Radio România Internațional

Category: Stranice istorije

  • Vasile Luka

    Vasile Luka

    Od kraja Drugog svetskog rata 1945. pa  sve do 1989. godine, Crvena armija je nametala komunističke partijske režime u zemljama Centralne i Istočne Evrope. Predvodili su ih lideri poslušni Moskvi koji nisu oklevali da uklone svoje ideološke drugove kada bi im postali konkurenti. Naročito do Staljinove smrti 1953. godine, obrazac ponašanja je bio isti u svim komunističkim zemljama: demokratija u partiji je podrazumevala rešavanje ličnih sporova metkom u potiljak ili smeštanjem u zatvor. To je bio slučaj i sa Vasileom Lukom, ilegalnim komunističkim aktivistom i važnim vođom od 1945. godine. Nakon spora sa Georgiju-Dežem i njegovom grupom, Vasile Luka će završiti u zatvoru Ajud 1963. godine.

    Vasile Luka rođen je 1898. godine u Kovasni, okrugu sa većinskim mađarskim stanovništvom koji je tada bio u Austrougarskoj. Što se tiče njegove etničke pripadnosti, postoje sporovi, neki istoričari i memorijalisti navode da je bio etnički Mađar, drugi da je bio etnički mađarizovani Rumun. Izvesno je da je Luka tečno govorio mađarski i da je 1919. godine, za vreme Mađarske sovjetske republike koju je vodio Bela Kun, već bio komunista i vatreni pristalica Sovjetskog Saveza. Nakon što je rumunska vojska likvidirala mađarsku komunističku revoluciju, Luka je postao radnik u železnici i uključio se u ilegalne aktivnosti Komunističke partije u Rumuniji i u organizovanje radničkih štrajkova, kao što su štrajk rudara iz Lupeni 1929. i Valja Žiuluj od 1933. godine. Bio je i na pozicijama u partijskoj hijerarhiji, sekretar organizacija u Brašovu i Jašiju. Zbog svojih subverzivnih radnji više puta je hapšen, ali je puštan nakon izdržanih manjih kazni. Nakon što je Sovjetski Savez u junu 1940. godine okupirao Besarabiju i Severnu Bukovinu, on je oslobođen, dobija sovjetsko državljanstvo i čak postaje poslanik u Vrhovnom sovjetu tokom ratnih godina. Dobija čin majora Crvene armije i vršiće intenzivnu aktivnost među rumunskim zarobljenicima u SSSR-u da se upiše u diviziju „Tudor Vladimiresku“, diviziju koja je imala suštinsku ulogu u sovjetizaciji rumunske vojske posle 1945. godine.

    Nakon poraza nacističke Nemačke, Rumuniju će, kao i druge istočno-centralnoevropske zemlje, okupirati Rusi, a Komunistička partija Rumunije će postati nosilac dubokih promena u Rumuniji. Vasile Luka, deo takozvane moskovljanske grupe, zajedno sa Anom Pauker i drugim komunistima iz SSSR-a, biće favorit za visok položaj u državi. To će se dogoditi 5. novembra 1947. godine, kada će biti postavljen za ministra finansija u vladi koju je predvodio Petru Groza. U govoru održanom u novogodišnjoj noći 1947-1948, sam Petru Groza je želeo da istakne kooptaciju para Pauker-Luka u novom vladinom timu.

    „Dolazak gospođe Ane Pauker na čelo Ministarstva spoljnih poslova, gospodina Vasilea Luke na čelo Ministarstva finansija i nedavno gospodina Emila Bodnaraša u Nacionalnu odbranu, omogućio je brži razvoj naše narodne demokratije. Promene u vladi doprinele su zavođenju pravedne ekonomsko-finansijske politike demokratskog režima i konsolidaciji nacionalne valute“.

    Ali grupa predvođena Dežom, komunisti koji su odležali dugi niz godina u zatvoru u Rumuniji, otvara neprijateljstva protiv “Moskovljana”. U maju 1952. godine, prateći tipične staljinističke procese, na plenarnom zasedanju Centralnog komiteta Rumunske radničke partije, Luka je optužen za desničarski devijantizam i antipartijsko delovanje i isključen je. U avgustu 1952. godine uhapšen je i suđeno mu je, a 1954. godine osuđen na smrt zbog izdaje. Kasnije mu je kazna preinačena u doživotni zatvor. Vladuc Nisipeanu je u to vreme bio mladi komunista. Godine 1999, intervjuisan od strane Centra za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije, Nisipeanu se prisetio čuvenog plenarnog sastanka.

    „Najbolje se sećam tog plenarnog zasedanja 1952. godine kada su Vasile Luka i Ana Pauker razotkriveni, smenjeni sa rukovodstva stranke i uhapšeni. Nisam išao na plenarnu sednicu, tada sam bio mlad, imao sam 19 godina. Bio sam premlad, ali me je zanimalo. Takođe me je zanimalo šta se dešava da smo morali da skinemo slike sa zidova. Jedan bi ih postavio, a drugi bi ih spustio. Nisam ih bacio, okrenuo sam ih prema zidu, jer će možda jođ trebati. Jedan od njih me je pitao šta radim sa slikama, a ja sam odgovorio da sam ih odneo na tavan. Rečeno mi je da budem oprezan sa njima, ipak sam ih čuvao. Onda nam je prvi sekretar napravio obradu. Rekao nam je da je plenarna sednica partijskog rukovodstva razotkrila devijaciju udesno, ili u drugim slučajevima ulevo, ove grupe koja je htela da ukloni Georgija Georgiu-Deža, našeg dragog vođu. A istinu, ako bi ste je tražili, našli bi ste je u sredini, u centru. Ali ko je tražio centar? Niko. Njihove slike su bačene, usledilo je hapšenje i kazna.”

    Godine 1968. Nikolae Čaušesku je, u svojoj nameri da reši nekadašnje unutarpartijske sporove, rehabilitovao i Vasilea Luku, zajedno sa ostalim komunistima koje je Dež likvidirao. Ali istorija se zasluženo osvetila jednom od onih koji su doprineli zločinima i bezakonju.

  • Komunistička partija Rumunije i agrarna reforma

    Komunistička partija Rumunije i agrarna reforma

    Prema marksističko-lenjinističkim tezama o sredstvima za proizvodnju, imovina je morala biti zajednička, svih onih koji su je koristili i proizvodili višak vrednosti. Privatna svojina je demonizovana i smatrana izvorom svakog zla i „eksploatacije čoveka od stran e čoveka“, kako je to zvanična propaganda govorila. A na selu, gde je zemlja bila glavno sredstvo proizvodnje, morala je da se likvidira privatna svojina. To je bio slučaj u Sovjetskom Savezu posle 1918. i u svim zemljama koje je vojno okupirao posle 1945. godine, iako je Nova ekonomska politika koju je Lenjin inaugurisao 1921. godine dozvoljavala neki oblik privatnog vlasništva u poljoprivredi. Posle Lenjinove smrti 1924. godine, privatna imovina u poljoprivredi je ukinuta, a bivši vlasnici srednje klase, tzv. kulaci, smatrani su klasnim neprijateljima i deportovani u logore sistema Gulaga.

    Likvidacija privatne svojine u poljoprivredi, eufemistički nazvana „agrarna reforma“, počela je u Rumuniji 6. marta 1945. godine, nakon postavljanja komunističke vlasti koju je predvodio Petru Groza. Već u januaru 1945. Nacionalni demokratski front, savez političkih frakcija predvođenih Komunističkom partijom Rumunije, podsticao je seljake da nasilno zauzmu površine obradive zemlje veće od 50 hektara. Jedan od prvih zakona koji je promovisala vlada Groze bio je Zakon br. 187 od 23. marta 1945. godine za sprovođenje agrarne reforme. Namera je bila da bezemljaški seljaci prisvoje eksproprijacijom bez naknade neke posede veće od 50 hektara. Uz oranice, vlasnicima je oduzeta i poljoprivredna mehanizacija. Mera je bila deo arsenala komunističke propagande koja je najavljivala likvidaciju eksploatacije seljaštva i trebalo je da se intenzivno koristi na izborima 19. novembra 1946. godine.

    U praksi, međutim, ukidanje privatne svojine značilo je početak čitavog niza grubih kršenja ljudskih prava i brutalnosti sve do ubistava. To je značilo podsticanje tenzija između seljačkih klasa i pribegavanje terorisanju stanovništva od strane naoružanih bandi Komunističke partije protiv onih koji su odbijali da se odreknu svoje imovine. Klimu nasilja i nestabilnosti koju je stvorila vlada kasnije su prepoznali čak i komunistički aktivisti kao što je Jon Pajku.

    1. godine, u snimku iz arhive Rumunskog radiodifuznog centra za usmenu istoriju, Pajku se prisetio kako se u okrugu Mehedinci, na jugozapadu Rumunije, odvijala takozvana agrarna reforma, u kojoj je on lično učestvovao.

    „Na agrarnoj reformi morali smo da uložimo ozbiljne napore, jer smo imali dovoljno muka sa bivšim zemljoposednicima koji su se protivili podeli zemlje sa oružjem u ruci. Imali smo slučajeve, Istratesku iz Bakleša, Bumbaru iz Malovaca, Jonika Jonesku, koji je čak pucao u Rusa kada su sovjetske armije dolazile. Ovi su primili svoje prema zasluzi. Protiv takvih veleposedničkih elemenata slali smo drugove, grupe radnika, koji su uspeli da mobilišu narod jer su seljaci bili uplašeni. Želim da pokažem da bez podrške radničke klase koju predvodi Rumunska komunistička partija, seljaštvo ne bi moglo da pobedi tiraniju zemljoposednika, njihovo protivljenje agrarnoj reformi. Želim da istaknem da je radnička klasa koju je predvodila Rumunska komunistička partija i koja je imala za saveznika siromašno seljaštvo uspela da pobedi otpor zemljoposednika“.

    Vladavina Komunističke partije počela je populističkom merom bez presedana. Zemlja je bila od velike vrednosti na selu i smatralo se da se njena preraspodela dopada onima koji je nisu posedovali. Ali komunistička teorija nije bila daleko od toga da ohrabruje ili pomaže formiranje privatne svojine, naprotiv. Tudor Konstantin, aktivan u sindikalnom pokretu od 1947. godine, intervjuisan 2003. od strane Centra za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije, ispričao je kakva je bila agrarna reforma komunističke partije, kroz koju je postao vlasnik poljoprivrednog zemljišta u blizini Oltenice, grada koji se nalazi 60 kilometara jugoistočno od Bukurešta.

    „Data mi je i zemlja ’45. Dat mi je plac za učešće u ratu i posle toga, kada je svima oduzeta zemlja, rekli su da nisam iz sela i uzeli su moju zemlju kao što je zemlja uzeta od svih ostalih. Pojavila se organizacija koja se zvala front Orača, bilo je dvojica-trojica komunista. Kakvi komunisti, bili su prosti seljaci! Koji komunisti, šta su oni znali o Komunističkom manifestu? Išli su da podele imanje bojara. I otišli ​​su tamo, njih 30-40, sa kolcima. A oni su to obeležili i rekli <vidi, ovo je tvoja zemlja, ovo je tvoja zemlja>! I počeli su da rade tu zemlju do kolektivizacije“.

    Agrarna reforma Komunističke partije iz 1945. godine trajala je do 1949. U stvari, ni na trenutak nije postojala namera da se napravi prava reforma. Nakon što je kralj Mihaj I bio primoran da abdicira 30. decembra 1947. i proteran, Rumunska komunistička partija je ostala apsolutni gospodar Rumunije i pripremila je pravu reformu: primoravajući sve vlasnike obradive zemlje da se odreknu svoje imovine i formiraju kolektivna domaćinstva, u velikom procesu „socijalističkog preobražaja poljoprivrede“.

  • Rumunska vojna flota u Drugom svetskom ratu

    Rumunska vojna flota u Drugom svetskom ratu

    Istorija rumunske vojne flote počinje sredinom 19. veka, kada se posle ujedinjenja dve kneževine Moldavije i Muntenije ujedinjuju i njihove komercijalne rečne flote. Rumunske kneževine do tada nisu imale rečnu i pomorsku vojnu flotu jer nisu imale to pravo, budući da su bile pod kontrolom Osmanskog carstva, niti su imale izlaz na more. Od 1878. godine, nakon što je Dobrudža postala deo rumunske države i otvorila se ka morima i okeanima, započela je i istorija rumunske pomorske flote.

    Rumunska rečna vojna flota učestvovala je u rusko-rumunsko-turskom ratu 1877-1878 kroz vojne operacije na Dunavu. Rumunski brodovi kojima su komandovali Nikolaje Dumitresku-Majkan i Joan Murđesku postavili su brane na reci, napali otomanske brodove, bombardovali osmanske položaje na južnoj obali Dunava i čak uspeli da potope dva turska posmatrača.

    U narednom periodu, rumunska mornarica nastavlja da se razvija i koristi programe opremanja borbenim brodovima. Godine 1907. četiri monitora i osam rečnih torpiljarki stupaju u službu za nadzor i odbranu Dunava. U pohodu tokom Prvog svetskog rata, vojna flota na Dunavu je bila angažovana u bici kod Turtukaje 1916. godine i u povlačenju rumunske vojske iz Dobrudže. Sledeće 1917. godine rumunski vojni brodovi na Dunavu kojima je komandovao Konstantin Belesku bombardovali su nemačke artiljerijske položaje u gradu Tulča i likvidirali pobunu ruskih brodova u delti Dunava.

    Posle 1918. nastavljeno je opremanje rumunske vojne flote. Novi tipovi vojnih brodova ušli su u službu za pomorsku flotu, poput razarača „Marašešti“, „Marašti“, „Kralj Ferdinand“ i „Kraljica Maria“, prve rumunske podmornice „Delfin“ i brod-škola „Mirča“ .

    U Drugom svetskom ratu rumunska vojna mornarica se angažovala sa dve velike jedinice, Morskom divizijom i Dunavskom divizijom. Morska divizija je imala 4 razarača, 3 torpedna čamca, 3 minolovca, podmornicu, 3 torpiljarki, 8 remorkera i flotilu hidroaviona. Dunavska divizija se sastojala od 7 monitora i 6 torpiljarki. Rumunsku obalu Crnog mora branila je baraža mina udaljena 12 nautičkih milja i obalska artiljerija. Zbog disproporcije u korist sovjetske mornarice, rumunska mornarica je u prvoj fazi rata imala odbrambeni stav.

    Nekoliko dana nakon što je Rumunija ušla u rat za oslobođenje Besarabije i Bukovine, pripojene Sovjetskom Savezu 1940. godine, 26. juna 1941. godine, razarači „Marašti” i „Kraljica Maria” i dobruške obalske baterije potopile su „Moskvu”, zastavni brod sovjetske flotile koji se približio rumunskoj obali, i oštetio razarač „Harkov”. Pomeranjem fronta na istok, rumunska vojna mornarica prelazi u akcije podrške kopnenim trupama koje su se borile u Odesi i Sevastopolju.

    Sve do 23. avgusta 1944. sovjetski brodovi se više nisu približavali rumunskoj obali, ali su sovjetske podmornice predstavljale stvarnu opasnost. Operacija velikih razmera u kojoj je bila uključena rumunska vojna mornarica bila je evakuacija rumunskih i nemačkih trupa sa poluostrva Krim pod nazivom „Operacija 60.000“. Izvori pokazuju da je oko 36.000 rumunskih vojnika, 584.000 nemačkih vojnika, 720 slovačkih vojnika i 25.000 sovjetskih zarobljenika i građana spašeno kao rezultat te operacije.

    Nakon 23. avgusta 1944. godine, kada je Rumunija prešla na stranu saveznika, rumunska mornarica je došla pod sovjetsku kontrolu, a njihovi brodovi i osoblje su uhapšeni. Oficir Nikola Koslinski, sin admirala Georgija Koslinskog, koji je preminuo kao politički zatvorenik u zatvoru Ajud 1950. godine, rekao je Centru za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije 1999. godine da je u noći između 4. i 5. septembra 1944. bio na torpiljarki „Vulkan“.

    „Oko 4.30 ujutro, čuvši neke zvukove napolju, skočio sam iz kreveta, uzeo pištolj i stavio ga u džep pantalona. Otišao sam do vrata gde me je dežurni operater obavestio da dolaze neki Rusi. I zaista, u veću spavaću sobu u kojoj sam spavao ušao je Rus sa uperenom balalajkom u mene, a za njim i drugi koji su tražili da im dam pištolj. Prvo sam im rekao <dobro veče> i oni su izgledali malo iznenađeni, a onda su od mene tražili pištolj. Podigao sam ruke. Došao mi je ruski podoficir, opipao mi džep. Ali verovatno, pošto je pištolj bila mala Bereta i sa maramicom na njemu, nije shvatio da je tu. Pogledao je moju ruku u kojoj je bio smotani kaiš i bacio ga je, mislio je da je to pištolj. Rekao je da se obučem da idemo na sastanak u morsku stanicu“.

    Rumunski brodovi su odvedeni u SSSR, a tokom transporta su se, iz nepoznatih razloga, topovnici “Dumitresku” i podmornica “Marsuinul” potopili. Posle nekoliko godina, sovjetske vlasti su vratile rumunskoj vladi 23 broda, većinom stari i neispravni, uključujući dva razarača, nekoliko torpednih čamaca i nekoliko topovnjača. Ali treba napomenuti da je iz redova rumunskih mornara bilo učesnika i u antikomunističkom pokretu otpora, poput admirala Horije Mačelarijua.

  • Nikolaje Titulesku i rumunska diplomatija u Evropi tridesetih godina prošlog veka

    Nikolaje Titulesku i rumunska diplomatija u Evropi tridesetih godina prošlog veka

    Diplomatije zemalja koje se vrte oko moćnih uvek imaju misiju da budu korak ispred događaja. One moraju dešifrovati trendove i namere ako je moguće čak i pre nego što se pojave. Diplomatije satelitskih zemalja prisutne su u glavnim gradovima i na svim mestima gde se donose važne odluke, a često stižu čak i do privilegovanih pozicija. To je bio i slučaj rumunske diplomatije u međuratnom periodu, na čijem je čelu jedno vreme bio Nikolaje Titulesku (1882-1941).

    Kraj Prvog svetskog rata ostavio je za sobom napetu atmosferu i komplikovane evropske odnose obeležene negodovanjem. Poražene zemlje iz bloka Centralnih sila na čelu sa Nemačkom nisu se pomirile sa odredbama mirovnih ugovora generički nazvanih „Versajski sistem“. To je značilo legalizaciju njihovih teritorijalnih gubitaka i plaćanje ratne štete. Pojava Lige naroda 1919. godine, rodonačelnika današnjih Ujedinjenih Nacija, bila je pokušaj da se okupe predstavnici svih nacija za jednim stolom i razgovaraju kako bi se deeskalirala svačija očekivanja. Rumunija je bila branilac Versajskog sistema i Lige naroda kroz koje bi se održavao status kvo. A jedan od najaktivnijih diplomata bio je pomenuti Nikolaje Titulesku.

    Pravnik po obrazovanju, Titulesku je rođen u Krajovi, u južnoj Rumuniji. Bavio se politikom u okviru Demokratske konzervativne partije i podržavao je ulazak Rumunije u Prvi svetski rat zajedno sa Francuskom. Posle rata je bio opunomoćeni ministar u Velikoj Britaniji, a između 1928-1936 bio je ministar spoljnih poslova u nekoliko vlada. Od 1921. bio je stalni delegat Rumunije u Ligi naroda, i biran je dva puta, 1930. i 1931., za njenog predsednika.

    Josif Iđirošijanu je bio diplomata kojeg je otkrio Nikolae Titulesku. Godine 1997. Rumunski radiodifuzni centar za usmenu istoriju intervjuisao je Iđirošijanua koji je objasnio zašto Rumunija uživa privilegovan položaj u Ligi naroda i ulogu koju je Nikolae Titulesku imao u njenom dobijanju.

    „Rumunija je bila jedina država na svetu koja je imala izaslanstvo pored Lige naroda. I to je prihvatila švajcarska vlada da bi zadovoljila Tituleskua. Pošto je Titulesku mnogo toga uradio za Švajcarce, organizovao je većinu skupova i konferencija u Švajcarskoj jer je to i njega zanimalo. A onda su, naravno, sve te stvari zanimale Švajcarce jer je on odjednom stavio Ženevu u potpuno izvanredno svetlo“.

    Tako je u strukturi rumunske diplomatije predstavnik iz Ženeve pri Ligi naroda postao još važniji od ministra iz Berna. Diplomata iz Ženeve je viđen kao pregovarač sa važnim zemljama, dok je onaj iz Berna smatran samo zvaničnikom koji ima veze samo sa zemljom u koju je poslat. Rumunski diplomata iz Ženeve je bio taj od koga se očekivalo da se sprijatelji među najznačajnijim političarima i najuticajnijim diplomatama i da stvori veze koje će koristiti Rumuniji.

    Sam Titulesku je bio više od stalnog predstavnika Rumunije u Ženevi. U jednom trenutku je pozvan da posreduje u pomirenju između francuske i britanske vlade. Prijatelj francuskog premijera Pjera Lavala, važio je za veoma finog čoveka, sa mnogo prisustva i mnogo takta. Spor između francuske i britanske vlade je nastao oko toga kako treba tretirati Nemačku. Francuska i Britanija su generalno išle ruku pod ruku na bezbednosnim garancijama u Evropi posle Prvog svetskog rata. Njih dve su nametnule potpisivanje sporazuma iz Lokarna 1925. godine koji je garantovao istočne granice Francuske. Ali početkom 1930-ih, Britanija je predložila Francuskoj ukroćenje politike prema Nemačkoj, predlog koji Francuska nije prihvatila zbog straha od oživljavanja nemačkog militarizma. Britanske sumnje su išle dalje da Francuska pokušava da dominira Evropom više nego što je Nemačka bila sposobna.

    U toj napetoj klimi između Londona i Pariza pojavio se i lik Tituleskua. Njegovu ulogu upamtio je i Josif Iđirošijanu.

    „Ovi veliki nisu hteli da se saviju, da mole da onaj drugi dođe na sastanke. Kontakti nisu ostvareni preko ministarstava, već preko šefova vlada ili velikih političkih ličnosti. A onda im je trebao Titulesku. On je dugo bio ministar u Engleskoj, imao je mnogo prijatelja, a Francuzi nisu hteli da se mole Englezima, a Englezi nisu hteli da se mole Francuzima. Želeli su da se sve dogovori preko treće osobe koja će ispitati mentalitete, stavove i razgovarati i sa jednima i sa drugima“.

    Godine 1936. Titulesku je smenjen sa javne funkcije u Rumuniji zbog svog antifašizma i otišao je u egzil u Švajcarsku, a zatim u Francusku. Umreće u Kanu 1941. razočaran tokovima istorije.

  • Slučaj Kulijanu

    Slučaj Kulijanu

    1. maja 1991. godine, oko 13 časova, u toaletu zgrade Univerziteta u Čikagu, pronađen je mrtav ugledni profesor istorije religija i pisac Joan Petru Kulijanu. U 41. godini, Kulijanua je nepoznati počinilac upucao u glavu, s leđa. Uprkos temeljnim istragama, ubica ili ubice nisu otkriveni, a zločin je do danas ostao misterija.

    Joan Petru Kulijanu rođen je u Rumuniji, u Jašiju, 5. januara 1950. Poticao je iz porodice intelektualaca, njegovi preci su bili deo rumunske elite uključene u uspostavljanje moderne države od sredine 19. veka. Po obrazovanju filolog i poliglota, Kulijanu je emigrirao 1972. u Italiju gde se specijalizovao za istoriju religija, nakon čega se preselio u Holandiju, a zatim 1986. godine u Sjedinjene Američke Države.

    Bio je u mentorskim i prijateljskim odnosima sa poznatim rumunskim istoričarem religija Mirčom Elijadeom, od kojeg se rastao kada je javnosti otkrivena Elijadeova fašistička prošlost. Kulijanu je autor više od 20 tomova istorije religija i beletristike na jezicima međunarodnog opticaja, a o njegovom životu i radu napisano je 17 tomova.

    Autori koji su do sada pisali o Kulijanuovoj smrti pokrenuli su nekoliko scenarija, među kojima se najčešće spominje njegova umešanost u bivšu komunističku Sekuritateu i u rumunsko fašističko izgnanstvo. Poslednju knjigu je napisao američki akademik i istoričar religija Brus Linkoln pod naslovom „Tajne, laži i posledice: skrivena prošlost velikog učenjaka i nerazjašnjeno ubistvo njegovog štićenika“. Učenik Mirče Elijadea u drugoj polovini 1960-ih, Linkoln takođe piše u svojoj knjizi o Kulijanuovoj smrti, pokrećući novu hipotezu.

    Istoričar religija Moše Idel, profesor na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, smatra da se misterija koja još uvek obavija Kulijanuovu smrt objašnjava i optužbama na adresu bivše Sekuritatee, na koje nije dat verodostojan odgovor:

    „Razgovarao sam, pre mnogo godina, sa predsednikom Rumunije Emilom Konstantineskuom. I pitao sam ga zašto ne razjasni ovu stvar. On mi je vrlo direktno rekao da ne može ništa da uradi. To je problem. Da li je Kulijanua ubila Sekuritatea ili Gvozdena garda, naravno da ne žele da kažu. Ko želi da prizna zločin? Kada se FBI, posle nekoliko godina istraživanja, predao, digao ruke, mi zapravo imamo Kulijanuov dosije u kome ništa nije postignuto. Možemo samo da čekamo da se desi čudo, da neko napiše svoje memoare koji že biti objavljeni posthumno i u njima prizna zločin. Da se, kako kažu, ispovedi. Ali, u međuvremenu, rumunske službe ne žele da razgovaraju, bar da kažu ne, i to bi bio odgovor: ja nisam imao nikakve veze sa atentatom“.

    Istoričar Sorin Antohi, koji je sa Mošeom Idelom razgovarao o misteriji Kulijanuove smrti, smatra da još uvek postoje mnoge prepreke koje sprečavaju da se ovaj slučaj rasvetli:

    „Porodica od tada preduzima korake, nikada nikuda nisu vodili. Postoje različiti ljudi koji su preduzeli korake, oni u američkoj filmskoj ekipi su izvršili pritisak po zakonskom pravu na pristup informacijama. Oni nisu dobili ništa više nego što smo mi dobili ne radeći ništa, a to je pristup deklasifikovanim, ali anonimnim informacijama. Postoje hiljade stranica koje su i američke vlasti stavile na internet, ali koje su potpuno zatamnjene. Možda se jedna reč nalazi u jednom dokumentu ili druga reč u drugom, ali u potpuno anonimizovanim tekstovima“.

    U pomenutom tomu, Brus Linkoln pokreće novu hipotezu o Kulijanuovoj smrti, odnosno o umešanosti supruge Mirče Elijadea, Kristinel Elijade. Moše Idel nije uveren u validnost hipoteze, ali je ne isključuje:

    „1998. godine napisao sam članak o nepoznatoj porodici u Čikagu. Brus Linkoln citira taj članak, nemam problema sa njim da to uradi. Ali nisam bio tamo, nisam video Kristinel, znam da je bila antifašista. Šta Linkoln donosi novo nije tako jasno. Verujem da to što je rekao nije dokazano, ovo je veća spekulacija od moje i ne mogu da dokažem ko je izvršio atentat. Ja imam hipotezu, ali on ima još komplikovaniju hipotezu, tako da ne želim da uvlačim Kristinel jer ne znam mnogo o njenom životu i šta je uradila nakon Elijadeove smrti. Ne poznajem njen život, Brus Linkoln ju je video, tako da je on u superiornijem položaju u odnosu na mene. Ali ja kažem da nisam ubeđen u ono što on govori, a nisam uveren da i on veruje u ono što govori. Šta on kaže? Da se ​​sa fotografije na kojoj se Kulijanu pojavljuje sa njom, vidi kao da je imala neku vrstu mržnje prema njemu. Nisam bio ubeđen, ali ne kažem da to ne može biti stvarno.”

    Smrt Joana Petrua Kulijanua i dalje ostaje, više od tri decenije kasnije, misterija. A moguće je da među mnogim drugim slučajevima iste vrste ostane još jedan nerešen slučaj.

  • Restaurisani rumunski spomenici iz Besarabije

    Restaurisani rumunski spomenici iz Besarabije

    Dana 27. marta 1918. godine, Besarabija ili istočna Moldavija između Pruta i Dnjestra ujedinila se sa Rumunijom nakon što ju je 1812. pripojila Rusija nakon rusko-turskog rata. Tako je posle više od 100 godina otklonjena teritorijalna krađa koja je otrgnula Besarabiju iz njene državne tradicije. Ruska okupacija Besarabije značila je, posebno posle 1830. godine, politiku promovisanja rusizma u oblasti sukoba sa Otomanskim carstvom. Posle 22 godine, u junu 1940, nakon sporazuma između Hitlera i Staljina u leto 1939, Sovjetski Savez je aneksirao Besarabiju. Godine 1941. Rumunija će je osloboditi i do 1944. godine život stanivništva Besarabije će se vratiti svom prirodnom toku.

    Ali na kraju Drugog svetskog rata, počevši od 1944. godine, Sovjetski Savez će ponovo okupirati Besarabiju, kao i celu centralnu i istočnu Evropu, i nametnuti režim po svom liku i delu. Između 1945. i 1989. godine, sovjetska brutalnost se razlila po stanovnicima Besarabije u svim zamislivim oblicima: deportacije u logore i zatvore, premeštanje stanovništva, staljinističko obrazovanje, kao i druga sistematska kršenja osnovnih ljudskih prava i sloboda. Obimni proces sovjetizacije podrazumevao je stvaranje novog sovjetskog čoveka mankurtizacijom, odnosno zaboravom svog porekla i brisanjem sećanja na ćinjenice iz prošlosti.

    Rumunija je bila glavni neprijatelj korišćen u procesu sovjetizacije Besarabije. Sintagma „rumunski fašisti“ bila je prisutna u bilo kom upućivanju na oblast zapadno od Pruta. Među prvim žrtvama sovjetizacije bili su javni spomenici koji su izražavali volju i osećanja besarabskog stanovništva, što je predstavljalo privrženost većinskog stanovništva Besarabije, odnosno Rumuna, svom identitetu i pripadnosti državljanstvu Kraljevine Velike Rumunije. Statue i simboli ličnosti iz rumunske istorije i kulture su srušeni, uništeni i zamenjeni statuama i simbolima sovjetskog okupatora. Sovjetski spomenici su u najvećoj meri izražavali snagu i agresiju, kao i neki spomenici s tenkovima sa topovima usmerenim na zapad, prema Rumuniji.

    Ali od 1991. godine, godine raspada Sovjetskog Saveza, istinske imperije zla kako ju je nazvao američki predsednik Ronald Regan, Republika Moldavija je postala nezavisna država. Od tada Besarabi tragaju za svojim poreklom i pokušavaju da se vrate oblicima identiteta svojih roditelja i deda. Jedan od koraka preduzetih u tom pogledu je uklanjanje sovjetskih spomenika i vraćanje spomenika iz vremena kada je Besarabija bila deo Rumunije.

    U Bukureštu je svečano otvorena izložba 28 restauriranih rumunskih spomenika rumunskih vladara, heroja, vojnika i sveštenika, ali i savremenih kulturnih ličnosti poput pevača Doine i Jona Aldea Teodorovića. Na izložbi je učestvovala i Julijana Gorja-Kostin, ambasadorka Republike Moldavije u Bukureštu.

    „Na levoj strani Pruta prilično je intenzivan rat između svetlosti i tame i zapravo se vodi stalna bitka za afirmaciju našeg identiteta. To je bitka za istoriju, za rumunski jezik i književnost. Stajalo se, ne jednom, na trgu Velike narodne skupštine, čak i mesecima uzastopno. Budući da smo na raskrsnici civilizacija, mi, unutar istog naroda, moramo bolje da se upoznamo. A u isto vreme, moramo da udružimo snage da bismo mudri opstali na ovom prostoru“.

    U periodu od 1991. godine, građanske organizacije iz Republike Moldavije su preduzele akcije za ponovno postavljanje originalnih rumunskih spomenika i spomenika koje bi javnom mnjenju govorili o zverstvima počinjenim tokom sovjetskog varvarstva. Na primer, ponovo postavljen i osvećen spomenik 2016. godine, kopija onog iz međuratnog perioda, je „Spomenik tri mučenika” u prestonici Kišinjevu. Posvećen je borcima za nacionalnu ideju poput sveštenika i književnika Alekseja Matejevića (1888-1917), advokata, novinara i pevača Simiona Murafe (1887-1917) i topografskog inženjera Andreja Hodorođe (1878-1917). Njih trojica su umrli strašne 1917. godine, Matejevici, sa 29 godina, oboleo od egzantematskog tifusa, i prijatelji Murafa, 30 godina, i Hodorođa, 39 godina, ubijeni od strane bande boljševičkih zločinaca.

    Posle rata, besarabski političar Pantelimon Halipa osnovao je komisiju za podizanje spomenika svim unionističkim borcima, među kojima su i trojica spomenutih ličnosti. Godine 1923. na inicijativu Društva „Grobnice heroja palih u ratu“, kome je prisustvovao i francuski general Anri Bertlo, svečano je otvoren spomenik podignut u znak sećanja na Matejevića, Murafu i Hodorođu. Spomenik je bio kamena ploča, postavljena u okomitom položaju, u koju su bile isklesane figure u bronzanom bareljefu trojice junaka. Na postamentu, ispred bareljefa, nalazio se bronzani orao, a ispod njega natpis „Besarabski apostoli, mučenici svetog narodnog cilja“.

    Spomenik visok tri metra ovenčan je grbom Rumunije, između hrastove i lovorove grane, izvedenim u bronzi. Spomenik je bio dugačak 4,35 metara i širok 1,92 metara u podnožju. Uoči aneksije Besarabije juna 1940. godine, rumunska vojska demontira bareljefe sa licima Alekseja Matejevića i Simona Murafe i šalje ih u Bukurešt. Godine 1962. ostatak spomenika i zvonik ispred Saborne crkve „Roždestva Hristovog“ gde se nalazio spomenik, digla je u vazduh sovjetska vojska.

  • Dečije radio-pozorište

    Dečije radio-pozorište

    Radio je obrazovanje i kulturalizaciju svih učinio prioritetnom misijom. Deca su izdašna publika, a emisije su za njih uvek bile u fokusu menadžmenta i novinara. Radio dramatizacije su doživele pravi uspeh, iza njih su bili napori onih koji su pisali scenarije ili adaptirali klasične tekstove, glumaca i reditelja, tehničkih ekipa. Svi oni su pisali istoriju radio pozorišta za decu i ostavili su ona sećanja koja imaju budući odrasli. U audio biblioteci Radija Rumunije nalaze se referentne stranice istorije radio pozorišta za decu, za koje su vezana značajna imena.

    Književnica Silvija Kerim bila je i radio novinarka i posvećeno je radila na dramatizacijama za decu. Posao je započela 1961. godine i završio u redakciji sa kvalitetnim ljudima koji su pokušavali da pobegnu od političke ideologije tog vremena. Godine 1998. Centar za usmenu istoriju Radio Rumunije intervjuisao je Silviju Kerim i otkrio kako su novinari dečjeg radio pozorišta uspeli da održe kvalitet svog proizvoda.

    „Dodeljeno mi je veoma prijatno mesto za mene, zvalo se Mikrofonsko pozorište za decu. Bila je to sreća jer su većina predstava koje su činile repertoar dečijeg pozorišta bile priče. Potekle su iz klasične književnosti, pa se ideološka laž tu baš i nije uklapala. Glumci su bili veliki i veoma veliki, veliki i veoma dobri reditelji tako da se kompromis i laži nisu baš uklapali.”

    Kao i na svakom mestu, ljudi su ti koji ćine da stvari funkcionišu, a Silvija Kerim je imala otvorene kolege.

    „U Pozorištu Dečjeg mikrofona za šefa sam imala Eduarda Žurista, od njega sam naučila šta znači biti skroman kao šef, ne ponašati se kao šef, podjednako raspodeliti pažnju prema mlađim urednicima ili starijima. Imala sam i Vasilea Manućanua kao kolegu tamo. U toj redakciji omladinskih emisija bio je i onaj retki daroviti pisac koji se zvao Kalin Gruja. Zadovoljstvo mi je da pomenem Mioaru Paler koja je svojevremeno bila šef sekcije dečijeg programa i kojoj dugujem radost pisanja za decu. Osetili su u meni tu ljubav prema deci, osetili su tu moju želju da pišem za decu“.

    Silvija Kerim je pisala scenarije za dečije radio dramatizacije i prisetila se koliko su za nju bile važne priče iz detinjstva koje su ispričali njeni roditelji.

    „Dato mi je da obradim neke priče koje su loše prevedene iz kineske ili japanske književnosti. Dobila sam takve priče i pripovetke koje su imale svoje tumačenje. Prepričavajući ih, shvatila sam da sam uložila mnogo svoje mašte i da u jednom trenutku mogu da napišem priče koje su mi se motale po glavi i koje su, pak, imale magični koren. Moja majka je pričala mom bratu i meni priče svako veče kada smo bili veoma mali, iz noći u noć. Generalno, prvi deo je bio „Snežana”, mislim da sam godinu dana zaredom iz noći u noć slušala „Snežanu”, bilo u epizodama ili skraćeno. A da je moja majka nekako zabrljala u pojedinostima, oboje bismo skočili da joj protivrečimo i podsetili je da, u stvari, nije Ljutko taj koji je to uradio i rekao i tako dalje. Druga priča je bila, generalno, o životinjama koje je moja majka mnogo volela, kao i moj otac. Oba roditelja su tu ljubav prema životinjama prenela na nas.”

    Tokom godina kada je Silvija Kerim oživljavala dečije priče na talasima, komunistički režim je nasilno indoktrinirao javnost. Ali novinarka je odlučila da se na suptilan način suprotstavi ideološkom bezobrazluku.

    „Definitivno želim da kažem da je takav pokušaj, u slučaju mojih tekstova, bio prilično težak. Nikada nisam napisala reč “pionir”, reči “partija”, “pionir”, “jastreb” nikada se nisu pojavile u mojim scenarijima. Moji scenariji i priče su sa Andersenovim herojima, to su tužne priče sa siromašnim ljudima, sa bakama i dekama koji umiru, pri čemu je najskuplja torta pita od jabuka ili sa najprijatnijim desertom tost sa pekmezom od šljiva. Uvek sam mislila da ima mnogo više nesrećne dece i siročadi nego bogate i srećne dece. I da te priče moraju doći do njih, tačnije i do njih. U vreme kada smo morali da pišemo samo o srećnoj deci, koja u ime partije odrastaju zdrava i nemaju brige, kada su morali da se bave nekim spisima u kojima je stvarnost delovala prilično tužno i beznadežno, nije bilo previše lako da tekst prođe cenzuru.”

    Dečje radio pozorište je bilo čudo kroz koje je radio dopirao do nevinih umova. A ljudi koji su to omogućili preneli su ono što su i oni sami u detinjstvu dobili.

  • Institut za tehničku dokumentaciju Rumunije

    Institut za tehničku dokumentaciju Rumunije

    Institucionalna istorija nije uvek fascinantna kao svakodnevna istorija, kao što je to život ličnosti, ili kao što je priča o otkriću koje je promenilo sve što je čovečanstvo znalo u jednom trenutku. Institucije se generalno doživljavaju kao hladni, depersonalizovani prostori u kojima vlast nameće svoj red i volju građanima. Ali istorija institucija je od velike važnosti u poznavanju prošlosti jer se u njihovom postojanju i funkcionisanju može naći i ljudska kreativnost i svakodnevica, za neke ljude koji u njima rade one su čak i mesta gde provode značajan deo svog života. Ljudi su vezani za institucije, a institucije su vezane za ljude u duhu proživljenog vremena.

    U Rumuniji je posle 1945. godine uspostavljen komunistički režim, uz direktnu podršku sovjetske okupacione armije. To je značilo uništavanje starih institucija koje su smatrane represivnim prema radničkoj klasi, menjanje drugih, kao i uspostavljanje novih. Jedan od glavnih problema sa kojima se suočavao komunistički režim u Rumuniji bilo je postojanje stručnjaka, posebno inženjera, koji bi bili uključeni u ponovno pokretanje nove centralizovane ekonomije koju je vodila komunistička partija. Dok je deo stare rumunske tehničke elite smešten u zatvor na ideološkim osnovama, nova elita je pokušavala da nadoknadi izgubljeno i ideološki se prilagodi. Tako je institucija koja je preuzela zadatak prikupljanja informacija i izrade sinteza u vezi sa stanjem tehnološkog razvoja bio Institut za tehničku dokumentaciju Rumunije, osnovan 1949. godine. Inženjer George Angel je bio generalni direktor ustanove i 2003. godine, pred mikrofonom Centra za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije, prisetio se početaka:

    „Institut za tehničku dokumentaciju Rumunije postao je cenjen kao jedan od najboljih instituta za dokumentaciju i informisanje u socijalističkim zemljama. Stručnjaci iz mnogih zemalja došli su da razmene iskustva kako bi videli kako je organizovana informativno-dokumentaciona aktivnost u Rumuniji. Pored Nacionalnog instituta za informacije i dokumentaciju, postojale su 24 informaciono-dokumentacione kancelarije, po granama i oblastima, koje su se specijalizovale za promovisanje tehničkih inovacija u oblasti koju su predstavljali.“

    Smešten u centru Bukurešta, na Calea Victoriei, Institut za tehničku dokumentaciju Rumunije bio je glavni informacioni i dokumentacioni entitet za inženjere. Institucija je kopirana po sličnoj instituciji u Sovjetskom Savezu, mamutskog instituta, sa ovim predmetom aktivnosti. Rumunski institut je imao impresivan fond tehničkih knjiga i značajne kolekcije specijalizovanih časopisa iz svih tehničkih oblasti. Velikodušna čitaonica je ugostila sve koji su želeli da ostanu povezani sa najnovijim informacijama u svojoj oblasti. Institut je centralizovao tehnička znanja, ali je na nivou svake grane i delatnosti bila podržana i informacionim i dokumentacionim kancelarijama. George Angel se osvrnuo na delatnost instituta.

    „Delatnost Instituta i kancelarija bila je veoma složena. Nije se ograničavalo samo na prijem knjiga i časopisa, već, posebno, na promociju sadržaja. U okviru Instituta postojao je čitav niz odeljenja koja su obrađivala postojeće informacije na stranicama časopisa: od jednostavnog signaliziranja postojanja sadržaja postojećih časopisa, fotokopiranja njihovih sažetaka i organizovanja u nekoliko zbirki, koje su distribuirane na osnova pretplate zainteresovanima, na stvarnu obradu sadržaja specijalizovanih članaka. Odgovarajuće novine su izvučene iz njih i prijavljene stručnjacima za nacionalnu ekonomiju“.

    Ali iako je institut bio namenjen inženjerskoj i tehničkoj dokumentaciji, i ovde je delovala čuvena cenzura. George Angel:

    „Nismo imali pravo da neke od časopisa damo u salu. Nije ih bilo mnogo, ali je bilo časopisa koji su sadržali razne članke koji nisu bili u skladu sa politikom stranke. Onda sam imao poseban pečat. U kancelariji tajnih dokumenata registrovao si se i sedeo u kancelariji i pristup je bio zabranjen. Sećam se da je postojala obrađena knjiga na engleskom koja se bavila tom misterioznom pojavom koja se dogodila na Uralu. Na osnovu dokumenata objavljenih u Sovjetskom Savezu u specijalizovanim časopisima, engleski istraživač je pokazao da se na Uralu dogodila atomska katastrofa u kojoj je stradalo mnogo ljudi. U to vreme te stvari nisu bile javne i bile su obavijene velom misterije. Nije to bila fantazija, čovek je došao sa preciznim dokumentima objavljenim u Sovjetskom Savezu u njihovim časopisima“.

    Institut je održavao simpozijume i konferencije, a do 1974. godine u njemu je radilo nekoliko stotina dokumentarista na stranim jezicima. Međutim, 1974. godine Elena Čaušesku, supruga Nikolaja Čaušeskua, predsednica Nacionalnog saveta za nauku i tehnologiju, odlučila je da racionalizuje delatnost i smanji broj zaposlenih na 160. Međutim, 1980-ih, opšta kriza rumunskog društva takođe je teško pogodila institut. Zbog nedostatka novca, kupovina časopisa i knjiga drastično je smanjena. Oni koji žele da se dokumentuju i dalje su mogli da konsultuju publikacije iz Sovjetskog Saveza. Kriza institucije bila je kriza sistema koja je okončana 1989. godine.

  • Iz istorije ženskog novinarstva u Rumuniji

    Iz istorije ženskog novinarstva u Rumuniji

    Ženska emancipacija i feminizam javljaju se u drugoj polovini 19. veka, a borba za prava se vodi i preko štampe. Prava i slobode pojedinca, proklamovane još od 18. veka, stavljaju u središte promovisanje jednakosti, van bilo kakvih kriterijuma vere, rase, etničke pripadnosti, pola. Emancipacija žena bila je tema koja je privlačila sve više sledbenika počev od druge polovine 19. veka, a socijalizam i feminizam su imali za cilj da najviše vode kampanju za ženska prava u modernom društvu. Najviše napora uloženo je za prava žena na platu i politička prava, pravo glasa koje su dobile u 20. veku, a štampa je takođe vodila kampanju za davanje jednakih prava ženama, što je jedno od najmoćnijih sredstava putem kojih su ostvareni ciljevi feminističkog pokreta.

    I u Rumuniji se emancipacija žena i feminizam javljaju u drugoj polovini 19. veka, a borba za sticanje prava se vodi i preko štampe. U svim publikacijama po pravilu su se pojavljivali članci različitih veličina i na različite teme od interesa za žene. Časopisi koji su preuzeli ulogu ženske emancipacije počeli su da imaju stalnu publiku, među onima koji su se posvetili projektu ženske emancipacije bio je časopis „Žena”.

    Časopisi sa rečju „žena“ u naslovu pojavljivali su se počev od 1868. godine, „Žena. Nepolitički časopis“ kao prvi. Drugi časopisi kao što su „Rumunka“, „Seoska žena“, „Žena i dom“, „Pravoslavka“, „Elegantna žena“, „Dambovičanka“, „Radnica“ izlazili su kraće ili duže i od samog naslova moglo bi se naslutiti njihov profil. Najduži period pojavljivanja ženskog časopisa bio je između 1946. i 1989. godine, pod naslovom „Žena“, koji se pojavljuje i danas.

    Ženske časopise nisu pisale samo žene, kako bi se moglo pomisliti. Moglo bi se reći da su žene, naprotiv, kasnije ušle u svet novinarstva koje je branilo njihova prava. Jedna od njih je bila socijaldemokrata Elena Guđijan. Godine 2000, kada ju je intervjuisao Centar za usmenu istoriju rumunske radiodifuzije, Guđijan se prisetila da je sa 19 godina, 1944. godine, kada se pridružila Socijaldemokratskoj partiji, njena karijera pratila krugove radničke klase kojima je pristupila i odakle je bila inspirisana u tekstovima koje je objavljivala u časopisu za koji je radila.

     „U partijskim organizacijama bilo je mnogo žena iz fabrika. Bili su iz APAKA, sa uglavnom ženskim osobljem, bila je to fabrika odeće. Bile su iz Fabrike slatkiša Angelesku, u ulici Šosjaua Viilor. Bile su iz fabrike Flora, fabrike konzervi, takođe na Šosjaua Viilor, iz Fabrike lekova i iz Fabrike cigareta. Tamo gde su zaposlene bile uglavnom žene, mi smo imali organizacije i sastanke sa njima smo održavali tamo, na radnom mestu. Sastajala sam se sa ženama, razgovarala sam sa ženama osim što sam bila novinarka, odnosno beležila sam o čemu se tamo razgovaralo za časopis ženske organizacije, koji se zvao Radnica“.

    Časopis rumunske socijaldemokratije „Radnica“ pokušao je da se veoma uključi u probleme radnica. Elena Guđijan prisetila se prvih brojeva časopisa i njegovog oživljavanja nakon rata:

    „Pod ovim imenom časopis je poznat od 1930. godine, kada se pojavio iscrtan na škrabaču, kao mali plakat, od 2-3 stranice, a ugasio se nestankom istorijskih, demokratskih partija, 1938. godine. Ponovo počinje da se objavljuje pod istim nazivom 1946. godine, sada kao časopis. Na 32 stranice, isprva samo crno-belo, zatim se pojavila crvena boja, pa kombinacije crvene i crne ili crvene i plave, u zavisnosti od toga koje smo mastilo mogli da nađemo u tom trenutku.“

    Elena Guđijan je radila na terenu i bukvalno bila zaljubljena u svoj posao.

    „Ja, kao najmlađi član tima, trčala sam koliko sam mogla sa reporterskim fotografom da slikam, da izveštavam i prikupljam podatke. Kao mlađa, stalno sam trčala unaokolo, uključujući i pres-službe dotad osnovanih poslanstava ili ambasada u Bukureštu, gde sam dobijala fotografije i članke o socijaldemokratskim ženama iz njihovih zemalja”.

    Posle 1945. godine, na kraju Drugog svetskog rata, sve se moralo obnavljati, a posebno mir. A Elena Guđijan i njene kolege su učestvovale u opštim naporima.

    „Žene su nas zanimale iz više razloga. Posle rata, mnoge žene su se iznenada našle na čelu porodica, sa decom za podizanje, bilo da su im muževi poginuli na frontu, ili su se vratili sa fronta nesposobni za rad. A onda su se žene osećale obaveznim da nađu nešto da rade. Velika većina njih bila je nepismena. A naša velika briga je bila da im priteknemo u pomoć organizovanjem nekih kurseva opismenjavanja. Hteli smo da ih naučimo da čitaju i pišu, bar da čitaju platni spisak, ako ne i više. Ali, postepeno su neke od njih zavolele, počele su da čitaju i snašle se.”

    Od 1945. do 1948. godine, časopis „Radnica“ je sledio svoju misiju, nastavljajući kampanju za velike principe jednakosti. Pošto je posle 1948. godine, uvođenjem komunističkog režima, časopis promenio naziv u „Žena“, počelo je jedno novo poglavlje, ono o propagandnoj štampi u represivnom režimu.

  • Rumunski humor pre 1989

    Rumunski humor pre 1989

    Diktatorski, autoritarni i neliberalni politički režimi ne odobravaju humor jer je on manifestacija lične slobode pojedinca, kreativnosti ljudskog duha i prirodnog stanja društva. Sarkazam, farsa, ironija i drugi ludični načini na koji čovek gleda na svet oko sebe bili su strogo kažnjeni u diktaturama. Iako je komunistički režim put vođenja ljudskog društva doveo do najviših apsurda, on je bio izvor najinventivnijih formula zabave. Raznolikost humora u vremenima koja nisu sama generisala dobar humor pokazuje da su pojedinci želeli da društveno postojanje učine podnošljivijim. I u Rumuniji, kao i svuda u socijalističkim državama, humor iz godina komunističke diktature bio je usko vezan za politički režim, za kult ličnosti vođe, za veoma nesigurnu ekonomsku situaciju, za kršenje prava i sloboda, za sve sumorniju budućnost, bez izgleda za poboljšanje.

    Pesnik, novinar i humorista Joan T. Morar bio je među onima koji su se pre 1989. morali suočiti sa cenzurom u pokušaju da što bolje obavlja svoj posao. Pisao je humor i proučavao humor.

    „Definicija humora Anrija Bergsona kaže da je humor nešto mehanički postavljeno u naše živote. Imam još jednu zanimljivu definiciju humora, koja pripada Nikolaju Čaušeskuu: „koristite oružje humora, satirišite mane koje se manifestuju u društvu i ljudima, učinite svoju umetnost oruđem za stalno unapređenje društva i čoveka, afirmaciju pravde i društvenog pravičnost socijalističkog i komunističkog načina rada i života“. To je ono što je Čaušesku video u humoru, oružje, koje se na sreću toliko puta okrenulo protiv njega. Satirisan je i ismevan na sve načine.”

    Humor pre 1989. može se vremenski podeliti na dva perioda: onaj pre 1965, kada je za šalu sa banalnim političkim referencama pojedinac koji je to ispričao mogao dobiti teške godine zatvora, i onaj posle 1965, koji je imao veliku inventivnost i raznolikost. Humor pre 1989. još uvek se može podeliti na državni humor, zvanični i nezvanični. Joan T. Morar se takođe osvrnuo na službeni humor.

    „Radni ljudi su imali agitacione brigade, takmičili su se jedni sa drugima i ismevali one oko sebe koji nisu poštovali zakone i norme. Stih iz agitacione brigade koji sam video na TV je glasio: „Snagu iz rada crpi / Konglomerat konstrukcije iz Deve“. Ili je to bio glupi humor u reklamama. Rumunija je proizvodila dve vrste usisivača, Praktični i Idealni. A oglas je bio ovakav, za oboje: Praktični usisivač je idealan, a Idealan usisivač je praktičan.”

    U državni humor uvršten je i časopis Kopriva, dozvoljeni, koji je tih godina bio uspešan časopis. Joan T. Morar.

    „Bio je časopis Kopriva u kojem su se smejali konobarima, svekrvama, frizerima, dugokosim ljudima. Verujući da Čaušesku nikada neće umreti, želeo sam da radim u časopisu Kopriva, dok sam radio u časopisu Studentski život. U časopisu Kopriva, Čaušesku nikada nije bio na naslovnoj strani i nije se pisalo o njemu. Neko je jednom pokušao da napiše tekst za 40-godišnjicu „novog” rumunskog humora. I rečeno mu je „druže, mi se time ne bavimo“.

    Slučajevi studentskih umetničkih brigada, čije su radnje dozvolile univerzitetske uprave, bili su oni u kojima je humor usmeren dvosmisleno. Podtonovi, gestovi onih na sceni i intonacija glasova pravili su naizgled bezazlene šale sa političkim konotacijama. A direktna politička šala je bila nezvanični humor par exellence. Joan T. Morar.

    „Iz kategorije zabranjenih šala i humora bile su političke zabrane, mada su možda ponekad neki vicevi bili za testiranje grupe. Vicevi su bili načini povezivanja, često su bili šifra. Govorili smo viceve i time proveravali naše okruženje, jer se često prijavljivalo da li se smeješ na viceve ili ako govoriš viceve.”

    Pre 1989. i nezvanični rumunski humor imao je kolektivnog heroja: Bulu. Nije poznato ko ga je izmislio, ali kroz ono što je on živeo, Bulin univerzum je mogao biti samo Rumunija 1980-ih.

    „Ono što je spasilo rumunski narod, jer je smeh spasitelj, jeste ovaj smisao za humor, sposobnost da se prave vicevi, da se naprave ventili da se smanji napetost koju smo svi iskusili. Bula je bio jedan od naših psihičkih spasitelja, lik Bule, koji je nestao nakon Revolucije. Ko još danas pravi viceve s njim? Ko je Bula, odakle Bula? Mislim da je Bula bio taj koji je rešio sve probleme. Bula je i mislilac, on je i budala sistema, on je i taj koji pati, on je i taj koji ne razume realnosti“.

    Rumunski humor pre 1989. je bio onaj koji se može razumeti samo u odnosu na te godine. Za buduće generacije biće mu potrebna istorijska objašnjenja.

  • Kamile u Rumuniji

    Kamile u Rumuniji

    Istorija čovečanstva, zajednica i pojedinaca može se upoznati i preko životinja. Arheolozi koji otkopavaju za nas najiznenađujuće objekte, danas, vraćaju na svetlost dana i ostatke domaćih životinja. Arheozoologija je disciplina koja proučava odnose istorijskog čoveka sa životinjskim svetom, odnosno pripitomljavanje, ishranu ljudi, ekonomiju životinja, pogrebne obrede itd. Arheozoologija se razlikuje od paleonatologije, koja proučava evoluciju životinja i ljudi bez brige o njihovim mogućim odnosima, i paleozoologije, koja proučava izumrle životinje. Zahvaljujući arheozoologiji, saznajemo da kamila, sisar tipičan za tropske i pustinjske oblasti Afrike, Azije i Australije, takođe ima svoje mesto u istoriji Rumunije.

    Veliki sisar biljojed preživar, kamila je prisutna i na rumunskom prostoru kroz svoje tri varijante: dromedar ili jednogrba kamila, baktrijska kamila ili dvogrba kamila i hibridi između te dve koje imaju veliku i malu grbu. Nazvana „pustinjskom lađom”, kamila je korišćena za transport jer može da putuje na velike udaljenosti sa malim rezervama hrane i vode u telu. Pripitomljena pre oko 5000 godina, kamila daje meso, mleko i vunu i, u slučaju nedostatka hrane, može da se jede.

    Adrijan Balešesku je doktor biologije i istorije i zooarheolog na Institutu za arheologiju „Vasile Parvan“ iz Rumunske akademije. On istražuje ostatke kamila pronađene na arheološkim nalazištima u Rumuniji i predstavio je hronologiju otkrića. Najstarija kamila u Rumuniji datira iz II-IV veka i otkrivena je u Dobrudži, u tvrđavi Ibida u okrugu Tulča.

    „Pre 60 godina objavljeni su prvi ostaci kamila i otkriveni su u Dinođeciji, u Garvanu, u okrugu Tulča. Sistematska arheološka istraživanja vršena su na nivou IX-XII veka, odnosno vizantijskog perioda. Otkrivena je falanga 1 kamile baktrijanus, što znači dvogrba kamila. Posle više od 40 godina, 2007. godine, pominje se još jedan ostatak koji je otkriven u Noviodunumu, današnjoj Isakči, takođe u okrugu Tulča, na obali Dunava. Ovi ostaci su otkriveni na nivou 11. veka.”

    Kamile iz Agigjola, u Dobrudži, deo su važnog fauničnog materijala otkrivenog 2007. godine. To je šest odraslih kamila identifikovanih po čeljustima, čije kosti ne pokazuju tragove ljudske intervencije i zube mesoždera. To je pokazatelj da su brzo zakopane, kako je objasnio Adrijan Balašesku.

     „Verovatno ćemo se zapitati kako su kosti ovih životinja završile u zemlji? Nemamo puno informacija sa lica mesta i teško je odgovoriti. Imam teoriju da bi nedostatak posekotina, usekotina, dezartkulacija i utrobe mogao da ukaže na smrt ovih životinja u kratkom roku zbog nekih bolesti, brzo su zakopane da bi se izbeglo širenje bolesti. U prilog ovoj teoriji dolaze nedavne studije paleogenetike i mikrobiologije koje akredituju ideju da su ove životinje, odnosno kamile, vektori za širenje kuge. Velike epidemije stigle su iz Azije, a pored miševa i pacova kao prenosilaca patogena buva, čini se da su veoma važnu ulogu imale i kamile. Ova bakterija koja izaziva kugu takođe je pronađena u zubnom kamencu kamila koje sam proučavao.”

    Ostali tragovi kamila pronađeni na rumunskoj teritoriji su u Temišvaru, tvrđavi koju su Turci osvojili 1552. godine i kojom su oni vladali do 1716. godine. Ovde imamo dve mandibule pronađene u iskopinama u centru grada. Ali kamile su postojale u srednjoj i istočnoj Evropi mnogo pre dolaska Osmanlija. Adrian Balašesku.

    „U srednjoj i jugoistočnoj Evropi kamila se nalazi još od rimskog perioda. Njeno prisustvo može biti uglavnom rezultat ekspanzije Rimskog carstva i razmeštanja vojnih jedinica iz provincija na Bliskom istoku ili Africi, gde se ova vrsta često susretala. Tako su osteološki dokazi pronađeni u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, Mađarskoj, Srbiji, Bugarskoj. Tokom ranog srednjeg veka imamo otkrića iz Dinođecije i Noviodunuma, iz IX-XII veka, kada su ove životinje prisutne na ovim prostorima zbog rimsko-vizantijskog uticaja.“

    Osmansko prisustvo u srednjoj Evropi između druge polovine 16. veka i početka 18. veka značilo je i prisustvo kamila. Adrian Balašesku.

    „Prodorom Turaka u Evropu, svedoci smo novog povratka vrste koja je relativno dobro dokumentovana u Mađarskoj, tokom XV-XVII veka. Prisustvo ovih životinja na teritoriji Rumunije je uglavnom zbog činjenice da su korišćene kao transportne životinje u vojne i civilne svrhe. Verovatno su se u uslovima nestašice hrane koristili i u hrani. U 16. i 17. veku u Banatu koji je bio pod turskom okupacijom postojali su gostionice u kojima se služilo kamilje meso. Prisustvo ovih životinja u Rumuniji je posvedočeno najmanje do 20. veka. U Dobrudži postoji fotografska arhiva jednog artiljerijskog puka iz Prvog svetskog rata gde vidimo da su topove vukle kamile“.

    Tipična životinja toplih regiona, kamila ima staru transkontinentalnu istoriju. A rumunski prostor je deo ove univerzalne istorije.

  • Koncentracioni logor iz Baragana

    Oduvek slabo naseljeno područje, ali veoma plodno sa poljoprivredne tačke gledišta, Baragan je bilo mesto koje je komunistički režim izabrao da kazni oko 40.000 ljudi koje je smatrao klasnim neprijateljima. Sva svedočenja onih koji su nekoliko godina života proveli u ovom istočnom delu Rumunske ravnice, a neka od njih zabeležio je i Centar za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije, opisuju iste uslove života 1950-ih godina.

    Komunistički režim je 1951. godine počeo da šalje u Baragan određene kategorije ljudi koji su morali biti kažnjeni za ono što su bili: seljaci srednje klase, neki pripadnici nemačke, srpske, mađarske, arumunske manjine, besarabski Rumuni koji su pobegli iz Besarabije koju su okupirali Sovjeti 1944. godine. Među njima bila je Elena Boroš, izbeglica iz Besarabije sa roditeljima, u zapadnoj Rumuniji, u Banatu.

    „Bila sam u Sanikolau Mare, u poljoprivrednoj tehničkoj školi, kada su odveli moje roditelje. Zatim, jedne noći, ne samo iz Banata već i iz Mehedinaca, u istoj noći, svi su bili odvedeni. Ali po onome što su mi rekli roditelji, u 12 uveče su došli iz sekuritate i policajac i rekli im da se pakuju jer će morati da odu. Sutradan me je nazvao otac i rekao mi da hitno dođem kući, prvim vozom, i da ih neću naći kod kuće već na stanici. Kada sam stigla na stanicu, moji roditelji su već bili na peronu sa svojim prtljagom i čekali me. Pošto sam stilao, odmah su nas utovarili u vagon i otišli ​​smo“.

    Strah ljudi je bio ogroman. Nisu znali gde ih vode, živeli su u strahu od povratka u Sovjetski Savez i daljeg slanja u Sibir. Elena Boroš se prisetila svojih prvih utisaka o tome kuda će njen život ići dalje.

    „Kada smo ujutro stigli ovde, u Nikolešti-Žijanu, voz je stao. Tata je pitao čuvara, jer je video da je voz izvučen na kraj, da li idemo dalje. Čuvar nam je rekao da ćemo ostati tamo. Došli su neki prazni kamioni, oduzeli su svima ono što su imali, ušli smo u kamion koji nas je odvezao u Satu Nou. U stvari, to nije bilo novo selo, bilo je polje. Selo je bilo trasirano, sa ulicama i kućama, gde bi bila svaka parcela od 2500 metara. Neki, gde su stali, videše da je mesto slobodno i sedoše tu. Tamo gde smo stali, sejalo se žito, ali tu i tamo je bilo ograde, pa smo rekli da ovde stanemo. Tu sam se istovario i ostali pod vedrim nebom. I pitali smo se šta ćemo da radimo.”

    Prvu noć su spavali pod vedrim nebom, pokriveni ćebadima i prostirkama. Sutradan su počeli da prave svoje domove. Zatim su kopali bunare za vodu. Posle nedelju dana stižu vlasti i šalju ljude na farmu da rade na berbi pamuka. Vasile Nenica je takođe deportovan u Baragan, kao dete. I setio se pustoši u koju je dospeo zajedno sa roditeljima i ostalim nesrećnicima.

    „U Baraganu je bilo veoma vruće. Nije bilo vode, dovezli su nam je cisternom iz Borče i ljudi su otišli ​​po vodu i dugo smo je pili. Od te vode je mnogo ljudi obolelo. Najveći bol koji pamtim, još kao dete, sa 11 godina, bilo je to što je prve godine napravljeno veoma veliko groblje. Mnogi nisu izdržali tu zimu, posebno stari Banaćani. Klima Banata je bila umerena, a tamo je bila hladna klima. Bila je teška zima i nisu mogli da izdrže. Mnogi su umrli. I to se dešavalo svuda, i u ostalim selima u Baraganu, ne samo ovde. Na Baraganu nije bilo ničega, samo otvoreno polje. Moglo se videti drvo 100-200 metara dalje. Ovo je bio Baragan, koliko je oko sezalo bilo je to polje! A kada su naišli ti vetrovi i vihori, kao u romanu „Čičkovi Baragana“, bili su još jači!“

    Vasile Nenica se setio i trenutka kada je sama Ana Pauker, ministarka spoljnih poslova u komunističkoj vladi, došla u posetu kako bi pozvala deportovane da grade svoje domove.

    „Došla je helikopterom i tamo sletela. Pre toga je došla milicija i tukla bubanj u selu da bi se svi okupili na određenom mestu. Nismo znali zašto i tamo su nam rekli da moramo da gradimo kuće. I napravili su timove od 8-10 ljudi i uspostavljen je red gradnje kuća. Napravljene su od nabijene zemlje, postavljene daske i nasuta zemlja. Tuklo se maljem dok se zid ne bi podigao. I sagradili su kuće sa dve sobe i kuhinjom, pokrivene. Dovezli su nam drvenu i krovnu stolariju“.

    Posle 4 godine, 1955. godine, vlasti dozvoljavaju deportovanima da idu gde god žele. Većina njih je odlučila da ponovo vidi svoja mesta porekla, ostavljajući iza sebe ekstremno životno iskustvo.

  • Komunizam i lingvistika

    Komunistički režim je toliko intervenisao u živote ljudi da je pokušao da promeni ne samo njihova najdublja uverenja već i izraz misli, ideja, osećanja. Jezik komunizma zvao se drveni jezik. Njegovom razvoju je doprineo i sam Josif Staljin, iako je njegova kompetentnost izostajala.

    U leto 1950. godine Staljin je u tri broja lista „Pravda” objavio seriju članaka pod naslovom „Marksizam i lingvistički problemi”. Sovjetski lider je određivao nove pravce istraživanja u lingvistici kojima je poništeno sve što je pre njega napisano. A u Rumuniji, koju je od 1944. godine okupirala sovjetska vojska, Staljinova lingvistička razmišljanja odmah su puštena u promet u akademskim i naučnim krugovima pod rigoroznom i brutalnom kontrolom ideoloških aktivista.

    Prevodilac i romanista Micaela Gicesku, politički zatvorenik, počela je svoje univerzitetske studije 1949. godine, godinu dana nakon reforme obrazovanja iz 1948. koja je prevrnula stari obrazovni sistem. Novi sistem je uveo političko obrazovanje i favorizovao decu radnika u odnosu na druge, bez obzira na njihov nivo znanja. Intervjuisana 2002. godine od strane Centra za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije, Mikaela Gicesku se prisetila da je političko obrazovanje dvostruko uticalo na kvalitet sadržaja.

    „Učio se marksizam-lenjinizam, s jedne strane, i to su bila predavanja tokom cele godine. Zatim smo na francuskom radili ono što se zvalo „aktuelnosti“. U to vreme je bio rat u Indokini, rat Francuza u Vijetnamu, a onda smo o tome razgovarali na časovima francuskog. Znam da nam je rečeno, na primer, da francuski vojnici jedu vijetnamske zarobljenike, da su kanibali. To je nešto što smo jednostavno morali da progutamo bez komentara.”

    Od 1948. godine nova zvezda lingvistike bio je Nikolaj Jakovljevič Mar, koji je zaokupio umove lingvista tvrdnjom da svi jezici jednostavno imaju svoje poreklo iz jednog protojezika. Mikaela Gicesku se prisetila kontakta sa drugim Marovim idejama koje su poništile ono što su ona i njena generacija naučili tokom godina srednjoškolskog obrazovanja.

    “Opšti kurs lingvistike sa teorijom lingviste Mara je za nas postavio sve vrste znakova pitanja. Mar je rekao da je jezik prvo nadgradnja, onog trenutka kada se promenila struktura i društvena organizacija promenio se i jezik. Još jedna teorija koja nas je veoma pogađala bila je da jezik dobija karakter naroda osvajača koji je poslednji, koji poslednji dolazi na dotičnu teritoriju. Dakle, kako su Sloveni došli poslednji, naš jezik je imao slovenski karakter. Rumunski nije bio latinski jezik, to nije više govoreno.”

    Ali Marrova lingvistička teorija biia je uklonjena Staljinovom intervencijom koja je vratila nacionalni jezik na njegovo mesto. Nacionalni jezik više nije proizašao iz jednog prajezika i više nije bio manifestacija nadgradnje, već je bio jezik radnog naroda. Mikaela Gicesku:

    „Intervenišući u lingvistici, Staljin je poništio Marove teze, odjednom je Mar pao u nemilost. Staljinova teorija preovlađuje nad kvalitetom kulture jednog naroda, pa je ona dala otisak jezika te teritorije. Naravno, latinska kultura je prevlađivala, pa smo odjednom ponovo postali latinski jezik, preko noći. Na dan ispita nisam tačno znala šta se dešava. Ispit je bio baš na dan kada se pojavilo ono što se zvalo „briljantna intervencija druga Staljina iz lingvistike” u novinama i koja je poništila sve što smo do tada naučili na Graurovom kursu. Ujutru smo imali pismeni ispit, popodne smo imali usmeni ispit i ujutru, za pismeni, Graur je vrlo kasno ušao u prostoriju i na kraju nam je rekao da napišemo šta hoćemo. A za popodne, za usmeni ispit, rekao nam je da pročitamo novine u kojima se ova Staljinova intervencija pojavila na brojnim stranicama, velikim stranicama, svuda.”

    Staljinov tekst je izazvao reakcije i van filologije, među istoričarima. Arheolog Petre Dijakonu se setio 1995. godine kako će jedan od njegovih kolega biti uhapšen.

    „Sećam se da su 1953. godine, kada se pojavilo delo „Marksizam i lingvistika“, dolazili veliki partijski instruktori, univerzitetski profesori i govorili da sve što je napisano o jeziku treba baciti u smeće. Osnovno delo je postalo Staljinovo. Na javnom skupu, u Institutu za istoriju, Kerešteš, koji je bio zamenik direktora i partijski aktivista, ustao je i počeo da govori da je to rekao drug Staljin i tako dalje. A onda je arheolog Vladimir Dumitresku ustao i rekao: „ama manite nas, do sada ste nam u usta nabijali Staljinove teze, a ni sada nam ne date da dišemo!“ Tek kasnije smo uspostavili vezu, to je bilo u proleće i to leto, do jula, oni su ga uhapsili na terenu“.

    Staljinove ambicije kao teoretičara lingvistike trajale su sve do njegove smrti 1953. godine. Iako je jezik komunizma nastavio da postoji i nakon njegove smrti i ideologija je nastavila da mrači slobodne misli, svuda se osećalo olakšanje.

  • Ujedinjenje Komunističke Partije Rumunije sa Socijaldemokratskom strankom

    Uspostavljanje komunističkog režima u Rumuniji, 6. marta 1945. godine, značilo je hegemoniju komunističke partije ne samo na političkoj sceni već i u svim aspektima života pojedinaca. Komunistički režim je proizveo najbrutalniji raskid u istoriji društava koja su imala istorijsku nesreću da se s njim suoče. Komunistička partija Rumunije, po sovjetskom modelu, delovala je izuzetno oštro protiv svih drugih partija. Režim je raspustio one koji su mu se suprotstavljali, a njihove vođe zatvorio. Druge je porobio i brutalno odbacio kada mu više nisu bili korisni. A one najbliže svojim idejama apsorbovao je nasilnim spajanjem, kao što je bio slučaj sa Socijaldemokratskom partijom.

    Osnovana 1893. godine, Radnička socijaldemokratska partija u Rumuniji bila je prva politička formacija rumunskih radnika. Njena naslednica, Rumunska socijaldemokratska partija, koja se pojavila 1910. godine, a postala Socijalistička partija 1918. godine, uvek je bila legalna i 1918. je aktivno podržavala ujedinjenje Transilvanije sa Rumunijom. Do raskola je došlo 1921. godine kada su se radikali pridržavali principa Kominterne i postali Rumunska komunistička partija, a umereni su napustili i reformisali partiju 1927. godine kada je ponovo dobila ime Socijaldemokratska partija. U međuratnom periodu došlo je do potpunog raskola između Socijaldemokratske stranke i Komunističke partije, pri čemu su socijaldemokrate bili branioci demokratije i integriteta rumunske države pred terorizmom Komunističke partije. Nakon 30. avgusta 1944. godine, kada je Crvena armija ušla u Rumuniju, rumunska Komunistička partija je postala glavni agent okupacije i započela kampanju komunizacije koja će trajati do 1947. godine. A likvidacija socijaldemokrata je bila deo plana koji je sproveden februara 1948. godine, putem kongresa na kom je došlo do prisilnog ujedinjenja dve stranke.

    Novinarka Elena Guđan pristupila je Socijaldemokratskoj stranci 1944. godine, sa 19 godina, iz uverenja. Njen otac je bio radnik i član Socijaldemokratske stranke od 1927. godine. Bila je deo partijske organizacije žena i obavljala je funkciju sekretara za štampu. Radila je u časopisu „Žena radnica“ koji je izlazio od 1930. godine. Intervjuisana 2000. godine od strane Centra za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije, Guđan je izjavila da je spajanje Socijaldemokratske stranke sa Komunističkom partijom bilo deo opštijeg plana postavljenog u Moskvi da se uništi pokret socijaldemokrata u svim zemljama koje su okupirali Sovjeti.

    „Proces ujedinjenja počeo je u aprilu 1946. godine sa najjačom socijaldemokratskom partijom tog vremena, onom Nemačkom, nakon što je Moskva obezbedila istočni deo Nemačke, tako što je zemlju podelila na dva dela. Odmah su pristupili ujedinjenju Socijaldemokratske stranke iz Istočne Nemačke sa komunističkom. Nakon toga su prošle dve godine u kojima su komunisti u ostalim zemljama pripremali još neke kadrove, a 1948. godine Moskva je planirala kao godinu u kojoj će nestati sve socijaldemokratske partije. U februaru 1948. godine nestala je naša partija, juna 1948. ona iz Mađarske i Čehoslovačke, u avgustu ona iz Bugarske i u decembru ona iz Poljske. I time je stavljen krst na socijaldemokratiju.”

    Spajanje putem apsorpcije nametnuli su komunisti bez pregovora. Elena Guđan se setila ko je bio čovek koga je komunistička omladina poslala na sastanak sa socijaldemokratskom omladinom da saopšti uslove spajanja.

    „Što se tiče procesa ujedinjenja, prvo je počelo sa omladinskom organizacijom, nastavilo se sa organizacijom žena, a onda sa celom strankom. Bila sam svedok, kao novinar, razgovora koje su dve omladinske organizacije vodile u vezi sa ujedinjenjem. Razgovori su vođeni u sedištu Socijaldemokratskog saveza omladine i osoba koju je komunistička omladinska organizacija odredila da vodi razgovore sa socijaldemokratskim rukovodstvom bio je niko drugi do Nikolaje Čaušesku“.

    Elena Guđan se setila neprijatnog utiska koji je na nju i njene drugove ostavio komunistički izaslanik, budući tiranin Rumunije posle 1965. godine.

    „Nikolaje Čaušesku je na svaki od ovih sastanaka dolazio sa tekstom naučenim napamet koji je recitovao od A do Š. Naravno, usledila su neka pitanja i pojašnjenja. Međutim, on nije odgovarao na pitanja, nije davao pojašnjenja, ponavljao je tekst od početka do kraja. Ako bi ga usput Anton Manja, generalni sekretar socijaldemokrata, prekidao i pitao ga da li ne misli da se neka stvar može uraditi na drugačiji način, Čaušesku je ponavljao isti tekst sa kojim je došao. Krenuo bi od početka, ne propuštajući ni jedan zarez. Hteo si ili da ga baciš kroz prozor, ili da se baciš kroz prozor.”

    Nakon spajanja, pojavila se Rumunska radnička partija, ista partija kao i njena prethodnica, sada sa promenjenim imenom. Konstantin Titel-Petresku i drugi tvrdoglavi lideri socijaldemokrata, koji su se protivili saradnji sa komunistima od 1945. godine, deliće sudbinu liberala i seljaka i biti bačeni u zatvor. I drugi članovi, uključujući Elenu Guđijan, odbili su da budu deo nove stranke i radije su podneli ostavku nego da krše svoje principe i vrednosti.

  • Devedeset godina od potpisivanja Balkanskog sporazuma

    Devedeset godina od potpisivanja Balkanskog sporazuma

    Posle Prvog svetskog rata, države pobednice bloka Antante, Francuska, Velika Britanija, Italija, Japan, Sjedinjene Američke Države i Rumunija želele su da održe mir mirovnim ugovorima, Ligom naroda, pretečom Ujedinjenih nacija, i regionalnim savezima. Tako su se u Centralnoj i Jugoistočnoj Evropi pojavili regionalni savezi koji su nastojali da blokiraju politiku revizionističkih država. Jedan od saveza bio je Balkanski sporazum ili Balkanska Antanta potpisan u Atini, glavnom gradu Grčke, pre 90 godina, 9. februara 1934. godine, između Jugoslavije, Rumunije, Turske i Grčke. Sporazumu je prethodio Balkanski blok 10 godina ranije, 1924. godine.

    Sa stanovišta Rumunije, Balkanski sporazum je bio deo sistema saveza koji je trebalo da brani njene granice sa sve četiri kardinalne tačke, severa, istoka, juga i zapada. Rumunska doktrina nacionalne odbrane videla je Sovjetski Savez kao glavnu opasnost za svoju bezbednost, pa je potpisivanjem saveza sa Poljskom 1921. godine osiguran sever i istok. Na zapadu, Rumunija je svoju granicu obezbedila potpisivanjem Malog sporazuma sa Jugoslavijom i Čehoslovačkom 1921. A na jugu je bezbednost trebalo da bude garantovana Balkanskim sporazumom. Glavni inspirator i čuvar saveza u srednjoj i jugoistočnoj Evropi bila je Francuska.

    Zašto države ulaze u koalicije? To je pitanje na koje su stručnjaci za međunarodne odnose davali odgovore polazeći od ekonomskih interesa, sličnosti političkih sistema, vrednosti, ideologija, kulturnih i jezičkih afiniteta, pritisaka velikih sila. Američki politikolog Rendal Šveler identifikovao je dve glavne motivacije država da formiraju vojne saveze. Prva motivacija je balans, koji je najčešće defanzivni i pokušava da blokira agresiju drugih država. Druga motivacija je pridruživanje, što je ofanzivno. Sa ove tačke gledišta, Balkanska Antanta je bila balansirani, odbrambeni vojni savez koji je imao za cilj da izoluje Bugarsku, koja je imala agresivnu politiku na tom području i koju je aktivno podržavao Sovjetski Savez. Vojni istoričar Petre Otu izneo je geopolitičke i geostrateške odlike Balkanske Antante.

    „To je regionalni savez. Akteri su četiri države, zasnovan je na principima balansiranja kako bi se zaštitio status kvo u regionu koji je uspostavljen Pariskom mirovnom konferencijom 1919. i 1920. Neki kažu da je to bilo protiv Bugarske i ja ne negiram takvu nameru inicijatora. Ali postoji još jedna važna premisa, a to je ona koju je rekao Nikolae Titulesku: Balkan je bio poznat kao bure baruta Evrope. Mislio sam da je ono što je Titulesku rekao ilustrativno i bio je vrlo u pravu, da smo morali da završimo sa ovim endemskim ratobornim karakterom Balkana, neka se postigne razumevanje i uspostavi oblast mira i saradnje“.

    Jedna poslovica kaže da račun kod kuće ne odgovara onom na pijaci. Iako potaknute zajedničkim interesima, države Balkanske Antante u stvari su stavljale svoje interese na prvo mesto. Petre Otu:

    „Tri partnera su bile mediteranske države, Jugoslavija, Grčka i Turska, i njihovi bezbednosni napori su bili usmereni u tom pravcu. Nisu bili usmereni na ono što je posebno interesovalo Rumuniju. Grčka je imala rezerve prema mogućoj italijanskoj agresiji na Balkansko poluostrvo. Isto tako, Italija je bila opasnost za Jugoslaviju. Rumunija i Turska su bile dve pontske zemlje i trebalo je da imaju veću stabilnost. Ali postojala je takozvana turska rezerva. Po sporazumu Kemal-paše i Lenjina početkom 1920-ih dve zemlje će biti saveznici i Turska se obavezala da neće imati sukob sa Moskvom“.

    Za pohvalu u teoriji, Balkanskom sporazumu je nedostajala kohezija u praksi. Petre Otu:

    „Druga karakteristika ovog regionalnog saveza bio je nedostatak države-sponzora, hegemona. Balkanska Antanta se suočila sa kontrolom iz Francuske, Italije i Velike Britanije, između kojih su postojale jake protivrečnosti. Italija i Velika Britanija su 1931. godine podsticale stvaranje saveza Bugarska-Turska-Grčka. Ali Francuska se tome usprotivila i oslanjala se na sporazum Jugoslavija-Rumunija-Bugarska.”

    Regionalni savezi su diplomatski bili dobri, ali vojno beskorisni. Iz sopstvenih razloga, u okviru Malog sporazuma, Čehoslovačka se nije jasno obavezala da će podržati Rumuniju u slučaju eventualnog napada. Iz istih razloga, ni Grčka ni Turska nisu se obavezale da će podržati Rumuniju u slučaju napada sa istoka. U zaključku, Petre Otu je rekao da regionalni savezi funkcionišu samo ako su uključeni i veliki akteri.

    „Balkanska Antanta je bila savez malih aktera i nije izdržala suprotstavljene interese velikih sila. Generalno, regionalni savezi manjih aktera su malo održivi u sistemu međunarodnih odnosa. Njih mogu igrati veliki međunarodni akteri, pa Mala Antanta, Balkanski sporazum i rumunsko-poljski sporazum nisu izdržali vanredne pritiske velikih sila i tenzije u međunarodnim odnosima“.

    Sistemi regionalnih saveza su se urušili i izbio je Drugi svetski rat. Usledio je dug i krvav sukob iz kojeg je čovečanstvo izašlo 1945. godine, pogođeno drugim tragedijama i neispunjenim težnjama