštavanje na tabelu.

„U prvoj fazi, mislim da smo imali oko 180 špijuna u tabeli, iz cele zemlje. Njima su pridodati i oni sa manje izvesnim situacijama, ali sa čvrstim indikacijama da bi mogli biti sovjetski špijuni. Na primer, došli su iz Sovjetskog Saveza sa studija venčani sa Ruskinjama. Na oko to nije bilo ništa, to je bilo normalno u normalnom režimu. Ali kod Rusa to nije išlo tako, znao sam pravilo. Za nas su bili sumnjivi oni koji su došli sa Ruskinjama. A onda sam Ruskinje, pre svega, sve uzeo na ispitivanje, a nije ih bilo malo. Bile su u braku sa vojnicima koji su bili na visokim položajima u vojsci i u Ministarstvu unutrašnjih poslova, a da ne govorimo o ekonomiji. U političkom aparatu bilo je dosta njih oženjenih Ruskinjama. Naravno da je bilo izuzetnih ljudi i mnogi su bili nevini, ali opšta mera je bila da smo ih na kraju sve evakuisali iz glavnih institucija“.

Sekuritatea i KGB su se razišli početkom 1960-ih, ali su obe institucije do 1989. zadržale isti karakter, bile su represivne institucije represivnog političkog režima.