Category: Stranice istorije

Sadašnja oblast u centru Bukurešta, gde se nalaze Palata parlamenta, ogromni Trg Ustava i velike zgrade u kojima su smeštene institucije rumunske države, pojavila se početkom osamdesetih godina prošlog veka. Pre oko 40 godina, oblast je još uvek bila brdovita i tu su se nalazili Arsenal vojske, stadion Republike“, crkve i manastiri, privatne kuće, parkovi, javni spomenici i bio je poznat Bukureštancima kao naselje Uranus“, jedan od najživopisnijih predela prestonice. Otprilike 90% naselja Uranus palo je pod oštrice buldožera nakon politike sistematizacije koju je inaugurisao Nikolaje Čaušesku 1977. godine.

Istoričarka Speranca Djakonesku radila je od 1975. u Kancelariji za nacionalnu kulturnu baštinu opštine Bukurešt. U tom svojstvu bila je svedok sprovođenja sistematizacije i nestanku brojnih spomenika baštine i naselja Uranus. Intervjuisana 1997. godine od strane Centra za Usmenu Istoriju Rumunske Radiodifuzije, Djakonesku je rekla da neke državne institucije sada imaju samo inventar onoga što će nestati: Naročito područje Uranusa, gde su se dešavala masovna rušenja, bila je stara istorijska oblast. Istorijski muzej Bukurešta, kao gradski istorijski muzej, želeo je da napravi mapu. Imao je pravo i obavezu da napravi mapu ovog starog naselja kako bi se ubuduće znalo šta je izgubljeno i da bi se što više ostavili neki tragovi. Posle toga se proširilo ovo mapiranje područja, ne samo na području naselja Uranus, već je rađeno na svim površinama koje su rušene. Istorijski muzej Bukurešta ima evidenciju o srušenim kućama, bilo da su to bile male udžerice ili palate. Ne samo da ima evidenciju o kućama, već i evidenciju o društveno-profesionalnoj situaciji onih koji su tamo živeli. Neki podaci, možda ne baš detaljani, ali koji pokazuju situaciju, stanje stvari u određenom trenutku“.

Stručnjaci, svesni šta zapravo znači sistematizacija, uložili su nadljudske napore da spasu ono što se moglo spasiti od onoga što će biti izgubljeno. Speranca Dijakonesku: U vreme kada su ta rušenja vršena u tim zonama, mi smo pravili liste predloga prema dekretu 120/1981. Predlagali smo šta da se spasi, iz koje kuće itd. Na primer, bile su kvake ili vrata ili vitraži ili razni sastavni delova kuće koji su bili od posebne vrednosti. Samo smo mi videli scene koje su bile potpuno besmislene. Rečeno nam je: počinje rušenje u ovoj ulici, idite i napravite popis šta treba sačuvati. Mi bismo otišli ​​i uradili, ali rušenje bi počelo drugog ili trećeg dana, a mi nismo imali vremena ni da napravimo papirologiju da zatražimo odlazak na mesto rušenja. Nismo imali ni nedelju dana da kažemo šta bi se moglo spasiti“.

U stvarnosti, brzina rušenja značila je uništenje onoga što su stručnjaci preporučili da se spase, što je činjenica koju je primetila i Speranca Dijakonesku: “Dešavalo bi mi se da obilazim kuće koje su imale veoma lepe delove, prozore, vrata sa kristalnim prozorima, vrata sa mat staklom ili ogledala. Sutradan bih prošla pored tog kraja, jer sam prethodnog dana stala na broju 15 i trebalo je da nastavim popis, videla bih da na brojevima 1, 3, 5, gde sam dala predloge da se spasu sjajna vrata, pa ta sjajna vrata se bacaju sa sprata na put. Rušenje je već bilo počelo, rušitelji su žurili i sav taj kristal, sva vrata, svi prozori koje sam predložila za sanaciju uspešno su padali na zemlju na ulici, razbijali se. Imali smo i takve epizode ​​koje su učvrstile moje uverenje da su mnoge procedure urađene samo da bi se reklo da su urađene.“

Posle 1989. krivcem za uništenje Uranovog kvarta smatran je rumunski diktator Nikolaje Čaušesku i on će ostati veliki krivac. Ali on nije bio jedini, smatra Speranca Dijakonesku: Žao mi je što moram to da kažem, najveću krivicu u čitavom tom stanju stvari, po mom mišljenju, nema samo šef države koji je, koliko god primitivan bio, kako smo ga smatrali, bio dovoljno lukav. da nije potpisivao odluke o rušenju sve do njihovog sprovođenja. Ukazi o rušenju su doneti na veoma velikim površinama, a zatim je došlo do uklanjanja spomenika kroz poseban ukaz, poseban ukaz koji je trajno potpisao predsednik države, nakon što je obavljeno rušenje. Dakle, sve što je urađeno radili su posrednici koji su se nečega plašili ili koji su hteli da se istaknu, a znamo slučajeve, znamo mnogo takvih“.

Danas se još može videti mali deo nekadašnjeg naselja Uranus, jednog od najlepših naselja Bukurešta. Ostao je u foto albumima, izložbama, novinskim člancima, sekvencama iz dokumentarnih filmova, u umetničkom filmu Anđela ide dalje“ iz 1982. godine i na društvenim mrežama.

Odnos ljudi prema bližnjima kroz vreme je veoma osetljiva tema rasprave u današnjoj istoriografiji. Mnogi glasovi pozivaju na pravdu za zločine i zloupotrebe iz prošlosti, čak i ako čin pravde kasni za žrtve i bez efekta za počinioca. Nasilni odnos jakih prema slabima, države prema građanima, zdravih prema bolesnima, većine prema manjinama izazvali su rasprave zbog efekata koje su proizveli, a najstrašniji su genocidi, Holokaust, ubistvo ili progon velikog broja ljudi po različitim kriterijumima.

Nacizam i komunizam podigli su do najviših visina zla razmišljanje i tretman kojima je čovek podvrgavao svoje bližnje. Snažno represivne i genocidne prirode, ali različite u smislu grupa na koje su ciljali, nacizam i komunizam često su pozajmljivali međusobno ideje i metode činjenja zla. Oni su bili inspirisani pojavom i bezobzirnim kruženjem, unutar demokratskih društava, kriminalnih ideja i praksi kao što je uklanjanje mogućnosti rađanja osoba sa invaliditetom kroz sterilizaciju, kao što je bio slučaj sa sistematskom politikom, ili kroz fizičku likvidaciju, kao što je slučaj koncentracionih logora.

U mnogim evropskim i severnoameričkim zemljama bilo je predloga, pa čak i primena politike sterilizacije osoba sa invaliditetom, a Rumunija nije bila izuzetak od pravila. Ali politike sterilizacije nisu bile ograničene samo na osobe sa invaliditetom, one su postale predlozi i za druge kategorije ljudi, kao što su Jevreji, Romi, ljudi homoseksualne orijentacije. I naučnici, kao što su lekari, biolozi, antropolozi, kao i politički aktivisti, bili su podjednako odgovorni za ove ideje i politike. Eugenika je bila nauka koja je promovisala uklanjanje defekta“ u ime lečenja ljudske vrste.

U Palati parlamenta u Bukureštu organizovano je simulirano suđenje jednom od najznačajnijih eugeničara tokom nacističkog režima u Nemačkoj. To je bila inscenacija procesa koji se odigrao u sedištu Organizacije Ujedinjenih nacija 31. januara 2023. godine u organizaciji Foruma socijalne izvrsnosti za grupu mladih lidera između 15 i 22 godine iz nekoliko zemalja, uključujući Rumuniju. Radilo se o suđenju Ernstu Rudinu, švajcarskom psihijatru, genetičaru i eugeničaru, koji je živeo između 1874. i 1952. godine, i koji se smatra ocem nacističke rasne higijene, te je bio podvrgnut istrazi o njegovim postupcima i odgovornostima. Bilo je to simbolično i edukativno suđenje idejama koje su dovele do ubistava, suđenje kome su prisustvovali učenici nekoliko srednjih škola u Rumuniji.

Marijus Turda, profesor istorije medicine na Univerzitetu Bruks” na Oksfordu u Velikoj Britaniji, jedan od najuglednijih istoričara eugenike, odgovorio je na pitanje da li je nacistička Nemačka prva i jedina država koja je sprovodila politiku sterilizacije onih koji se smatraju “defektima”: Zakoni o sterilizaciji postojali su u mnogim zemljama u to vreme. Sjedinjene Države su bile zemlja sa najviše obaveznih sterilizacija, pre Nemačke Adolfa Hitlera. Naravno, razlika je u tome što u Sjedinjenim Državama nije postojao savezni zakon. Svaka država je sprovodila zakon kako je htela. Do 1933. godine bilo je 30 država koje su uvele obaveznu sterilizaciju. Procenjuje se da je između 1910. i 1980. godine u Sjedinjenim Državama sterilisano skoro 80.000 ljudi“.

Pitali smo Marijusa Turdu ako su i rumunski lekari imali ulogu u svetskom eugenskom pokretu i koji su bili njihovi doprinosi politikama sterilizacije: Da, učestvovali su. Godine 1935. Rumunsko društvo za eugeniku i proučavanje nasledstva, koje je osnovao i vodio čuveni naučnik Đorđe Marinesku, bilo je jedan od osnivača Međunarodne eugeničke federacije latinskih društava. Takođe su promovisali sterilizaciju. Već 1912. ginekolog Konstatin Andronesku predlaže uvođenje predbračnih listova i sterilizaciju mentalno retardiranih. Godine 1921. Joan Manliju, drugi lekar, pod velikim uticajem nemačkog i američkog modela eugeničke sterilizacije, predložio je sterilizaciju svih degenerika u Rumuniji. 1931. godine, isti čovek, isti doktor, sugeriše da treba sterilisati pet ili šest miliona Rumuna da bi poboljšanje rase dalo efekta. 1931. godine Neurološki, psihološki, psihijatrijski i endokrinološki kongres, kojim je predsedavao dr Konstantin Parhon, predložio je ministru zdravlja da se uvede zakon o dobrovoljnoj sterilizaciji. Konačno, početkom 1940. godine napadnuta je romska manjina i predloženo je njeno sterilisanje“.

Duševne bolesti su oduvek bile izvor bola za pacijente i njihove rođake, a u nekim situacijama čak i uzrok mnogih tragedija, kao što su ubistva koja su počinili oboleli. Vremenom su društva i zakonodavci preduzeli mere kako bi sprečili i kaznili takva dela, kodifikovane na misaonom nivou svakog istorijskog vremena. A na rumunskom prostoru slučajevi ludila, kako su ih uopšteno zvali, bili su lečeni, a zločini koje su počinili ti zlosrećnici su bili kažnjavani. Kodeksi zakona su eksplicitno navodili mere koje je pravda morala da preduzme da spreči uzroke i otkloni posledice.

Tokom svoje istorije, sudska praksa se kretala u pravcu dekriminalizacije mentalno obolelih prestupnika. U rumunskim kneževinama, prvi zakoni u ovom smislu su bili Rumunska knjiga obrazovanja“ ili Pravila Vasilea Lupua“ u Moldaviji 1646. godine i Ispravljanje zakona prema Bogu“ ili Pravila Mateja Basaraba“ u Munteniji 1652. godine.

Doktor psihijatar Oktavijan Buda, profesor istorije medicine na Univerzitetu za Medicinu i Farmakologiju Karol Davila“ iz Bukurešta, rezimirao je njihov sadržaj s tačke gledišta humanizacije tretiranja zločinaca koji su psihički bolesni: Ne mogu da kažem da su to bili ustavni ili krivični zakoni, ali su veoma slični nekim zakonima koji regulišu različite delatnosti, uključujući i one pravne prirode. Ono što mi se čini izuzetnim je da se teoretiše da prisustvo mentalnih bolesti znači da zločinac više ne može biti kažnjen osim nakon procene onoga koji pokazuje ove naznake. A rečenice koje se odnose na ovaj aspekat su paragrafi koji se nazivaju glavama. U jednoj od ovih glava piše: kada ne zna da je lud i van uma, pa ubije oca svog ili sina svog, nemojte ga nikako grditi jer mu je dovoljna pogrda što je lud i bez uma“. Ovo je konceptualizacija medicinskog aspekta koji podleže merama medicinske bezbednosti“.

U 18. veku dolazi do modernih reformi na Zapadu. U Rumunskim Zemljama je doba fanariota, pa talas reformi stiže i do nas: Bilo je fanariota koji su postavili zakonodavstvo. Aleksandru Ipsilanti piše 1780. godine Registar Pravila. Već na početku 19. veka imamo Kalimakijeve i Karađine pravilnike, iz 1817. godine. Fanarioti ih praktikuju, dovode lekare iz inostranstva da se uključe u medicinske delatnosti. Ovo je zora rumunske modernosti, prvi period 1800-1850 je još uvek period sa izazovima sa stanovišta znanja“.

Modernizacija je napredovala ubrzano, a Organski Propisi iz ranih tridesetih godina 18. veka nastavili su ono što je ranije započeto: Organski Propisi utvrđuju najmanje dve stvari. Pre svega, stvaraju entitet koji je preteča Lekarskog Koledža, odnosno Doktorsku Komisiju i organizuje aspekte koji se odnose na standardizaciju medicinske prakse. To stvara neku vrstu slobodne prakse. TO jest, nije dozvoljeno da lekar radi šta hoće, da dođe sa dve-tri konzerve i dve-tri koske i primeni holistički tretman. Postoje sad lekari italijanskog ili grčkog porekla koji su putovali i u epohi fanariota. A glavna interakcija je bila da ova uvozna elita može bar prihvatljivo da komunicira sa ruralnim slojem stanovništva, prilično suzdržanim prema ovim profesionalnim kategorijama, koje ne razume“.

Nakon zakona i propisa javljaju se i prvi objekti za lečenje. Jedan od prvih ove vrste je Sanatorijum Markuca. Oktavijan Buda: Za vreme Aleksandra Gike, 1838. godine desilo se nešto zanimljivo sa institucionalne tačke gledišta. Sanatorijum Markuca se javlja u uslovima u kojima je deo manastira izašao iz crkvene nadležnosti i postao deo Ministarstva Unutrašnjih Stvari, odnosno Ministarstva Unutrašnjih Poslova. Tamo počinju da se javljaju psihijatrijski bolesnici, u današnjem savremenom smislu. Markuca počinje sa dr. Minisom, lekarom grčkog porekla, koji je studirao u Lajpcigu, a zatim dolazi Nikolaje Ganesku, po ruskoj liniji, sa studijama u Harkovu. On će u modernom smislu, 1850. godine, pokrenuti psihijatriju. Nije se bavio radnom terapijom, već ljudskim lečenje, jer se u to vreme korišćene metode ograničavanja, kao što je vezivanje pacijenata. On je koristio kaiševe od vune, da se pacijenti ne bi povredili. Donosi i elektromagnetni aparat, još uvek ne znamo šta je radio s njim. Dakle, imamo i želju za modernizacijom. Nakon toga sledi epoha Aleksandra Sucua, iz porodice fanariota, koji je studirao u Atini i Parizu. On preuzima upravljanje sanatorijumom Markuca i tu će ostati dugi niz godina kao direktor. On će 1877. godine objaviti knjigu Otuđenik pred medicinom i društvom“, koja je praktično prvi traktat o socijalnoj i sudskoj psihijatriji“.

Nakon što je Rumunija postala nezavisna država 1878. godine, razvila se odgovarajuća zdravstvena i pravna politika. A psihijatrija će postati medicinska specijalizacija u porastu.

Šanse da čovek proslavi sto godina su male u poređenju sa prosečnom starošću u 21. veku, a njihovi prijatelji se mogu smatrati srećnicima. Tim pre što onaj koji proslavlja stogodišnjicu je veliko ime u radio novinarstvu, kao što je to Mirča Karp, jedan od onih novinara koji su učinili da rumunska sekcija radio stanice Slobodne Evrope“ stekne ogroman prestiž.

Mirča Karp je napunio 100 godina 28. februara 2023. godine, a njegova biografija se proteže kroz izuzetno problematičan vek u istoriji čovečanstva, implicitno i Rumunije. Bio je to vek svetskih ratova, fašizma i komunizma. Karp je, kao i svi Rumuni, prošao kroz sve ove vihore i uspeo je da današnjoj generaciji kaže kakve je sve oblike imalo Zlo, šta znače principi, šta znači profesionalizam, izazovi sa kojima se svaki čovek suočava u svom postojanju. Nakon borbe na frontu tokom Drugog svetskog rata, ranjen i odlikovan, Mirča Karp odlazi u izbeglištvo na Zapad. Prigrlio je profesiju radio novinara, kao jedan od najboljih glasova rumunskog novinarstva i radio je u najvažnijim institucijama za slobodnu štampu na rumunskom jeziku nakon 1945. godine, u Glas Amerike i Slobodna Evropa. Zajedno sa svojim kolegama bio je uz Rumune u svim problematičnim trenucima istorije sve do 1989. godine, a i nakon toga. Ne može se zaboraviti uvodni signal emisije Slobodne Evrope, Rumunska rapsodija br. 1 Đorđa Eneskua, na čijim je akordima glas Mirče Karpa četiri puta najavljivao Ovde Radio Slobodna Evropa!“.

Centar za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije zabeležio je 1997. godine iskustvo Mirče Karpa tokom rada u Glasu Amerike. U odabranom odlomku, Karp je odgovorio na pitanje da li je Glas Amerike znao za tragediju političkih zatvorenika u Rumuniji i kako je o tome obaveštavao rumunske slušaoce: Naravno da smo znali i prenosili smo, ali smo morali da pazimo koje informacije prenosimo. Štaviše, sve vesti koje je Glas Amerike prenosio i prenosi i danas, sve vesti su dolazile iz dva izvora, da bismo imali potvrdu. Možete zamisliti da smo iz Rumunije dobijali vesti koje su nas zaista terale da se pitamo da li su stvarne. Mi smo veoma dobro znali užase u rumunskim zatvorima, na Kanalu i sve redom, ali morali smo da budemo veoma oprezni kada smo davali imena ljudi, datume i mesta, jer bi moglo doći do preterivanja ili bi neki ljudi zaboravili kad se tačno desio događaj ili kada je bio zajedno sa nekom osobom. Tako da smo u tom pogledu bili veoma, veoma pažljivi, da ne pogrešimo. Naravno, nakon dobijanja odgovarajućih potvrda, prenosili smo informacije, radili intervjue. Moram da kaže da u većini slučajeva ovi ljudi su želeli da ostanu anonimni, jer su još uvek imali porodice u zemlji i nisu želeli da ih izlažu neprijatnim situacijama“.

Karp je radio u Slobodnoj Evropi od 1951. godine, nakon čega se preselio u Glas Amerike gde je postao poznat slušaocima koji govore rumunski kroz kvalitet urađenih emisija. Vratio se 1978. godine na Slobodnu Evropu, gde je dinamizirao emisije rumunske sekcije, a njegova spoljnopolitička emisija pod nazivom Politički program“ imala je veliki auditorijum: Dok nisam došao u Slobodnu Evropu emisije su bile manje dinamične. Oprostite mi na nedostatku skromnosti, ali ja sam uneo američku dinamiku u ove emisije, mnogo kraće priče, priče sa glasovima ljudi iz različitih krajeva sveta, uključujući i rumunske ličnosti, u to vreme samo iz egzila, iz slobodnog sveta. Ne manje važno od toga šta sam ja uveo u emisije bila je činjenica i da je sama Slobodna Evropa, možda predosećajući da se bliži kolaps Gvozdene Zavese, pojačala svoju ofanzivu, da tako kažem. Naravno i rumunska sekcija je sve više stavljala akcenat na emisije u kojima je kritikovana situacija u Rumuniji, gde se na površinu iznosila ta nepodnošljiva situacija. Mislim na sve ono što se ne može videti na površini, ono što su znali mnogi u Rumuniji, ali u svakom slučaju ne svi. Činjenica da je dolazila radio stanica iz inostranstva sa ovim detaljima o stvarnom političkom, ekonomskom, kulturnom, vojnom životu iz Rumunije, imala je dar da oduševi mnoge naše slušaoce, koji nisu mogli da govore, koji nisu smeli da kažu šta misle ili šta čuju, ali su pronalazili ova svoja osećanja, ove informacije u emisijama Slobodne Evrope“.

Rumunski radio novinar Mirča Karp napunio je 100 godina. Istorija slobodnih rumunskih audiovizuelnih medija ne može se pisati bez pomena njegovog imena, kao što se ne mogu zaobići ni Noel Bernard, Monika Lovinesku, Virđil Jerunka, Vlad Đorđesku, Nekulaj Konstantin Muntjanu.

Politika je tema beskrajnih rasprava, a najčešće neslaganja. Vrlo mali broj političara koje danas smatramo visokoprofilnim nisu savršeni, jer ljudi prave greške. Ali to ne znači da nije bilo istinski istaknutih političara koji su postali merila za potomstvo. Ono što ih je učinilo izuzetnim je način na koji su se ponašali u izuzetno teškim situacijama za sebe i svoju zajednicu. Jedan od najznačajnijih rumunskih političara bio je Juliju Maniju, koji se rodio 8. januara, pre 150 godina.

Rođen 1873. godine u Šimelul Silvanijej, na severozapadu Rumunije, Juliju Maniju je bio advokat, kao i njegov otac. Doktorirao je pravo 1896. godine na Univerzitetu u Beču. Počinje da se bavi politikom i aktivan je u redovima Rumunske Nacionalne Partije, a 1906. godine izabran je za poslanika u mađarskom Parlamentu. Mobilisan je 1915. godine u austrougarskoj vojsci na italijanskom frontu, a 1918. godine, na kraju rata, učestvuje na skupštini u Alba Juliji, kada je odlučeno da se teritorije Austro-Ugarske naseljene Rumunima ujedine sa Kraljevinom Rumunijom. U ovoj Velikoj Rumuniji, zajedno sa Jonom Mihalakeom, osniva 1926. godine Nacionalnu Seljačku Stranku, a između 1918. i 1945. godine tri puta je bio premijer Rumunije. Ubeđeni demokrata, odbijao je bilo kakvu saradnju i sa fašističkim i sa komunističkim diktaturama. Zatvoren 1947. godine, u 75. godini života, Juliju Maniju će umreti 5. februara 1958. godine usled pritvora u zatvoru Siget.

Juliju Maniju bio je jedan od najmoćnijih koagulacionih faktora u ciljevima rumunskog društva u prvoj polovini 20. veka. Nepotkupljiv, harizmatičan, uporan, Maniju je zaista bio čovek koji je Rumunima bio potreban u trenucima velikih raskršća. U sećanjima Juliju Maniju je ostao uzoran političar i izuzetna osoba. Iz mnoštva svedočanstava, izvukli smo dva koja se nalaze u arhivi Centra za usmenu istoriju Rumunske Radiofuzije.

Joana Berindej, ćerka Joana Hundice, vođe Nacionalne Seljačke Partije, prisetila se 2000. godine gospodina Julija Manijua“, kako ga je nazvala, kao čoveka velike dobrote i skromnosti. Maniju je bio čovek retke skromnosti! Veoma simpatičan čovek toplog glasa. Dolazio bi kod nas na ručak, sećam se da sam jednom izašla da ga dočekam i rekao je meni i mojoj sestri dobar dan, drage gospođice“. I imao je mrlju na reveru i ja sam mu rekla da mi dozvoli da je očistim. Jao što me je sramota“, rekao je. A ja mu kažem da se to dešava i da mi da da očistim mrlju, da ne ide i negde drugde tako. A gospodin Maniju je tada bio bolestan, kada bi seo na stolicu pao bi. Bolela su ga kolena i bilo mu je teško hodati, ali nisam ga videla nikad nervoznog, besnog zbog nečega. Bio je izuzetno miran. Kao političar je bio beskompromisan. Moj otac je to voleo! Nije popuštao nikako. Ima zlih glasova koji su govorili da je Maniju teško donosio odluke. To je čista zloba, svi političari imaju neprijatelje, ne možeš biti savršen ili da nemaš protivnike. Ali kažem vam, ne zato što ga je moj otac voleo ili zato što sam ga poznavala, ali ja nisam nalazila nikakve nedostatke, moram vam to reći“.

Seržu Makarije, aktivan u nacionalno-seljačkoj omladini, pričao je 2000. godine kako je ulazak Sovjeta u Rumuniju predstavljao znak za uzbunu za rumunsko društvo, koje se mobilisalo protiv ovih neprijatelja. Uprkos poodmaklim godinama i bolesti, Juliju Maniju nije oklevao da se aktivno uključi: Na svaka dva-tri dana smo imali sukobe sa komunističkim bandama. Bilo je većih okupljanja i odmah se znalo ko će doći. Među vođama partije koji su bili s nama na tim sukobima bio je i Ilije Lazar. Na tru Palate svi smo se okupili i bodrili kralja, a kad je kralj došao na balkon usledile bi ovacije i oduševljenje. I uvek nakon toga su dolazila kola sa radnicima, sa motkama. Na primer, 15. maja 1946. godine, kada se proslavljalo 98. godina od Barnucijevog govora na Trgu Slobode u Blažu, došao je i Maniju. Na izlazu, oko rumunskog Ateneuma bila su kola puna radnika sa toljagama. Jedva smo uspeli da izvučemo predsednika, otvorili smo zadnja vrata, što se nikad nije radilo, i probili smo se da ga izvučemo napolje“.

Juliju Maniju je bio više od poštenog političara, bio je simbol same demokratije. Između 1944. i 1947. godine, u jeku ofanzive za uspostavljanje komunističkog režima, smatran je najvažnijim partnerom u dijalogu sa Zapadom. Njegova žrtva u Sigetu pretvorila ga je u jedno od velikih obeležja rumunske politike u 20. veku.

Svet špijuniranja je svet maksimalnog cinizma. Tako je oduvek svuda bilo, obaveštajne službe neće stati ni pred čim da dobiju ono što žele. Očigledno je da su seks i romansa bile metode pomoću kojih je špijunaža pokušavala da dođe do tajni. Ni rumunske obaveštajne službe nisu bile izuzetak od ovog pravila. Posle 1945. godine, nakon uspostavljanja komunističkog režima, rumunska obaveštajna služba je postala i aparat političke represije, van svoje prvobitne svrhe, i postala je poznata pod nazivom Sekuritatea. A rumunska Sekuritatea je uspostavila operacije zasnovane na seksu i romansi kako bi doprela do osoba koje su predstavljale interes sa obaveštajne tačke gledišta.

General Njagu Kosma je bio direktor rumunske kontraobaveštajne službe od 1950. do 1973. godine. U intervjuu iz 2002. godine Centar za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije pitao ga je da li je praksa seksualnih i sentimentalnih odnosa bila praksa bezbednosti za regrutovanje agenata. Režim je nametnuo poštovanje moralnog ponašanja oficira što se, međutim, pokazalo kao prepreka u ostvarivanju obaveštajnih ciljeva.

Njagu Kosma: Sećam se jednog slučaja. Naš dečko je bio romantičan sa jednom Amerikankom, ona je bila izuzetna, velika i jaka. Posle dan-dva dolazi momak i kaže mi: Druže generale, dalje ne ide! Ili mi dopustite da spavam s njom ili nemam kako da nastavim. Ova je luda, skače na mene, šta da radim?“ Specijalna Obaveštajna Služba nije imala ovakvih problema, rekli bi: naskoči“! Idem kod Dragića, ministra unutrašnjih poslova, kome podnosim izveštaj: Druže ministre, dovde sam stigao, slučaj predstavlja sjajnu perspektivu s obzirom ko je ova žena u inostranstvu, sa svojim vezama“. Imala je strica koji je bio veliki senator, bogataš. Ali“, kaže Dragić, odstupamo od morala“. Rekao sam mu da u tom slučaju moramo napustiti Amerikanku. Tražili smo od njega oslobađanje od moralnog koda i dao nam ga je. Venčali smo ih, momak je otišao u inostranstvo, postao je veoma bogat“.

Krajem šezdesetih godina prošlog veka Sekuritatea je pokušala da regrutuje šifranta britanske ambasade u Bukureštu, takođe metodom romantike. Njagu Kosma: Imali smo čitavu armiju žena, ne preterujem, koje smo pozicionirali. Recimo, da vam kažem o slučaju jednog Engleza, bio je šifrant, visoka pozicija u ambasadi. Nije bio oženjen, stavili smo vrlo iskusnu agenticu. On je uveče izlazio na pivo i polako se ludo zaljubio. On je imao oko 55, a ona oko 25 godina, bio je lud za našom devojkom. I slikali smo, snimali, prisluškivali sve dok nismo naredili devojci da mu kaže da je pala u ruke Sekuritati i da traže podatke o njemu. Reci im, draga, reci im!“, rekao je i počeo da peva“. Funkcionisalo je, bilo je obećavajuće“.

Sekuritatea je želela britansku šifru i naložila je svom agentu da zamoli diplomatu da je oženi: Ubedila ga je da se ovde venčaju, čak i crkveno. Nisu mogli da se venčaju crkveno u gradskoj kući, pa smo doveli jednog oficira koji se pravio da je sveštenik i koji je znao mnogo o crkvi. Doveli smo ih jedno veče u našu kuću, pa uradili ceo obred, venčali smo ih, snimili, sve po redu. Sebi smo govorili da mu nema spasa. Nakon nekog vremena naša devojka mu ponovo kaže da Sekuritatea traži informacije i da hoće da pričaju s njim. Stigli smo na razgovor, on se zbunio, uzvrpoljio, rekao je Razumete li šta će biti sa mnom ako moji otkriju?“ Rekao sam: Pa neće otkriti“. Čuvao je tajnu tri dana, a nakon toga je podneo izveštaj svojima i prvim avionom je napustio Rumuniju“.

Drugi slučaj je bio pokušaj da se vrbuje šifrantkinja austrijske ambasade u Bukureštu: Nije nas ona toliko zanimala, ali da se dočepaš austrijske šifre nije bilo loše. Ona je bila ovde šifrantkinja, neudata. I isto tako smo joj podmetnuli dečka. Gde su išli da vode ljubav mi smo postavili svakakve instalacije, sve smo pratili i snimali. Oni su se prepustili perverzijama a mi smo napravili veoma bogat dosije. Došao je trenutak da joj pokažemo dosije. To je bila naša greška. Ona je gledala slike, proučavala ih i rekla: Gospodo, dajte i meni duplikate. Ovakve slike nemam“. I shvatili smo da kod nje ne ide s ucenom. Predložili smo joj da radi za nas, rekla je da će razmisliti. Nakon dva dana je napustila radno mesto i otputovala“.

Rumunska Sekuritatea je pokušala da dođe do tajni koristeći seks i romansu, metode koje često koriste sve obaveštajne službe u svetu. Dok su neki pokušaji bili uspešni, drugi nisu.

Komunistički režim Nikolaja Čaušeskua nameravao je da duboko transformiše Rumuniju, projekat koji je licemerno nazvan sistematizacija gradova i sela“. To je značilo rušenje važnih naselja u gradovima Rumunije, kao i u prestonici Bukurešt, pri čemu je većina tih rušenja bila nepotrebna. Proširena i na ruralnu sredinu, Čaušeskuova sistematizacija je bila jednako beskorisna: njegova ambicija je bila da sruši oko 7-8.000 sela sa više od 13.000 stanovnika, a zvanični razlog je dodavanje obradivog zemljišta. Ono što je u teoriji zvučalo dobro, odnosno ravnomeran razvoj cele teritorije, u praksi je bila katastrofa. Režim se već pokazao nesposobnim da upravlja hipercentralizovanom ekonomijom koja je imala ogromne gubitke. Štaviše, režim nije bio sposoban da jedan ovakav projekat završi i da ga natera da funkcioniše.

Ako Rumuni u zemlji nisu reagovali na sistematizaciju, zbog represivnog aparata, Rumuni iz dijaspore nisu dozvolili da se stvari odvijaju po Čaušeskuovoj volji. Sistematizacija je bila kap koja je prelila čašu nezadovoljstva. Tako je poslednjih nedelja 1988. godine u Belgiji osnovano udruženje Operacija Villages Roumains, koje je imalo za cilj da spase preko 13.000 rumunskih sela od uništenja. Za vrlo kratko vreme pojavile su se podružnice udruženja u Francuskoj, Švedskoj, Velikoj Britaniji, Italiji, Španiji, Norveškoj, Danskoj. Bila je to velika evropska solidarnost za odbranu tradicije i ljudskih prava. Najaktivnije rumunske ličnosti u ovom udruženju bili su advokat i politički zatvorenik Dinu Zamfiresku, novinarka, prevodilac i aktivista za ljudska prava Arijadna Combes, ćerka antikomunističke borkinje Dojne Kornja, i istoričar Mihnja Berindej. A oni su bili aktivno podržavani od jezgra belgijskih i francuskih novinara, fotografa, advokata, arhitekata, grafičkih dizajnera, koji su i postavili temelje Operacije Villages Roumains, skraćeno OVR.

Rumunski radiodifuzni centar za usmenu istoriju intervjuisao je Dinua Zamfireskua 2003. godine, koji je 1975. godine izbegao u Francusku, bivšeg člana Nacionalne liberalne partije, novinara rumunske sekcije BBC. Među temama bilo je reči i o njegovom učešću u Operaciji Villages Roumains: Dve godine smo se bavili pitanjem sela, pitanjem Villages Roumains. Susretali smo se u grupi slobodnih Rumuna, sa peticijama, sa dopisima, jer drugo se nije radilo. Nas tri Rumuna, Mihnja Berindej, Arijadna Combes i ja, prešli smo celu Francusku i Evropu sa ovim pitanjem. Bio sam i u Mađarskoj i učestvovao sam 1989. godine, u junu, na sahrani Imrea Nađa i njegovih prijatelja, koje su ubili komunisti. U Francuskoj je bilo gradova na kojima smo držali i po šest konferencija dnevno, na svakakvim forumima: u školama, javno, svuda. Išli smo iz Francuske u Englesku, Belgiju, Italiju. I širili smo ovu akciju svuda. Arijadna je bila i u Norveškoj, ja sam bio u Danskoj. Bili smo veoma traženi. U Parizu je postojao centar koji je pripadao Medecins du Monde, koji su podržavali neki ljudi iz tadašnje francuske socijalističke vlade. Oni su nas podržavali i uz njihovu pomoć smo mi mogli da se krećemo i da predstavljamo Ligu za odbranu ljudskih prava u Rumuniji“.

Dinu Zamfiresku je bio posvećen pokretu koji je izazivao uništavanje rumunskog sela sve do poslednjeg trenutka postojanja komunističkog režima, do decembra 1989. godine. Čak je nastavio i nakon pada režima, dolazeći u Rumuniju sa pomoći još u prvim danima slobode: U zemlji, u okviru akcije Villages Roumain, odmah smo se angažovali sa merama za pomoć Rumunima. I krenuo sam sa prvom serijom pomoći, uz Arijadnu Combes i Mihnjom Berindej u jednom francuskom vojnom avionu, koji je sleteo u Bugarsku 26. ili 27. decembra. Došao sam 28. ili 29. decembra, prvim avionom Air France koji je sleteo na aerodorom Otopenj, jer je aerodrom bio zatvoren. Bio sam sa francuskom novinarkom koja je takođe bila deo Lige za odbranu ljudskih prava u Rumuniji i koja je bila stručnjak za rumunske probleme. Došao sam, moj otac je bio u zemlji, javio sam mu telefonom, da ne bi dobio infarkt ako se pojavim na vratima. On je znao da dolazim i doveo sam i novinarku. Ništa nisam znao, stigao sam u Rumuniju nakon toliko godina. Imao sam francuski pasoš, jer imam dvojno državljanstvo. Taj pasoš je otvarao sve prepreke koje su tad postojale. Bilo je ovacija, pravo rumunsko-francusko prijateljstvo“.

Operacija Villages Roumains bila je primer evropske solidarnosti pred zloupotrebama političkog režima koji je bio nasilan u svakom smislu. Šačica ljudi, svojim zvanjem i istrajnošću, branila je rumunska sela poslednjih godina komunističke tiranije. I na kraju su pobedili.

Konstantin Nojka, jedan od najbitnijih rumunskih filozofa 20. veka, rodio se 1909. godine u županiji Teleorman, na jugu Rumunije, a preminuo je 4. decembra 1987. godine u Sibinju, od kad je prošlo trideset i pet godina. Pohađao je Filološki i Filozofski Fakultet na Univerzitetu u Bukureštu, gde je diplomirao 1931. godine sa diplomskim radom o nemačkom filozofu Imanuelu Kantu. Privlačio ga je živizam, rumunska varijanta egzistencijalizma, a glavni predstavnik je bio Naje Jonesku, jedan od njegovih profesora. Nojka je tridesetih godina prošlog veka bio blizak kružoku Kriterion“. Nakon godinu dana provedenih u Francuskoj, 1940. godine se vraća u Rumuniju i brani doktorsku disertaciju iz filozofije. Iste godine odlazi u Berlin na Rumunsko-Nemački Institut, gde će ostati do 1944. godine, kada Rumunija napušta alijansu sa nacističkom Nemačkom. Tokom svog boravka u Nemačkoj slušao je predavanja Martina Hajdegera.

Nakon rata i dolaska komunista na vlast u Rumuniji, 1949. godine Nojka dobija od vlasti obavezni boravak u Kampulung- Muščel. Uhapšen je 1958. godine, ispitivan i osuđena na 25 godina teškog rada zajedno sa svim učesnicima na neformalnim susretima koje je organizovao on, dosije nazvan Grupa Nojka-Pilat“. Oslobođen je 1964. godine, kada će biti zaposlen u Centru za Logistiku u Rumunskoj Akademiji u Bukureštu. Tamo će se sprijateljiti sa važnim imenima rumunske inteligencije, kao što su filozofi Gabrijel Ličanu, Sorin Vijeru, Andrej Plešu, Andrej Kornja. Povući će se na Paltiniš 1975. godine, planinsko odmaralište na 15 kilometara od Sibinja, gde ga posećuju svi oni koji traže odgovore na filozofska pitanja tog vremena. Nojkino delo broji 32 knjige filozofije, estetike, književne kritike i umetnosti, publicistike, od kojih je 20 objavljeno tokom njegovog života, a ostale posthumno.

Filozof i esejista Andrej Plešu bio je jedan od Nojkinih učenika. Plešu je rekao da se njegovo intelektualno formiranje duguje zatvorenicima“, kako je bila nazvana rumunska intelektualna elita koju su komunisti smestili u zatvor. Jedan od zatvorenika“ bio je i Konstantin Nojka.

Imao sam sreću da se formiram među nekoliko zatvorenika. Oni su mi odlučujuće pomogli, modelirali su me, načinili su da ponovo uspostavim intelektualni nastavak ranijih generacija i ovo je mnogo značilo mladiću koji sam tad bio. Imao sam sreću da rano upoznam Aleksandra Paleologua, Serđa Al-Đorđa, Remusa Nikoleskua, Teodora Eneskua, I. D. Srbua čak, ali ne kao nekog ko me je formirao. Bio sam kolega na fakultetu sa jednim gospodinom koji je bio deset godina stariji od mene, koji je završio teologiju, ali je bio i u zatvoru i tad je bio na prvoj godini istorije umetnosti. On se zvao Marin Tarangul i ja sam ga mnogo poštovao jer je bio stariji od mene, jer je završio Teologiju, jer je bio ju zatvoru, jer je bio gospodin. I, više od toga, imao je izuzetnu biblioteku, naročito za ta vremena. I imao je još nešto: pored toga što je bio kultivisan i učen u svim oblicima, sa neverovatnim životnim iskustvom, nije izgubio uživanje u životu. I on me je naučio o bukureštanskom boemskom životu koji sam ja imao tendenciju da, vredan kakav sam tad bio, izbegavam ili marginalizujem. On mi je probudio zadovoljstvo da pronađem zajednicu među mladalačkim, osvežavajućim zabavama. Jednog dana je došao i rekao mi: obrati pažnju, u Književnoj Rumuniji“ je počeo da piše jedan gospodin za kog sigurno nisi čuo. Zvao se Konstantin Nojka. On je počeo da objavljuje odlomke iz Rumunskog govora“. Čitaj, rekao mi je Marin, da vidiš kako zvuči pravi jezik filozofije“.

Za Andreja Plešua susret sa Nojkinim spisima, a kasnije i sa samim filozofom, označavalo je otvaranje jednog egzistencijalnog i kulturnog horizonta.

Čitao sam, ostavio je utisak na mene, bio je potpuno drugačiji zvuk od onog kog sam do tad znao. I igrom slučaja ja sam tad učio engleski van gimnazije sa gospođom Meri Polihronaide, udovicom desničarskog pedagoga Polihronaidea koji je umro u zatvoru, a i njen novi muž, gospodin advokat Lazaresku, proveo je vreme u zatvoru s Nojkom. I ova kombinacija Lazaresku-Tarangul je načinila da mogu da upoznam gospodina Nojku. Gospodin Lazaresku mu je pričao o meni, a Marin me je odveo kod njega. Živeo je u naselju Berčeni, u dvosobnom stanu, u novoj zgradi. Bio je veoma lepo obučen, sećam se da me je zapanjilo koliko je elegantan. Nakon što smo pričali s njim, ponudio nam je, prijateljski, deset predavanja starogrčkog. Ovo je bio početak moje veze sa gospodinom Nojkom. On je bio taj koji mi je rekao: ako želiš da se baviš filozofijom, ne može se bez nemačkog. Sedi i uči nemački. I dao mi je i tri knjige da pročitam“.

Konstantin Nojka je ostao u istoriji rumunske filozofije 20. veka kroz svoje učene tekstove i kroz prevode iz dela antičkih grčkih filozofa. Ali i kao model profesionalizma i akademskog integriteta.

Rumunski svet je 1989. godine, tokom 9 dana između 16. i 25. decembra, doživeo jedan od najburnijih perioda u istoriji 20. veka. Bio je to povratak slobodi izgubljenoj 45 godina ranije, od ulaska sovjetske armije u zemlju 1944. godine. Uveče 16. decembra 1989. godine u Temišvaru protesti protiv prinudne evakuacije pastora Lasla Tokeša iz njegovog doma brzo su se pretvorili u cunami koji je zbacio zločinački komunistički režim sa vlasti.

Novinar Mirča Karp bio je viši urednik na Radiju Slobodna Evropa i 1997. godine pričao je Centru za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije kako je u decembru napeto sedeo pred mikrofonom. Smatrao je da je više od njegove profesionalne dužnosti da obavesti svoje slušaoce u zemlji o velikim delima hrabrosti koja su se dešavala u Temišvaru. Karp je svedočio da je uprkos promenama koje je osećao, izbijanje revolucije sve iznenadilo: Došao je decembar 1989. godine i sa njim prva varnica, događaji u Temišvaru. Moram reći da su nas iznenadili trenutkom u kojem su se odigrali. Mi smo se pripremili i psihički i sa stanovišta organizovanja programa za moguću smenu režima u Rumuniji, Ali 16. i 17. decembar 1989. godine su za nas bili neočekivani“.

Ali jednom pokrenuta, euforija se nije mogla zaustaviti. A novinari Slobodne Evrope bili su tim više uzbuđeni što nisu mogli biti blizu događaja, da bi izveštavali sa lica mesta. Mirča Karp: Prvi koji je izveštavao o događajima iz Temišvara bio je moj kolega Sorin Kunja. Drugog ili trećeg dana, počev od 18. decembra, organizovali smo se, počeli smo da radimo timski i 24 sata dnevno. Radili smo u timovima od 3 ili 4 osobe, bez prestanka, pripremajući sve emisije na brzinu samo na osnovu informacija koje smo imali do stranih novinskih agencija, od putnika iz Rumunije. Naravno, nismo imali čvrste informacije, osim kad je počela eksplozija 21-22. decembra. Do tada smo bili veoma aktivni“.

Mađarski novinar Peter Marvanji sa Radija Budimpešta ispričao je 1999. godine Centru za usmenu istoriju kako je upao u groznicu novinskih izveštaja o rumunskoj revoluciji. Godinu dana pre toga, Marvanji je prisustvovao velikom mitingu u mađarskoj prestonici, tražeći slobodu i demokratiju. Učestvovao sam 1988. godine na demonstracijama u Budimpešti, gde je bilo oko 80-100.000 ljudi, zajedno zahtevajući demokratiju za obe države, za Rumuniju i Mađarsku. Stvari su počele da postaju interesantne kada smo 16. decembra na Mađarskom radiju počeli da usmeravamo pažnju i korak po korak da se informišemo o događajima koji se dešavaju u Rumuniji. Bio sam urednik informativne emisije u kojoj smo tih dana, nakon 16. decembra, počeli da pričamo našim slušaocima iz cele zemlje, iz Mađarske, šta se dešava u Rumuniji. Imao sam vrlo kontradiktorne informacije, nisam znao ništa o tome šta se dešava. Znao sam samo jedno: dešava se nešto veoma, veoma važno“.

Centar za usmenu istoriju je 2003. godine pitao građanskog aktivistu Dinua Zamfireskua, koji je 1989. godine boravio u Francuskoj, kako je proveo dane početka i razvoja rumunske revolucije. Pre svega, pored francuskih radija i televizija. Takoreći, mobilisali su me dva kanala, naročito France 3, gde sam bio na snimanju svaki dan. Bio sam dežurni Rumun, bio sam sa dva spikera i komentarisao sam rumunsko pitanje. Sećam se da su bila dva monitora koja publika nije mogla da vidi, ali na njima smo gledali kako stižu vesti. A 25. decembra pojavila se vest o Čaušeskuovom pogubljenju. Bila je to sveža vest. Kada je bila objavljena, pitali su me kako je komentarišem. Morao sam da kažem da je to bila prva velika greška novog režima koji je uspostavljen u Rumuniji. Tada sam rekao da je Čaušeskua trebalo poštedeti i nekako ispitati, da bi rekao što više stvari. Rekao sam i da se verovatno neki koji su bili na vlasti plaše da će se o njima saznati neke stvari. Ali bivši francuski ministar spoljnih poslova je rekao da je dobro što su bračni par Čaušesku pogubljeni, a ja sam onda dodao da verovatno i ovaj ministar ima šta da krije. Što nije bilo nemoguće. Ali danas ne bih isto rekao, možda je dobro što se tako dogodilo“.

Do 22. decembra 1989. godine Rumuni, njihove komšije i civilizovani svet su uz pomoć stranih medija saznali za početak velikih promena. Srećom, od 22. decembra, mediji u Rumuniji postali su slobodni, sledeći volju naroda.