Radio România Internațional

Category: Stranice istorije

  • Zatvor Doftana

    Totalitarni režimi i njihovi ljudi, vođe i obični članovi komunističkih i fašističkih partija, histerično su vikali celom svetu o patnji i progonima kojima su navodno bili podvrgnuti od strane demokratskog režima. Ali kad su stigli na vlast, totalitarni režimi su koristili svoju mitološku prošlost da bi uveli pravi teror u društvu. Bez sumnje, veliki maestro terora i laži je bio režim komunistički partije. Režim je izgradio legende po pitanju patnji sopstvenih vođa i članova, a javno predstavljanje ovoga bili su zatvori gde su bili utamničeni pod optužbom terorizma pretvoreni otvorene muzeje.


    U Rumuniji, zatvor Doftana je bilo mesto gde se javnosti govorilo koliko teško su živeli komunisti. Smešten u podkarpatskoj oblasti, na oko 120 kilometara od Bukurešta, zatvor je bio otvoren 1895. godine. Iako poznat kao zatvor komunista ili Rumunska Bastilja“, imenom kojim se vezuje za francusku Revoluciju, u Doftani su bili zatvoreni i Korneliju Zelja Kodrjanu i Horija Sima, dvojica vođa Gvozdene Garde. U Doftani su bili i zvučan imena komunističke partije, iz prve generacije koju su formirali George Georgiju-Dež ili rumunski Staljin, Kivu Stojka, Aleksandru Mogjoroš, George Apostol, ali i oni iz druge generacije, kao što su to bili Nikolaje Čaušesku i Grigore Preotjasa.


    Muzejska avantura zatvora iz Doftane počinje 1949. godine. Nakon dolaska na vlast prosovjetske vlade koju je predvodio Petru Groza, nakon 6. marta 1945. godine, uz pomoć pesnice sovjetskog emisara Andreja Vašinskog koji je lupio o sto kralja Mihaja I, izvršna vlast je počela da radi na promeni Rumunije. Za rekonstrukciju zatvora-muzeja Doftana određene su, za tadašnje vreme s velikom nemaštinom nakon rata, ogromne sume novca. Direktno su bili upleteni u projekat Udruženje Bivših Političkih Antifašističkih Zatvorenika iz Rumunije, filijala Međunarodne federacije bivših političkih zatvorenika žrtava fašizma, i Rumunsko Udruženje za veze sa Sovjetskim Savezom.


    Kristijan Vasile je istoričar u Institutu za istoriju Nikolaje Jorga“ pri Akademiji Rumunije i izučava način na koji je komunistički režim propagandistički pretvorio u muzej istoriju Rumunije, nakon 1945. godine.


    Dana 10. novembra 1940. godine zatvor iz Doftane se ruši, mnogi zidovi padaju i ostaju tako do 1948. godine. Komunisti su rekonstruisali taj muzej skoro od nule, kako su oni hteli, ne baš onako kako je izgledao ranije. Uložili su tamo milione, postoje zapisi računovođa koliko para se tamo uložilo“.


    Doftana je bila živa istorija komunista i predlagala je rumunskom društvu promenljivu prošlost, po meri budućnosti.


    Kristijan Vasile: Do 1965. godine se govorilo mnogo o ćeliji druga Georgiua-Deža, a nakon 1965. godine se govorilo o ćeliji druga Čaušeskua. Da li je Doftana bila pravi narodni muzej istorije? Poređenje sa francuskom Revolucijom se akcentovalo još više počevši od 1948. godine, kada se najavilo da će se Doftana pretvoriti u narodni muzej, jer je tad bivši zatvor nazvan Bastiljom rumunske revolucije. Nije se pravio narodni muzej istorije, već se pretvarao u narodni muzej već postojeći muzej koji je govorio o progonstvu komunista. Dodatno, bar podsvesno, slala se poruka da je budući muzej iz Doftane ili budući muzej partije, gde bi Doftana bila filijala, u stvari pravi narodni muzej istorije. Vremenom je ova ideja prešla u drugi plan, a zatim je i napuštena“.


    Doftana je postala mesto laičkog hodočašća za komunistički režim. U posetu su dovođene osnovne i srednje škole sa decom i mladima, ceremonije pristupanja u pionire bile su organizovane u bivšem zatvoru. Kult Doftane je stigao i u muziku, a emblematične su koral Gledam iz Doftane“ i simfonijska poema Pad Doftane“ koju je napisao Alfred Mendelson 1950. godine. Najviše slavljena osoba iz Doftane je bio Ilije Pintilije, koji je poginuo u zemljotresu iz 1940. godine, jer je bio Rumun i jer je bio član Centralnog Komiteta Rumunske komunističke partije. Čak i više od toga, jedan bulevar je nosio njegovo ime.


    Kristijan Vasile kaže da rivalstva, političke borbe i izjednačavanje računa unutar rumunske Komunističke partije su mnogo uticale na muzejsko predstavljanje komunista koji su tamo bili zatvoreni. Na primer, Lukreciju Patraškanu, Vasile Luka, Ana Pauker, protivnici vođe Deža, bili su predstavljeni u muzeju, a zatim otklonjeni.


    Štefana Foriša nisu ni uzeli u obzir. Patraškanu ne samo da je prisutan u prvobitnoj izložbi muzeja, već je u Centralnom Komitetu te Antifašističke Federacije za Komitet muzeja Doftane, 1947. godine, i četvrti je po važnosti. Prvi je Dež, zatim Teoharije Đorđesku, zatim Luka i onda Patraškanu, dakle, zamišljene legende u muzeju su bile jasne. Zatim dolazi februar 1948. godine i Patraškanu je izbačen iz komunističke partije i svaka legenda o njemu je otklonjena. Na kraju, 1952. godine isključena je i Ana Pauker iz izložbe, i Luka nestaje i Teohari Đorđesku“.


    Zatvor-muzej iz Doftane nestaje 1990. godine. Osim što u tim godinama nije bilo novca da se podrži ovakav projekat, ni laž nije mogla večno živeti.

  • Čaušesku viđen izbliza

    Čaušesku viđen izbliza

    Otvorenost, transparentnost i popularnost jednog diktatora su među najjačim signalima koje propaganda šalje. Ali, kao i u svakoj diktaturi, njeni signali se moraju tumačiti upravo obrnuto, a u komunističkom režimu lik Nikolaja Čaušeskua je bio obrnut nego u propagandi. Malo Rumuna može da se pohvali da su videli Čaušeskua izbliza, a još manje da su se rukovali sa njim. Oprezan i, kako su godine prolazile, sve više paranoičan, Čaušesku se mogao videti izbliza samo u vrlo retkim prilikama.


    Neke od tih prilika bile su i inostrane posete gde su održavane konferencije za štampu. Sorin Kunja je radio na Radiju Slobodna Evropa od druge polovine 1960-ih i rumunski je novinar iz inostranstva koji je najviše video Čaušeskua izbliza. U intervjuu koji je dao za Centar za usmenu istoriju rumunske Radiodifuzije 1998. godine, Kunja je priznao da je iz komunističke štampe saznavao kada je Čaušesku bio u poseti inostranstvu. Ukupno je bio prisutan tokom 12 poseta rumunskog komunističkog lidera. Na jednoj od njih, u Zapadnoj Nemačkoj, prisetio se i prisustva Čaušeskuove supruge i ponašanja jednog od najservilnijih režimskih novinara.


    Bio sam u koncernu Bajer jer je Drugarica, koja je bila svetski priznati“ hemičar, izrazila želju, ili su joj nemački domaćini organizovali, da poseti koncernu Bajer u Leverkuzenu. Pošto je Čaušesku imao zvanične razgovore kojima nismo imali pristup, Noel Bernard je odlučio da i mi odemo u Leverkuzen. Obišlo se nekoliko sekcija i u jednom trenutku smo ušli u prostoriju gde su Drugarici data objašnjenja i odgovori na postavljena pitanja. Tada sam video, mislim da je to bilo po prvi put, Adrijana Pauneskua koji je bio deo novinarske delegacije koja je pratila dvoje supružnika. Bernard i ja smo bili veoma povučeni i veoma nezainteresovani za pitanja koja je Elena Čaušesku postavljala. I gledao sam kako Paunesku sedi ispred nje, za tim stolom, i zapisuje svaku reč, upija svaku njenu reč i, razmetljivo, beleži, tako da se vidi koliko ga zanima šta je ona govorila.”


    Sorina Kunju je, kao i sve druge novinare Slobodne Evrope, pratio i poznavao Čaušeskuov štab. U Turskoj, u Ankari, rumunska komunistička delegacija se prema njemu ponela neprijatno.


    Kada je objavljeno da može da uđe štampa, uzeo sam magnetofon na rame i krenuo unutra. Svi su ušli, zaustavio me je neki čovek koji mi se obratio na rumunskom, tako da je tačno znao ko sam. I rekao mi je tonom kao iz Sekuritate: Nemoj više da stavljaš taj mikrofon Drugu pod nos. Diskretnije radi, zar ne vidiš da mu smetaš“? Nisam mu ništa odgovorio, ušao sam u salu gde je bila večera i kada je Čaušesku progovorio, stavio sam mu mikrofon kako sam najbolje znao, da bih mogao da snimim i prenesem deo ovog govora. Moram reći da je dok je govorio pijuckao iz čaše žućkastu tečnost za koju verujem da je bio čaj od kamilice. Verovatno mu se to pilo, ili su mu lekari koji su ga pratili to preporučili.”


    Sorin Kunja je bio upitan i da li je ušao u dijalog sa Čaušeskuom tokom tih konferencija za štampu.


    Jednom sam mu, u Bonu, postavio pitanje. Moram reći da sam na njegovim konferencijama za štampu sedeo u prvom redu jer sam zaista želeo da se pojavim u novinama u Bukureštu. U svakom slučaju, odgovorio je na moje pitanje. Na konferenciji za novinare u Beču, tokom njegove druge posete, takođe sam sedeo u prvom redu i oboje sam vrlo pažljivo posmatrao. Svaki put kada je odgovarao na pitanje novinara, Čaušesku je, dok se prevodio odgovor, pogledao u Elenu Čaušesku, od koje je tražio odobrenje. I video sam je kako potvrdno klima glavom, “da, dobro si odgovorio” kao da je kazala“.


    Čaušeskuova hirovita i agresivna ličnost često bi buknula i u javnosti. Sorin Kunja je ispričao jednu takvu epizodu.


    Takođe je u Bonu, odgovarajući na pitanje o Konferenciji za saradnju i bezbednost, završio je svoj odgovor na pitanje, a prevodilac iz Bukurešta je preveo i završio sa rečima Konferenciju za saradnju i bezbednost u Evropi“. Na šta se grubijan obratio onom prevodiocu iz Bukurešta i odgovorio ništa nisam rekao o Evropi“! Čovek je samo rekao pun naziv međunarodne konferencije a ovaj ga je napao. Da ne kažem da je pre ulaska na proslavu ili konferenciju za štampu držao češalj u džepu i sređivao kosu. Uvek je vodio računa o svom izgledu“.


    Gledan izbliza, Čaušesku nije bio ništa drugo do prost čovek, sa skromnim uspesima, daleko od onoga što su ljudi videli na televiziji. Ali istorija je učinila ovog suviše malog čoveka prevelikim.

  • Jevreji spašeni tokom godina užasa

    Tragedije kroz koje su Jevreji prošli tokom Drugog svetskog rata duboko su dirnuli savremenike. Uprkos njegovoj očiglednoj svemoći, nacističkom zlu su se suprotstavili dobri ljudi koji su učinili koliko su mogli da ljudi proganjani na iracionalnoj rasnoj osnovi više ne pate. Neki od tih ljudi bili su Rumuni, koji nisu odustali od humanosti, pomagali su Jevrejima, bez obzira na posledice. Jedan od njih bio je Emil Tomesku, rezervni pukovnik i veteran Drugog svetskog rata, koji je 1942. godine imao čin kapetana. U intervjuu koji je dao za Centar za Usmenu istoriju rumunske radiodifuzije 1997. godine, Tomesku je ispričao šta je pronašao dalje od Odese, u palati jednog Francuza koji je pobegao.


    Našao sam zakucane vrata i prozore. Kada sam pitao šta je razlog, vojnici su mi rekli da su unutra bili Jevreji i da je svake nedelje dolazio pretor i odatle uzimao po jednog koji bi zatim nestao. Kasnije sam saznao da im je pucao u potiljak i bacao ih u napušten bunar. Otvorio sam daske, ono što sam unutra našao je nešto neopisivo! Bili su to živi kosturi,ljudski kosturi! Izlgladneli, neoprani, bilo je to nešto strašno! Napravili su toalet od jedne sobe. Odmah sam naredio da se voda zagreje u kotlovima, izveo ih napolje, naterao ih da se operu, dao im hranu i uzeo sam neke od izdržljivijih žena da pomažu u kuhinji. Nisam mogao da ostanem dugo, naređeno mi je da se vratim na front. Verovatno je pretor ili neko tamo javio šta radim, pa su me poslali na front.”


    Aristina Sailjanu je bila iz Targu Lapuša, mesta u severnoj Transilvaniji koje je Mađarska pripojila nakon arbitraže u Beču 30. avgusta 1940. godine. Prisetila se 1997. godine kako je njen otac spasao porodicu Jevreja koje je sakrio u kolibi, u šumi.


    Imali smo imanje u Raoaia, 14 kilometara od opštine Lapušul Romanesk. I moj otac je tamo imao domaćinstvo. Imali smo sve što nam je bilo potrebno. Pošto je bilo tako izolovano mesto, moj otac je naravno mislio da učini dobro delo jer je on uradio to iz ljubavi prema komšiji. Otac me je tada poslao u noći između 15. i 16. aprila sa bivšim slugom. Izvela sam decu iz kuće i otišli smo u Raoaiu u naše domaćinstvo gde nas je čekao otac. Odveo ih je, odveo u šumu, sagradio im kolibe, uredio ih. Bilo je veoma opasno, jer ako bi nas Nemci uhvatili, jednostavno bi nas pogubili.”


    George Moldovan iz Blaža je rekao 1997. godine da je, zajedno sa drugim mladim ljudima njegovih godina, odneo hranu Jevrejima u logor na putu Peršanj-Ladenj-Brašov. Šta je udruženje u kojem je bio aktivan nameravalo sa Jevrejima?


    Pre svega, da ih spasimo od deportacije. U drugim delovima zemlje su bili okupljani i odvedeni u pozadinu fronta. Odavde, iz Blaža, slani su u radne logore, a ne u logore za istrebljenje. Za sve Jevreje iz severnog Erdelja već se postavljalo pitanje spasavanja od odvođenja u logore za istrebljenje u Aušvicu i drugim mestima. Uređivali su se tajni granični prelazi, sreo sam tog čoveka koji je ovde bio mnogo puta i koji je takođe i meni lično zahvalio. Ponosan sam što se iz opisa koje sam pročitao činilo da je to sam Raul Valenberg. Bio je visok, izvanredan čovek i veoma hrabar.”


    Sonja Palti se 2001. setila agronoma Vasileskua, čoveka koji je platio životom nakon što je objavljeno da je pomagao Jevrejima.


    Vasilesku je bio, mogu reći, jedini čovek. Hranu su trebali da dobijaju samo oni koji su izlazili na posao, a tih zimskih dana je malo njih izlazilo na posao jer je većina njih bila bolesna: grip, dijareja, reumatizam. Tada je Vasilesku, pošto je mesec decembar, odnosno približavao nam se Božić, odlučio da da hranu svima u logoru, odnosno deci, i ženama i starcima koji nisu išli da rade. Sutradan smo se svi okupili i rečeno nam je da za sat vremena budemo svi sa prtljagom, vode nas na železničku stanicu i odatle krećemo na Bug, u Bogdanovku. Došao je poručnik Kapeleanu i počeo je da nas udara svojim bičem levo-desno. Kada je podigao bič da udari dalje, direktor farme Vasilesku ga je uhvatio za ruku i rekao: Dosta si ih tukao, ostavi ih dođavola, obeznaniće se!“. Kapeleanu je napisao informativnu belešku u kojoj je rekao da je Vasilesku bio za grupu Jevreja, da im je pomagao i da im je dao hranu, a agronom Vasilesku je poslat u Kotul Donului odakle se nikada nije vratio“.


    Neki Rumuni su činili dela pravog humanizma u ekstremnim vremenima za Jevreje, kao što je Drugi svetski rat. A titula pravenih među narodima za neke od njih predstavlja čin zahvalnosti jevrejskog naroda.

  • Kralj Karol Drugi i kriza 1940. godine

    Tokom dve decenije između 1920. i 1940. godine, Rumunija se suočila sa sve većom revizionističkom agresijom dve velike sile u njenoj blizini, nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza, i suseda kao što su Mađarska i Bugarska. U junu 1940. godine, nakon okupacije Francuske od strane nacističke Nemačke, Sovjetski Savez je postavio dva ultimatuma rumunskoj vladi zahtevajući predaju Besarabije i Severne Bukovine. Dana 30. avgusta 1940. godine, prema Bečkom ugovoru, Nemačka i Italija su zahtevale od Rumunije da ustupi severnu Transilvaniju Mađarskoj. A 7. septembra 1940. godine, ugovorom iz Krajove, te iste Nemačka i Italija zahtevale su od Rumunije da Bugarskoj ustupi Kvadrilater ili Južnu Dobrudžu. Ta kriza je dovela na vlast vladu koju su formirali Gvozdena garda i general Jon Antonesku, a glavnim odgovornim smatran je kralj Karol II koji je izgubio presto.


    Suveren je imao izuzetno snažnu ličnost. Inteligentan i manipulativan, Karol II je 1938. godine uspostavio režim ličnog autoriteta kojim je potisnuo političke partije i slobodnu štampu. Bio je otac koji je zlostavljao svog sina, budućeg suverena Mihaja I, koga je svrgnuo 1930. godine, kada je ovaj bio maloletan. Za njegovo ime i ime njegovih podržavaoca vezuju se brojni skandali korupcije. U svom neizmernom ponosu, čak i posle duboke krize 1940. godine, odbio je da abdicira, jednostavno napuštajući presto i krunu.


    Međutim, najprosperitetniji period Rumunije vezuje se za ime Karola II i njegovu desetogodišnju vladavinu, između 1930. i 1940. godine. Glavni grad Bukurešt je sistematizovan, počela je izgradnja jezera na reci Kolentini na severu grada, a kultura je dobila značajnu podršku. Ne slažu se svi savremenici da je kralj bio podla ličnost u savremenoj istoriji Rumunije.


    George Barbul je bio lični sekretar maršala Jona Antoneskua. Godine 1984. intervjuisao ga je poznati istoričar Vlad Đeorđesku na Radiju Slobodna Evropa, intervju koji je ušao u nasleđe Centra za usmenu istoriju Rumunskog radija 1993. godine. Barbul je rekao da uprkos animozitetima između Karola II i Antoneskua, potonji je politički razmišljao u smislu stabilnosti i stavljao je monarhiju ispred karaktera kralja: Monarhija je, verovao je Antonesku, neophodna za državu poput Rumunije, mladu zemlju. Samo monarhija može da garantuje kontinuitet države u svetu demagoga, gde su, prema njegovoj sopstvenoj formuli, vlasnici glasova zamenili vlasnike zemlje. Aludirao je na razliku koja je postojala između Rumunije pre 1914. i Rumunije posle 1920. godine. I smatrao je da s obzirom na neophodnost postojanja monarhije, ne treba kriviti kralja Karola, ne treba ga blatiti, ma kakvi bili njegovi gresi. Jer nestabilnost na prestolu Rumunije je bila opasnost. Otac je već zbacio sina i stupio na presto, ako je prema onome što je želeo određeni deo opozicije, u ovom slučaju Nacionalna seljačka partija i Gvozdena garda, odnosno detronizacija Karola od strane Mihaja, a ako bi se Mihaj ponovo popeo na presto, to bi bio element nestabilnosti.“


    Za pravnika i političkog zatvorenika Radua Boroša, kralj Karol II je bio, kako je tvrdio u intervjuu 1995. godine, jedan od važnih rumunskih suverena koji je podržavao i podsticao razvoj vazduhoplovstva, oblast koja se širila 1930-ih. Za mene, kao Rumuna, Kralj Karol je veliki kralj. I da su ga Rumuni razumeli mi bismo mnogo više napredovali nego što smo uradili. Sve što je urađeno od kraja prvog svetskog rata do drugog svetskog rata, sve što je postignuto u zemlji, u industriji, u administraciji i tako dalje bila je njegova volja, njegov partonat, njegovo nametanje. Kada je došao, našao je da u Rumuniji, sa stanovišta vazduhoplovstva, nemamo ništa! Mi smo tokom Prvog svetskog rata imali malo avijatičara i observacionih balona. Više smo se bavili balonima nego lovačkom ili bombarderskom avijacijom. Mi u Prvom svetskom ratu nismo bili ono što smo bili u Drugom svetskom ratu. Tada je odlučio da razvije avijaciju, naročito vojnu avijaciji. U okviru vojnog vazduhoplovstva nametnuo je stvaranje I.A.R. Brašov, gde smo napravili i borbeni avion I.A.R. 14, koji je u svoje vreme, 37-38, bio jedan od dobrih borbenih aviona. Ali, osim vojne avijacije, shvatio je da moramo imati i civilnu avijaciju. Gledao je u budućnost i shvatio da će avijacija postati važno prevozno sredstvo. A onda je odlučio da osnuje rumunsku kompaniju za vazdušni transport. Do stvaranja ovog rumunskog društva, Rumunija je učestvovala sa Francuskom u Francusko-rumunskom društvu“.


    Kralj Karol II je jedan od onih kontroverznih ljudi istorije. Bez kojih bi, možda, postojanje bilo mirnije, ali banalnije.

  • Rumunija i humanitarna pomoć data zemljama u razvoju

    Jedan od velikih procesa posle Drugog svetskog rata bila je dekolonizacija sveta. Metropole su morale da priznaju status nezavisnosti bivšim kolonijama i odnosi među njima su nastavile da postoje sa novih pozicija. Ali čak i iz socijalističkih zemalja počela je da se javlja spremnost da se u ime novog humanizma podrže zemlje onoga što se danas zove Globalni jug“, odnosno Latinske Amerike, Afrike, Azije i Okeanije. U odnosima između starih država i novih nastalih iz bivših kolonija, humanitarna pomoć je bila među najobimnijim oblicima podrške. Ali nije bilo manje tačno da su pomoć i podrška prećutno zastupali interese onih koji su je nudili.


    Socijalistička Rumunija je takođe ušla u Treći svet“, kako se zvao Globalni jug, počev od 1970-ih godina. Politika otvorenosti Nikolaja Čaušeskua prema afričkom kontinentu, prema socijalističkim zemljama ili zemljama koje su simpatisale socijalizam u Aziji i pokretima komunista iz Latinske Amerike je dobro poznata.


    Istoričarka Mia Žinga iz Instituta za Istraživanje zločina komunizma i rumunskog egzila deo je većeg projekta koji proučava rumunsku globalnu politiku iz perioda 1960-1980 godina.


    U čemu se sastojala humanitarna pomoć koju je ponudila Rumunija? Koristili smo metod da vidimo sve moguće nivoe humanitarne pomoći počevši od klasičnog, odnosno hitne humanitarne pomoći. Na početku je to ono o čemu govorimo, hitna pomoć u slučaj prirodnih nepogoda: suše, poplave, zemljotresi i tako dalje. Međutim, ne samo Rumunija, već i druge države istočnog bloka i zapadne države primenjivale su i druge vidove pomoći: onu za stanovništvo u zonama sukoba ili u izbegličkim kampovima, materijalnu pomoć i vojnu pomoć raznim oslobodilačkim pokretima i nekim komunističkim partijama. Najveći deo novca je išao upravo u ove svrhe, u stvarnosti. Kao i na stipendiranje preduniverzitetskog obrazovanja, univerzitetske i specijalističke prakse, obezbeđenje specijalizovane stručnosti i opreme, podrška projektima razvoja.”


    Rumunija je 1979. godine pomogla zemljama u razvoju sa tri kontinenta: Peru, Martinik, Dominikanska Republika, Nikaragva, Meksiko iz Severne, Centralne i Južne Amerike; Benin, Etiopija, Sudan, Burundi, Mozambik, Senegal, Centralnoafrička Republika, Mauritanija, Republika Zelenortska Ostrva, Namibija, Gvineja Bisao iz Afrike; Jemen i Liban u Aziji. Mia Žinga je primetila da se humanitarna pomoć i podrška koja se vodila političkim interesima često preplitala. Na primer, Rumunija je aktivno podržavala marksističko-lenjinističku grupu Narodni Afrički Savez iz Zimbabvea (ZAPU), koja je učestvovala u građanskom ratu iz Rodezije između 1964. i 1979. godine.


    Na svakom takvom nivou, ako pažljivo pogledamo, postoje i druge vrste konkretnih akcija. Na primer, za prirodne nepogode pomoć je pre svega u osnovnoj hrani, odeći, lekovima i medicinskoj pomoći. Nakon toga, u zavisnosti od potreba, pomoć se razlikuje. Iz mnoštva akcija izabrala sam borce ZAPU koji su mi se činili najzanimljiviji. Ovoj organizaciji je 1979. godine otišlo oko 9,5 miliona leja, pod uslovom da je prosečan iznos za neku drugu akciju bio 250.000 leja. Razlika je bila veoma velika.”


    Mia Žinga je takođe objasnila mehanizam po kome Rumunija dodeljuje pomoć zemljama u razvoju. Posmatrala sam kako se odvijao ovaj projekat humanitarne pomoći, gde je počeo i gde se završio. Da li je to bila inicijativa rumunske države ili je, naprotiv, korisnik taj koji je tražio pomoć? U svim slučajevima, barem u onima koje su do sada identifikovani, pomoć je dodeljena nakon formalnog zahteva upućenog na visokom nivou. Zahtev je došao od poznatog lidera dotične partije ili pokreta, verovatno nakon sastanka sa Nikolajem Čaušeskuom, bilo nakon posete ili sastanka u inostranstvu. Po prijemu ovog zahteva, Odsek za spoljne odnose Centralnog komiteta Rumunske Komunističke Partije (PCR) je sačinio belešku u kojoj se obrazlaže da li je taj zahtev odobren ili odbijen, a obrazloženje je sadržalo i kratku istoriju odnosa humanitarne pomoći sa dotičnim korisnikom, iznose za svaku godinu, da li je bilo prethodne pomoći, koliko je dobro ili loše iskorišćena pomoć, kao i diplomatski problemi koji bi nastali kao rezultat date pomoći. Bilo je mnogo situacija u kojima bi Rumunija pomogla, ali je međunarodni politički kontekst u to vreme bio takav da je odgovor bio negativan. U svim slučajevima, Nikolaje Čaušesku je imao poslednju reč. Ima slučajeva koji su, poput Vijetnama, dobili zeleno svetlo. Bez obzira na traženi iznos, on im je dat. U jednom trenutku dolazi Nikolaje Čaušesku i kaže da Rumunija pomaže Vijetnamu već 10 godina i traži da Vijetnamci prestanu da žive od pomoći i počnu da rade“.


    Socijalistička Rumunija, kao i druge socijalističke države, imala je diferenciranu politiku pomoći zemljama u razvoju. Arhive otkrivaju i uspehe i neuspehe različitih projekata, a Afrika je bila privilegovani kontinent za viziju globalne politike Čaušeskuove Rumunije, kontinent koji je posetio više puta.

  • Iz Rumunije do Palestine i nazad

    Prisustvo Jevreja na rumunskom prostoru je veoma staro, osvedočeno je sporadično još od rimskog osvajanja Dakije. Oni postaju vidljivi od 14. veka, kada datiraju najstariji kancelarijski dokumenti rumunskih kneževina. U 19. veku, kada se nacionalizam pojavio i razvio svuda u svetu, cionizam je sa značajnom težinom rođen i u Rumuniji gde je, prema popisu iz 1930. godine, živelo oko 730.000 Jevreja ili oko 4% ukupnog stanovništva. Ali pojava fašizma i antisemitizma u Rumuniji, lokalne manifestacije evropskog trenda, naterala je mnoge Jevreje da izaberu da odu u Palestinu pod britanskim mandatom od kraja Prvog svetskog rata.


    Svako od onih koji su otišli ​​imao je jedinstvenu sudbinu, svaka sudbina je priča. Godine 1995. Rumunski radiodifuzni centar za usmenu istoriju intervjuisao je Samjuela Štajna i tako smo saznali njegovu priču na teritoriji Palestine izabranoj za jevrejski narod i povratak u Rumuniju. Kao i svaki energični mladić, Štajn se držao radikalnih životnih i političkih stavova. Pridružio se komunističkoj omladini iz uverenja i uhapšen je zbog komunističkih aktivnosti 1935. godine i do 1936. bio je zatvoren u kaznionici Doftana. U vreme intervjua 1995. godine, sećao se likova o kojima danas čitamo u istorijskim knjigama kao što su pravnik i političar Vilhelm Filderman, lider jevrejske zajednice u Rumuniji, i Juliju Maniju, predsednik Nacionalne seljačke partije.


    Nisam imao baš dobro mišljenje o Fildermanu zbog činjenice da je bio sa liberalima, a jevrejska partija iz Transilvanije, u kojoj su bili i Jevreji iz Bukovine, Basarabije, neki iz Starog kraljevstva, bila je bliže nacionalnoj seljačkoj partiji. Većina Jevreja, posebno iz Transilvanije i savezničkih pokrajina, bili su sa nacional-seljacima, bili su sa jevrejskom partijom koja je bila cionistička partija. Nisam bio cionista, bio sam komunist. Šta nas je pobunilo protiv Manijua i Nacionalne seljačke partije bio je njegov pakt sa legionarima, koji je legionare mnogo podigao. Do tada su bili skitnice, nitkovi, tako su ih svi znali, a ja ne govorim kao Jevrejin, već onako kako su ih Rumuni videli“.


    Semjuel Štajn je bio Jevrejin potpuno integrisan u rumunsko društvo, kao i ogromna većina Jevreja koji su postali rumunski državljani posle 1918. godine.


    Imao sam mnogo prijatelja Rumuna, kako sam se ponašao i u vojsci sam uspeo, po svom načinu postojanja, da postignem nešto u vojsci i sa svima sam se družio. Čak mi je i jedan legionar došao, posle nekog vremena, da mu čuvam kolače jer se plašio da mu ih drugi, sopstveni drugovi, ne ukradu. Pa je došao kod Jevrejina Štajna da mu pomogne. I ja sam mu pomogao. Često sam razgovarao sa njim o njegovim legionarima, ali on je rekao da nema izlaz, jer ako izađe, oni će ga ubiti.”


    Štajn je doneo odluku 1939. godine da ode u Palestinu. Ukrcani u luku Konstanca, zajedno sa 780 drugih Jevreja, na brod koji prevozi stoku, narod traži novu domovinu. U arhipelagu Dodekanez, nedaleko od ostrva Rodos, 780 jevrejskih putnika evakuisano je zbog požara na brodu. Ukrcavajući se na drugi brod koji je poslala cionistička organizacija, konačno stižu u Palestinu.


    Ovde počinje Štajnov drugi život. Pridružuje se Komunističkoj partiji, ali njegovo odbijanje da se pridruži vojsci dovodi do toga da ga partija isključi. Odabrao je da radi godinu dana u kibucu Ramat Rahel blizu Jerusalima.


    Kibuc je imao, mislim, 100 dunama (oko 10 hektara), ne sećam se koliko je ljudi bilo. Neki su radili u gradu u Jerusalimu, neki su bili zemljoradnici tamo u kibucu, drugi su išli na Mrtvo more. Odnosno, ova integracija je rađena postepeno: ovde ste ostali oko dve nedelje, na Mrtvom moru, prvo ste radili na istovaru i utovaru plovila sa Mrtvog mora i utovaru nekih kamiona koji su odvozili teret u Jerusalim. Ili si radio kao neka vrsta portira na stanici u Jerusalimu. Nosio sam džakove od 100 kilograma na leđima“.


    Upitan o odnosima Jevreja sa Arapima, Semjuel Štajn nema lična sećanja na napetost ili nasilje.


    Jednog dana sam otišao iz Ramat Rahel za Jerusalim gde sam imao dvoje rođaka. Otišao sam kod svojih rođaka i onda sam otišao kući. Kada su saznali da sam otišao kući do Ramat Rahel, rekli su mi: Ja, direktno, nisam imao nikakav pravi problem. U stvari, sećam se, u jednom trenutku sam bio negde na dužnosti i došao mi je jedan Arapin i rekao da i on bi hteo da postane Jevrejin. Na šta sam ja odgovorio da nisam kvalifikovan za takve stvari i da ide gde hoće“.


    Drugi svetski rat ga, međutim, tera da se prijavi u jevrejsku brigadu britanske vojske i učestvuje u bitkama u severnoj Africi, južnoj Italiji, Francuskoj, Belgiji. A posle rata, 1947. godine, Semjuel Štajn ponovo bira život: vratiće se u Rumuniju.

  • Stogodišnjica kluba Rapid Bukurešt

    Stogodišnjica kluba Rapid Bukurešt

    Rapid Bukurešt je fudbalski klub u rumunskoj prvoj ligi sa najdužim postojanjem. Osnovan 1923. godine, od kad je prošlo 100 godina, tim je bio najpopularniji iz više razloga: bio je radnički, okupljao je oko sebe pristalice drugih timova koje je komunistički režim raspustio posle 1945. godine, bio je proganjan u vreme komunističkog režima koji je vodio Nikolaje Čaušesku između 1965. i 1989. Za svojih 100 godina postojanja, Rapid Bukurešt je 3 puta osvojio titulu nacionalnog prvaka, 13 puta Kup Rumunije i 4 puta Superkup Rumunije, a na međunarodnom nivou igrao je četvrtfinale Kupa UEFA 2005-2006 i dva puta osvojio Balkanski kup.


    U junu 1923. godine, nekoliko grupa radnika iz radionica Grivice uspelo je, posle uzastopnih pokušaja, da ubedi rukovodstvo Rumunske železnice da subvencioniše fudbalski tim. Za tim postoje dva datuma rođenja, 11. i 25. jun 1923. godine, kako kaže istoričar Pompiliju Konstantin, autor knjige Rapid i rapidism“. Tako je rođen CFR Bukurešt, tim radnika železnice i naselja Đulešti, a od sredine 1930. tim postaje ozbiljan konkurent moćnoj Venus Bukurešt i Ripensiji Temišvar. Sredinom 1930., CFR Bukurešt je promenio ime u Rapid Bukurešt i svoje boje iz ljubičaste u trešnja-belu. Utakmice su se igrale na stadionu ONEF, kasnije Republike“, a od 1936. godine na svom stadionu Đulešti. Pod političkim pritiskom komunističke partije, 1944. godine ponovo postaje CFR, zatim dobija naziv Lokomotiva. Tek 1958. godine ekipa se vraća na staro ime Rapid.


    Tim je ostao popularan dugi niz godina, sa veoma dobrim imidžom za nekoliko generacija navijača. Pompiliju Konstantin je objasnio razloge ove popularnosti. U suštini, to se dešava krajem 30-ih godina, ali uglavnom nakon što se raspadnu međuratni klubovi Karmen, Makabi, Venus. Mnogi navijači ovih timova, 40-ih i 50-ih godina, odlaze u Rapid jer se radilo jedinom klubu koji je ostao iz međuratnog perioda. Čak sam našao i članke o procenjenom broju navijača za Rapid klub, negde 50-tih je očigledno najpopularniji klub. Ali u međuratnom periodu nije bio najpopularniji klub, Venus i Ripensija su bile popularnije. Štampa je 1950-ih procenjivala da je bilo skoro milion pristalica rapidista.”


    Posle 1945. godine i uspostavljanja komunističkog režima, Rapid je postao miljenik režima. Pompilije Konstantin. Rapid je favorit, bez sumnje. To je zato što je, pre svega, režimu trebalo da promoviše ovaj imidž radničkog kluba i radnika koji je bio ne samo dobar radnik već i dobar sportista. Dež, prema dokumentima i svedočanstvima koje sam prikupio, nije se baš mešao, mogu reći nikako, u tok tima. George Apostol je mnogo više rapidist, s druge strane, i ulaže ozbiljne napore da pomogne klubu 50-ih godina, kada Rapid prvi put ispada iz lige. Apostol, tadašnji šef radnika u Rumuniji, piše pismo u kojem traži od Sindikata fizičkog vaspitanja i sporta, lidera rumunskog sporta, da odobre ostanak Rapida u prvoj ligi jer je to bio najpopularniji tim. Očigledno, ovo se ne prihvata, Rapid ispada, ide u drugu ligu i ponovo napreduje.”


    Venus Bukurešt i Ripensija Temišvar, bivši rivali Rapida, nestali su ili su se borili sa anonimnošću poput Progresul Bucurešt i Petrolul Ploješt. Ali pojava drugih timova, krajem 1940-ih, snažno podržanih od strane struktura moći komunističke države, Stjaua, fudbalski tim vojske, i Dinamo, fudbalski tim policije, promenila je rivalstvo. Novi protivnici stvaraju novi identitet rapidista, antisistemski identitet. Najeksplicitniji oblici ispoljavanja rapidizma bili su na stadionu i sastojali su se od skandiranja. Jedna od najdirektnijih je bila Ko nas je stavio u grupu B / Čaušesku PCR!“, ali Pompiliju Konstantin kaže da su bile epizodne, izazvane trenutnim raspoloženjem, u zavisnosti da li je tim pobeđivao ili gubio. Rapidizam je, međutim, značio i bliže odnose i veću solidarnost među ljudima.


    Pompilije Konstantin: U to vreme mislim da se rađa rapidizam, posebno ovaj antisistemski stav. Tim već počinje da ispada i ostaje u drugoj ligi dugi niz godina. Navijači to osećaju kao kaznu režima. Dolazi do mnogo nameštenih utakmica i to se takođe može naći u arhivi. Ove stvari su doprle do ušiju navijača koji su išli u Čišmiđiu, jer se tamo okupljalo mnogo navijača. Nije bilo teško shvatiti aranžmane. A ljudi koji su se sretali na tribinama Rapida već su se poznavali i stvorili su neku vrstu podzemne mafije robe, posebno tokom nestašice 80-ih kada ste tražili pomoć od rapidiste od poverenja. Došlo se do epizodnih skandiranja na utakmicama sa Dinamom i Stjaom“.


    Rapid Bukurešt je danas obeležio stogodišnjicu. To je mnogo za organizaciju koja je prošla kroz toliko komplikovanih trenutaka u istoriji. Cilj Rapida je da, kao i svako ko gleda u budućnost, bude u stanju da uradi još više.

  • Deutsche Welle

    Deutsche Welle

    Istorija radio emisija na rumunskom jeziku ima i stranicu posvećenu nemačkoj javnoj radio stanici Dojče vele. Prvo emitovanje ove stanice bilo je 3. maja 1953. godine iz Bona i on je važio za glas kojim se Nemačka izvinila svetu za tragedije Drugog svetskog rata. U govoru kojim je inaugurisao prenos Dojče velea, predsednik SR Nemačke Teodor Hojs je naveo da se misija nemačke javne radio stanice može sažeti u jednu reč francuskog porekla: deténte. Politika opuštanja i pomirenja imala je mnogo komponenti, ali je mir bio neraskidivo vezan za to dvoje.


    Na Dojče veleu, 10 godina nakon nastanka, pojavio se i rumunski servis. Istoričarka Tatjana Korn je tamo radila 30 godina, od 1963. do 1993. godine. Godine 1962. Tatjana Korn je napustila Rumuniju nakon udaje za etničkog Nemca iz Rumunije i, dolaskom u Federativnu Republiku Nemačku, postala je novinarka. Godine 1998. godine Centar za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije je zajedno sa Tatjanom Korn napravio kratku istoriju Dojče velea na rumunskom jeziku. Radio stanica Dojče vele je osnovana sa ciljem da Nemačku, u svim njenim aspektima, predstavi celom svetu. Naravno, nije bilo moguće od početka osnivati sekcije na jezicima svih zemalja. Prvo sekcije za zemlje Afrike, zatim za zemlje Azije, Amerike i Latinske Amerike, a kasnije, kako se Hladni rat zahuktao, formiran je odsek za Istočnu Evropu. Unutar Istočne Evrope je počeo sa Sovjetskim Savezom, zatim je osnovana jugoslovenska sekcija, mađarska sekcija i, konačno, početkom 1963. godine osnovane su rumunska i bugarska sekcija“.


    Početak je bio težak, kao i svaki početak. A ljudski resursi koji su odgovarali zahtevima teško su se našli, kako je rekla i Tatjana Korn. Očajnički su tražili ljude za rad u ovoj sekciji. Prvo je počelo sa pola sata emitovanja. Postojale su dve teškoće. Pre svega, radilo se o mogućnosti prenosa na kratkim talasima na ovoj udaljenosti, bilo je veoma teško. da se napravi relejna stanica. Drugo, da se nađu odgovarajući ljudi za ovu sekciju. Zato što je moralo da postoji veoma dobro poznavanje nemačkog i savršeno poznavanje rumunskog jezika. Moralo je da bude savršeno govoreni rumunski jezik, bez akcenta. Zato što se znalo, na primer, da se na radio stanici ne prima Nemac koji govori bavarskim akcentom. Morate da govorite apsolutno čisti nemački, bez regionalnog akcenta. I isto se zahtevalo za odgovarajuće jezike: Rumun bez nemačkog ili mađarskog akcenta. I to je bilo teško pronaći. Plus, morao je da ima radio glas. Ne može svako da priča na radiju, ne može svako da prevodi.“


    Napori da se pronađu kompetentni novinari su se isplatili. U početku su emisije na rumunskom jeziku takođe imale koristi od dobrovoljne podrške nekih ljudi koji su nudili svoje usluge kao prevodioci specijalizovani za tehnologiju, medicinu, kulturu, politiku. Rumunska redakcija je takođe obaveštena o pretplatama na rumunsku štampu jer je bila zainteresovana za jezik koji se koristi. Prvi uređivački timovi uključivali su novinare kao što su Nadia Rerban, Joana Eksarhu, Elizabeta Panaitescu, Mihaj Negulesku, Virđil Velesku. Politika stanice nije bila da angažuje bivše eksponente fašizma i komunizma. U početku su emisije bile kraće, zatim su postajale sve duže. Dojče vele na rumunskom jeziku emitovao je emisije tri puta dnevno po jedan sat. Program se sastojao od 10 minuta vesti, zatim pregleda štampe, komentara o aktuelnostima, hronike nauke, tehnologije, medicine i kulture. Tatjana Korn se osvrnula na sve ovo i pomenula ciljnu publiku. U početku se emitovalo u 12 časova ovde, dakle 1 sat po rumunskom vremenu. Znali smo da to nije najpogodnije vreme sa stanovišta publike, odnosno nismo mogli da pronađemo najvažniju generaciju kod kuće. Umesto toga, kod kuće su bili penzioneri koji su slušali i koji su za nas bili veoma dobri multiplikatori. Jeste li čuli šta je Dojče vele rekao? Jeste li čuli šta je rekao?”… Slušali su radio stanicu i pričali priče. A za nas je to bilo veoma važno, bilo je ljudi koji su prenosili naše poruke. A mi nismo mogli da prenosimo u drugom trenutku, jer radilo se o deljenju frekvencija. Drugo, na kratkim talasima su bili mnogo bolji talasi tokom dana nego uveče. A tehničke mogućnosti današnjice, sa satelitima i tako dalje, tada nisu postojale.“


    Mnogi su poredili Dojče vele i Radio Slobodna Evropa. Razlika između njih bila je u tome što je Slobodna Evropa bila američka radio stanica koja je takođe odražavala politiku rumunske emigracije iz Evrope, a Dojče vele je bila nemačka radio stanica. Radio stanica sa sopstvenim identitetom i ličnošću koja je ispunila svoju etičko-profesionalnu misiju po najvišim standardima.

  • Stogodišnjica Ustava iz 1923. godine

    Stogodišnjica Ustava iz 1923. godine

    Pobeda Antante u Prvom svetskom ratu, koalicije kojoj je Rumunija pristupila 1916. godine, dovela je do ujedinjenja teritorija koje su naseljavali Rumuni iz carske Rusije i Austrougarske sa Kraljevinom Rumunijom. U martu 1918. godine Basarabija ili istočna Moldavija između Pruta i Dnjestra pripojena Rusiji 1812. godine ujedinila se sa Rumunijom, a u novembru i decembru Banat, Bukovina i Transilvanija su se ujedinile sa Rumunijom. Tako formirana Kraljevina Velika Rumunija bila je nova konstrukcija i mnogo raznovrsnija od onoga što je ranije bilo.


    Od 1866. godine, dolaskom na tron Karola de Hoencolern-Zigmaringena i donošenjem prvog osnivačkog akta rumunske države, počinje 125-godišnja ustavna istorija Rumunije. Postojalo je čak sedam ustava, od kojih je svaki izraz različitog tipa političkog režima. Ustav iz 1866. godine bio je osnivački ustav, onaj iz 1923. godine ustac ujedinjenja, a onaj iz 1938. godine ustac režima lične vlasti kralja Karola II. Naredna tri ustava bila su iz komunističkog režima, ustavi iz 1948, 1952. i 1965. godine. Poslednji ustav koje je i danas na snazi Rumuni su izglasali 1991. godine i vratili su vrednosti demokratije nakon rušenja komunističkog režima 1989. godine.


    Ustav iz 1923. godine, objavljen 29. marta 1923. u Službenom listu, predstavljao je najviši oblik rumunskog ustavnog prava. Njegova stogodišnjica vraća u kolektivno sećanje najveću demokratsku rumunsku državu, stvorenu na kraju Prvog svetskog rata, za koju se žrtvovalo oko 500.000 Rumuna predvođenih svojim suverenima, kraljem Ferdinandom i kraljicom Marijom. Rumunska akademija i italijanska ambasada u Bukureštu zajedno su proslavili 100 godina od tada. Predsednik Rumunske akademije, istoričar Joan-Aurel Pop, kroz zapažanja o istoriji prava iz 19. veka, kroz koje su postavljeni temelji buduće rumunske države, ukazao je na glavne momente ustavne istorije Rumunije: Rumunija je već imala ustav iz 1866. godine, ali to, po opštem mišljenju tog vremena, više nije odgovaralo stvarnosti posle 1918. godine. A o ovom dokumentu koji se zove ustav, u Rumuniji su izdate presude koje su postale predrasude. Neki su tvrdili da su Rumuni stigli veoma kasno da imaju ustav. U stvari, Rumuni su imali ustav u pravo vreme, zajedno sa većinom modernih evropskih država. Italija je imala svoj ustav 1861. godine, prilikom ujedinjenja, preuzimajući ustav iz 1848. godine, nakon revolucije u Palermu“.


    Ustavna predistorija Rumunije iz 19. veka je fascinantna po tome što posmatra kako stari običaji nestaju, a druge moderne vrednosti zauzimaju njihovo mesto. Jedna je bila važnost narodnog glasanja. Joan-Aurel Pop: Kao što se uči u školi, Ustav je osnovni zakon država. Dodao bih modernih državama, u srednjem veku nije bilo ustava, koliko god bi neki želeli da stvari gurnu u prošlost. Na rumunskom prostoru, Organski propisi iz 1831-1832 za Vlašku i Moldaviju ili Leopoldinska diploma iz 1691. godine za Transilvaniju nametnuti su pod stranom vlašću i imaju samo ustavnu vrednost, nisu demokratski izrazi poslanika rumunskog naroda. Ustav iz 1866. godine bio je prvi pravi ustav napravljen po naprednom evropskom modelu, belgijskom, i prilagođen rumunskoj stvarnosti u državi koja je tek postala ustavna monarhija“.


    19. vek se zapravo završio dvadesetih godina prošlog veka, nakon velike svetske depresije 1914-1918. Sve se ponovo menjalo, a nove okolnosti nastanka Velike Rumunije dovele su do rađanja novog Ustava. Rumunija je 1918. godine udvostručila broj stanovnika i povećala teritoriju, da budem optimističan, ne dva puta, već skoro tri puta. Stoga se ukazala potreba za ujedinjenjem i standardizacijom, pre svega zakonodavnom. A to je mogao samo Ustav. Naš ustav iz 1923. godine, usvojen u Parlamentu, bio je demokratski na nivou tadašnje demokratije, a dodao bih i na nivou demokratije u državama jugoistočne Evrope. Dokumentom je Rumunija proglašena nacionalnom, unitarnom, nedeljivom državom sa neotuđivom teritorijom. Dobio je nadimak Ustav ujedinjenja“ i nije imao dugu sudbinu“.


    Nažalost, Ustav iz 1923. godine postao je žrtva i zločinačkih totalitarnih režima, fašizma i komunizma. Godine 1938. godine propao je pod udarima fašističkih ideja, a 1948. godine jedva obnovljen, biće ukinut od strane komunističkog partijskog režima. Joan-Aurel Pop: Posle ni dve decenije delovanja, 1938. godine, Rumunija je imala drugi ustav. Zatim, posle Drugog svetskog rata, ponovo je ozvaničen ustav iz 1923. godine i funkcionisao je do zvaničnog uspostavljanja komunističkog režima 1947. godine. Usledile su četiri decenije komunističkog režima, a sadašnji ustav Rumunije usvojen posle 1989. godine, a svoje promene umnogome duguje sadržaju starog ustava iz 1923. godine. To je bio dokument koji je sastavljen posle dugog razmatranja, simbolizovao je ustav sa unutrašnje zakonodavne tačke gledišta ujedinjene Rumunije i pokazao svoju trajnost“.


    Ustav iz 1923. godine ponovo se pojavio 1989. godine kao dokument koji je ponovo utemeljio demokratiju. A njegova stogodišnjica danas pokazuje da ostaje u nasleđu rumunske pravne misli kao referentno delo.

  • Omladina, turizam i obrazovanje u Socijalističkoj Rumuniji

    Omladina, turizam i obrazovanje u Socijalističkoj Rumuniji

    U Bukureštu je 6. marta 1945. godine postavljena vlada koju je predvodio Petru Groza, vlada koalicije na čelu sa komunističkom partijom, koja je Rumuniju stavila u orbitu Sovjetskog Saveza. Tako je vaspitanje omladine u duhu marksističko-lenjinističke ideologije postalo jedini nacionalni projekat i sprovodio se sistematski. Između 1945. i 1965. godine u Rumuniji je postojao period posleratnog oporavka i reparacija mirovnim ugovorom, pa su turizam i slobodno vreme bili ograničeni. Od sredine 1960-ih, privredni preporod je doveo i do revitalizacije turizma. Ali pojava turizma pod paskom omladinskih organizacija Komunističke partije, u kojoj su kombinovani ideologija i sticanje znanja, bila je pozajmica Sovjetskog Saveza. Radilo se o takozvanom namenskom turizmu“, nazvanom tako da se razlikuje od turizma na Zapadu.


    U tom smislu, ekspedicije Cutezatorii su se odlikovale prema nazivu istoimenog časopisa objavljenom 1967. godine. Započete 1969. godine, ekspedicije Cutuzatorii za srednjoškolce su organizovane do 1989. godine. Diana Đorđesku predaje studije jugoistočne Evrope na Univerzitetu College London i opisala je organizacioni okvir ekspedicija Cutezatorii: Šezdesete godine, kada je takmičenje pokrenuto, uglavnom su godine reformi i promena, a to se vidi i u slučaju pionirske organizacije. Ona prolazi kroz niz reformi koje je manje-više institucionalno izvlače iz nadzora Komunističke omladinske organizacije i postaje samostalna organizacija sa predsednikom, potpredsednikom i svim vrstama komisija za sport-turizam, umetnost i nauku“.


    Da bi im dali tradiciju i mobilisali učesnike u ekspedicija Cutezatorii“, pominjane su slične organizacije iz prošlosti kao što su Skauti Rumunije“. Najviše ponavljan poziv pojavio se u skraćenom obliku u skoro svim pionirskim časopisima. Bio je to fragment govora istoričara Nikolaja Jorge pod naslovom O svrsi izviđanja“: Svrha izviđanja je da vas natera da odete dalje od reči knjiga da biste videli pravu i lepu stvar koja se nalazi u samoj prirodi“.


    Ekspedicije su se odvijale u Karpatima, duž reka, u delti Dunava i tako dalje. Kampovi su podrazumevali raseljavanje iz kuće i naseljavanje u kolektiv i imali su za cilj da formiraju životno iskustvo, da promovišu poznavanje zemlje i kulture, da uče decu odnosu prema državi i socijalističkom društvu. Za ekspedicije Cutezatorii“ formirani su timovi od nastavnika i učenika i u okviru njih se odvijalo patriotsko vaspitanje, ali su se prikupljala znanja iz antropologije, istorije, etnografije, folklora, botanike, zoologije, geografije, životne sredine, ekologije. Vođeni su i dnevnici ekspedicije. Nagrade su dodeljene ekipama učesnicama koje su sudijama davale svoje ekspedicione dnevnike i kolekcije predmeta.


    Diana Đorđesku: Ekspedicije Cutezatorii“ nisu bile obavezna aktivnost, ali su pionirske aktivnosti podsticane i nešto se moralo raditi. One su popularizovane i iznenadila sam se kada sam saznao da su ljudi uložili toliko truda i finansijski i fizički. Ekspedicije su trajale 3-4 nedelje, imale su stroga pravila, nije bilo dozvoljeno da koristite prevoz osim da stignete do početne tačke rute. Morali ste pešice, morali ste da živite u šatoru u režimu samoposluživanja. Članovi su morali sami da kuvaju, nabavljaju svoje sopstvenu hranu.


    Procenjuje se da je u periodu od više od 20 godina u ekspedicijama Cutezatorii“ učestvovalo 30.000 timova, sa radnom snagom od približno 500.000 pionira.


    Diana Đorđesku je razgovarala sa jednim od onih koji su učestvovali i saznala šta on danas misli o onome što je tada bilo. U intervjuu sa momkom koji je pisao o iskustvu na svom blogu, o ekspediciji u Ćeahlau 1978. godine, pitala sam ga kakav je uticaj ekspedicije na njega. Rekao je da je ekspedicija stvorila atmosferu droge. Nakon što su se vratili iz ekspedicije, ceo raspust su bili samo oni, društvo. Videli bi se popodne i uveče i pričali iste priče. U suštini, čitavu ekspediciju su proživeli ponovo na raspustu i ostali su prijatelji. I nastavnici, slično, većina njih je svoja sećanja počinjala sa Bio sam mlad, voleo sam decu“. Dopao mi se odgovor profesorice rumunskog jezika iz Satu Marea koja je vodila mešovitu rumunsko-mađarsku ekipu. Ona je rekla da je tada bilo učitelja sa dušom, koji su predano radili svoj posao i, uopšte, vidi se pokušaj da se povrati neka vrsta ponosa, profesionalnog dostojanstva. Ne zato što im je to nametnuto, nametnuti su sati političkog informisanja koje niko nije radio sa srcem. Ali u ekspediciji, u putovanju, politika ne ulazi. Bio je to život, takav kakav je bio, hrana je morala da se napravi, put se morao preći, to je bio pravi život. Eto jednog političkog projekta. U trenutku kada se vrednosti projekta internalizuju, kada ljudi rezonuju sa njegovim vrednostima, to više ne izgleda politički.


    Ekspedicije Cutezatorii“, čak i ako su po inerciji nastavile nekoliko godina nakon 1989. godine, nestale su. Ostala su sećanja generacija na papiru, fotografiji i filmu.

  • Udruženje Pro Transilvanija

    Prema Bečkom sporazumu, 30. avgusta 1940. godine Nemačka i Italija su zahtevale od Rumunije da ustupi severnu Transilvaniju Mađarskoj. To je bio drugi teritorijalni gubitak Rumunije 1940. godine, nakon gubitka Basarabije i Severne Bukovine u junu, koje je pripojio Sovjetski Savez. Uslediće i treća teritorijalna amputacija, 6. septembra 1940. godine, kada je Kvadrilaterala ili Južna Dobrudža pripojena Bugarskoj posle Krajovskog sporazuma. Severna Transilvanija je imala 43.492 kvadratna kilometra i oko 2.400.000 stanovnika, prema popisu iz 1930. godine koji je sprovela rumunska država. Tako su Rumuni predstavljali približno 50% stanovništva ustupljene teritorije, dok su Mađari predstavljali 38%. Bečki sporazum nastao je kao rezultat mađarske revizionističke politike nakon Trijanonskog mira iz 1920. godine, zaključenog između Antante i Mađarske nakon završetka Prvog svetskog rata.


    Nametanje ustupanja severne Transilvanije Mađarskoj nije bilo bez posledica. A najdramatičniji su bili progoni Rumuna i Jevreja. Druga posledica bila su proterivanja i izbeglice, oko 500.000 Rumuna je bilo primorano da napusti Transilvaniju, predstavljajući administrativno osoblje sa svojim porodicama i elitu.


    Ali izbeglice i prognani nisu se pomirili sa stanjem stvari. Grupa mladih intelektualaca je 15. novembra 1940. osnovala Udruženje Pro Transilvania, koje je imalo i radio stanicu, sa vođom Nacionalne seljačke partije Julijuom Manijuom kao počasnim predsednikom. Cilj udruženja je uglavnom bio da osudi teritorijalno otimanje. Udruženje je delovalo tajno, ali su, ipak, članovi udruženja dobili vojnu radio stanicu sa kojom su počeli da emituju program iz grada Brašova otprilike dva do tri sata dnevno.


    Profesor Viktor Marian je bio deo udruženja Pro Transilvania, a 1997. godine intervjuisao ga je Centar za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije: Bila je tajna stanica i stalno su nas pratili, zato smo se selili s mesta na mesto. Drugo mesto gde smo postavili radio stanicu, posle ulice Kastelului br. 41, bila je ona na Tampi. Pronašli smo kolibu jednog napuštenog pašnjaka u kojoj smo mogli da se nastanimo. Ko je sarađivao na ovoj tajnoj radio stanici?Animator je bio Leon Bokiš, pored njega su bili Lučijan Valja, Justin Iliješ i ja.Sarađivao sam sa njima do sredine 1942. godine, jer sam već 1942. godine bio imenovan u obrazovanje u Brašovu i smanjene su mi mogućnosti da nastavim delatnost“.


    Radio-stanica se zvala Slobodna Rumunija“, bila je prenosiva i imala je domet od oko 100 kilometara. Viktor Marijan je rekao da je stanica bila dobro postavljena i da su informacije koje su prosleđene stanovništvu okupirane teritorije dobijali preko kurira ili, određenim kanalima, čak i od vojske: Bio je prilično dobro postavljen, jer se iz Brašova, posebno u regionu Sekiumi i Targu Mureš, lako mogao uhvatiti. Želim da napomenem da sam čuo ljude iz Kluža, udaljenog 230 kilometara, koji su rekli da često hvataju ovu tajnu stanicu koja je emitovala emisije. Hoću da kažem da se iz Tampe stanica preselila na vrh Postavarua, od Postavarua do Pjatra Mare, ali ja više nisam bio prisutan kod ovih premeštanja, pričao mi je o njima Leon Bokiš, sa kojim sam bio veoma dobar prijatelj. Iz Pjatra Mare je premešten u planine Fagaraš,poslednja selidba je bila na planinu Fagaraš kada su ga potpuno otkrili i svi su pobegli.Ostavili su opremu i pobegli i od tada ova stanica ne emituje.To bilo do 1942. godine“.


    Viktor Marijan je podsetio i da su novine Udruženja Pro Transilvanija, Erdelj“, imalo važan doprinos u održavanju nade među Rumunima: Ove novine, Erdelj, koje je vodio Anton Jonel Murešanu, davale su nam mnogo podataka u vezi sa evolucijom na frontu i o međunarodnim događajima. Dakle, mi smo znali sve akcije Julija Manija na spoljnom planu kroz Stokholm, Ankaru, Kairo i tako dalje. Bili smo informisani, dakle, mogli smo dati tačne informacije vezane za diplomatske napore. Kad bi se pojavile ove informacije, osećali smo da nas neko prati, čuli smo to u aparatu. I tad bi se odmah selili, gasili bi i kretali odatle, jer u trenutku kad bismo dali ove vesti da Rumunija želi da izađe iz rata, Nemci su sigurno imali sofistikaniju opremu i uhvatili bi nas“.


    Kako je front napredovao u Sovjetskom Savezu, tako je aktivnost članova Udruženja Pro Transilvanija postajala sve teža, da bi 1942. godine bila potpuno prekinuta. Na savet Julijua Manijua, oni koji su radili na radiju su otišli, a stanica je bila napuštena u planinama. Ali ne zadugo. Dve godine kasnije, 1944. godine, sudbina se menja i Severna Transilvanija, zbog koje su načinjeni svi kompromisi, ponovo postaje deo Rumunije 1947. godine.

  • Smrt i smena u Komunističkoj partiji Rumunije

    Smrt i smena u Komunističkoj partiji Rumunije

    Moć je uvek predstavljala iskušenje i na putu da je preuzmu, ljudi su pribegavali čitavom arsenalu mogućnosti. U istoriji smo videli ratove za moć, ubistva, nagrađivanje, falsifikovanje dokumenata i rodoslova, pa čak i krađu narodnih glasova. U osvajanju vlasti tokom komunističkog režima, glavni akteri su koristili sve što je čovečanstvo izmislilo do tad.


    Osnovana 8. maja 1921. godine Rumunska komunistička partija je delovala mimo zakona i sledila je tradiciju drugih komunističkih partija u izboru svojih lidera. Postavljeni na čelo Rumunije od strane sovjetskih trupa u martu 1945. godine, komunisti su likvidirali svoje saborce da bi kontrolisali partiju ili ih je uklanjala sama Moskva, koja je kontrolisala komunističke partije preko Kominterne. Tri od sedam predsednika Rumunske komunističke partije, Elek Kobloš, Vitali Holostenko i Aleksander Štefanski bili su ubijeni tokom velikih staljinističkih čistki ʼ30. godina prošlog veka. Još jedan poznati slučaj je bio slučaj predsednika Rumunske komunističke partije Štefana Foriša, koji je ubijen 1946. godine udarcem pajserom u glavu, po naređenju svog rivala, Georgea Georgijua Deža.


    Nakon 1945. godine, za rumunske komuniste smrt je ostala jedina mogućnost pristupa rukovodstvu partije, uz mogućnost da aktuelni lider odredi svog naslednika. Staljin iz Rumunije, Georgiju Dež, umro je 1965. godine, a za imenovanje njegovog naslednika Nikolaje Čaušesku je imao kao konkurenta Georgija Apostola, koji je zapravo bio favorit.


    Janoš Fazekaš je bio bivši komunistički velikodostojnik i u intervjuu 1997. godine za Centar usmene istorije rumunske radiodifuzije govorio je o trenutku Dežove smrti: Mi smo ovu smrt osetili kao nacionalnu tragediju, kao tragediju partije, cele partije. Ja sam lično bio u veoma dobrim odnosima sa Georgijuom Dežom, iako sam ga mnogo puta kritikovao, ali on me nije isterao, simpatisao je mlade kadrove. Kad je umro Georgiju Dež, Lika, njegova ćerka, sa kojom sam bio u dobrim odnosima, pomogla mi je da dođem do njihove kuće. On je umro kod kuće, a ne u bolnici, u svom krevetu, i tamo su bili prisutni svi članovi Politbiroa i njihovi zamenici. Čaušesku je preduzeo mere da mi se ne dozvoli ulazak, jer sam bio samo ministar prehrambene industrije, nisam više bio sekretar Centralnog Komiteta. Tamo je bila sastavljena lista na kojoj nisam bio, ali ja sam bio blizak sa Likom i to mi je pomoglo da budem prisutan kad je Dež umro“.


    Dežova smrt i smena na čelu Rumunske komunističke partije postali su veliki problem. Mlađi od ostalih, Čaušesku je uzeo sudbinu u svoje ruke. Janoš Fazekaš: Na Dežovoj samrtnoj postelji, Čaušesku je uzeo reč i zakleo se pred njim da ćemo se boriti za jedinstvo partije, borićemo se za izgradnju socijalizma, borićemo se za povećanje životnog standarda naroda, borićemo se za kulturu, civilizaciju. Odnosno, on je time nas već obavestio šta je želeo da bude. Bio sam tamo. Čaušesku je znao da Maurer, Apostol, Fazekaš, da smo svi bili za imenovanje druga Apostola. Isprva, Dež je predložio Maurera za glavnog sekretara, ali Maurer nije prihvatio, rekao je da to mesto mora pripasti Rumunu, državljaninu rumunske nacionalnosti. Rekao je da mu je majka Francuskinja a otac Nemac i da to nije dobro. A onda je Dež upitao za Georga Apostola, a Maurer je rekao da je George Apostol dobar izbor“.


    U slabijoj poziciji da nasledi Deža, Čaušesku je na kraju uspeo da preokrene mišljenje drugih u svoju korist. Janoš Fazekaš: Nakon Dežove sahrane, Maurer i Bodnaraš dolaze u partiju da sazovu Politbiro koji će sazvati plenarnu sednicu Centralnog Komiteta. I stiže Maurer, mi smo već bili u plenarnoj Sali, i traži saziv članova Politbiroa koji će odlučiti o imenovanju Georga Apostola. Tad je Čaušesku skočio sa stolice i počeo da viče da on ne pristaje da se imenuje George Apostol. A pre sahrane se složio. Drug Maurer je izgubio strpljenje, postao je veoma nervozan zbog Čaušeskovih laži i rekao mu je da Čaušesku želi da bude prvi sekretar. Onda budi ti prvi sekretar“, rekao je Maurer. Naravno, političaru nije dozvoljeno da izgubi živce kad je reč o velikim političkim temama. Nije trebalo da izgubi strpljenje zbog Čaušeskuovih trikova, ali za to treba da postoji demokratska tradicija u partiji. A u komunističkim partijama, nažalost, nije postojala ova tradicija, ni u našoj, ni u drugim komunističkim partijama“.


    Naizgled liberalan i sa novim i ambicioznim projektima, Čaušesku je, smrću Deža, postao neprikosnoveni lider Rumunije, poslednji lider socijalističke Rumunije. Na njegovu nesreću, a na sreću Rumuna, smrt kao sredstvo pristupa vlasti na pozicije političkih lidera bila je u ovom slučaju poslednja za postojanje zločinačkog režima.

  • Latinsko nasledstvo Rumuna

    Rumuni i rumunski jezik su latinskog porekla, što istoričari i lingvisti istražuju više od 200 godina. Međutim, ne treba zaboraviti doprinose drugih populacija i etničkih grupa onome što je rumunska nacija danas, jer čistih nacija nema nigde u svetu. Više od utvrđivanja etničkog porekla Rumuna, istraživači su nastojali da saznaju koliko su oni tokom vremena sačuvani u umu Rumuna. Ideje i društvene strukture datog vremena su i nasleđene i novonastajuće, i utiču na ono što znamo o sebi. Sada su tendencije da se nacije sagledaju kritički i da se opovrgnu mnoga znanja koja su bila proizvod njihovog vremena. Neretko, kritika je išla radikalno ka kriticizmu, a balans je obavezan.


    Istoričar Joan-Aurel Pop je predsednik Rumunske akademije, specijalizovan za srednji vek i srednjovekovne etničke identitete. Pop smatra da aktuelno kritičko ispitivanje nacionalne ideje pomaže da se bolje razume šta su Rumuni danas: Moramo da proučimo sebe i da vidimo zašto smo Rumuni, šta smo nasledili od predaka i šta smo radili dobro, a šta pogrešno. Međutim, moramo priznati da smo učinili više dobra nego što smo grešili, jer da smo grešili sve vreme danas smo bili prah i pepeo. Odnosno, stopili bismo se u druge narode, kao što je to slučaj sa Hunima, Gepidima, Avarima, Pečenezima, Kumanima. Ima ih još, ali su se stopili u druge narode, raspršili se. Uz svo naše rasulo, jer smo imali neke državice na koje niko nije obraćao pažnju, održali smo se“.


    Šta su Rumuni? Pop ima odgovor zasnovan na onome što su utvrdili istraživači do sad: Ako me neko pita šta su Rumuni, odgovoriću da kroz jezik, ime, način pohrišćavanja, mi smo zapadnjaci. S druge strane, kroz crkvenu organizaciju, kroz staroslovenski jezik korišćen u religiji i organizaciji države, kroz ćirilicu, kroz uticaj istoka, nalazimo se pod vizantijsko-slovenskim uticajem. Ali nas definiše latinsko, ipak, jer je za mene u ovom delu Evrope najupečatljiviji dokaz nacionalnosti upravo jezik“.


    Centralna vrednost onoga što danas znači biti Rumun je jezik, prema najopštijim ocenama. Jezička vrednost koja se daje rumunskoj naciji nije jedinstvena, većina nacija u svetu sebe definiše na ovaj način. Joan-Aurel Pop je rekao da su u rumunskoj prošlosti stranci koji su dolazili eksplicitno pominjali latinsku svest stanovnika: Izvori se moraju uzeti onakvi kakvi jesu i ne treba da nas uznemiravaju; problem je drugi: ne biramo izvore. Ako želim da imam sliku iz 16. veka, uzimam informacije iz svih izvora i pokušavam da rekonstruišem, kao slagalicu. Neću moći da popunim sve praznine informacijama, popuniću ih hipotezama, jer to radi istoričar. Ali trudim se da imam što više informacija, koliko je to moguće. Ako Frančesko dela Vale kaže da su ga jedne večeri ugostili monasi manastira Djalu, 1536. godine, i da je od tih monaha u manastiru na brdu saznao priču o prvom dolasku Trajana, cara Rima, nemam razloga da mu ne verujem. Ali recimo da mu ne verujem, e onda ću da vidim šta kaže drugi autor, koji možda kaže nešto drugačije. Ali mnogi u svojim latinskim tekstovima kažu upravo ovo: među Rumunima se kaže da…“ ili čuo sam od nekih Rumuna da su romani“.


    Latinstvo je bila centralna ideja rađanja moderne rumunske države, ali je Pop insistirao da naglasi da je to stara komponenta rumunske svesti: Učeni moldavski plemići koji su išli u jezuitske škole u Poljskoj saznali su da potičemo od Rima i vratili se i stvorili svest o latinstvu. Intelektualci su povećali tu svest, radili su na tome, jer neki seljak sa vrha planine nije znao poreklo ili da je bilo dva formiranja države. Kao što kaže Kantakuzinov Letopis o srednjovekovnoj svesti: drugo osnivanje je kod Negru-vode, a prvo kod Trajana. Govorim o određenoj eliti, ali sumnjam da su ti pravoslavni monasi iz manastira Djalu u doba reformacije išli na školovanje u visoke škole. Italijanske vojnike i Frančeska dela Vale počastili su dobrom hranom i odličnim vinom i ostavili su sjajan utisak. Jedna švedska delegacija, u 17. veku, došla je na naše prostore i pokušala je da govori latinski sa mađarskim plemićima u Oradji i Klužu. Oni su govorili samo mađarski. A kako su prošli planinu Rukar, čude se da običan narod govori latinski, čak i seljaci. Uistinu je reč o iskvarenom latinskom, beleže. Za laktis“ kažu lapte“, za noctis“ kažu noapte“, ali su se sporazumeli. Kada su tražili aqua“ dobili su apa“.


    Duga istorija može potvrditi istinu ili je, naprotiv, poreći. Latinstvo Rumuna, kritikovano u različitim vremenskim periodima, oduprelo se i periodično se nanovo potvrđuje.

  • Amerikanci u Rumuniji u drugoj polovini četrdesetih godina prošlog veka

    Rumunsko-američki odnosi doživeli su galopirajuće pogoršanje tokom Drugog svetskog rata. Budući u suprotnim taborima, Rumunija i Sjedinjene Američke Države bile su protivnici iz situacionih razloga, a ne zato što su imali jabuku razdora. Rumunija se pridružila Nemačkoj da bi se zaštitila od agresije Sovjetskog Saveza, dok su Sjedinjene Američke Države bile u savezu sa Sovjetima dok su se zajedno borile protiv Nemačke.


    Međutim, Rumunija i Sjedinjene Američke Države su održavale minimalne kontakte koji su im pomogli da se zbliže. Primer je bio logor za američke zarobljenike koji su bili uhvaćeni u Rumuniji, o kome je 2004. govorio George M. Jonesku, amerikanofil i član Nacionalne seljačke partije, u intervjuu za Centar za usmenu istoriju rumunske radiodifuzije. Postojao je nemački vojni aerodrom u blizini opštine Đamana u županiji Arđeš, gde su nemački avioni presreli američku avijaciju kada je počela da bombarduje to područje. Iznad naselja je bila vazdušna bitka. Amerikanci su pali, osam padobranaca je izašlo iz oblaka jer je bombarder B-26 imao osam pratilaca. Od njih, četvorica su pala mrtva sa padobranima, a četvorica su bila ranjena. Vetar ih je nosio kroz šumu, iza, prema Ćirešu. Mobilisana je civilna odbrana, gradska skupština, vojne trupe, svirala je sirena da idemo da ih uhvatimo. Ja nisam išao, neka ih hvataju oni koji su govorili da padobranci nanose zlo, zato su skočili. Skočili su se jadni ljudi jer im je avion uništen. Amerikanci su izašli iz šume i predali se. Strpali su ih u dva vagona i odvezli u Pitešti, u bolnicu, gde su bili veoma dobro lečeni i izlečeni.“


    U duhu fer-pleja, protivnici Rumunije zahvalili su se na humanosti sa kojom su tretirani američki zatvorenici. George M. Jonesku: Posle otprilike mesec dana, na Radio Londonu je rečeno: Hvala doktoru Neleku“, hirurgu i načelniku bolnice, na pažnji i brizi koju je pružio američkim vojnicima i izlečio ih”. Naravno, nakon što su bili izlečeni, bili su odvedeni u logor, na Predjal, i treba da se zna da su se Rumuni veoma dobro ponašali sa američkim vojnicima. Imali su konferencije, igrali tenis, to je bila neka vrsta odmorišta, a ne kao zatvorenički logor kod Rusa. Četiri poginula padobranca smo sahranili u Lakenj,u crkvi Badja Krstej. Svaki padobranac je imao medaljon na kom je pisalo kako se zvao, koji je puk bio, koliko je imao godina, sve civilne podatke. Amerikanci su imali svoje tačne evidencije i možda nije prošlo nedelju ili 10 dana nakon 23. avgusta 1944. godine i oni su došli, ekshumirali ih i svakog od njih odveli u Oklahomu, gde su imali svoj dom i porodicu“.


    George Barbul, lični sekretar maršala Jona Antoneskua, u dijalogu sa istoričarem Vladom Đorđeskuom iz 1984. godine na Radiju Slobodna Evropa, rekao je da iako su bili neprijatelji, Rumunija i Sjedinjene Američke Države su pregovarale. Prvi direktan kontakt sa Amerikancima ostvario je u Stokholmu Radulesku, direktor kabineta Mihaja Antoneskua. Njegov sagovornik je bio lični Ruzveltov posmatrač u Evropi, posmatrač koji nije imao zvanični kapacitet. Predsednik Sjedinjenih Američkih Država je koristio ovaj sistem, kako ne bi koristio normalan diplomatski kanal i samim tim ne bi privukao zamerke svojih saveznika da čini stvari odvojeno od njih. Rezultat ovog sastanka Mihaj Antonesku je sumirao na sledeći način: Predsednik Ruzvelt se zabrinuto pitao koja će biti linija raskrsnice u Evropi između američke i sovjetske vojske. Ova Raduleskuova komunikacija proizvela je dubok efekat u Bukureštu. Maršal Antonesku je osećao da mu je potvrđena njegova analiza da je pružanjem vojnog otpora Rusima i sprečavanjem da prodru na evropsku liniju činio uslugu ne samo Rumuniji, već i Angloamerikancima“.


    Posle poraza Nemačke 1945. godine, koju je okupirala sovjetska vojska, Rumunija je mogla da se nada da bi je američka diplomatija mogla spasiti od uvođenja komunizma. Zatim sledi očekivanje iskrcavanja Amerikanaca na Balkan, što će se, pak, pokazati kao iluzija. Međutim, liberalni lider Radu Kampeanu je 2000. godine rekao da su američki emisari rekli rumunskim političarima da Sjedinjene Američke Države imaju veoma slab uticaj u Rumuniji. Nikolaje Penesku mi je ispričao sledeću scenu koja se dogodila krajem 1944. godine. Nacionalna seljačka partija je čuvala svoje dosijee sa određenim tajnim izveštajima ili tajnim situacijama kod gospodina Melburna. On je bio oficir američke misije koji je imao veze sa političkim partijama. Ovaj Melburn je imao stan u blizini Parka ikone. A članovima seljačke partije je trebao papir koji je bio u dosijeu kod njega. Kada su videli dosije, seli su da popiju kafu, a Melburn im je rekao ovako: Moram da vam kažem da mi ovde ne možemo ništa, vlast pripada Moskvi. Pokušajte da se složite s njima i tražite da razgovarate sa njima. Oni su otišli kod Manijua i rekli su mu šta im je Melburn rekao. A Maniju je odgovorio, stavljajući ruku preko njegove ruke, da ćemo nastaviti napred sa onim u šta verujemo.“


    Iako ih je istorija razdvojila od 1945. do 1989. godine, Rumunija i Sjedinjene Američke Države su ostale sa zajedničkim afinitetima. A nakon 1989. godine, bilateralni odnosi su se, očekivano, normalizovali.

  • Radio Kairo

    Rat je trajna pretnja svakom od nas, manje-više udaljena, manje-više opravdana. Bilo da se sećamo ličnih iskustava, ili su nam se pričala iskustva drugih, bilo da smo gledali dokumentarce ili čuli o tome na vestima, rat nije nestao iz naše mašte društva. Iako sadašnje strukture kolektivne bezbednosti, kao što je NATO, daju povećanu garanciju zemljama članicama, rat ostaje kao mogućnost da čovečanstvo degeneriše u životinjsko. A Drugi svetski rat je i dalje živo sećanje, 78 godina nakon njegovog završetka.


    Tokom ratova nisu važne samo stvarne bitke, već i informacije koje kruže. Stručnjaci bi rekli da su važni koliko i vojna oprema. Zato su mediji tokom Drugog svetskog rata vodili svoju specifičnu bitku protiv neprijatelja. Radio nije bio izuzetak, sa žestokim borbama informacija i dezinformacija koje su se vodile na radio talasima. U Drugom svetskom ratu Rumunija je bila deo saveza sa Nemačkom, Italijom i Japanom protiv SAD, Velike Britanije i SSSR-a. Dva vojna bloka su koristila radio talase da zbune svog neprijatelja na njegovom jeziku. Jedna od radio stanica koja je takođe imala servis na rumunskom jeziku bio je Radio Kairo, stanica koju je osnovala britanska vlada. Rumunka Livija Deakin-Nasta, koja je prevodila i pisala vesti na rumunskom, radila je na ovom radiju, počev od 1941. godine.


    Otac Livije Deakin-Naste bio je pravnik Liviju Nasta koji je bio blizak britanskoj ambasadi u Bukureštu i koji je davao informacije britanskom ambasadoru u rumunskoj prestonici Bartonu Beriju. Rođena u Bukureštu 1916. godine, Livija je diplomirala na Fakultetu za romanske jezike. Intervjuisana od strane Rumunskog centra za usmenu istoriju radiodifuzije 1998. godine, Livija Deakin-Nasta se prisetila kako je počela njena avantura kao radio novinara: Napustila sam Rumuniju februara 1941. godine. Uhapsili su mog oca i uz pomoć Francuza i Amerikanaca napustila sam zemlju i otišala prvo u Budimpeštu, pa u Beograd. Iz Beograda, kada su ušli Nemci, otišla sam u Grčku, a iz Grčke nisam mogla nigde drugde nego u Kairo, gde je bila Druga saveznička vojna komanda. Jedna je bila u Londonu, a druga u Kairu“.


    U Egiptu, Livija Deakin-Nasta se posvetila službi onih koje je njen otac obaveštavao o kretanju nemačke i sovjetske vojske. Živela je u stanu sa još 4 mlade žene drugih nacionalnosti. Radio Kairo je osnovan aprila 1941. godine, ubrzo nakon što je Livija stigla u Severnu Afriku, a na čelu radija je bio lord Ransiman. Livija je dobila čin poručnika i prijavila se na dužnost pod kodnim imenom poručnik Džejn Vilson. Ona se prisetila da je Radio Kairo, osim rumunske, imao i italijansku, bugarsku i grčku sekciju. Govorila bih oko pola dvanaest uveče, za mnom su pričali Italijani, koji su bili lenji da napišu tekst. Imala sam 10 minuta ratnih vesti i 5 minuta opštih vesti. Italijani bi dolazili u kancelariju i sedeli sa mnom i pravili beleške sa mog rumunskog na italijanski. I bilo bi reči koje nisu razumeli, a na kraju su govorili rumunski bolje od svih ostalih. Kasnije je došla neka gospođa, jer sam se jako razbolela i nisam više mogla da stojim na nogama, koja se zvala Elena. Bila je tri četvrtine Rumunka i jednu četvrtinu Švajcarka. Bila je veoma fina žena, ne mogu da se setim njenog imena. Kada su Nemci došli veoma blizu Kaira 1942. godine svi smo bili evakuisani u Liban i odatle smo snimali. A snimala sam i iz Jerusalima gde sam bila kasnije, u proleće 1943. godine“.


    Livija Deakin-Nasta se sasvim jasno sećala kako je sastavljala svoje biltene vesti, pošto su informacije dolazile iz kancelarije za odnose sa medijima Britanske vojske. Vojni štab bi nam dao vest, mi bi je napisali, isekli bi sve što bi moglo da bude opasno za kretanje trupa i posle toga smo sedeli u letnjem bioskopu, to jest napolju, i na kolenima prevodili tekst sa engleskog na rumunski. Nisam imala vremena ni da kucam. Materijali su se spaljivali na licu mesta. A pogotovo 1942. godine, kada su se Nemci približili, spalili smo skoro svu arhivu. Bio je to neverovatan cirkus, jer rat nije lak.”


    Ali posao oficira koji je radio i kao novinar, prema njenim rečima, nije bio samo da prevodi i čita vesti. Njegove dužnosti su se odnosile i na slanje poruka Morzeovom šifrom grupama agenata u Rumuniji. Evolucija rata, međutim, značila je nestanak stanice Radio Kairo 1944. godine, ali je rat na talasima ulazio u drugu eru.