Category: Stranice istorije

Današnja Rumunija je tvorevina Francuske, za svakog poznavaoca rumunske istorije počev od 1800. godine ova izjava je neosporiva. Snaga modernizacije koju je Francuska ponudila svetu je bila ogromna, a rumunski prostor nije bio zaobiđen. Uticaj Heksagona u Rumuniji bio je totalan ,od kulinarskih pozajmica, mode u odevanju, lepog ponašanja, pa čak i jezika. U velikim istorijskim trenucima, međutim, bilo je potrebno više od mode i pozajmica, bilo je potrebno fizičko prisustvo i autoritet. Francuziranje“ Rumuna je vršeno i preko francuskih vojnih misija koje su dolazile na rumunski prostor da bi obezbedile stabilnost. Prisustvo misija je počastvovano u Nacionalnom Muzeju Istorije Rumunije putem izložbe koju je organizovala ova institucija.

Ernest Oberlender-Tarnovjanu, upravnik muzeja, želeo je da ponovi presudnu ulogu pomoći koju je Francuska pružila Rumuniji u poslednja dva veka: Obično kažemo da slika vredi 1000 reči. Ja obično kažem da delo vredi milion reči i ova izložba je posvećena delima Francuske, starog, nepokolebljivog i važnog prijatelja Rumunije. U suštini, od sredine 19. veka nema značajnijeg događaja u Rumuniji u kom Francuska nije bila uz rumunsku državu i naciju. Iako smo prijatelji, iako smo bliski, s vremena na vreme potrebno je podsetiti naše sugrađane, ali i naše francuske i evropske prijatelje i partnere, da se ovo prijateljstvo zasniva na delima. Ova izložba javnosti i stručnjacima iznosi dela francuskih vojnih misija. Počevši od 1855. godine, dakle od pre skoro 150 godina, francuska vojska je ovde bila prisutna i u jednom od najdramatičnijih trenutaka naše istorije 1916. godine, i ponovo 1918. godine, francuska vojna misija je odigrala suštinsku ulogu u reorganizaciji rumunske vojske i spasavanju postojanja nacionalne nezavisne i suverene rumunske države. Naši odnosi sa Francuskom nisu okončani u vreme Prvog svetskog rata, već su nastavljeni i dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, na novoj osnovi. Rumunija je bila jedan od važnih saveznika Francuske u jugoistočnoj i istočnoj Evropi, zajedno sa Poljskom predstavljala je stubove antirevizionističke evropske strukture i arhitekture i protiv podrivanja demokratskih društava totalitarnom subverzijom“.

Tokom Krimskog rata, 1855. godine, Francuska je poslala misiju u Dobrodžu za izgradnju puta od Konstance do Rasova. Misiju je vodio inženjer puteva Leon Lalan, a u njoj su bili i inženjer Žil Mišel, geolozi Blondo i Goden, doktor Kamil Alar, rumunski topograf Aninočjanu i straža od osam vojnika. Prvi francuski oficiri počeli su da obučavaju vojsku u Moldaviji 1857. godine.

Prva prava francuska vojna misija stigla je u Rumuniju 1860. godine i poslao ju je Napoleon III, na zahtev rumunskog princa Aleksandra Joana Kuze. Misija je sastojala od intendantskih i upravnih oficira i podoficira, a predvodio ju je potkomesar Gi Le Klerk. Za šefa misije je 1861. godine postavljen pukovnik konjice Zenon Ežen Lami koji je zajedno sa oficirima i podoficirima generalštaba, sa trupama i artiljerijom starao o obuci rumunske vojske opremljene francuskim oružjem. Prva francuska vojna misija je ostala u Rumuniji do 1869. godine. A zakon o organizaciji rumunske vojske iz 1867. godine bio je inspirisan francuskim zakonom.

Mnogo poznatija je bila druga francuska vojna misija koja je stigla u jesen 1916. godine, u izuzetno teškom trenutku za Rumuniju, kada su Centralne sile osvojile dve trećine njene teritorije. Predvođena generalom Anrijem Matijasom Bertloom, misija je imala ulogu da obnovi psihu rumunske vojske, ali i da obuči nove rumunske divizije opremljene oružjem koje je poslala Antanta. Kompetentnost generala Bertloa bila je odlučujuća i videla se u velikim pobedama koje je rumunska vojska ostvarila u leto 1917. godine u Marašti, Marašešti i Ojtuzu. Pored francuske vojne misije, delovala je i francuska sanitarna misija.

Treća francuska vojna misija je misija AIGLE i počela je u leto 2022. godine u Činku, u blizini Brašova. Na ulog treće francuske vojne misije u Rumuniji ukazao je Ernest Oberlender-Tarnovjanu: U ovom kritičnom trenutku, nakon invazije i početka agresorskog rata protiv Ukrajine, Francuska se još jednom pokazala kao pouzdan partner, saveznik i prijatelj. Ona je poslala vojnike i važne vojne resurse u misiju u Istočnoj Evropi, u oblasti Crnog mora, da zaštiti ne samo našu zemlju od mogućih posledica nepromišljenog čina Rusije, već da zaštiti i Evropu i ceo demokratski svet. Francuska misija brani Rumune, brani Evropljane iz Istočne Evrope, ali brani, u stvari, svetski poredak zasnovan na pravilima, na zakonu i brani demokratiju“.

Francuske vojne misije u Rumuniji su suštinska poglavlja rumunske istorije u poslednja dva veka. I znaci su prijateljstva koje je postojano vekovima.

Granice su konvencionalne linije, stvarne ili imaginarne, koje omeđuju kulturne prostore, zajednice, gradove, zemlje, kontinente, mentalitete. Granice još uvek postoje, a čini se da će postojati i u budućnosti, čak i u sadašnjoj eri globalizma, jer su ljudima potrebne. Postojanje ljudi sa obe strane granice pokazuje da je to obeležje koje deli i ujedinjuje u isto vreme.

Južnom granicom rumunskog geokulturnog prostora smatra se reka Dunav, veliki panevropski plovni put. Može se reći da je današnja Rumunija tvorevina Dunava kao nove koncepcije jedinstva kontinenta iz prve polovine 19. veka. Ali ako pogledamo u nazad, Dunav je bio čvrsta granica preko koje se ipak prelazilo. Rimsko carstvo je bila prva civilizacijska sila na prostoru jugoistočne Evrope koja je za granicu imala Dunav, a ipak ju je prelazila. Rumuni su živeli na obe obale Dunava, a najveće zajednice su Rumuni iz Banata i Rumuni iz Timočke doline ili Rumuni iz Srbije i Bugarske. Ostale manje rumunske zajednice bile su one u gradovima Turtukaja, Silistra i duž linije donjeg Dunava do početka Delte Dunava.

Najaktivnije rumunske zajednice na južnoj obali Dunava bile su one u Turtukaji i Silistri. U Turtukaji, koja se nalazi sedamdesetak kilometara jugoistočno od Bukurešta, od 1774. godine postojala je škola na rumunskom jeziku koju je osnovao izvesni Rusu Šaru. A u Silistri je još pre 1850. godine postojala škola sa nastavom na rumunskom jeziku, kako je pomenuo 1847. godine učitelj Petru Mihail. Ali područje je karakterisao mešoviti nacionalni sastav i pored Rumuna tu su živeli i Bugari, Turci i Romi. Nakon 1913. godine, kada je Južna Dobrudža u kome su se nalazila dva grada, ušao u sastav Rumunije, broj Rumuna raste. Sećanja ljudi rođenih blizu Silistre govore o suživotu, ne samo o razlikama.

Arheolog Petre Djakonu je 1997. godine pričao Centru za usmenu istoriju rumunske radiodifuzije o svojoj multietničkoj porodici: Majka mi nije bila Rumunka, poticala je iz porodice Bugara i Grka. Moj otac je bio Rumun. Moja majka je udajom postala Rumunka veća od ostalih Rumuna. Sećam se da kad bi bila fudbalska utakmica, na primer, između bugarskog i rumunskog tima, moja majka je patila više od mog oca kada je reprezentacija Rumunija bila u teškoćama. Ja nisam naučio bugarski jezik toliko od majke, koliko od druge dece. U kući se govorio samo rumunski jezik. Moja majka je odlično govorila rumunski, a moj deda i baka po majci znali su rumunski još pre 1913. godine, jer su imali velika stada ovaca. Obično su imali čobane iz Transilvanije, koji su odatle bežali da ne bi išli u vojsku, prelazili su Vlašku i stizali južno od Dunava gde su radili kao pastiri“.

Politika je promenila život ljudi. Neke je naterala da odustanu od onoga kako su živeli, a drugima je dala nove mogućnosti. Petre Djakonu: Kada su rumunske trupe nakon bukureštanskog mira 1913. godine ušle u Južnu Dobrudžu, moj otac je rekao da ova situacija nije bila svojstvena porodici s mešovitim brakom. Mnogi Bugari i Turci su govorili rumunski. Ja sam morao da naučim ne samo bugarski, već i turski jezik, jer selo u kom sam rođen i gde sam išao svakog leta i za svaki raspust bilo je uglavnom naseljeno Turcima. Uzgred, moja dadilja koja me je odgajala bila je Turkinja. Sećam se da me je toliko volela da je 1936. godine, kada sam ja imao 12 godina, plakala što mora da ide sa svojom decom, mužem i rođacima u Tursku. Volela me je kao svoje dete“.

Petre Djakonu je odlučio da bude arheolog. Ovome je doprineo njegov profesor iz srednje škole: Kada sam upisao gimnaziju u Silistri, nekako nas je sve uhvatila strast prema istorijskoj prošlosti, prema arheologiji. U Silistru je došao Perikle Papahadži, poznati naučnik u filologiji, kao direktor škole. Dao je ostavku na univerzitetskoj katedri, došao je u Silistru kao profesor filologije, a zatim i kao direktor, da bi bio tamo da dočeka arumunske doseljenike, Makedorumune koji su dolazili iz Makedonije, on sam budući Arumun. Ovaj profesor je imao strast prema skupljanju starih stvari, antikviteta“.

Male rumunske zajednice na desnoj obali Dunava gledaju na reku kao na granicu, ali ne na granicu koja razdvaja. Ista je perspektiva razdvojenosti, ali i bliskosti, kakva je oduvek bila.

Rumuni su 15. oktobra 1922. godine bili svedoci dugo čekanog događaja, događaja koji je snažno uticao na um svakog Rumuna koji je proživeo godine Prvog svetskog rata: krunisanje kralja Ferdinanda Prvog i Kraljice Marije u Alba Juluji, kao suverena nove Rumunije. Kraljevna Velke Rumunije nastala je nakon Prvog svetskog rata, posle ogromne cene plaćene ljudskim životima i materijalnim gubicima, kao i nadljudskim diplomatskim naporima. Na kraju plaćene cene i uloženih napora, nova Rumunija je bila okvir u kom je svaki građanin mogao slobodno da se razvija i da doprinosi opštoj sreći.

Detalji organizacije događaja se opširno pominju u tadašnjoj štampi i drugim pisanim dokumentima. Prvo, saznaje se kako se pripremalo mesto događaja, grad Alba Julija, gde je 1600. godine knez Muntenije Mihaj Hrabri stupio na čelu svoje vojske, trenutak koji romantična istoriografija smatra prvim političkim ujedinjenjem rumunskog prostora. Zatim se može saznati o verskom obredu i uzbuđenju koje izazivaju trenuci tokom samog krunisanja, o ritualima i značajnim zvanicama. Takođe se može saznati da politička rivalstva nisu prestala ni sa organizacijom trijumfa. Liberalna vlada koju je predvodio Jon I. Ć. Bratijanu bila je organizator celog obreda krunisanja, ali politički lideri iz opozicije nisu prisustvovali, bojkotujući čitav skup. Može se saznati i da Papa nije odobravao da se katolički kralj kruniše u pravoslavnoj crkvi. Ali preko svega ovoga se prešlo, jer važnost krunisanja više nije mogla da podriva nijedna prepreka.

Zajedno sa istoričarem Joanom Skurtuom pokušali smo da saznamo kakva su bila shvatanja i iskustva dva glavna aktera tog vremena, kralja i kraljice. Joan Skurtu je pokazao da su se i u tim trenucima videle razlike u prirodi dva suverena: Kralj Ferdinand je bio manje aktivan čovek i manje voljan da se pojavljuje u javnosti. Ali on je popustio pred tim neophodnim protokolom krunisanja, kao što je to učinio i na Krunskom Savetu 1916. godine. Tada je rekao da mora slediti svoje srce i prihvatiti ulazak Rumunije u rat, kao što je Savet tražio. Najaktivniju ulogu imala je kraljica Marija, koja se mnogo uključila u politiku, što Karol Prvi nije dopustio svojoj ženi Elizabeti. Sada, Ferdinand smatra da je prirodno pravo suverena, njega i kraljice, da budu krunisani za doprinos ostvarenja ujedinjenja 1918. godine. Ovo se takođe vidi i u njihovim krunama. Ferdinand je preuzeo čeličnu krunu kralja Karola Prvog, kojoj je dodao tri draga kamena koja predstavljaju Basarabiju, Bukovinu i Transilvaniju. Kraljica Marija je smatrala da je kruna kraljice Elizabete previše skromna, te je zamolila da joj se napravi kruna od zlata teška preko dva kilograma, sa mnoštvom dragog kamenja“.

I na krunisanju se istakla izuzetno snažna ličnost kraljice Marije. Ali to njeno prisustvo je upotpunilo prisustvo njenog muža, zajedno izgrađujući izgled nove rumunske monarhije. Joan Skurtu: U programu Komisije za krunisanje centralna ličnost je bio, naravno, kralj Ferdinand. Kraljica Marija je činila sve što je bilo u njenoj moći da sve vreme bude uz kralja, da ne bude inferiorna u odnosu na njega, s obzirom na to da je i ona doprinela, jednako ako ne i više od kralja, u ostvarenju unije. U svojim dnevnim beleškama navodi da je imala veoma težak trenutak kada je morala da klekne na baldahinu, pred kraljem, koji joj je stavio krunu na glavu. Ali kralj joj je pomogao da ustane i poljubio je u čelo. Kralj je sam sebi stavio krunu na glavu, po uzoru na Napoleona Bonapartu“.

Oduševljenje i osećanje pobede krajem 1918. godine trajalo je do krunisanja. A dva suverana su proživela trenutak onako kakva im je bila priroda. Joan Skurtu: Kralj je bio u svom specifičnom stilu. Nakon što je rat završen, potpisano primirje i kada su zvaničnici, uključujući i monarhe, morali da dođu u Bukurešt, u tim danima kraljica je drhtala od radosti i zadovoljstva i rekla je: Nando, shvataš li da si postao kralj svih Rumuna? Ti si velika istorijska ličnost!“ Na šta je Ferdinand odgovorio: Tako je Bog dao!“ Kao da on nije imao izuzetan doprinos. To su bile njihove prirode, a u javnoj percepciji i istoriji krunisali su se i kralj Ferdinand i kraljica Marija“.

Krunisanje kralja Ferdinanda Prvog i kraljice Marije 15. oktobra 1922. godine bio je trijumf za koji se žrtvovao ceo rumunski narod. Žrtva koja je u to vreme bila ono što se moralo učiniti.

Istrate Mičesku, univerzitetski profesor i političar, bio je poznati pravnik u međuratnoj Rumuniji. Rođen 1881. godine u gradu Ploješti, 60 kilometara severno od Bukurešta, Mičesku je bio potomak plemićke porodice iz županije Arđeš, koja se javlja u dokumentima još u 16. veku. Pohađao je pravo u Parizu i tamo je stekao doktorat pravnih nauka 1906. godine. Bio je advokat u komorama županija Arđeš i Ilfov, a uporedo je bio i profesor građanskog prava i filozofije prava na Univerzitetu u Bukureštu. Svojim predavanjima impresionirao je brojne generacije studenata, i često je bio idealizovan. Mičesku je bio i poznat i po svojim suđenjima.

Centar za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije intervjuisao je političkog zatvorenika Aurela Obrežu 2000. godine. On je govorio o Mičeskuovoj slavi, za koga je čuo pedesetih godina prošlog veka od jednog zatvorenika. Bila je to slava zasnovana na mnogo cinizma, jedna od karakteristika advokata, kako ih javnost često doživljava.

Bio sam u ćeliji sa Mičeskuovim sekretarom, Horijom Kosmovićem, izuzetno pametnim momkom, koji nam je ispričao kako je Istrate Mičesku pobeđivao na suđenjima. Pričao nam je o jednom suđenju u Engleskoj, gde je jedan lord ubio suprugu. Lorda se raspitivao za velikog advokata i saznao je da u Rumuniji postoji jedan, Istrate Mičesku. Angažovao ga je, i rekao je Mičeskuu o čemu se radi: ubio je ženu, nije više mogao da je trpi. Udario ju je nečim u glavu i umrla je. I Mičesku ide na suđenje. Puno sveta, porotnici… Gospodine predsedniče, časni Sude, gospodine sudijo i tako dalje“ počinje Mičesku i staje. Ajde, gospodine, počnite“ kaže mu sudija. Gospodine predsedniče, časni sude, časni sudijo…“ i opet stane. Ajde, gospodine, počni već jednom!“ sudija gubi strpljenje. Pa vidite, gospodine sudijo, vi nemate strpljenja ni 10 minuta da ja počnem svoju odbranu, a zamislite kako je jadnom čoveku koji je trpeo svoju suprugu 20 godina!“ Na kraju je lord bio oslobođen“.

Profesionalna slava ga je gurnula da uđe u politiku. Mičesku se bavio liberalnom politikom, biran je za poslanika 1920., 1927. i 1931. godine. Poštovalac kralja Karola Drugog, zbližio se s njim 1930. godine. Krajem tridesetih godina je još izraženije pokazivao svoje antisemitske i rasističke stavove i bio je deo fašistički orijentisane vlade Goga-Cuza od decembra 1937. godine do februara 1938. godine, kao ministar spoljnih poslova. On je napisao Ustav iz 1938. godine, Ustav koji je konsolidovao autoritarni režim kralja Karola Drugog. Mičesku postaje član Višeg Nacionalnog Saveta Fronta Nacionalnog Preporoda, jedine partije nakon 1938. godine, senator u novom Parlamentu i ministar pravosuđa u vladi Georgea Tatareskua od novembra 1939. godine do maja 1940. godine. Među delima koja mu se mogu prebaciti ostaje i odluka da se iz Advokatske komore u Bukureštu isključe advokati Jevreji na sednici kojom je predsedavao 1937. godine.

Ali istorija će uskoro promeniti Mičeskuovu sudbinu. Nakon 1945. godine, ulaskom Sovjeta u Rumuniju, proglašen je pristalicom fašističkog režima. Isključen je iz komore, uhapšen je 1948. godine i osuđen na 20 godina zatvora. Umro je 22. maja 1951. godine u zatvoru Ajud, a njegovoj smrti je prisustvovao Nikolaje Enesku, student prava i politički zatvorenik.

Otvaraju se vrata salona i pojavljuje se Jordake, politički oficir, strašna zver. Prođe pored naših kreveta i čujemo: Kako ste bre momci?“ Znate li šta je to za nas značilo? Da jedna takva zver koja nas je samo šutala i udrala gde god bi nas srela, bez razloga, najednom ovako govori? I mi se pogledasmo, naivni, mislili smo da se nešto promenilo. I jedan od nas, doktor Uca, odgovori Jordakeu: Šta da radimo, gospodine komandante? Naše nevolje, naše bolesti“. Ko od vas je najbolesniji?“ upitao je Jordake. A onda je doktor Uca rekao: Gospodin profesor Mičesku“. Vodite me kod njega“. I odveli smo ga do kreveta Istratea Mičeskua, koji je bio na samrti. Pa šta mu je? Ne može da se spase?“ upita Jordake. Mi kad smo videli toliko dobrote, jer nam se obično nije davao ni aspirin — pogledali smo se međusobno. Doktor Uca je odgovrio: Da, gospodine komandante, ako biste odobrili recept“. Da, odobravam“. I istrgne papir iz sveske. Piši, bre!“ kaže Jordake doktoru. Dao mu je olovku i doktor je počeo da piše. Mi smo, naivno, mislili da se nešto promenilo u ponašanju zveri. Dobro, bre!“ reče Jordake. I uze recept i baci ga na prsa Istrateu Mičeskuu: Znam ja šta treba tebi, bre, banditu! Četiri daske i mi ćemo ti ih dati“. Tako je umro Istrate Mičesku“.

Istrate Mičesku je bio poznat kao osoba koja je ličnim kvalitetima dokazao da se rigorozno bavi svojom profesijom. Ali ličnost mu nije bila dorasla profesionalnim veštinama.

Ideja odmora ili slobodnog vremena, provođenje nedelju ili dve na odmoru, prilično je novija u istoriji. Počevši od 19. veka, sa pojavom kolektivnih prava, turizam postaje dostupan i drugim društvenim slojevima, a ne samo elitama. I odmah se pojavljuju i turistička odmarališta. Posebno se razvijaju u blizini mesta koja su od ranije bila poznata po lekovitim vodama, lekovitom vazduhu ili drugim lekovitim svojstvima. Jedno od najpoznatijih banjiskih odmarališta u Evropi bio je Karlsbad, današnji Karlovi Vari u Češkoj, na zapadnoj granici zemlje sa Nemačkom. Poznato po svojim termalnim vodama sa lekovitim svojstvima za nekoliko bolesti još od srednjeg veka, odmaralište je dobilo veliki priliv turista. Među poznatim imenima koja su posetila banju u Karlsbadu su ruski car Petar Veliki, Mustafa Kemal Ataturk, prvi predsednik Turske, pisac Johan Volfgang Gete, muzičar Ludvig Van Betoven.

I Rumuni su stigli u Karlsbad, a istoriju njihovog prisustva zapisao je istoričar Radu Marza u svojoj knjizi Rumunski putnici i pacijenti u Karlsbadu“: Istorija Karlsbada kao banje počinje u srednjem veku, oko 14. veka. Ali istorija Karlsbada kakvog danas poznajemo, sa odjekom koje danas ima ime, počinje oko 18. veka. Pomenuli smo i dokumentovali nekoliko imena ljudi koji potiču sa rumunskog prostora. Prva osoba o kome zaista mnogo znamo je plemić po imenu Barbu Štirbej, oltenjski plemić koji je putovao u Karlsbad krajem 18. veka“.

Naučne studije potvrđuju blagotvorno dejstvo odmarališta na zdravlje organizma i vraćanje radne sposobnosti, a lekari ga preporučuju. Podjednako zahvaljujući termalnim vodama, vrhunski prirodni pejzaž učinio je Karlsbad jednim od pet najboljih odmarališta u Evropi. Ovome će se dodati i arhitektura. Kao i ostale turiste, i Rumune privlače čudesna svojstva mesta i lepota okoline. Radu Marza: Otkrio sam da se ovi rumunski posetioci ili putnici ne razlikuju od drugih posetilaca, iz drugih mesta. U smislu da se savršeno uklapaju u ovu, da kažemo, modu odlaska u banju. I nije moda ići samo u Karlsbad, već postoje i mnoga druga odmarališta u Evropi, čak i u oblasti Rumuniji. Očigledno, rumunska odmarališta imaju mnogo manju veličinu, prestiž i mogućnosti nego Karlsbad. Ali fenomen je isti“.

Koje slavne rumunske ličnosti su posetile odmaralište u Češkoj? Radu Marza je odgovorio da na spisku ima imena političara, ali postoje manje-više podataka i o drugim imenima. Aleksandru Vajda-Vojvod je bio tamo lekar, a i on sam je čuven, ne samo kao lekar, njegovo ime zaslužuje da se upamti. Zatim govorimo o Jonelu Bratijanuu, Kraljici Mariji, brojni premijeri, uključujući i Julija Manijua, Nikolaje Titulesku je putovao tuda, Konstantin Argetojanu i druge javne ličnosti. A o nekima ima više izvora, više dokumentovanih podataka, drugi su možda prošli tuda, ali više anonimno, da tako kažem. I onda nemamo tačne podatke o njihovoj poseti, ali kod nekih je poseta veoma dobro dokumentovana“.

Ali odlazak u banju Karlsbad dobija i društvenu dimenziju, ne samo lekovitu, kako kaže Radu Marza. Karlsbad je slavan i u Rumuniji po tome. Našao sam čak veoma interesantan izvor iz dvadesetih godina prošlog veka, članak u jednom rumunskom časopisu iz kojeg proizilazi da je neumesno pitati u Bukureštu, u leto ili početkom leta, gde ćeš provesti letnju sezonu? Jer je bilo očigledno da ideš u Karlsbad. To je bila kao neka društvena obaveza, bilo je neprihvatljivo da ne ideš. Očigledno ova tvrdnja nije u potpunosti validna, ali mnogi su tako razmišljali. Zato je Karlsbad mesto gde se ide da se provede odmor, da biste imali određene tretmane, ali i da budete viđeni i da vidite, da upoznate različite ljude“.

Ipak, Karlsbad je bilo skupo banjsko odmaralište za niže slojeve društva, ali rumunska srednja klasa je mogla to sebi da priušti. Tamo su odmore provodili učitelji, činovnici, bankari, mali trgovci. Nakon 1945. godine, nakon uspostavljanja komunističkog režima i nacionalizacije i u Rumuniji i u Čehoslovačkoj, deo radničke klase i poljoprivrednika moglo je da priušti posetu Karlsbadu. Ali ni tad to ne postaje masovna pojava zbog granica i niskih primanja stanovništva.

U Bukureštu, 21. septembra 1939. godine, u blizini mosta Eroilor, legionarski vod sastavljen od osam članova blokirao je automobil premijera Armanda Kalineskua. Napadači su potom upucali njegovog telohranitelja, a zatim i premijera, sa 21. metkom, od kojih tri su bila u glavu. Akcija je bila osveta Gvozdene garde, nakon što je Kalinesku proglašen odgovornim za smrt njihovog vođe Kornelija Zelje Kodrjanua u novembru 1938. godine. Nakon atentata, grupacija je stigla u sedište Rumunskog Društva Radiodifuzije, koje se nalazilo nedaleko od mesta zločina. Legionari su nasilno ušli u Radio s namerom da objave premijerovu smrt.

U arhivi Radija Rumunije nalazi se vredan zvučni dokument, intervju sa Vasileom Joneskuom, jednim od šefova Rumunske Radiodifuzije u periodu od 1935. do 1945. godine, koji je bio očevidac dolaska legionara na Radio. Napravljen 1974. godine, intervju prepričava dolazak Kalineskuovih ubica u zgradu Radija: U 14.30 časova 21. septembra 1939. godine, u svojstvu tadašnjeg zamenika generalnog direktora Društva, nalazio sam se u prostorijama Društva, u svojoj kancelariji, koja se nalazila na prvom spratu zgrade, ispred desne kapije. Rešavao sam tekuće probleme i kao i uvek imao sam pored sebe radio aparat i pratio tok radio programa. Radio vesti su se završile i orkestar radija je pod dirigentskom palicom virtuznog violiniste i dirigenta Konstantina Bobeskua izvodio odlomke iz operete“.

Dolazak legionara je bio nasilan, s namerom da zastraši, ali se zaposleni nisu uplašili. Odjednom su mi pažnju privukla dva pucnja sa kapije, sa ulaza u Društvo. Jurim ka prozoru koji je bio otvoren i obraćajući se onima koji su bili tamo, tražio sam pojašnjenje. Dobio sam kratak odgovor: Legionari napadaju!“ Orkestar je i dalje nastavljao svoj program i dok sam krenuo prema vratima čujem sumnjivu buku u emisiji. Zatim, u tišini koja je nastala prestankom orkestarske muzike, zavikao je jedan nepoznat, skoro pećinski glas: Premijer Armand Kalinesku je…“ Nije stigao da završi rečenicu jer sam pritiskom na sigurnosno dugme proizveo kratak spoj na mikrofonu i istovremeno uključio sirenu za alarm. Ovo je bilo postavljeno kao mera predostrožnosti za ovakve situacije“.

Drugi svetski rat je tek bio počeo i rumunsko društvo je bilo u pripremama. U tom smislu, javne institucije su bile militarizovane, a direktor radio-difuzije je postajao i vojni komandant. Uznemiren onim što se desilo i želeći da sprečim druge događaje, strčao sam sa sprata i stigavši u hol studija povikao sam: Straža, slušaj moja naređenja!“ Nakon toga sam naredio da postave aparat za odbranu. Počeo sam da se penjem uz stepenice, da bih ušao u studio u kom je rađen prenos i gde su se krili legionari. Imao sam u rukama naočare, kako sam izašao iz kancelarije. Pratio me je stražar, šofer Koščug Teodor koji je na brzinu uzeo pištolj sa stalka i Kršmaru Vasile, koji je takođe bio naoružan“.

Tako su Jonesku i njegove kolege bili prvi koji su intervenisali da imobilišu legionare. Nisam stigao do poslednje stepenice, a vrata studija su se širom otvorila, ispred mene su se pojavili legionari atentatori na premijera Armanda Kalineskua, potpuno raščupani, dezorjentisani i nasilni. I dalje se kontrolišući, viknuo sam iz sveg glasa: Ruke gore ili pucam!“ A iza mene pratioci su nanišanili ubice. Nisam stigao da ponovim uzvik, a legionar Miti Dumitresku, koji je bio ispred legionara i izgleda im je bio šef, bacio je svoj pištolj, a za njim je i ostalih sedam sledilo njegov primer, dižući ruke u vazduh“.

Kada je grupa uljeza bila onesposobljena, Jonesku i njegovi pratioci su obezbedili ostatak zgrade. Onseposobio sam ih uz pomoć stražara Društva i telefonski sam obavestio Prefekturu prestoničke policije o tome šta se desilo u sedištu Društva. Odmah sam otišao u studiju gde sam zatekao užasnuti orkestar, a dirigent Konstantin Bobesku, sleđen s palicom u rukama, nije mogao ni reč da izusti. Pijanistkinja, gospođa Vojku, skrenula mi je pažnju da su ubice postavile nešto u nišu iza jednih vrata studija, nišu koja je služila za najave članova orkestra. Pomerivši vrata u stranu, ne malo mi je bilo iznenađenje kad sam video bombu tešku kilogram napunjenu ekrazitom vojnog tipa. Bomba je imala fitilj Bikford od 30-40 cm koji je goreo. Prva briga mi je bila da ovu bombu imobilišem, te sam zgrabio fitilj i zgazio ga nogom“.

Posledice su bile izuzetno teške za legionare. Kalineskuove ubice su odmah pogubljene, a istorija Rumunije zabeležila je još jednu krvavu epizodu uništenja demokratije.

U 20. veku u potpunosti su se manifestovala dva tipa totalitarizma, fašizam i komunizam. Bio je to vek u kome je liberalna demokratija doživela najgore krize, a totalitarizam je bio taj koji je uspeo da ubedi mnoge ljude da je bolje rešenje od demokratije. I u Rumuniji je totalitarizam zahvatio narod. Fašizam je manipulisao idejama i naročito osećanjima, grubo ih pojednostavljujući i pretvarajući ih u oruđe za ubijanje. Pokret legionara i njihova partija Gvozdena Garda bili su najradikalniji fašistički izrazi ekstremno desničarske totalitarne misli. Ali pre nego što su legionari postali poznati, njihov temelj je postavilo Bratstvo po Krstu, organizacija koja je pokrenula one koji su imali fašističke ideje. Pojavivši se 1923. godine kao organizacije nacionalističke omladine na inicijativu Kornelija Zelje Kodrjanua, budućeg vođe Gvozdene garde, Bratstva po krstu su privukla i obučila nove članove.

Centar za usmenu istoriju Rumunske Radiodifuzije je tokom proteklih decenija snimio intervjue sa bivšim članovima Bratstva po Krstu. Godine 1997. Aleksandru Banesku iz Kampulung Moldovenesk se prisećao kako su tekli sastanci Bratstva po Krstu u njegovom gradu: Legijska orijentacija nas je sve pobratimila. Bilo je trenutaka molitve, bilo je, kao i u Bratstvu po Krstu, minut prijateljstva“ kroz koji smo jedni druge vaspitavali. Iskreno smo delili svoje mane, preduzimali smo mere da sami sebe ispravimo, ispravljali smo jedni druge i čak smo sami sebe kažnjavali kad je bilo potrebno da od čoveka napravimo ličnost. Radili smo vežbe za očeličavanje tela, imali smo logorske noći sa Bratstvima po Krstu u Rarau, u Moara Drakuluj i na drugim mestima, gde je dolazilo jako mnogo njih iz cele Moldavije. Tu smo se sastajali, pevali i pričali priče o našoj naciji, našoj zemlji, našoj istoriji“.

Mirča Dumitresku iz Bukurešta 1999. godine je pričao kako se pridružio Bratstvu po Krstu sa samo 13 godina: Zbližio sam se po onome što sam čitao i u razgovoru sa kolegama iz razreda. Šta sam čitao? Za legionare, knjigu koju je napisao Korneliju Kodrjanu, pročitao sam Bratstvo po Krstu koju je napisao George Istrate, organizator Bratstva po Krstu, Generacijsko ubeđenje koju je napisao Jon Moca, Iz sveta legionara, druge knjige legionara. Gde sam ih nalazio? Postojala je grupa ljudi u Bufti koji su se time bavili. Jednog od njih su upucali policajci Karola III 1939. godine. Poznavao sam i njega i njegovog oca. Drugi su bili neki doktori ekonomije, braća Stan. I sa njima sam razgovarao, preko mog oca, preko očevih prijatelja“.

Šta se očekivalo od mladih članova? Ponašanje novog tipa čoveka, čoveka budućnosti, kako kaže Dumitresku: Šta je trebalo da postanemo? Pre svega, rečeno nam je da nismo dovoljno hrišćani. Svaki dan, četrdeseti deo vremena, što je 36 minuta, porali smo da posvetimo vreme svom odnosu sa Bogom. To je značilo čitanje Novog zaveta, značilo je mentalnu proveru šta smo radili tokom dana da vidimo gde i kako i da li smo nešto pogrešili, da li smo zgrešili. Nakon toga nam je rečeno da odnos sa Bogom bez odnosa sa čovekom pored tebe ne postoji. Takođe četrdeseti deo smo morali da pomažemo drugima. To je značilo da ako sam na primer pojeo sladoled koji košta recimo 40 leja, odvajao bih 1 lej za one kojima bi taj novac bio potreban. To smo radili. I bili smo kontrolisani. Između ostalog, ova mala aktivnost s vremenom i novcem, morala je da bude spomenuta na parčetu papira, u maloj svesci koju smo zvali Moja sveska“.

Snažno hriščansko obrazovanje nije privlačilo samo one koji su bili željni traženja novog etičkog identiteta, već je značilo i selekciju iz koje će nastati buduća elita. Sveštenik Ilije Cinta je 1994. godine detaljno opisao kako su birani članovi Bratstva po Krstu: Po pravilu smo regrutovali najbolje učenike sa primernim ponašanjem. One koji su bili ponavljači nikada nisam regrutovali. Progon 1938-1939 godine nam je proredio redove, jer su nas tražili ovi iz Bezbednosti, ali smo to preživeli. Četrdesetih godina, kada je pokret jedno vreme bio legalizovan, pod Antoneskuom, bio sam šef Bratstva po Krstu“ u Bogosloviji Nifon u Bukureštu“.

Ali protok vremena ne dozvoljava da se ideje zamrznu, vreme sve menja. Nakon završetka perioda fašizma, 1945. godine, u Centralnoj i Istočnoj Evropi pojavljuje se drugo lice totalitarizma — komunizam. A iz redova Bratstva po Krstu, oni koji nisu završili u zatvoru, rodio se i deo antikomunističkog pokreta otpora.

Utopijsko razmišljanje je nešto što je deo ljudskog bića i ljudi su oduvek tražili da budu i deo sveta, i van njega. Ljudi veruju da je društvo nešto dobro, ali u isto vreme veruju da je i loše, da donosi nesreću. Stoga je zatvoren prostor koji će štiti pojedinca od zla spoljnog sveta, pojedinca i njegovih najmilijih, često deo stvaralaštva pisaca, filozofa, socijalnih mislilaca i čak i jednostavnih ljudi, u manje razrađenim oblicima.

U rumunskoj kulturi takav prostor je Ada Kaleh. Dovoljno dugo postoji da bude deo usmenog predanja i da opipljivom istorijom kroz pisane izvore, Ada Kaleh nije bila utopija. Međutim, to je postala nakon što je nestala u Dunavu 1970. godine, nakon što je hidrocentrala Đerdap I puštena u rad. Izuzetno ambiciozan projekat Rumunije i Jugoslavije, centrala Đerdap je tražila ne samo velike finansijske napore, već i izmeštanje stanovništva.

Ada Kaleh se nalazila na granici dva sveta i dve države, na granici između Osmanskog carstva i Austrijskog carstva. Bila je carinska tačka, a kontrolu nad njom su osporavala dva carstva. Na ostrvu je izgrađena i tvrđava koja mu je i dala ime: Ada Kaleh, što znači tvrđava na ostrvu“. Danas je za većinu ljudi nestala legenda, ali i izgubljeni raj, ako pustimo mašti na volju.

Međutim, postoje ljudi koji se sećaju ostrva, a jedan od njih je Turhan Semeš, predsednik Turske Demokratske Zajednice u Rumuniji, odsek iz Bukurešta, od kog smo saznali ko je živeo na ostrvu usred velike reke: Kako svaka priča počinje, bilo jednom ostrvo Ada Kaleh. To je bilo ostrvo koje se nalazilo nizvodno od grada Oršova i uzvodno od grada Turnu Severin, negde na sredini Dunava, na mestu brane Đerdapa. Tamo je živela mala zajednica gde su u dobrim odnosima živele sve etničke grupe sa tog ostrva, ali ne u velikom broju. Većina stanovnika su bili Turci. Moja sećanja su iz detinjstva, sećanja i informacije o postojanju ostrva, o navikama, običajima, problemima, našim brigama koje su postojale i o životu na ostrvu. Bilo je i lepih stvari, naročito tokom leta, kad smo imali posetioce“.

Pervin Halimoglu živi u Istanbulu i ona se rodila i živela u raju Ade Kaleh. Jačina njenih sećanja je udvostručena nostalgijom za predivnim mestom, kako opisuju oni koji su tamo bili i kako se vidi na sačuvanim slikama: Teško je pričati o Adi Kaleh. Ko nešto nije video, nije okusio, ne zna kako je. Mi smo živeli, rodili smo se tamo, ja sam imala 18 godina kad sam napustila ostrvo. Ali moji snovi su ostali tamo, ne sanjam drugde. Imala sam lepo detinjstvo, detnjistvo kako malo ko ima“.

Sećanja Turhana Semeša postaju još realnija kad se javi misterija. Jer svako utopijsko mesto mora biti misteriozno: Kao dete, četvrtak, zajedno sa još dva druga, želeli smo da idemo gde su nam roditelji govorili da nemamo šta da tražimo, da su zabranjena. Svako dete radi upravo suprotno od onoga što mu se kaže. Na sredini ostrva, u sred odbrambenih šančeva, postojalo je utvrđenje u obliku krsta, a u sredini je bio pristup podzemnom delu. Koliko je utvrđenje bilo visoko nad zemljom, toliko je bilo i pod zemljom. Ušli smo u galerije sa svećama i lampama i otkrili smo ulaz ka četiri tunela. Jedan tunel je imao izlaz na jug, drugi na sever i bio je zatvoren zbog naslaga aluvijuma. Postojala su još dva tunela koja su išla ispod Dunava, jedan ka rumunskoj obali, drugi ka srpskoj. Ušli smo veoma malo u galeriju koja je išla južno, ali smo bili radoznali da vidim ako možemo ići ispod Dunava do jugoslovenske obale. Išli smo i u jednom trenutku smo naišli na vodu, ali smo nastavili da hodamo dok nam voda nije došla do struka. Vratili smo se nazad i saznali smo od roditelja da se taj tunel urušio kad je Dunav imao mali vodostaj. Neki brod je prošao tuda i srušio je gornji deo tunela, te je tunel bio poplavljen“.

Ostrva i utvrđenje su izolovani prostori koje ljudi najčešće zamišljaju kao mesta sreće i mira. A nikada više nećemo ići na Adu Kaleh, da saznamo da li je to istina.

Krajem Prvog svetskog rata, Kraljevina Rumunija je bila ujedinjena sa pokrajinama naseljenim Rumunima iz carske Rusije i Austrougarske i nastala je Velika Rumunija. Nova politička konstrukcija stvorila je snažnu emulaciju kroz koju su svi građani želeli da doprinesu demokratiji i prosperitetu. Prisutna je bila i verska obnova, evangelistički duhovni pokreti su se aktivno manifestovali unutar društva. I unutar pravoslavlja, većinske konfesije, osetile su se nove tendencije. Jedna od ovih tendencija je bila i Vojska Gospodnja, koja se pojavila 1923. godine na inicijativu pravoslavnog sveštenika Josifa Trife.

Rođen 1888. godine u okrugu Turda, u današnjoj severozapadnoj Rumuniji, Trifa je studirao pravoslavnu teologiju u Sibinju i postao je sveštenik. Aktivan je u štampi i u odbrani društvenih interesa Moca, stanovnika planine Apusenj. Posle Prvog svetskog rata, pod uticajem multikonfecionalne klime Transilvanije i pokreta duhovne obnove, Trifa zamišlja pokret duhovne obnove unutar Rumunske Pravoslavne Crkve, koju je nazvao Vojska Gospodnja. Ovaj pokret je imao za cilj da prevaziđe netrpeljivost i formalizam koji su do tad dominirali u pravoslavlju i da se otvori savremenim uticajima tog vremena.

Sveštenik Zosim Oanča iz Sibinja poznavao je pokret Vojske Gospodnje još kao student, tridesetih godina dvadesetog veka. U intervjuu za Centar za usmenu istoriju Rumunske Radiodifuzije, 2001. godine on je rekao da ne postoji razlika u doktrini između onih koji su bili naklonjeni Vojsci Gospodnjoj i onih koji su bili ravnodušni: Vojska Gospodnja je religiozni pokret unutar Crkve. Neki popovi nisu bili privučeni, niko ih nije terao. Bilo je parohija gde su postojale grupe Vojske Gospodnje, bilo da su se sveštenici slagali ili ne, nisu im pomagali, odnosno niko nije terao ni sveštenike ni narod. Ljudi su sami odlučivali; sa pesmama o hrišćanskom životu. Ovde imam svoje knjige koje su kao svaka propoved, nema razlike“.

Posle više od 10 godina sumnjičavosti, osnivač Vojske Gospodnje bio je izopšten 1936. godine, nakon crkvenog procesa. A dve godine kasnije Josif Trifa umire od srčanog udara. Njegovi sledbenici često dolaze u sukobu sa crkvenim vlastima i pravoslavnim vernicima, a pokret značajno gubi uticaj. Ali Vojska Gospodnja nastavlja da postoji. Nakon rata, mnogi sledbenici su otišli na Zapad i pridružili se drugim neoprotestantskim crkvama.

Madlen Hodoroaba bila je supruga evangelističkog pastora Jeremije Hodoroabe, koji je otišao u Francusku 1940. godine, kada su Sovjeti okupirali severnu Bukovinu. Ona se 2000. godine priseća atmosfere napetosti u kojoj je živela porodica njenog muža: Jeremija, deseto dete u porodici, proživeo je tešku mladost zbog činjenice da je zvanična državna crkva, odnosno pravoslavna crkva, progonila rumunske evangeliste, koji su se tada razvijali. Više puta je video svog oca pretučenog i povređenog. Ovo gorko sećanje nije ga nikad napustilo, pa su mu kasniji susreti sa pravoslavnim vernicima uvek bili neugodni. Ali Bog je učinio tako da Jeremija, koji je bio veliki vernik, kada je kasnije mogao da sretne nekoliko pravoslavnih vernika, čak i mnoge sveštenike, bude veoma zadovoljan i da mu to pričini mnogo radosti“.

U Francuskoj, bračni par Hodoaba se bavio misionarskim poslom i u Rumunskoj evangelističkoj crkvi i na radio stanici Glas hrišćanskog vodiča“ iz Monte Karla: Osnovali smo baptističku crkvu na nemačkom jeziku u Strazburu, u kojoj smo bili pastori do 1959. godine. U Parizu je još 1925. godine postojala mala rumunska baptistička crkva bez pastora, koja nas je pozvala. Pastor Jeremija Hodoroaba je bio jedini pastor na rumunskom jeziku u zapadnoj Evropi. Godine 1961. saznao je za nas direktor France World u Monte Kralu, koji je rekao da je radio mnogo važniji od male crkve. Tako smo počeli našu emisiju 1961. godine, ali nismo mogli napustiti crkvu“.

Crkva i mikrofon su bili podrška proganjanima, a Madlen i Jeremija Hodoroaba su činili sve što su mogle da im olakšaju patnju: Mnogi od njih koji su bili mnogo proganjani tada našli su mesto naročito u baptističkim crkvama. Te crkve su bile njihov dom. Kad smo već kod toga, moj suprug je kasnije napravio pesmaricu koju su tražili svi slušaoci koji su rekli da nemaju note za pevanje. Napisao je knjigu sa notnim zapisima sa polovinom pesma jednog Vojnika Gospodnjeg, veoma poznatog u Rumuniji, koji se zvao Nikolaje Moldovjanu. On je bio pevač iz Sibinja koji je komponovao mnogo veoma lepih pesama sa rumunskim karakterom“.

Ali sadašnjost je našla moć da ispravi greške iz prošlosti. Sinod Rumunske Pravoslavne Crkve je 28. septembra 1990. godine odlučio da ukine izopštenje sveštenika Josifa Trife, osnivača pokreta Vojska Gospodnja. Danas je pokret blizak Rumunskoj Pravoslavnoj Crkvi i nastavlja tradiciju svog osnivača.