Category: Klub kulture

Nakon što je poslednje izdanje zabeležilo preko 15 hiljada gledalaca pred ekranima, Međunarodni festival animiranog filma vraća se na velika platna u Bukurešt od 4. do 13. oktobra. Ovo 19. izdanje Animest festivala izdvaja italijansku animaciju, nastavljajući tako dugu tradiciju godišnjih retrospektiva posvećenih zemljama koje su tokom vremena postavile važne prekretnice u kinematografiji.

Tako će ove godine publika imati jedinstvenu priliku da istražuje bogatstvo i raznolikost italijanske animacije kroz impresivan izbor filmova, gostiju i specijalnih događaja, koji u prvi plan stavljaju kako klasike žanra, tako i savremeno stvaralaštvo međunarodnog ugleda. Program Ćao, Italija! – zemlja pozvana na Animest 2024. podržava Italijanski institut za kulturu u Bukureštu i Animaphik – Međunarodni festival animiranog filma sa Sicilije.

Mihaj Mitrika, umetnički direktor Animest-a:

  „Odabrao sam Italiju za ovu godinu jer ima bogatu tradiciju u animaciji. Tačno je da u novije vreme italijanska industrija nije više doživela razmere koje je imala pre nekoliko decenija, ali se tradicija italijanske kinematografije ne može zanemariti. Već neko vreme smo planirali da se fokusiramo na italijansku animaciju, ali se to dogodilo tek u ovom izdanju, i zahvaljujemo se našem kolegi i prijatelju iz Italije Andrei Martignoniju na ovoj opsežnoj retrospektivi, koji je priredio tu rubriku. Retrospektiva koju je priredio Andrea Martignoni, renomirani filmski dizajner zvuka, uključuje klasičnu i savremenu italijansku animaciju, a tri izabrana dugometražna filma predstavljaju ono što je italijanska animacija. Reč je o filmu Allegro non tropo (red. Bruno Bozzetto, 1976), L’arte della felicita / Umetnost sreće (režija Alessandro Rak, 2013), nagrađen na Venecijanskom filmskom festivalu, i Invelle / Nigde (režija Simone Masi), takođe nagrađen u Veneciji“. 

Sve inovativniji i stilski složeniji, 12 kratkih filmova uključenih u rumunsko takmičenje na 19. izdanju Animesta daju opštu urbanu sliku savremene domaće animacije. Kratki filmovi u ovogodišnjoj selekciji su miks produkcija koje potpisuju studenti na početku svog puta u ovoj oblasti i filmova koje stvaraju umetnici već afirmisani u animaciji. U periodu od 4. do 13. oktobra za trofej sekcije konkurišu filmovi sa rumunskog takmičenja. Ove godine na rumunsko takmičenje Animest prijavila su se 32 filma, što je veoma veliki broj, koji pokazuje kontinuirani razvoj ove oblasti, kao rezultat stalne podrške u poslednjih 19 godina. Uticaj Animesta na industriju animacije u Rumuniji može se videti direktno na velikim ekranima u ovogodišnjem izboru, prepunom hrabrih pristupa i originalnih priča koje se uglavnom fokusiraju na odnose – kao par, u porodici ili u zajednici. Mihaj Mitrika, reditelj Animest-a:

    „Iz godine u godinu dobijamo sve više rumunskih projekata animacije, što nas raduje. Osim toga, radi se i o kvalitetu filmova koji je sve bolji i bolji. Ovo je takođe zbog činjenice da škola animacije, kako u okviru Nacionalnog univerziteta za pozorište i kinematografiju „Jon Luka Karađale” u Bukureštu, tako i na fakultetima za film i pozorište u Oradei, Klužu i Jašiju, počinje da daje plodove, svakako zahvaljujući festivalu Animest. Ali mi samo izlažemo rad autora animacije i promovišemo njihove filmove, značajna zasluga pripada školama animacije i naravno producentima. Dva reditelja koji se vraćaju u takmičenje Animest su Tudor Avramut i Sergej Kiviriga, koji je snimio film za decu pod nazivom TIBI.

   I Andreia Dobrota ponovo je prisutna sa filmom na Animest-u. Ona je rediteljka koja živi u Holandiji i skoro svake godine snima film. Ovo je samostalan projekat, jedan od mnogih projekata na kojima radi. Pomenuo bih i rumunsko-francusku koprodukciju, koja je zasnovana na rumunskoj priči. Reč je o filmu francuske rediteljke Melodi Bulisije, čija je tema ljubavna priča tokom Drugog svetskog rata, zasnovana na kolekciji fotografija poznatog fotografa Konstantina Aksintea iz Slobozije.“

I Alina George se vraća na rumunsko takmičenje Animest-a sa novim školskim filmom, „Prljavi raj“, metaforom o odbacivanju samog sebe i o idealizovanju savršenstva. Ovo 19. izdanje Animest festivala predlaže seriju urbanih belih noći posvećenih najodvažnijim ljubiteljima animiranog filma. Atipične priče, intenzivna iskustva, noćne projekcije i izazovni eksperimenti spajaju se u sofisticirani koktel tematskih događaja – novih i ustaljenih. Trippi Animation Night se vraća sa neobičnom i naelektrisanom kolekcijom, Creepi Animation Night izaziva drhtanje i kod najhrabrijih gledalaca, Erotica – Noć erotske animacije podstiče maštu van zone udobnosti, a Animusic Night će još jednom dokazati da su i kvalitetne žurke našle svoje mesto u bioskopu.

Štaviše, ove godine posebne događaje upotpunjuje i novi prilog, posvećen mladima – Fresh Frames, izbor animiranih filmova koje su uglavnom snimili tinejdžeri u radionicama koje tokom godine podržava Inkubator animacije.

Nezavisna pozorišna kompanija Vanner Collective-a poznata je po svojim originalnim inicijativama u oblasti kulture u Rumuniji i po svojim namerama da  zastupa goruće društvene teme u svojim pozorišnim predstavama.

Najnoviji projekat jeste „Bestiarijum. Potrošno dobro”, kojeg je sufinansirala Opština Grada Bukurešta. Projekat otvara diskusiju o zabrinjavajućoj tenziji između potrebe tinejdžera za individualnošću i pritiska društva i onlajn okruženja, naročito društvenih mreža za konformizmom. Razgovarali smo sa Ankom Spiridon, kulturnim PR-om, o izvorima inspiracije za projekat:

„Izvor inspiracije za pozorišni komad, a potom i za predstavu „Bestiarijum“, najnoviju produkciju Vanner Collective-a, bili su izazovi današnje omladine, posebno kada je u pitanju njihovo prisustvo na društvenim mrežama, pritisak koji postavljaju na obrasce ponašanja, fizički izgled i uspeh koji predlažu. I tako, mladi ljudi, kao što sam rekla, osećaju pritisak da se prilagode merilima koja nisu ni njihova, koja su proizvoljna, koja su posebno rigidna i koja im ne dozvoljavaju da izraze ni svoju individualnost, ni svoju ličnost, ni autentičnost, a od njih traže ulazak u zonu konformizma. Danas mi se čini očiglednim da tenzija između potrebe da se izraze ljudi svih uzrasta, a posebno mladi ljudi, i pritiska da se prilagode određenim standardima dolazi naročito iz onlajn okruženja i sa društvenih mreža koje promovišu neke obrasce ponašanja, kao što su fizički izgled, uspeh, koji nisu svačiji. Posebno smo želeli da se pozabavimo prisustvom na mreži i rizicima koji ga uklučuju.”

Zašto je Vanner Collective odabrao ovu temu, reći će nam Anka Spiridon:

„Vanner Collective smatrao je potrebnim da otvori ovu diskusiju, jer oni često otvaraju teške diskusije u projektima koje predlažu, kako bi pokazali publici, posebno mlađoj, da smo se svi u nekom trenutku suočili sa društvenim pritiskom, bez obzira na izbore koje smo morali da napravimo. Bilo da se radi o fakultetu koji treba pohađati, karijeri koju treba slediti, načinu života, načinu na koji izgledamo i našim izborima uopšte. Želeli smo da ovim projektom, ovom predstavom „Bestiarijum“, stvorimo siguran prostor gde oni mogu da se izraze, vide da nisu sami i, zašto da ne, da se osećaju ugodnije negujući svoju individualnost“.

Kako se odvijao projekat „Bestijarijum”? Koje su metode traženja i umetničkog izraza korištene u projektu? O svemu tome govori Anka Spiridon kulturni PR:

„Tokom projekta smo organizovali niz radionica i fokus grupa sa tinejdžerima i mladima, i nekako imam povratnu informaciju od njih da, zaista, društvo od njih traži dosta konformizma. Imaju utisak da je njima lakše upravljati, da je bolje da budu poslušni nego da iznose svoje mišljenje, ako ispoljavaju svoju ličnost. I to je ojačalo naše uverenje da smo otvorili dobru diskusiju i da možemo da obezbedimo kontekst u kome bi se individualnost mogla izraziti. Koristila sam metaforu žrtvenih životinja, možda samožrtvovanja ličnosti, upravo kao polaznu tačku za istraživanje stereotipa i konformizma. Vanner tim je pošao od ideje da kada se konformišeš, gubiš deo sebe, gubiš ono što bi mogao da postaneš. Gubiš pleme, stado koje ti zapravo pripada kada ti se kaže da se pridržavaš normi i standarda.”

Na kraju našeg razgovora, Anka Spiridon nam je govorila o predstavi „Bestijarijum” koja i jeste finalni proizvod ovog projekta:

„Predstava „Bestiarijum“ ima za polaznu tačku novi dramski tekst, koji su napisali Raluka Manesku i Denisa Nikolae, suosnivač Vanner Collective-a. Koncept i scenska režija takođe pripadaju Denisi Nikolae, a u timu su dugogodišnji saradnici Vanner Collective-a, odnosno glumačka ekipa koja će se videti u „Bestijarijumu”. Svi su veoma mladi glumci. Kroz „Bestiarijum“ tim Vanner Collective-a želeo je da se približi mladima, da priča o njihovim specifičnim problemima i da sa njima uspostavi kontakt i dijalog. Takođe je cilj ovog projekta da njihove izazove predstavi javnosti, koja ih možda nije proživela, ne u današnjem obliku, uz sav pritisak društvenih mreža, ili ih se možda ne sećaju: roditelji, nastavnici, prijatelji“.

Za ulogu Dumitrua u filmu „Prema severu” reditelja Mihaja Minkana, glumac Niko Beker je ove godine osvojio Nagradu Gopo, u kategoriji Mlada nada. Niko Beker je karijeru započeo na sceni Nemačkog državnog pozorišta u Temišvaru i sa 15 godina glumio je u filmu „Korak iza serafima“, reditelja Danijela Sandua. Reditelj Eugen Žebeljanu mu je 2021. poverio ulogu Trepleva u Čehovljevom Galebu, kasnije uvrštenom u repertoar TNB Narodnog pozorišta I.L. Karađale iz Bukurešta. Glumac je sarađivao i sa rediteljkom Karmen Lidijom Vidu, u filmu „Krhki osećaj nade”, igrajući ulogu mladića koji boluje od šizofrenije i podjednako se bori sa bolešću i stigmom.

Mladi glumac je od 2023. godine postao najnoviji član vredne ekipe teatra Odeon u Bukureštu, i predstavljen je publici premijerom predstave u režiji Teodore Petre, Otvorena kuća. “Prema severu”, prvi dugometražni film reditelja Mihaja Minkana, zasnovan na istinitoj priči, u evropskoj koprodukciji između pet zemalja, govori o Džoelu, religioznom filipinskom mornaru, koji radi na prekookeanskom brodu, gde otkriva Dumitrua, slepog putnika sakrivenog među kontejnerima. Otkriće Dumitrua stavlja Džoela u kritičnu situaciju, što ga primorava da preispita svoju vezu sa prijateljima i verom. Kako je izjavio reditelj Mihaj Minkan, „Prema severu” je „film o strahu, o poverenju u druge, film o sposobnosti ili nemogućnosti da prepustite svoj život u ruke stranca, ali i o našem odnosu sa Bogom“.

Razgovarali smo sa Nikoom Bekerom o njegovoj ljubavi prema glumi i o ulozi koju igra u psihološkom trileru „Prema severu”, filmu koji je dobio Nagradu publike na Bijenalu u Veneciji – Bisato D’Oro, za Najbolji film, prisutan i u selekcijama međunarodnih značajnih festivala.

„Odlično sam se slagao sa ekipom, i ne mislim tu samo na glumce. Ovo je moj debi u glavnoj ulozi, nekako sam bio u zoni nelagodnosti, imao sam dosta nesigurnosti. U isto vreme, mnogo toga sam ciljao. I iskustvo koje sam stekao u pozorištu je očigledno pomoglo, ali film i pozorište su različite umetnosti i stvari se ne preklapaju baš savršeno. Postoji ta konkretna razlika posebno u načinu na koji se materijalizuje na kraju, jer film ostaje na filmu. To stvara pritisak na vas kao glumca kada mislite da je ono što radite na setu utisnuto. I ta pomisao je pomalo stresna, da ostaje način na koji glumite, dok u pozorištu, čak iako je jedno veče lošije, imate priliku da ponovo kreirate ulogu.

Ali kao što rekoh, u pozorištu uvek postoje rizici, jer možemo imati i gorih trenutaka. Retko napuštam šou zadovoljan, čini mi se uglavnom da bi to moglo bolje, da bih mogao da igram iznijansiranije. I mislim da je normalno da svaki put želimo više, ako se zadovoljimo onim što imamo, na neki način se opuštamo i ograničavamo. No, da se ​​vratim na film, ako znam da je sekvenca koju igram – posle nekoliko ponavljanja – snimljena, uspevam da iskoristim svoju intuiciju i druge kvalitete mnogo bolje. Čini mi se da pod pritiskom trenutka u filmu mogu dati više od sebe“.

Niko Beker nam je rekao kako je uz pomoć reditelja Mihaja Minkana ukomponovao ulogu u filmu „Prema severu”, ulogu Dumitrua, mladića, slepog putnika na brodu gde radi Filipinac Džoel.

Kada sam pripremao ulogu, fokusirao sam se na zasebne elemente koji čine  lik. Razmišljao sam o tome kako je osećati sve ono što oseća Dumitru, biti gladan, žedan, osećati hladnoću, plašiti se kada čuješ snažan zvuk. Sve te spoljašnje stimulacije pokušavao sam da izrazim koristeći svoje telo i koristeći tehnike glumca Mihaila Čehova, koje su mi bile od velike pomoći. Isto tako, dosta smo radili i na psihološkoj osnovi lika. Očigledno mi je scenario mnogo pomogao, sve počinje od scenarija. Za mene je bitno da što bolje razumem tekst, da razumem o čemu se radi, kakve su okolnosti, situacije, koji su ciljevi likova i sukob koji nastaje između njih i drugih, ali i sukob sa samim sobom. Mislim da tako možete da uđete u lik koji igrate najbolje, pronalazeći konflikt u celoj priči i u sekvencama koje je čine. Kada to identifikujem, dočaravam lik koristeći svoju maštu i iskustvo.”

Najnovija uloga koju igra Niko Beker jeste uloga novinara Krzysztofa Zielińskog u „Nemiru”, Ivana Viripajeva, u režiji Bobija Prikopa. „Nemir” je predstava u kojoj Niko Beker ima za partnerku fantastičnu Dorinu Lazar. To je „predstava o odnosu između života i umetnosti, između stvaranja i staraoca, između ljubavi, Boga i svih stvari u kojima tražimo smisao (upravo kroz veru, umetnost i ljubav). Kao što to čini i sam život, pozorište izaziva nemire; svako je od nas klupko nemira koje umetnost u svim njenim oblicima, pokušava, a možda čak i uspeva, da odmota”, kaže Bibi Prikop.

Bogdan Dumitrake, jedan od najtalentovanijih i nagrađivanijih glumaca novog talasa, glavni je junak u dva nedavna filma: „Dobri momci odlaze u Raj” (režija Radu Potkoava) i „Tri kilometra do kraja sveta” (režija Emanuel Parvu), film koji je dobio  nagradu Queer Palm na Filmskom festivalu u Kanu.

Od samog početka 2010. godine, Kanski filmski festival Queer Palm nagrađuje nezaboravne filmove koji odražavaju raznolikost i važnost tema o kojima se govori. Nagradu je reditelju Emanuelu Parvuu uručio je reditelj Lukas Dhont koji je pročitao i obrazloženje žirija: „Okrutan i dragocen slom sistema nasilja. Njegova perspektiva polako otkriva patrijarhalni svet u kome su naši likovi odrasli gde je prostor za potpuno postojanje onemogućen duboko ukorenjenim idejnim strukturama.  U ovom očaravajućem filmu ljude kao da drže konci koji ih odvlače od svetlosti, sve dok neki od njih ne počnu da se oslobađaju.”

Uz reditelja Emanuela Parvua, crvenim tepihom prošetali su i glumci Bogdan Dumitrake, Valeriu Andriuka, Čiprian Kiuždea i Ingrid Miku-Beresku. Ako je rumunska premijera filma „Tri kilometra do kraja sveta” održana na Međunarodnom filmskom festivalu Transilvanija TIFF (14-24. jun, Kluž-Napoka), „Dobri momci odlaze u Raj” je prethodno gledala autohtona publika. U ovoj romantičnoj komediji Bogdan Dumitrake igra ulogu momka koji umire i završava u raju, na pustoj plaži, gde se ponovo susreće sa Laurom, devojkom u koju je bio zaljubljen u srednjoj školi. Polazeći od dva skorašnja filma u kojima je on glavni junak, razgovarali ssmo sa Bogdanom Dumitrakeom o njegovoj filmskoj karijeri, o tome kako je birao uloge i kakav je pečat na njega ostavio Novi rumunski talas.

„Dobri momci odlaze u Raj” je film koji publici postavlja neka pitanja na pristupačan, ali ne i plitak način. Istovremeno, to je film koji pokušava da publiku vrati u pozorišta, pozivajući je na bekstvo od ove stvarnosti koja nam često ne odgovara. Mogao bih da kažem da je to i film koji koristi američki recept, koji pokušava da prilagodi rumunskom kontekstu.

Radu Potkoava je umetnik, a njegov film je iskren pokušaj da se filmskim jezikom na prijatan način reši neugodan i neprijatan problem poput smrti. Što se tiče načina na koji se biraju scenariji, prvo čitanje je od suštinskog značaja, to je trenutak kada filtriram priču kroz svoj objektiv. Tada shvatam da li ima problema, da li je lik koherentan i da li su njegovi postupci normalni, prirodni. Ovo je prvi filter koji primenjujem.

Kada sam pročitao scenario iz „Dobri momci odlaze u raj“, koji je napisao Radu Potkoava, veoma mi se dopala ovakva logika lika, koja je tako živa i ljudska. Ne želi da prihvati da je umro, a štaviše, ne može da veruje da je stigao u drugi svet koji je toliko sličan onom koji je upravo napustio. Čak su i greške i mali dogovori koji mogu olakšati njegovu situaciju otprilike isti. Tako da mogu da kažem da je “Dobri momci odlaze u Raj” lepa opklada da se publika vrati u pozorišta, opklada koju sam prihvatio. Mislim da je prisustvo ove nove vrste bioskopa koja se pojavila na tržištu – filma za publiku, kako ga mi zovemo – uspela da vrati ljude u pozorišta i mislim da je to jako dobro. Divno je što je to postignuto, što ljudi dolaze da gledaju rumunske filmove, to je i veoma prijatan način da se provede vreme sa porodicom i prijateljima, nadam se da još možemo da povratimo ovu društvenu naviku odlaženja u bioskop.“

Bogdan Dumitrake je dobitnik tri Gopo trofeja: 2011. za „Portret borca u mladosti” (režija Konstantin Popesku), 2012. za „Iz ljubavi u najboljoj nameri” (Adrijan Sitaru) i 2019. za film „Pororoka” (režija Konstantin Popesku). Za „Pororoku” glumac je osvojio i nagradu za najboljeg glumca na filmskom festivalu u San Sebastijanu. Još dve nominacije donele su mu uloge u filmovima „Dvojnik” (režija Katrinel Danajata) i „Čovek pas” (režija Štefan Konstantinesku). Iz svoje filmografije od preko 30 uloga, od kojih su većina glavne, Bogdan Dumitrake smatra da je uloga u „Portretu borca u mladosti” bila suštinska, a sebe smatra srećnim što se formirao sa novim talasom u rumunskoj kinematografiji.

„Mislim da je ova uloga suštinska, jer se radije odnosim na periode u kojima sam igrao i na one u kojima nisam, nego na uloge koje sam imao. Glumom sam počeo da se bavim deset godina nakon što sam završio fakultet i u filmu „Portret mladog borca” imao sam prvu dužu ulogu. Iako je to bila sporedna uloga, uspeo sam da stvorim živ i autentičan lik.

To je bila i uloga za koju sam dobio prvu nagradu, a posle nastupa u ovom filmu počele su da se pojavljuju druge uloge i prilike da igram i razvijam sebe, da pokažem drugima šta mogu. Vezano za Novi talas u rumunskoj kinematografiji, smatram se srećnim što sam uz ovaj pokret rastao kao glumac, što sam imao sreće da snimim film baš u trenutku kada je izašao i film „Roba i novac” Kristija Pujua. Bio sam veoma srećan u to vreme što je moj prijatelj, glumac Dragoš Bukur, glumio u tom filmu i bio uključen u ovaj novi pokret, koji je težio da promeni stvari i zaista je to i uspeo. Uzbuđen sam i zahvalan.”

Bogdan Dumitrake jeste i jedan od osnivača Nezavisnog pozorišta Apollo 111 i igrao je u produkcijama HBO „Nasukani” (2010) i „Ruxx” (2022).

Ove nedelje, Nacionalni istorijski muzej Rumunije (MNIR) otvorio je svoja vrata: „DAR – Donacije, nabavke, oporavak, arheološka otkrića“.

Izložba će biti u prostorijama muzeja do septembra ove godine. Ona pred publiku koja voli istoriju predstavlja niz novih muzejskih predmeta koji su uključeni u nasleđe MNIR-a u poslednjih 15-ak godina.

Tokom konferencije za novinare povodom otvaranja izložbe „DAR“, direktor Nacionalnog muzeja umetnosti Rumunije Ernest Oberlender-Tarnoveanu izjavio je:

„Rumunija nije zemlja toliko bogata nasleđem i ono nije beskrajno i neiscrpno. Zato muzejske ustanove imaju primarni zadatak da prikupljaju, štite i unapređuju ovo nasleđe. U stvari, muzeji žive kroz svoje nasleđe, kroz svoje kolekcije i kroz ljude koji rade, paze ga i proučavaju i cene. Muzeji nisu mrtva mesta, nisu magacini, oni su veoma dinamične institucije. A brojke govore same od sebe koliko je Nacionalni istorijski muzej Rumunije dinamičan.

Za 52 godine postojanja, naša kolekcija se povećala od 50.000 komada na preko 18 miliona muzejskih komada. Naravno, od toga je 16 miliona „Narodna filatelistička zbirka“, koja je postala deo našeg nasleđa. Ali u poslednjih deset godina kolekcija je obogaćena za više od 100 hiljada komada. Oni su ponekad pravo oličenje retkosti i lepote koje mi, kao profesionalci, nikada ne bismo mogli ni zamisliti da ćemo imati priliku da imamo u Nacionalnom istorijskom muzeju Rumunije. Drugi su vezani za život i rad velikih ličnosti. Ali, naši napori su bili usmereni na ilustraciju svakodnevnog života rumunskog društva u poslednjih 200 godina. Jer, kažem, lakše je rekonstruisati svakodnevni život neolita nego naših pradedova, jer muzeji nisu bili navikli da sakupljaju predmete koji se odnose na manje-više blisku savremenost“.

Zamenik direktora MNIR-a, Kornel Konstantin Ilie, rekao nam je nekoliko reči na otvaranju izložbe, o naslovu, konceptu i razlozima ove izložbe:

Reč je o izložbi koju smo nazvali „DAR“. To je zaista značajna izložba, jer javnosti predstavlja nasleđe koje uglavnom nije izlagano, nasleđe koje ističe ove napore koje ulaže muzej, ne radi se samo o našem muzeju. Nešto što se dešava izvan onoga što javno mnjenje ili šira javnost mogu da misle o muzeju.

Ideja koju ljudi stvore o muzeju se obično povezuje sa idejom izložbe. Stvari su mnogo složenije i ova izložba to želi da pokaže.

To je izložba koja nam skreće pažnju na jedno veoma vredno nasleđe, ali nam skreće pažnju i na činjenicu da ima ljudi koji misle da bi nekim predmetima, koji su ostali u njihovoj porodici, vezani za ličnost koja je bila deo njihove porodice ili vezano za određeni istorijski trenutak, bilo bolje u muzeju. I ovde mislim na našu listu donatora, koja je veoma velikodušna i za koju bismo želeli da bude još izdašnija. Ovaj čin „doniranja“ ne bi trebalo da bude izuzetak, već bi trebalo da bude pravilo u rumunskom društvu. Istorija nije samo o bitkama, samo o političarima, samo o velikim ličnostima“

Šta je istorija, u viziji Kornela Ilije, a šta privatne donacije u muzejskoj oblasti?

„Istorija se odnosi i na svakodnevni život, odnosi se i na umetnost, i kulturu, i sport, i sve. „Juče“ je zapravo istorija. Toga treba da budemo svesni jer je to činjenica. „Jučerašnji dan“ nas baš i ne zanima. Sećamo se jučerašnjeg dana još dugo i otkrivamo da nismo bili dovoljno pametni da sačuvamo svedočanstvo o njemu. Trudimo se da uradimo i ovo. Možda se, ne znam, neko pita. Iznenadili smo se kada smo u Narodnom muzeju otvorili izložbu donacijom Korine Kirijak i još jednu izložbu donacijom Margarete Paslaru. … To je pre svega čin velikodušnosti koji treba tretirati kao takav i uzeti ga kao primer. … Zato nam se čini prirodnim da imamo ovakve izložbe, kao što nam se činilo prirodnim da imamo izložbu sa donacijom gospodina Pipidija vezanu za Nikolaja Jorgu“.

  Kakva je izložba „DAR” u MNIR-u i koje vrste predmeta obuhvata, govori nam i zamenik direktora muzeja Kornel Ilie:

„To je izložba na kojoj će mnogi verovatno biti iznenađeni kada otkriju veoma vredne predmete koji su poklonjeni. Ima mnogo stvari, veoma važnih nabavki.. Sećam se samo najnovijeg. To je šolja. Apsolutno jedinstven komad. To je pehar nemačkog rudarskog ceha iz Cara Barsei. To je jedini predmet koji svedoči o njihovom prisustvu u Cara Barsei, osim što je poseban umetnički objekat. Zatim, tu su predmeti koji su vraćeni naporima rumunskih vlasti, čemu su doprinele i naše kolege iz Nacionalnog istorijskog muzeja Rumunije. I, naravno, postoje mnoga arheološka otkrića na kojima naše kolege rade iz godine u godinu.”

Između 24. i 26. maja, u Brašovu održava se treće izdanje „Galerija terapija: inspiracija za šansu dece sa posebnim potrebama“. Događaj organizuje udruženje „Albert i osmesi” i ima za cilj da stvori prostor gde porodice i specijalisti, terapeuti i motivacioni govornici mogu da komuniciraju, razmenjuju ideje i povezuju se za bolju i inkluzivniju budućnost dece sa posebnim potrebama.

Razgovarali smo sa organizatorom događaja, predsednikom udruženja „Albert i osmesi“, Endreom Čatom:

„Galerija terapija“ je događaj posvećen porodicama sa decom sa posebnim potrebama i terapeutima, stručnjacima za obrazovanje koji deluju u ovoj oblasti. To je informativni, povezujući događaj, sa puno pozitivne energije i nekako čiste emocije, da ovoj zajednici damo poverenje da vredi ulagati u ovu decu, da zaslužuju da ostvare svoj potencijal i zato smo svi nekako ovde da im pomognemo“.

Gde će se održati događaj i kako javnost zainteresovana za ovu temu može da učestvuje? Endre Čato kaže:

„Događaj „Galerija terapija“ će se održati u Brašovu, između 24. i 26. maja, u okviru zajednice Koresi. Registracija za ovaj događaj, kako u fizičkom formatu, tako i za opciju onlajn gledanja na platformi, obaviće se na galeriaterapiilor.ro.“

Kakva je povratna informacija o dva do sada sprovedena izdanja projekta „Galerija terapija“?

„Povratne informacije dobijene od učesnika i govornika prethodnih izdanja ohrabrile su nas da nastavimo sa ovim pristupom, jer su svi smatrali da u ovom događaju, pored informacija, pored povezivanja sa porodicama i specijalistima, postoje i mnoga druga iskustva vezana za aktivnosti, postoji ta pozitivna energija, postoji to uverenje da je vredno uložiti sav trud za ovu decu, da im pomognemo da postanu bolji, da se maksimalno približe svojim potencijalima i da uživamo u ovom putu ka ovome cilju, za, naravno, njihovu najbolju moguću integraciju i njihovu valorizaciju u društvu“. 

Kakva je potreba rumunskog društva danas, u odnosu na decu sa posebnim potrebama i njihove porodice? Priča nam predsednik udruženja „Albert i osmesi”, prenoseći svoje životno iskustvo sa sinom, detetom sa posebnim potrebama. Endre Čato:

„Potreba koju osećamo u društvu, u ovoj oblasti, jeste da ove dijagnoze ili dijagnoza koju dete, na rođenju ili kasnije, dobije, budu takve da su tačka blokade, to je elemenat koji na neki način čini da su porodice prestrašene ovom dijagnozom, da osećaju da je njihov život završen, da od sada nema ništa pozitivno, da je mnogo neizvesnosti. Želeli bismo da porodice prežive ovaj trenutak i da osete da postoji lep život i mnogo, mnogo radosti u životu porodice koja ima takvo dete sa posebnim potrebama.

Rumunsko društvo, u ovom trenutku, mislim da prolazi kroz period tranzicije, rekao bih, i poricanja, od isključenosti, do trenutka kada se čini da se ove stvari menjaju, da postaju aktuelne, prihvatljivije, kao da osećamo da društvo postaje malo spremnije. Dug je put, ali mislim da su prvi koraci učinjeni i da se u tom pogledu dešavaju bolje stvari. Naravno sa izazovima i nedostacima koji su svojstveni svakom putu. Ali mislim da je važno da bude malo bolje. To nas nekako uči životu sa Albertom, našim detetom sa dijagnozom Daunovog sindroma, da vredi biti srećan za svaki mali korak napred. I to je ono što mi radimo.

Šta organizatori žele od manifestacije „Galerija terapija” za decu sa posebnim potrebama?

 „Nakon događaja, zaista smo želeli da se učesnici, kako oni koji će fizički biti na događaju, tako i oni iz onlajn okruženja, osete kao da imaju više nade, kao da imaju više samopouzdanja i svakako više informacija da pomognu svojoj deci, da pomognu svojim porodicama sa decom sa posebnim potrebama“.

Na kraju, Endre Čato govori kako će se projekat nastaviti u svakodnevnom životu:

 „Nastavak ovog događaja biće razvoj onlajn platforme na kojoj će sve ove informacije i još mnogo toga postati dostupne čitavoj zajednici. Trenutno je reč o 100 hiljada porodica koje imaju dete sa posebnim potrebama u Rumuniji“.

Premijera filma „Horija” bila je u novembru 2023. na Festivalu Film Black Nights u Talinu. Publika ga je u Rumuniji prvi put videla u Bukureštu na Les Films de Cannes u konkurentnoj sekciji Jesenje avanpremijere, gde je osvojio Nagradu publike.

U pitanju je road movie i ujedno coming of age, po scenariju Ane Marije Komanesku. Film govori o odrastanju osamnaestogodišnjeg adolescenta Horije, u jednom rumunskom selu. Horija je zaljubljen u devojku koja živi na drugom kraju zemlje. Posle svađe sa ocem, Horija odlazi od kuće na starom motoru njegovog oca. Na putu sreće Stelu, bistru maloletnicu, a njih dvoje su primorani, zbog spleta okolnosti, da zajedno putuju i prevazilaze prepreke.

Pre Horije, Ana-Marija Komanesku je snimila tri kratka filma („U kući”, „Malo gledaš i u čoveka” i „Lula seks i omlet”), dobivši razne nagrade i selekcije na studentskim i međunarodnim festivalima, kao i dve nominacije za nagrade Gopo. Sa svakim svojim filmom pokušavala je da izađe izvan zone komfora i da rizikuje. Isto je uradila i kad je film „Horija” u pitanju, odabravši za glavne uloge Vladimira Ceku i Angelinu Pavel, dva glumca debitanta, koji prelaze zemlju na motociklu Mobra, proizvedenom u Rumuniji 70-ih godina.

Ana-Marija Komanesku:

”Uradila sam road movie za vreme fakulteta, ali tamo su likovi putovali autom, a ne na motociklu, zato je to bilo malo jednostavnije sa tehničke tačke gledišta. Volim ovaj tip snimanja kad si stalno na putu, u pokretu, i premeštaš se iz jednog mesta na drugo. Komplikovano je, ali je istovremeno i lepo, ostaju ti lude ali prijatne uspomene. Od početka sam želela da mi debi bude road movie. To je moj omiljeni žanr, i uvek je prijatno igrati se sa žanrom koji već postoji u kinematografiji, jer ga možeš začiniti sa puno elemenata iz drugih  žanrova. Tako sam od te ideje krenula. Posle sam razmišljala o transformaciji glavnog lika, Horije, tokom njegovog putovanja. Jer je jasno da je u početku Horija manje bio zreo nego pri kraju putovanja. Putovanje koje ne traje duže od nedelju dana uspeva da natera Horiju da odraste. I ovaj aspekat priče mi se učinio interesantnim za istraživanje, odnosno činjenica da Horija izlazi prvi put iz jednog dobrudžanskog sela, misleći da će ovo biti kratko putovanje, i da neće trajati više od jednog dana. Ali njegovo putovanje jeste putovanje inicijacije, koje postaje duže nego je on to planirao. I, isto tako je važna činjenica, da čim izadje iz svog sela, Horija otkriva svet prvi put. Ono što sam ja želela jeste da gledaoci taj svet otkriju zajedno sa njim, da putuju sa njim i sagledaju ono što je njemu važno. Već sam rekla da je film apel na nostalgiju i da uz Horiju možemo i mi da proživimo taj period kada smo prelazili iz adolescencije u mladost. Mislim da smo se svi ludirali kao tinejdžeri, rizikovali kao zaljubljeni i nadali smo se da će nam ljubav biti uzvraćena. Učinilo mi se da će se mnogi prepoznati u Horijinoj prići.

Ana-Marija Komanesku, scenarista i režiserka filma Horija, nam je objasnila kako je odabrala glumce za dve glavne uloge u filmu – Vladimir Ceka i Angelina Pavel –  i kako je gradila odnos među likovima.

”Puno sam godina radila na ovom scenariju, na sve strane sam ga okretala, dok nije postao jasan za mene, jer ustvari odnos Horija-Stela jeste jezgro filma. Stela je ona koja mu pomaže da se transformiše i da pređe put inicijacije. Zato je važno za priču da među njima postoje razlike, da budu komplementarni. Ako je Horija introvertna ličnost, pomalo anksiozan i uplašen, Stela je nasuprot njemu, otvorena, fleksibilna, navikla da se snađe u svakoj situaciji. I svaki lik uči od ovog drugog ponešto.

Štaviše, namera mi je bila da se klonim klopke zapadanja u neke romantične intrige. Zato sam odlučila da razlika u godinama između Stele i Horije bude značajna. A devojčica od trinaest godina može često biti zrelija od muškarca u osamnaestoj.

Liviju Keloju, Daniela Nane, Mihaela Veliku, Dragoš Olaru, Robert Onofrej čine distribuciju filma „Horija”. Snimalo se u spektakularnim zonama Rumunije, koje će publika moći da otkrije iz druge perspektive.                                                                 

U aprilu i maju, između katoličkog i pravoslavnog uskršnjeg praznika, u galeriji CREART u Bukureštu, održava se izložba vizuelnog umetnika Euđena Raportorua „Vaskrsenje“ – instalacijska izložba koju je kustosila Danijela Sultana. Hromatičnost radova, već ustaljena sivila umetnika, zajedno sa suptilnim komponentama, pokazuju razmere umetnika složene ličnosti. Kustos Danijela Sultana govori nam o izložbi:

 „Dobro došli na otvaranje izložbe vizuelnog umetnika Euđena Raportorua, izložbe koja se održava u CREART-u, Centru za stvaranje, umetnost i tradiciju grada Bukurešta. Kako smo našu publiku navikli, bar godinu dana, trudimo se da temu izložbe povežemo sa praznicima ili određenim periodima u godini. Sadašnja izložba posvećena je Vaskršnjim praznicima. Nalazi se između katoličkog i pravoslavnog Uskrsa. Reč je o instalacijskoj izložbi, tako kako smo uokvirili specifičnosti izložbenog programa u galeriji CREART. Postoje samo tri delavelikih dimenzija, slike, od kojih svaka jedna predstavlja krst, kao što je to bilo u Bibliji – Isusovo Raspeće na Golgoti i dva razbojnika, jer je ovo svečana i ozbiljna prilika, prilika koja ima svoju tačku nadahnuća u Bibliji. Ovaj put je Raportoru došao sa odgovarajućim predlogom. Ako je u prethodnim instalacijama bilo mnogo elemenata, mnogo boja, ovoga puta imamo monohromatsku, minimalističku izložbu. Samo tri rada, samo tri boje, odnosno boje koje to nisu, bela, crna i siva.”

Atmosferu u galeriji CREART na otvaranju izložbe upotpunio je miris tamjana, pročišćujućeg olfaktivnog sastojka. Da li je to bila namera organizatora? Daniela Sultana nam odgovara:

 „Naravno, to je element koji je umetnik predložio da se umetnički koncept upotpuni i mirisno. Poznato je da je do sada Euđen Raportoru imao legendarne instalacije, od kojih je jednu kupio Muzej savremene umetnosti, druga je predstavljena u ICR-u u Londonu, zatim u Muzeju seljaka, i na 59. Venecijanskom bijenalu. I kroz sadašnji projekat, Euđen Raportoru nastavlja ovu svoju praksu, u kojoj oscilira između slikarstva, između slike koja ga je proslavila, u već prepoznatljivoj hromatičnosti, sa svojim amblematskim sivilama, i instalacije.

Daniela Sultana, kustos izložbe “Vaskrsenje”, oslikava kratak portret vizuelnog umetnika Euđena Raportorua za one koji ga još ne poznaju:

 „Da bismo napravili uvod, u pokušaju da se predstavi vizuelni umetnik Euđen Raportoru, možemo reći da ga je ove godine predsednik Rumunije odlikovao Ordenom za kulturne zasluge. On je počasni građanin. Diplomirao je na UNARTE-u, gde je i magistrirao. Član je UAP-a od 2010. godine. Dobitnik je slikarske nagrade Udruženja u više navrata i veoma je aktivan umetnik, sa velikom izložbenom delatnošću, impresivnim brojem ličnih i grupnih izložbi, učešćem na bijenalima, salonima, na lokalnim sajmovima umetnosti, na Art Safariju, na Salonu savremene umetnosti, u okviru Muzeja rumunskog seljaka i u Muzeju savremene umetnosti.

Takođe, Euđen Raportoru je veoma prisutan van zemlje, u Kraljevskoj akademiji umetnosti u Londonu, u Vatikanu pod pokroviteljstvom Uneska, u Etničkom muzeju u Oslu i Stokholmu i u većini muzeja u zemlji, u Muzeju opštine Bukurešt, u Muzej književnosti, u Muzeju moderne i savremene umetnosti Pavel Šušara, u Brukentalu, takođe i u Muzeju umetnosti Galaci, u Muzeju umetnosti u Konstanci, u Targu Žiuu, u Muzeju okruga Gorž i, naravno, u brojnim centrima i galerijama savremene umetnosti“.

Na kraju našeg dijaloga, kustos Daniela Sultana, iz galerije CREART, predstavila je projekte na kojima radi i šta priprema za zaljubljenike u umetnost u narednom periodu.

„Osim toga, u galeriji CREART imamo projekat u okviru Rumunske nedelje dizajna. To je ponovo instalacijska izložba međunarodno priznatog rumunskog modnog dizajnera. Reč je o Dorinu Negrau. U nastavku, naravno, imamo samostalne izložbe, s obzirom na veličinu naše galerije. Fokusirali smo se na solo show sa tendencijom instalacija. I na međunarodnom planu, takođe imamo izložbu u ICER-u, u Veneciji.”

Više od 30 godina Andrej Ursu se bori da otkrije istinu o smrti svog oca. George Ursu je ubijen u pritvoru nakon što je osudio odluku Nikolaja Čaušeskua da zaustavi konsolidaciju zgrada pogođenih zemljotresom 1977. „Slučaj inženjera Ursua” je šokantan dokumentarac, nedavno pušten u bioskope, u režiji Livijua Tofana o traženju pravde u jednom sistemu koji se tome protivi. Liviju Tofan, filmski stvaralac i skoro dve decenije novinar u rumunskoj redakciji Radija Europa Libera, korežiser dokumentarnog filma “Slučaj inženjera Ursua”, ispričao nam je dve price koje čine ovaj film.

„Pod ovim naslovom, Slučaj inženjera Ursua, nalaze se dve priče o inženjeru Ursuu, o ocu i sinu. To su amblematične priče, ona Georgea Ursua za istoriju Rumunije pod komunizmom 80-ih, i druga, Andreja Ursua, za današnju Rumuniju,  zbog njegove pravne borbe koja traje više od 30 godina za pravdu za svog oca. Postoje dve priče koje počinju sa zemljotresom 1977. godine, rekao bih dve priče o crvenim tačkama: jedna crvena tačka  komunističkoj Rumuniji i druga o pravosuđu u demokratskoj Rumuniji. Nažalost, druga priča, priča Andreja Ursua, nije mnogo više ohrabrujuća od one o Georgeu Ursuu. Evo nas, 35 godina posle Revolucije, u iščekivanju pravne presude u dosijeu smrti dizidenta Georgea Ursua, i pravednog izricanja presude ne samo po pravosuđu već i istorijski. George i Andrej Ursu su dve snažne ličnosti koje funkcionišu kao modeli u našem toliko poremećenom društvu. Ovde imamo dva retka primera, dva primera koji su okosnica filma. Georgea Ursua su ubile Milicija i bivša Bezbednost, jer je odbijao svaki kompromis tokom ankete, to dokazuju dokumenti Bezbednosti. On je kategorično odbijao da uplete svoje prijatelje u ankete Bezbednosti, a oni su ga prebili i izgazili ga nogama. On je primer časti i vertikale, koji nije nikad odustao od svojih principa. A njegov sin je čovek koji je žrtvovao ceo svoj život zbog ideala. Andrej Ursu je dva puta bio u životnoj opasnosti kada je štrajkovao glađu zbog ideja, smatrajući da su njegove ideje vrednije od života samog. U tome je i vrednost filma u ova dva snažna primera.”

Prva projekcija dokumentarca održana je prošlog leta, nekoliko dana pre izricanja pravosnažne presude Višeg kasacionog suda. Uprkos pomno konstruisanom slučaju, optuženi su definitivno oslobođeni, a film ostaje jedini oblik pravde i priznanja u slučaju dizidenta Georgija Ursua. Liviju Tofan, koreditelj dokumentarnog filma “Slučaj inženjera Ursua”:

“Dobar deo filma predstavlja pravna bitka Andreja Ursua. Reprodukuje se celokupna hronologija problema i prepreka na koje je nailazio od 1990. godine, u raznim oblicima: odlaganja, odbijanja, pozivanja na argumente kao što je propisivanje činjenica, ukratko, mnogo prepreka. Podsetimo se da posle 1990. jedan od dvojice sadašnjih optuženih, Vasile Hodiš, jedan od istražitelja odgovornih za smrt Georgea Ursua, više nije bio službenik Bezbednosti. On je, umesto toga, dugi niz godina bio oficir SRI, što znači da je ostao u sistemu koji se sve vreme suprotstavljao Andreju Ursuu. Iz očaja, 2000. godine, Andrej Ursu je prvi put štrajkovao glađu. Dva puta je štrajkovao glađu na najozbiljniji način i oba puta bio uspešan, upravo zato što su nadležni shvatili da se ne šali i da je voljan da umre za svoja uverenja. A onda su popustili. Tako je 2000. slučaj vraćen tužiocu Danu Voineu, koji je nastavio istragu. Drugi štrajk glađu Andreja Ursua desio se u oktobru 2014, kada je Andrej Ursu ponovo bio u potpunom zastoju. A onda je te jeseni u predizbornom kontekstu vlast ponovo popustila. To je zapravo bio veliki ustupak, kada je odjednom prihvaćeno sve što je Andreju Ursuu odbijeno. Tek tada je prihvaćena istraga dvojice bivših službenika bezbednosti, Marina Parvuleskua i Vasilea Hodiša. Sistem je do 2014. jednostavno odbijao da dozvoli istragu bivših službenika Bezbednosti“.

Kao produkcija Kolektiv Filma, kao koprodukcija Fondacije “George Ursu”, Viktorija Filma, Udruženja Follow Art i Rumunske Televizije, documentarac je već doživeo više projekcija tokom 2023. godine u bioskopima Union, Eforie, Muzeja Rumunskog seljaka i u Bašti filmova, kao i u okviru festivala (TIFF Sibiu i Oradea, Festivala filma i istorije u Rašnovu – FFIR, u Faltičenju – na godišnjici Monike Lovinesku) i u nekoliko gradova koje je obuhvatio Karavan TIFF.

Krajem 2023. i početkom 2024. godine u Temišvaru se u okviru programa Temišvar
2023: Evropska prestonica kulture organizuje najznačajnija izložba
posvećena Konstantinu Brankušiju u Rumuniji i Istočnoj Evropi u poslednjih 50
godina: Brankuši izvori rumunske i univerzalne perspektive. Konstantin
Brankuši (1876-1957) je bio rumunski vajar sa ogromnim doprinosom u obnovi
jezika i likovne vizije u univerzalnoj savremenoj skulpturi. On se simbolično
smatra ocem moderne skulpture. Brankuši je započeo svoju umetničku karijeru u
Rumuniji, a zatim ju je od 1903. nastavio u Parizu, dok su njegova zrela dela
nastajala u Francuskoj.

Početkom septembra u Bukureštu, u sedištu Narodne banke Rumunije, održana
je konferencija za novinare na kojoj su javnosti predstavljeni detalji izložbe
u Temišvaru. Razgovarali smo sa Ovidijuom Šandorom, predsednikom Fondacije Art
Encounters, kustosom izložbe posvećene Brankušiju, o tome šta ona predstavlja
za posetioce:

Mislim da je ova izložba važna sa više tačaka gledišta. To je prva izložba
Brankušija u Rumuniji posle 50 godina. Mislim da je ovaj simbolični povratak
Brankušija u rodnu zemlju na neki način važan, i u kontekstu onoga što se dešava
oko nas, u komplikovanim trenucima poput ovih koje sada proživljavamo, vraćanje
na ove naše rumunske fiksne tačke, na tačke rumunske kulture kao što je Brankuši,
mislim da je važno.

To je izložba koja se javlja jednom tokom generacije. To je prilika da svet
vidi mladog Brankušija, ali i njegova zrela dela, dela koja su ga proslavila.
Posebna je prezentacija, u kustoskom diskursu koji je osmislila Dojna Lemni,
koja na izbalansiran način predstavlja sve one rumunske uticaje sa kojima Brankuši
odlazi u Pariz, ali i onaj proces transformacije i prefinjenosti koji Brankušijeva
dela dovodi do njihove svetske relevantnosti.

Ovidiu Šandor nam je govorio o prisutnim delima na samoj izložbi:

… čak i ako svi mislimo da poznajemo Brankušija, važno je da ponekad
vidimo njegova dela uživo, da uronimo u ovaj univerzum Brankušija, kojeg
izložba predlaže sa više od 100 radova, gde možemo videti razne njegove
preokupacije: skulpturom, fotografijom, crtežom, predstavljenim kako u vezi sa
Rumunijom, sa onim što povezuje Brankušija sa njegovom rodnom zemljom, tako i
sa ovom relevantnošću u univerzalnoj umetnosti koju je Brankuši postigao…

Donosimo važan komplet skulptura. Preko 20 skulptura. To su neke od
njegovih kultnih skulptura Majastra, Ptica u letu, Gospođica Pogani, Poljubac
i druge, ali to su i manje poznate skulpture, kao što je Frontier Post, delo
koje je Brankuši uradio 1945. kada je Rumunija izgubila Besarabiju, ali
istovremeno, prisutne su i neke možda manje poznate komponente njegovog
stvaralaštva, kao što je deo fotografije, svakako, onda crtež važan za svakog
vajara, dokumenti koji pokazuju kako je održavao kontakt sa određenim ljudima u
zemlji. Film, film koji je Brancuši pravio, zatim film drugih značajnih
umetnika u kojem se Brankuši pojavljuje.

Dakle, to je predstavljanje, čak i ako izložba nema za cilj da bude
retrospektivna u smislu obima, to je izložba koja sintetički uspeva da
predstavi kompleksnost njegovog rada i različite preokupacije koje je on imao
kao umetnik i, naravno, više od toga. Van njegove umetnosti vidljiv je naravno
i čovek Brankuši. I sem izložbe, pripremljen je i važan katalog, veoma ozbiljna
publikacija, koju takođe koordinira Dojna Lemni, sa 16 novih priloga u vezi sa
Brankušijem, a takođe je možda važno pomenuti da je ovo prva izložba Brankušija
u rumunskom kontekstu.

Dojna
Lemni, kustos izložbe i jedan od najznačajnijih međunarodnih stručnjaka za
umetnost Konstantina Brankušija, izjavila je sledeće:

To je simboličan povratak, kao što svaki put kažem, simboličan
povratak Brankušija u svoju rodnu zemlju, koju nikada u mislima i nije
napustio. Brankuši je ostao uvek vezan za svoju zemlju, ali se razvio u
Francuskoj. Ako ćemo mu suditi, zašto je napustio radionicu, zašto je napustio
staru priču, zašto je napustio radionicu Francuske, to je zato što je tamo
stvarao pedeset godina sva remek-dela. Ali on je dobro znao, bio je svestan da
su u zemlji njegova prva dela, odnosno ona dela u okviru Muzeja Krajove i
Nacionalnog muzeja umetnosti u Bukureštu.

Dojna Lemni nam je
objasnila odakle dolaze dela za izložbu Brankuši: rumunski izvori i
univerzalne perspektive:

Iz dva muzeja, ograničili smo se na samo
dva muzeja, dva muzeja i Venecijansku fondaciju, već limitirani prostorom
muzeja u Temišvaru, koji nije mnogo izdašan. Ima vrlo malo prostorija, 11
izložbenih prostora, i skulpture ne mogu da se zguraju zajedno, da ih
nagomilamo da bi se sve predstavilo odjednom, jer se inače ne vide, ubijaju se
međusobno. Tako smo apelovali na dva, na velikodušnost dva velika muzeja,
Galeriju Tejt, koja nam je pozajmila tri dela od četiri koje imaju, i to moramo
pohvaliti, i Centar Pompidu koji poseduje, preko Ateljea Brankušija najveću
kolekciju Brankušija na svetu. Nismo se obraćali američkim muzejima zbog
ograničenog prostora, kao što sam rekla, i zbog troškova.

Na kraju našeg razgovora, Dojna Lemni nam je
priznala šta označava Brankuši u svojoj koncepciji:

Brankuši označava čoveka kog neprestano
treba propitivati, jer mu uspeva da sačuva svoju tajnovitost. I koliko god
proučavala, sve više sebi postavljam pitanjaovom čoveku koji je znao da analizira svaki trenutak života, znao je
kako da ga prenese, jer je on prenosio forme, ali nije preneo biće, nije
reprodukovao, reprodukovao je ideje, ali ne i ličnost. Za mene Brankuši ostaje
tajnovit, i možda i nemam nameru da proniknem u potpunosti tu njegovu
tajnovitost. Uostalom i on je sam govorio Ne pitajte stvaraoce, i ne treba do
kraja sve otkriti, ne treba podići potpuno veo.