Odgovornost vaspitača dece i izbor najbolje obrazovne alternative su teme od sve većeg interesa za rumunsko društvo. Na globalnom nivou, sadašnji obrazovni sistem najčešće iscrpljuje nastavnike, stresira roditelje i udaljava decu od škole. Jednostavno prenošenje informacija ne ispunjava više zahteve novih generacija, a čini se da formalno obrazovanje stvara što dublji jaz izmedju obrazovnih institucija i učenika.
Bukureštanka knjižara Humanitas Čišmidžiu” bila je domaćin razgovora o svim značajnim problemima vezanim za obrazovne alternative koje aktuelno društvo stavlja na raspolaganje učenicima i roditeljima. O sve očiglednijim razlikama izmedju formalnog i neformalnog obrazovanja, Lila Vasilesku, direktor Fondacije Verita”, kaže sledeće: Pokušala sam da primetim kako nastaju ove razlike i zašto. Onda kada pokušavamo da stignemo do dece neformalnim obrazovanjem, koje je bilo primenjeno i u našem slučaju, nastaju probleme, a otpor kako dece, tako i nastavnika je veliki. Moram priznati da na početku rada sa decom velika pažnja se pridaje deci, odnosno stvarima koje mi možemo raditi sa učenicima, školskim programima i konceptima koje moramo im predavati. Ali, shvatili smo da, da bi stigli do dece, moramo najpre stići do odraslih osoba u njihovom okruženju.”
Današnji učenici se često osećaju umorenim brojnim školskim zadacima, ali i blokiranim u sistemu koji im ne dozvoljava da poznavaju sopstveni intelektualni kapacitet. Iste osećaje imaju i nastavnici i roditelji. Pred mikrofonom je ponovo Lila Vasilesku, direktor Fondacije Verita”: Moramo pozvati ove osobe, bilo da su oni nastavnici ili roditelji, da pokušaju da pojednostave situaciju, drugim rečima da se vrate jednostavnim stvarima. Polazimo od osnovnih potreba, od nauke i od dobrog razuma. I ja sam se u zadnjim godinama osećala zarobljena mnoštvom informacija koje dolaze sa svih strana, zarobljena željom da saznam sve više stvari, ali u datom trenutku shvatila sam da se sve vrti oko istih stvari. I onda moraš prekinuti i početi da razmisliš o tome koja je tvoja namera i zašto želiš da radiš sa ucčnicima. Jer drugačije se sasvim lako možeš utopiti u ovom moru informacija.”
Kako biramo najbolju obrazovnu varijantu za budućeg učenika, saznali smo od Andreje Puju, profesorke i programer Pedagogije sreće”: Želela bih da kada iz života treba nešto da odaberu, deca da biraju sreću, jer samo na taj način oči su živi, srca su topla, a naš puls je spreman za akciju. Kada biramo ono što želimo od škole misleći na našu porodicu, jer zajedno prolazimo kroz školski period, a ne samo dete, važno je da budemo rame uz rame, da vidimo kakva je njegova energija, koje su njegove potrebe, za šta je zainteresovano dete. Na taj način, roditelji biraju dečiji put, na kojem će ga podržati. Teško je da budemo uz dete koje doživljava razočarenje, bes ili emociju koju mi ne osećamo. Važno je i da nastavnici budu uz dete i primete njegovo disanje, gestove i percpecije. Na bazi mog iskustva, mogu reči da svaki školski razred ima sopstveni model sreće.”
U kojoj meri smo preokupirani efektima obrazovanja po društvo saznajemo od psihoterapeuta Sabine Strugariu, koja tvrdi da je osnov srećnog života integracija budućih odraslih ljudi u društvo: Kompetitivnost je jedan od glavnih načina kojim je deca primorana da urade stvari, dok su uporedjena sa drugima. Teško je izgraditi bolji ili ljudskiji svet bacajući pogled u susedno dvorište. Nije reč o materijalnoj strani, niti o duhovnoj, već o tome da za srećan život potrebna je integracija, potrebno je da dete zna ko je i pažljivo pogleda svet oko njega. Ali, ako ga vaspitamo da zaradi novac ili izgradi ugled, ni mi nemamo vremena da gledamo oko sebe, da vidimo ko smo, koje talente i preokupacije imamo. Na žalost, primećujem da obrazovanje uniformiše decu, jer svi učenici uče iste stvari, u istom ritmu.”
Koliko značaja pridaje sadašnji obrazovni sistem dečijem samopoznavanju, saznali smo od psihologa Andreje Neagu: Uvek kada interakcionišem sa decom, bez obizra na njihove godine, pokušavam da vidim šta je dobro u njemu. Da bi to učinila, potreban je dugačak proces samopoznavanja. Sa moje tačke gledišta , na medjunarodnom nivou postoji želja da učenici raspolažu ovim procesom i u okviru formalnog obrazovanja. Zato su u medjunarodne sisteme uključeni programi za socijalno i emocionalno obrazovanje koji pretpostavljaju i samopoznavanje, koje nam naknadno omogućava poznavanje drugih.”
U javni obrazovni sistem su u zadnjim godinama uvedeni časovi ličnog razvoja, na kojima učenici osnovne škole mogu saznati informacije o samopoznavanju i poznavanju drugih, polazeći od identifikacije emocija, koja predstavlja osnovni proces emocionalne inteligencije.
